Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Дринска дивизија II, сходно директиви Врховне команде, после покрета осталих снага 3 армије ка Скопљу и Куманову остала је у Приштини са задатком да осигура ослобођену територију, посебно Приштину, као базу за снабдевање Армије, заштити бок и позадину главних снага приликом покрета ка Куманову и Скопљу, разбије и разоружа Шиптаре на том подручју, осигура путеве, важан комуникациски правац који је преко овог подручја везивао Србију са долином Вардара, транспортне колоне, везу, складишта и друге важне објекте, као и да организује власт на ослобођеној територији.
Према плану команданта армије, ради извршења тих задатака требало је да Дринска дивизија II, изградњом фортификациских објеката пољског типа, утврди Приштину као утврђени рејон који би био ослонац за евентуалну борбу против шиптарског становништва, наизглед мирног – али наоружаног и непријатељски расположеног, одашиљући у правцу Вучитрна, Дренице и Призрена снаге “не мање од једног батаљона пешадије”.
Саобразно томе, главнина Дивизије остала би у рејону Приштине, а мањи делови заузели би Зборце Хан, с. Враголија и Вучитрн.
Главнина је посела одређене рејоне у циљу непосредног осигурања Приштине: 6 пук је обезбеђивао простор од Муратовог Тулбета, преко Драгодана, до р. Приштевке, а 5 пук – простор од Муратовог Тулбета до Сићевачке реке; дивизиска коњица је извиђала простор на левој обали Приштавке, до р. Грачанке, по један ојачани батаљон упућен је у рејон Зборце Хана, с. Враголија и Вучитрна.
У састав Дивизије ушли су 4 батаљон 19 пука и 3 батаљон 12 пука Шумадиске дивизије I, који су били заостали иза своје дивизије, а увече 26 октобра у Приштину је пристигао 14 пук III позива. Две Дебанжове батерије остале су у Приштини, док је опсадна батерија М. 97 упућена 28 октобра кроз Качаничку Клисуру Моравској дивзији II. Сходно наређењу команданта армије, 27 октобра упућен је у Урошевац допунски батаљон 12 пука са два топа. Његов је задатак био да обезбеђује правац Липљан – Урошевац, главном снагом поседне положаје код Урошевца и отсудно их брани у случају непријатељског напада, а остатком снага спроводи транспорте до Урошевца. За осигурање пута Приштина – Липљан употребљен је допупски батаљон 19 пука, а за правац Приштина – Преполац 5 пук III позива. Други пук III позива, чијих је шест чета држало погодне тачке од Мадљике до Корде, чистио је терен у долини горњег дела Лаба. Осми пук III позива налазио се у Подујеву, обезбеђујући транспорте у позадини Армије. Двадесет деветог октобра дошао је у Приштииу и допунски батаљон 6 пука II, јачине 272 војника. Све поменуте јединице биле су под командом команданта Дринске дивизије II.
Командант дивизије предузео је низ мера у циљу реализације добивених задатака. Тако су 24 октобра, ради одбране с правца Вучитрна и Дренице, отпочели фортификациски радови на Газиместану, Драгодану и Ветернику, који су завршени 27 октобра. За то време је између пукова и Штаба дивизије постављена телефонска веза. Јединице су вежбане у заузимању и поседању одређених положаја за случај одбране. У Приштини су се уређивали магацини и слагалишта заплењеног турског материјала, припремале прокламације и слале шиптарском становништву. Поред тога, интензивно се радило на разоружању становништва у околини оних места где су били дислоцирани делови Дивизије. Притом је уочено да Шиптари задржавају ново, а предају старо оружје. Командант армије је 27 октобра наредио да се приступи најенергичније разоружавању Шиптара, уз овлашћење да се могу и стрељати они који до одређеног рока не предају оружје. Тих дана су јавно погубљени Шиптари који су у Прпштини ранили једног војника. Шиптари из с. Скулапово, који су нерадо предавали оружје, пуцали су 28 октобра на делове батаљона из с. Враголија; зато је на село испаљено неколико артиљериских граната, чиме је обезбеђено брже одузимање оружја. Али су у рејону Подујева убили и неке Шиптаре који су предали оружје и враћали се својим кућама. Стога је комадант дивизије, свестан да то може изазвати тешке последице, интервенисао ради спречавања таквих убистава.
На основу наређења команданта армије од 25 октобра, Команда Дринске дивизије II функционисала је привремено као Команда Косовске области. После два дана Врховна команда је депешом наредила да се све трупе у захвату Косова, укључујући и Дринску дивизију II, стављају под команду команданта Ибарске војске, коме је стављено у задатак да се стара о безбедности Косовске области. Најзад, 30 октоора, Дринска дивизија поново је враћена у састав 3 армије.
Први батаљон 5 пука, који је с два вода коњице упућен 23 октобра ка Вучитрну, стигао је тога дана до с. Бабин Мост, а сутрадан, око 12 часова, без отпора је ушао у Вучитрн, где је приступио прикупљању оружја од шиптарског становништва и извиђању ка Митровици. Овога дана (24 октобра) батаљон је ојачан са два вода артиљерије, а сутрадан увече, око 18 часова, прикључио му се и 3 батаљон 12 пука Шумадиске дивизије I, који је пристигао с Бориљевачке Чуке. Пошто су у току дана извиднице установиле да у Косовској Митровици нема непријатељских снага, то је овај одред сутрадан, 26 октобра, око 13 часова, без отпора ушао у Митровицу, где је запленио велику количину ратне и интеданске опреме (коју Турци нису успели да евакуишу или униште).
А 27 октобра, око 11 часова, у Косовску Митровицу је ушао један одред Ибарске војске, који, према директиви Врховне команде, треба да поседне и утрвди град. С тим у вези, Вучитрнски одред је имао наређење да се по доласку Ибарске војске врати у Приштину. У међувремену је армиска команда наредила да се 5 батаљон 12 пука Шумадиске дивизије I упути у Скопље у састав своје дивизије. Зато је овај батаљон 28 октобра изашао из састава Вучитрнског одреда и вратио се у Приштину, одакле је сутрадан продужио покрет за Скопље. Остали делови Вучитрнског одреда остали су још кратко време, колико је било потребно да их смене јединице Ибарске војске, а затим су се вратили у Приштину, оставивши једну стрељачку чету за обезбеђење Вучитрна.
У циљу обезбеђења десног бока операциског правца Приштина – Качаник и Косовске области с правца Призрена и Ђаковице, према заповести команданта 3 армије, 24 октобра је упућен 4 батаљон 6 пука на положаје северозападно од с. Зборце, с тим да једном четом држи Штимље. Батаљон је увече посео одређене положаје фронтом ка Призрену.
Сутрадан је једна чета овог батаљона упућена, ради извиђања, у с. Црнољево. Пошто је неопрезно ушла у село, нападнута је од стране Шиптара, па је, уз губитке, отступила ка положајима главнине батаљона. Командант батаљона је затражио појачање на што му је одговорено да се чврсто држи на Зборце Хану без појачања.
Идућег дана, 26 октобра, пошто су претходно око 10 часова напали вод који је био упућен у с. Зборце да реквирира храну, око 500 Шиптара је извршило снажан напад на положаје код Зборце Хана. Батаљон је, и поред тога што је напад појачаван новим групама Шиптара, успео да се одржи на положајима претрпевши тешке губитке. У међувремену је командант батаљона тражио да му се што пре пошаље појачање, нарочито артиљерија и муниција, истичући да се сувише заморени војници не могу одржати на поседнутим положајима без хитне помоћи.
По пријему извештаја, командант дивизије је најавио команданту батаљона помоћ, наредивши му да се чврсто држи на свом положају. С тим у вези наређено је да се у Приштини припреми један одред, састава: 4 батаљон 19 пука Шумадиске дивизије I, коњички дивизион с митраљеским одељењем, вод пољске артиљерије и вод болничара, који ће сутрадан, под командом команданта 6 пука, појачати одред код Зборце Хана.
Батаљон је једва одолевао снажним нападима Шиптара, грчевито бранећи своје положаје. Он је очекивао садејство батаљона из рејона с. Враголија, али је овај и сам наилазио на тешкоће приликом разоружања становништва, а није желео ни да ослаби заштиту Приштине са свог правца. А када је, на поновљено тражење, командант батаљона у с. Враголија ипак одлучио да пође у помоћ, морао је обуставити остварење своје одлуке, јер су 27 октобра на Зборце Хан стигла појачања из Приштине (коњички дивизион стигао је у 6 часова, а остали делови нешто после 9 часова). Примивши команду над целим одредом, командант 5 пука је предузео енергичан напад. Шиптари нису сачекали јуриш већ су, пошто је артиљерија порушила куће у с. Црнољево, у нереду отступили. Села Црнољево и Штимље поседнута су мањим снагама, док је главнина држала положаје код Зборце Хана. Затим, сходно предлогу команданта одреда, командант дивизије је наредио да се коњички дивизион с митраљезима врати у Приштину, а остале снаге да држе с. Црнољево и с. Штимље.
Идућег дана је дошло до слабијег напада Шиптара на допунски батаљон 12 пука Шумадиске дивизије I код Урошевца. Батаљону је, на његово тражење, упућена једна стрељачка чета из Липљана и један вод коњице. Међутим помоћ није била потребна јер су снаге батаљона и саме биле довољне да успешно одбију релативно слабе шиптарске снаге.
Борбе на Зборце Хану претстављају уствари једини јачи сукоб Дринске дивизије II док се налазила на обезбеђењу ослобођене територије Косова. Сувише велики губици Дивизије у овим борбама нису били у сразмери са стварном јачином сукоба. Они су више били последица недовољне опрезности борбеног обезбеђења одреда на Зборце Хану приликом уласка у околна села, него жестине напада Шиптара на положаје батаљона. Борбе на овом правцу су окончане интервенцијом појачања, мада су изгледа снаге батаљона биле довољне да разбију шиптарску групу. Командант батаљона, прецењујући Шиптаре чак и када је код њих владала потпуна деморализација, није правилно проценио ситуацију, те је, изгубивши поуздање, у првом реду инсистирао на помоћи. Исти је случај био и с командантом допунског батаљона 12 пука у Урошевцу. Уствари, то су били покушаји изолованих шиптарских група да спрече улазак српских мањих снага у њихова насеља. Јер после боја код Урошевца, Шиптари су били потпуно елиминисани као организована снага, те нису могли помишљатл на неке подухвате ширег значаја. Усто, оперативна ситуација била је таква да није било разлога за узнемиреност и страховање осигуравајућих делова Дринске дивизије II. Ипак, треба истаћи да је учињен пропуст што одред на Зборце Хану није био правовремено ојачан артиљеријом, јер се због осетљивости тог правца могло претпоставити да ће Шиптари извршити макар демонстративан напад.
Узето у целини, Дринска дивизија II, која је 24 октобра остављена на Косову, успешно јс извршила задатак. Она је својим распоредом обезбеђивала територију Косова; комуникациске правце ка Скопљу и Куманову; правац Приштина – Куршумлија, којим је одржавана веза са Србијом и којим су пристизале допунске трупе за јединице 3 армије; правце ка Метохији и Дреници, где није било српских снага и одакле су се могли очекивати напади мањих шиптарских снага. Најзад, захваљујући правовременим дејствима ка Вучитрну и Косовској Митровици заплењене су знатне количине ратног материјала, и олакшано је наступање Митровичког одреда Ибарске војске.
Уствари, Дринска дивизија II није ни имала нарочитих тешкоћа при реализацији постављених задатака, јер је разоружање деморалисаних Шиптара ишло релативно лако, те није дошла до изражаја нова тактика Шиптара “организовање чета и збуњивање непријатеља”, одређена поменутом депешом Али Риза-паше Иси Бољетинцу.