Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
У духу синоћње заповести команданта Врадарске армије, 6 корпус је у раним јутарњим часовима 23 октобра отпочео покрет на север, свакако с циљем да поседне положаје који су му били одређени за одбрану. Прешавши р. Пчињу овај корпус је наступао у еволуционим поретцима у три колоне: слабија, Битољска редифска дивизија, као левокрилна, наступала је у једној колони преко Средњег Рида и даље западно од Зебрњака с намером да се, пошто заобиђе Зебрњак, у наслону на 7 корпус, развије према фронту 9 пука Дунавске дивизије I; 17 низамска дивизија наступала је у две колоне – левом слабијом, источно од Зебрњака у правцу Ћучинске Махале и десном, јачом, од с. Шупљи Камен, преко Големог Рида, према засеоку Владинци. По избијању у висину Зебрњака требало је, у духу армиске заповести, ова дивизија да поседне Зебрњак и, даље према истоку, такозване слатинске положаје.
Десно од 6 корпуса, претходнички пук 13 низамске дивизије 5 корпуса, који је претходног дана прешао р. Пчињу, посео је положај на Голубици, док су се остале снаге овог карпуса 23 октобра ујутру налазиле, у духу армиске заповести, позади овога пука, на левој обали Пчиње.
На претстражама Дунавске дивизије I било је мирно ноћу 22/23 октобра. Ујутру је време било неповољно за борбу, типично јесење с кишом и доцније, маглом, што је све јако отежавало преглед и осматрање испред фронта. Ипак су претстраже 2 батаљона 18 пука, нешто око 6 часова, приметиле две колоне у покрету према фронту- десно, јачу, преко Асали и леву преко Зебрњака. Али, како је убрзо пала густа магла које је онемогућила даље осматрање, остало је у недоумици чије су то трупе. Помислило се у прво време да се ради о Дринској дивизији I, која је изјутра рано, под заштитом магле отпочела покрет према југу, или о јединицама Тимочке дивизије I, које су се, после одбацивања непријатеља са Страцина, наступајући на запад, нашле на тим местима. Извештен око 6,30 часова о покрету непријатељских колона, командант 18 пука је одмах изашао на Пркин Рид (к. 465) у циљу осматрања. Али пошто је и после дужег очекивања да се магла подигне није могао да осмотри предтерен и да створи неки поузданији закључак о ситуацији пред фронтом, он је ипак, нешто око 7 часова, наредио да 1 и 2 батаљон, који су се налазили у предњој трупи претсраже заузму борбени поредак и да 7 батерија 3 дивизиона заузме ватрени положај позади центра 2 батаљона, а да 3 и 4 батаљон и остале две батерије 3 дивизиона, који су се налазили позади под шаторима, буду у приправности.
После тога је командант пука упутио извештај команданту дивизије у коме му је изложио податке о покрету непријатеља онако како су то биле осмотриле претстраже, нагласивши да се обе колоне налазе на 4 км отстојања и да по његовом мишљењу ове непријатељске трупе поседају положај Зебрњак- Асали.
Како се види, иако није успео да сам осмотри покрет непријатељских колона, командант пука је реално оценио ситуацију, и мере које је предузео биле су у складу са новонасталом ситуацијом.
Насупрот команданту 18 пука, командант Коњичке дивизије другачије је оценио прве извештаје о покрету непријатељских трупа. Наиме, када је око 8 часова примио извештај од командира извиђачког ескадрона, из рејона Зебрњака (писан у 6,45 часова), да су турске снаге јачине око три батаљона прешле Липову Реку и да су се у борбеном поретку упутиле ка Зебрњаку, а да је на левој обали Пчиње примећен један ешелон турских снага, он је, да би употпунио извиђачку мрежу, упутио неколико извиђачких патрола, а и сам је изашао на Путин Рид ради осматрања. Том приликом, мада је магла ометала осматрање, приметио је непријатељске снаге које су се кретале у еволуционом поретку на север и дошао до закључка да те снаге врше бочни марш у односу на претстражни положај Дунавске дивизије I. Међутим, пошто је још увек био заокупљен претпоставком о отступању турске дивизије са Страцина, он је овом приликом закључио да ови турски делови имају улогу бочног обезбеђења оних снага које се повлаче долином Пчиње. Штавише, командант дивизије је оценио да је ова турска побочница јака свега један батаљон, који се развио да би прикрио отступање главнине дивизије. У складу с таквом оценом ситуације, он је наредио коњичиком артиљериском дивизиону да заузме ватрени положај на Путином Риду у циљу дејства по овим непријатељским деловима. А да би расветлио ситуацију на простору где се замишљало повлачење поменуте турске дивизије, наредио је команданту 2 бригаде да се 2 коњички пук, који је приликом покрета Дивизије требало да образује претходницу, спусти косом која се протеже од Пркиног Рида до Голубице и р. Пчиње и утврди јачину турских снага на том правцу. Међутим, иако је и даље био у уверењу да се ради о поменутој дивизији у повлачењу, командант дивизије је у тој ситуацији закључио да се предвиђени покрет Коњичке дивизије према Овчем Пољу мора одгодити. А пошто му се чинило цилисходним да се напдану непријатељски делови у рејону Зебрњака, он је нешто касније, пошто је наредио 2 пуку да крене у извиђање, издао наређење команданту 3 пука да с пуком крене у правцу Зебрњака и уз подршку коњичког артиљериског дивизиона, који се већ налазио на ватреним положајима на Путином Риду, нападне и потуче ове турске делове.
Други коњички пук је кренуо у духу добивеног задатка и када је дошао позади Сртевице, где се налазио четнички одред, сазнао је од четника да су поменуту косу на десној страни Пчиње посели турски делови. Зато се главнина пука задржала, док је ескадрон, који се налазио у претходици, сјахао и у борбеном поретку продужио покрет према Пударници. Али, пошто се ускоро спустила магла, ескадрон је застао. Касније, када је дошао у ватрени додир, свакако са предњим деловима претходничког пука 13 низамске дивизије, који се налазио на Голубици, овај ескадрон се повукао у састав главнине. Затим се читав пук по наређењу команданта дивизије повукао на просторију на којој се овога јутра налазио, сазнавши о непријатељу само толико да се налази на правцу Голубице.
У међувремену, док се 2 пук налазио у покрету према р. Пчињи, 3 коњички пук је око 8,30 часова отпочео наступање (са 1 ескадроном у претходници) правцем Путин Рид – Мухаџер Станови – Ћучинска Махала. Када су патроле претходничког ескадрона подилазиле коси између р. Куманице и Зебрњачког потока, биле су дочекане јаком пешадиском ватром с поменуте косе и ескадрон је био приморан да сјаше и да поседне положај на месту где се нашао. Пристигавши за претходничким ескадроном и главнина је почела да трпи губитке од непријатељске ватре, па је командант пука одлучио да развије у борбени поредак још један ескадрон између претходничког ескадрона и Ћучинске Махале. Али је непријатељски стрељачки строј у ширини више од 400 м спречио даље наступање ових ескадрона. Тада је командант пука покушао да једним крилним маневром одбаци непријатеља. Наиме поставивши митраљеско одељење у Ћучинску Махалу, наредио је ескадрону из резерве да обилазећи ову махалу са севера покуша да нападне непријатеља с бока и олакша напад двају ескадрона с фронта. Међутим, када је изашао на косу, овај ескадрон је наишао на непријатељски стрељачки строј у ширини око 300 м који је спречавао обухват. За време развијања и маневра 3 коњичког пука, нешто пре 9 часова, коњичка артиљерија с Путиног Рида отпочела је да дејствује против непријатељске колоне која се спуштала са Зебрњака у долину истоименог потока. Одмах после тога отворила је ватру једна турска батерија с јужне стране Зебрњака и њена прва зрна су пала у непосредну близину ватрених положаја коњичког дивизиона. Услед тога су батерије овог дивизиона промениле ватрене положаје, повлачећи се нешто уназад, па је 1 батерија добила задатак да дејствује против турске артиљерије, а 2 батерија – против непријатељске пешадије. Дејство 2 батерије било је успешно, али 1 батерија није успела да ућутка турску артиљерију.
Нешто око 8,30 часова, када је 3 коњички пук отпочео покрет према Зебрњаку, ађутант команданта Коњичке дивизије, по наређењу свог команданта, упознао је комаданта 18 пука, на његовој осматрачници, с поменутим извештајем коњичке патроле о правцима повлачеља потучене турске дивизије са Страцина. Мало доцније стигао је команданту 18 пука и извештај команданта четничког одреда са Сртевице о кретању турске коморе долином Пчиње, с напоменом да би била велика штета ако би се пропустила овако повољна прилика да се дође до великог плена.
Примивши ова обавештења, командант пука је оценио да је ситуација пред фронтом повољнија од оне када је наредио приправност пука и када је известио команданта дивизије о покрету непријатеља. Зато је наредио 2 батаљону да са 7 батеријом, која се надазила на ватреном положају између Пркиног и Путиног Рида, одмах крене напред да заузме Слатинску косу и по могућству зароби поменуту комору. Али, судећи по томе што је одмах затим наредио 3 батаљону да поседне дотадашње положаје 2 батаљона, а 4 батаљону- да са 8 и 9 батеријом 3 дивизиона крене напред до утврђења код засеока Црквице и тамо остане као пуковска резерва, изгледа да је командант пука ипак са резервом примио податак о повлачењу турске дивизије и да је зато тежио да прикупљеним снагама парира евентуалну акцију непријатеља. А затим је о свему овоме известио команданта дивизије.
Ускоро, пошто је примио наређење, 2 батаљон се у борбеном поретку почео спуштати са својих положаја у правцу Белог Камена. Одмах после тога отворио је ватру коњички артиљериски дивизион, а затим и поменута турска батерија. Мада је био обавештен да је коњички дивизион отворио ватру на непријатељски батаљон у рејону Зебрњака, комадант 18 пука се ипак забринуо за положај 2 батаљона збот артиљериске ватре. Зато је, чим је добио одговор од команданта дивизије да не предузима покрет према непријатељу, упутио наређење да се овај батаљон повуче. Али, пошто се батаљон већ био спустио на Бели Камен и око 10 часова продужио наступање у долину Куманице, ово наређење команданта пука је закаснило. У међувремену се 3 батаљон распоредио на Пркином Риду, не обухватајући и Путин Рид, који је дотада држао 2 батаљон, вероватно због тога што је командант батаљона, видећи за време покрета јаке коњичке делове на задњем нагибу Путиног Рида, мислио да је овај положај већ поседнут. Четврти батаљон с митраљеским одељењем пука такође се био прикупио на месту где је требало да се задржи у резерви, док су 8 и 9 батерија биле у покрету према одређеном положају. На тај начин 18 пук је око 10 часова имао ангажована на предњем крају своја три батаљона, док му се у резерви налазио један батаљон с митраљеским одељењем.
Комадант Дунавске дивизије I, који се налазио у своме штабу у манастиру Забелу, добио је око 9 часова од комаданта 7 пука телефонско обавештење да се на десном крилу претстражног фронта чује јака артиљериска и пешадиска ватра. У вези са овим извештајем, командант дивизије је наредио јединицама које су се налазиле у другом ешалону да буду у бојној готовости, а ускоро затим стигао је код ових јединица које су се прикупљале на зборним местима: 7 пук на нагибу према Пиљенском долу и Пчињи, а 8 пук на благим косама иза 9 пука. Овом приликом је командант артигљериског пука, који се (без 3 дивизиона) налазио на Крсту изнад с. Старо Нагоричане, известио комаданта дивизије да се артиљериска и пешадиска ватра чује на центру и левом крилу дивизиског претстражног распореда. Примивши телефонско обавештење о артиљериској ватри и на десном крилу, командант дивизије, који је иначе страховао од акције јачих турских снага од Куманова према овом крилу, наредио је команданту артиљериског пука да на десно крило упути 1 дивизион који ће се ставити под команду команданта 9 пука, а потом је и сам пошао на положаје 9 пука. Пошто на фронту овога пука није било борбе, нити се примећивао покрет непријатеља, комадант дивизије је пошао на положаје 18 пука, где се око 10 часова на Путином Риду састао с командантом Коњичке дивизије.
У то време је ситуација на овом делу фронта била следећа: Трећи коњички пук, прикован непријатељском ватром на коси у рејону Ђурђевске Махале, повремено је отварао пешадиску ватру против јединица левог крила 17 низамске дивизије које су се, већ потпуно развијене, утврђивале на коси између Зебрњачког потока и Куманице. Други батаљон 18 пука спустио се од Белог Камена у долину Куманице. Први коњички пук се делом својих снага налазио у борбеном поретку на предњој – западној – ивици Путиног Рида. Остала два коњичка пука – пук који се већ био повукао с косе на Пударници и 4 пук с делом 1 пука – налазили су се у ували са североисточне стране Нагоричанских карпи. Командант Коњичке дивизије, који је раније био у уверењу да се према овом делу фронта крећу слабије непријатељске снаге (јачине једног батаљона у улози неке побочнице), сада је почео стицати уверење да се пред фронтом налази главнина дивизије за коју је мислио да се повлачи са Страцина, развијена за борбу, свакако више у циљу одбране него напада. Оваква ситуација на овом делу фронта није забрињавала ни команданта Дунавске дивизије I, јер је он страховао од продора непријатеља у међупростор измеђуДринске дивизије I и Дунавске дивизије I, па је његова пажња и даље била усмерена према фронту 9 пука.
Око 10,30 часова десна – главна колона 17 дивизије прикупила се и развила на коси између Зебрњачког потока и Куманице према фронту 3 коњичког пука и 2 батаљону 18 пука и обасула снажном ватром 3 коњички пук. Под таквим ватреним притиском ескадрони овога пука отпочели су напуштати своје положаје у рејону Ђурђевске Махале и нагло отступати увалом између Вујевског (Жеглиговског) Камена и к. 361, праћени јаком пешадиском и шрапнелском ватром. После пролаза кроз поменуту увалу, ескадрони су се упутили ка југоистоку и прикупили се иза Путиног Рида. Мало касније 2 батаљон 18 пука, који се био почео пењати уз косу на десној обали Куманице, дочекан је снажном непријатељском ватром, те је и он почео организовано отступати ка десној обали Куманице, где се зауставио у висини засеока Владинци. Седма батерија требало је, по наређењу каманданта 18 пука, да крене за батаљоном у улози пратеће артиљерије, али она то није учинила – вероватно због дејства непријатељске артиљерије.
Извиђачки ескадрон 3 коњичког пука, који се од претходног дана налазио у рејону Зебрењака у извиђању, повлачио се испред предњих делова десног крила Битољске редифске дивизије која је наступала са западне стране Зебрњака у правцу фронта 9 пука. Сјахавши за борбу пешке, ескадрон се зауставио испред једног засеока пред левим крилом 9 пука. Овде је неко време водио борбу са деловима који су наступали према њему, а затим се, нешто после 10,30 часова, повукао кроз претстражни распоред 2 батаљона 9 пука. Тако су отпочеле прве борбе које су предходиле преласку турских снага у напад и почетку Кумановске битке. У то време, тј. око 10,30 часова, када је отпочео ватрени притисак на истакнуте делове Коњичке дивизије и 18 пука, 6 турски корпус и претходнички пук 13 низамске дивизије 5 корпуса били су се прикупили и развили на положајима на којима је према армиској заповести требало да се задрже у одбрани. Изгледа, међутим, да су повлачење 3 коњичког пука и 2 батаљона 18 пука пред 17 низамском дивизијом и извиђачког ескадрона пред Штипском редифском дивизијом дали повода команданту Вардарске армије да оцени да је наступио онај моменат који је он, одлучивши се претходне ноћи за одбрану, намеравао да искористи и да пређе у напад. Наиме, налазећи се у то време на осматрачници на Големом Риду близу с. Шупљи Камен и пратећи развој ситуације на фронту, командант Вардарске армије је уочио да српска 1 армија не прелази у општи напад, како је то он очекиво, и да су се њени истакнути делови повукли после првог додира с дивизијама 6 корпуса. На основу тога је оценио да су српске снаге испред Куманова слабе. А пошто се до тог времена није испољио никакав покрет ни српских снага од правца Страцина према крилу и боку његовог распореда, од чега се прошле ноћи нарочито плашио, он се у таквој ситуацији одлучио да пређе у напад. И, у духу своје раније идеје, наредио је да 6 корпус, нападајући својим снагама с фронта, веже српске снаге и тиме омогући 5 корпусу да својом 13 низамском дивизијом изврши обухват српског левог крила на младонагоричанским положајима. Седми корпус је добио задатак да наступа са обе стране железничке пруге Куманово – Врање, према фронту Моравске дивизије I, ради обухвата српског десног крила. У том циљу је на крајњем десном крилу 7 корпуса била ангажована и коњичка дивизија Вардарске армије. Али, с обзиром да су се на правцу дејства 7 корпуса очекивале главне српске снаге, свакако се од овог корпуса није очекивао наручити успех пре него се испољи маневар главне ударне групације према левом српском крилу.
У вези с тим, одмах после ове одлуке, око 11 часова, отпочело је дејство турских батерија које дотада нису дејствовале, а убрзо затим и покрет дивизија 5 и 6 корпуса према фронту Дунавске дивизије I, док је код 7 корпуса отпочело рокирање снага према десном крилу.
Прелом у држању непријатеља, који се испољио прво ватреним притиском на истакнуте делове Коњичке дивизије и 18 пука, затим почетком артиљериског напада и покретом пешадије, утицао је да се на српској страни почне другачије схватати ситуација. Заправо изгледа да је комадант Дунавске дивизије I још нешто пре почетка општег турског напада схватио да Турци припремају напад, али не и да се ради о нападу главних турских снага, односно о решавајућој бици. Поред тога, стално заокупљен извештајем о пристизању јачих турских снага у Куманову, он је сматрао да ће тежиште непријатељског напада бити усмерено према десном дивизиском крилу. Услед тога је његова главна пажња и даље била усмерена на тај део фронта. Зато, разуме се, ни мере које је у овој ситуацији предузео нису могле бити у складу са стварном ситуацијом, односно с намерама непријатеља. Наиме, око 10,30 часова, када је почео да сагледава озбиљност ситуације, командант дивизије је наредио 2 дивизиону Артиљериског пука, који се још увек налазио на Крсту, да дође иза Нагоричанске куле. Нешто касније наредио је и 7 батерији 3 дивизиона – која се повукла нешто уназад, пошто није кренула са 2 батаљоном – да заузме ватрени положај на Пркином Риду, где се налазио и коњички дивизион. А пошто се некако у то време 7 пук, на иницијативу команданта пука, спуштао се старонагоричанских положаја према фронту 18 пука, командант дивизије му је упутио наређење да се у даљем покрету рокира више према десном дивизиском крилу и дође иза левог крила 9 пука; истовремено је комаданту дивизиског коњичког пука, који је био стигао позади десног крила 18 пука, наредио да са својим пуком крене на крајње десно крило и осигура везу са Дринском дивизијом I. Затим, очекујући непријатељски напад на десном крилу, и сам се вратио на фронт 9 пука, јер је у то време једна турска батерија отпочела дејство у правцу пука.
Дакле, како се види из ових наређења која је издао пре почетка општег напада турских снага, командант Дунавске дивизије I наслутио је релативно рано, чак би се могло рећи благовремено, да непријатељ припрема напад јачим снагама. Али опседнут уверењем да ће правац главног удара непријатеља бити усмерен од Куманова према десном крилу дивизиског фронта и страхујући, у вези с тим, да се непријатељ не уклини у међупростор између Дринске дивизије I и Дунавске дивизије I, он је хтео да осигура десно крило. И уместо да 7 пук са 2 дивизионом Артиљериског пука дође позади левог крила 18 пука, како је то намеравао командант пука, а да се Коњички пук упути на крајње лево крило као застор за обезбеђење бока и позадине 18 пука, они су упућени па десно крило, иако се позади 9 пука налазио у резерви 8 пук. Оваквим померањем снага непосредно пре почетка општег напада непријатеља остало је ослабљено и отворено лево крило Дивизије, које је и иначе било изложено могућности обухвата.
Очекујући главни удар према десном крилу, комадант дивизије свакако није ни претпостављао да ће се турско десно крило у претстојећем нападу ширити на исток даље од Путиног Рида, према којем је било усмерено десно крило 17 дивизије, пред којим су се у почетним борбама повукли истакнути делови Коњичке дивизије и 18 пука. Јер у овој ситуацији командант дивизије није био обавештен да је од правца Голубице била усмерена 13 низамска дивизија 5 корпуса. Поред тога он је вероватно рачунао и на присуство Коњичке дивизије на крајњем левом крилу, мада у том смислу изгледа није постојао никакав договор с командантом ово дивизије.
Међутим се Коњичка дивизија повукла на Старо Нагоричане одмах пошто је непријатељ отпочео напад. Коњички артиљериски дивизион се под заштитом једног дела 1 коњичког пука задржао на Путином Риду, али се нешто касније, по извршеној смени, повукао у састав своје дивизије. Зато је командант Дунавске дивизије I, тек када је приметио повлачење Коњичке дивизије, наредио комаданту 1 батаљона 7 пука (који се налазио у пуковској претходници) да крене на фронт 18 пука и да поседне Путин Рид, на коме дотада није било пешадиских делова. Дакле, тек пошто је почео напад непријатеља, иако није знао за пораз 2 и 4 батаљона 18 пука, о чему ће касније бити речи, командант дивизије је осетио слабост свога левог крила и покушао да га ојача.
Када је било уочено да непријатељ припрема напад, командант 18 пука је наредио свом 4 батаљону, који се налазио у резерви, да поседне преседлину између Пркиног Рида и Сртевице. А четнички одред, који је дотада био окренут фронтом према Страцину и прилично расут по групама, прикупио се главнином снага на платоу Сртевице фронтом према југу.
На тај начин, непосредио пред почетак турског напада, распоред снага Дунавске дивизије I на левом крилу, куда је био усмерен главни удар неприајтеља, био је овакав:
На крајњем левом крилу, на платоу Сртевице, налазио се четнички одред; десно, на седлу између Сртевице и Пркиног Рида, 4 батаљон 18 пука тек приспео на овај положај, а даље, на Пркином Риду, 3 батаљон овога пука; на Путином Риду налазили су се делови 1 коњичког пука у заштити артиљериског коњичког дивизиона и 7 батерије 3 дивизиона; даље према западу до левог крила 9 пука налазио се 1 батаљон 18 пука, док се његов 2 батаљон још увек налазио на левој страни Куманице у висини засеока Владинци, где се повукао после првог сукоба са десним крилом 17 низамске дивизије, преостале две батерије (8 и 9) 3 дивизиона, који је био придодат 18 пуку, налазиле су се код утврђења Црквица, док је 2 дивизион Дунавског артиљериског пука, који по наређењу команданта дивизије треба да се примакне иза Нагоричанске куле, још увек био у покрету.
Према томе, све снаге 18 пука биле су ангажоване у првој линији, и командант пука је имао у резерви још само митраљеско одељење које се налазило иза Пркиног Рида. Усто треба истаћи да се и 7 пук, из другог ешелона Дивизије, оријентишући се, у духу наређења команданта дивизије, према фронту 9 пука, удаљио од левог дивизиског крила односно, од правца главног удара непријатеља.
Напад турских снага отпочео је нешто после 11 часова, када су дивизије 5 и 6 корпуса отпочеле покрет са својих полазних положаја. Седамнаеста низамска дивизија, која се налазила у центру турског распореда, наступала је према десном крилу и центру 18 пука, на фронту од Вујевског Камена до Пркиног Рида (искључно), са главнином снага на свом десном крилу; лево од ње наступала је Битољска редифска дивизизија према 9 пуку, а десно, правцем Голубица – Пударница – Пркин Рид, наступала је својом главнином 13 низамска дивизија, док је један одред Шиптара, у својству побочнице, наступао левом обалом Пчиње према Сртевици.
Нападом непријатеља прво је био погођен истакнути 2 батаљон 18 пука. Он је, развијен свим снагама у првој линији, покушао да се супротстави наступању десног крила 17 низамске дивизије. Међутим, угрожен претходницом 13 низамске дивизије с левог крила и обасут унакрсном артиљериском ватром са Голубице и из рејона Зебрњака, овај батаљон – пошто му је погинуо командант (мајор Војислав Велимировић), а и с муницијом био је при крају – ускоро се почео повлачити према Пркином Риду. Мада је отпочело нагло, и свим снагама одједном, повлачење је упочетку било колико- толико уредно. Али је прилично велики простор до положаја у висини Пркиног Рида требало савладати под дејством непријатељске артиљерије (која истина није била нарочито прецизна) и под дејством ватре и покрета 17 дивизије. Због тога је људство захватила паника, те се отступање претворило у панично бекство које је довело до расула батаљона. У међувремену, уочавајући тежак положај 2 батаљона, заправо ценећи да ће лево крило овог батаљона бити обухваћено предњим деловима 13 низамске дивизије од правца Пударнице, командаит 4 батаљона (мајор Душан Глишић), који је, у духу наређења команданта пука, био стигао на седло између Сртевице и Пркиног Рида са задатком да поседне овај међупростор и ухвати везу с четничким одредом, самоиницијативно је с батаљоном кренуо напред да пружи помоћ 2 батаљону. Наступајући борбеним поретком, у две линије, 4 батаљон је после краћег времена избио југоисточно од Пекине Махале, на правцу Пркиног Рида. Ту је био дочекан снажном ватром предњих делова 13 низамске дивизије са Пударнице. Тада је и овај батаљон захватила паника, нарочито када је људство видело, десно, панично повлачење 2 батаљона и лево, на југозападним падинама Сртевице, бекство предњих делова четничког одреда. Чете које су се налазиле у резерви почеле су да се повлаче у нереду схвативши, због бекства четника, да турске снаге врше обухват. Затим је отпочело спонтано повлачење и двеју чета прве линије. Али је командант батаљона успео успоставити ред и главнину задржати између Сртевице и Пркиног Рида, нешто испред положаја на којима се батаљон налазио пре покрета.
Због повлачења ових двају батаљона настала је прилично критична ситуација на левом крилу Дунавске дивизије I, јер се сувише слабе снаге на овом делу фронта нису могле супротставити енергичнијем нападу 13- те и десног крила 17 низамске дивизије. Заправо, у томе моменту могло се рачунати једино с отпором 3 батаљона 18 пука на Пркином Риду, мада је и овај батаљон био прилично депримиран поразом 2 батаљона и неуспехом 4 батаљона. Четврти батаљон, кога је, истина, командант батаљона успео задржати, био је исувише потресен да би могао издржати јачи напор, довољан је био још само један мали потрес па да се поколебано и деморалисано људство овог батаљона распе исто онако као и 2 батаљон, од кога су се, после повлачења испред 17 дивизије, успеле задржати само две омање групе – једна у продужењу десног крила 4 батаљона и друга на преседлини између Пркиног и Путиног Рида. Поред тога, у тој ситуацији, командант 18 пука, као што је познато, није имао никакве резерве сем митраљеског одељења, нити ју је могао створити, јер су 1 батаљон 7 пука (чије су три чете баш тада поселе Путин Рид, а једна ојачала 3 батаљон) и 1 батаљон 18 пука били ангажовани у борбама (додуше слабим) с турским снагама на левом крилу 17 низамске дивизије. Усто, ни артиљерија Дунавског артиљериског пука, која је требало да подржава дејство 18 пука, није била у готовости да би потпомагала одбрану ових слабих снага. Наиме, у критичном моменту су се 8 и 9 батерија 3 дивизона налазиле у покрету од Путиног Рида према поменутом утврђењу где су се раније налазиле, пошто их је командант артиљериског пука с ранијих положаја повукао на Путин Рид, а командант 18 пука, осећајући потребу за присуством артиљерије на левом крилу – на фронту 3 и 4 батаљона, вратио их назад. Други дивизион, који је у духу наређења команданта дивизије требало да стигне на овај део фронта, био је у покрету од Крста, северно од Старо Нагоричане, према просторији на којој се налазио 7 пук иза Вујевског Камена. Према томе, од укупно шест батерија, колико их је тада могло бити на овом делу фронта, на ватреним положајима налазила се само 7 батерија.
На тај начин, за турску Вардарску армију био је створен веома повољан моменат да својим десним крилом, с мало више напора, разбије лево крило 18 пука и тиме угрози положај Дунавске дивизије I. Међутим, Турци нису искористили ову повољну прилику, него су после одбацивања 2 и 4 батаљона застали.
Док су се догађаји на левом крилу овако развијали, на десном дивизиском крилу на фронту 9 пука није било значајних промена. Пошто је фронт 9 пука био прилично повучен уназад у односу на лево крило 18 пука, напад иначе слабе и у дотадашњим маршевима прилично заморене Битољске редифске дивизије, од које се није могао ни очекивати озбиљнији напор, испољио се касније него напад 13 и 17 низамске дивизије. Десно крило Битољске редифске дивизије избило је око подне на један километар отстојања испред левокрилног 2 батаљона 9 пука, где је заостао. Касније се и лево крило Дивизије развило из правца Мрамора према фронту 1 батаљона 9 пука на Поповцу. Услед овог спорог наступања ове дивизије 9 пук, у време док су се на фронту 18 пука одвијали поменути окршаји, није, такорећи, био ни ступио у тешњи ватрени контакт са предњим деловима Штипске редифске дивизије. Међутим 1 дивизион Артиљериског пука који је, по наређењу команданта дивизије, око 9 часова упућен на фронт 9 пука, заузео је око 11 часова ватрени положај у рејону Поповца и источно од њега и око 12 часова отпочео дејство на непријатељске снаге које су биле осмотрене западно од Зебрњака. Ватром овог дивизиона био је захваћен Охридски батаљон Битољске редифске дивизије, који се налазио у Зебрњачком потоку западно од Брадиновске Махале. Овај батаљон је претрпео значајне губитке. Касније, између 13 и 14 часова, четири турске батерије из рејона Зебрњака отвориле су нешто интензивнију ватру која је углавном била усмерена на 1 дивизион, свакако ради припреме непосредног напада пешадије Битољске редифске дивизије. Дејство турске артиљерије успешно је парирао 1 дивизион, и овај артиљериски двобој завршио се без нарочитих промена на овом делу фронта. На тај начин развој догађаја на десном крилу Дунавске дивизије I, до првих часова по подне, није наговештавао неки озбиљнији напад непријатеља, нити је указивао на то да 9 пук својим снагама, уз подршку ефикасно испољеног дејства 1 артиљериског дивизиона, не би могао издржати напад непријатељских снага које су се налазиле пред његовим фронтом. Према томе, развој догађаја до 14 часова показао је да је даље страховање команданта дивизије за ситуацију на фронту 9 пука излишно и да је исто тако излишно даље задржавање оба пука (без по једног батаљона) другог дивизиског ешалона позади десног крила. Најзад, из развоја догађаја на овом делу фронта, иако Битољска редифска дивизија није постигла неки успех, турска команда је могла закључити да Срби на овом правцу неће предузети неки напад због кога би требало укочити напад на десном крилу.
Недостају извори из којих би се поуздано видело зашто су 13 и десно крило 17 низамске дивизије заостали пошто су одбацили 2 и 4 батаљон 18 пука и тиме пропустили изванредно повољан моменат да потпуно разбију лево крило 18 пука и тиме доведу у кризу положај Дунавске дивизије I. Али, судећи према оном што се догађало на бојишту и према оном што наговештава комадант Вардарске армије у својим ратним успоменама, изгледа да је даљи покрет ових дивизија био паралисан погрешном оценом и схватањем ситуације у вези са акцијом 4 батаљона 18 пука. Одлучивиши се да пређу у напад, Турци су, изгледа, сматрали да се српско лево крило завршава у захвату фронта напада десног крила 17 низамске дивизије, тј. на нагибу десне обале Куманице у висини засеока Владинци, где се после првог сукоба повукао 2 батаљон 18 пука. У складу с тим, сматрали су да је правац Пударница – Пркин Рид (куда је била упућена 13 низамска дивизија) слободан, да би ова дивизија могла остварити пројектовани обухват српског левог крила. Међутим, због акције 4 батаљона правцем између Пркиног Рида и Сртевице према Пударници, и усто, сазнавши да је Пркин Рид поседнут другим снагама, а вероватно и Сртевица, командант Вардарске армије је изгледа дошао до закључка да би се даљи покрет 13 низамске дивизије у таквој ситуацији претворио у фронтални напад на оне српске снаге које су се налазиле на овом делу фронта. На основу овакве процене протезања левог крила Дунавске дивизије I, која је у основи била реална, командант Вардарске армије је погрешно оценио циљ испада 2 и 4 батаљона 18 пука и створио сасвим погрешан закључак о јачини српских снага на овом крилу. Оцењујући напад 2 и 4 батаљона као акцију планског насилног извиђања снагама једног пука, командант Вардарске армије је, изгледа, дошао до уверења да српске снаге на левом крилу, за чији рачун је предузето насилно извиђање тако јаким снагама, морају бити јаке до једне дивизије. На основу такве процене и схватања ситуације пред својим десним крилом, које је према оперативној замисли требало да донесе решење битке, командант армије је закључио да за обухват српског левог крила у оваквој ситуацији није више довољна само 13 низамска дивизија и да се обухват овог српског крила не може остварити правцем куда је била упућена ова дивизија, него преко Сртевице и источније левом обалом Пчиње. Зато је наредио 13 низамској дивизији да стане. Јер, како каже у својим ратним успоменама, ова дивизија није имала услеха. Тиме је објективно било укочено и десно крило 17 дивизије. Истовремено је командант армије наредио армијској резерви (Штипској редифској дивизији и 5 стрељачком пуку), која се налазила у рејону с. Новосељане, да се прикупи у углу Криве Реке и Пчиње, свакако с намером да је уведе у битку на десном крилу, да би дејством преко “друма Куманово – Крива Паланка” обухватила српско лево крило, што је у почетку било намењено 13 дивизији.
Оцењујући у овој ситуацији да се на српском левом крилу налазе јаке снаге, а пошто је некако у то време добио обавештење да се пред 7 корпусом налазе слабе српске снаге, командант Вардарске армије је изгледа претпоставио да је српско лево крило ојачано на рачун десног крила, где су се очекивале главне српске снаге. Зато је, свакако с тежњом да расветли ситуацију на овом делу фронта, наредио команданту 7 корпуса да се одлучније ангажује на свом правцу.
На основу овакве оцене ситуације на фронту и намера команданта армије, 13 дивизија и десно крило 17 дивизије застали су после одбацивања 2 и 4 батаљона пука и тако пропустили да искористе тренутну кризу на левом српском крилу.
После застоја турског десног крила на фронту 18 пука није било значајних борби све до нешто после 13 часова, нити промена у борбеном поретку пука. На десном крилу на положају Вујевски Камен (к. 361) налазио се 1 батаљон овог пука, а у центру на Путином Риду биле су три чете 1 батаљона 7 пука. Непријатељска артиљерија је јаком ватром обасипала положаје ова два батаљона, који су иначе били остављени без заштите и подршке сопствене артиљерије, јер се 7 батерија у то време била повукла с ватрених положаја. Али лево крило 17 низамске дивизије није ни покушавало да се приближи овим камењарима. Ни на левом крилу пука, на фронту 3 и 4 батаљона и оних слабих остатака 2 батаљона, у овом међувремену није било промена. Криза у коју је дошао 4 батаљон после пораза 2 батаљона и свог првог неуспеха није била отклоњена. Ојачањем 3 батаљона око 12 часова једном четом 1 батаљона 7 пука није се много постигло у смислу стабилизације овог пуковског крила. Истина, владало је релативно затишје, јер су 13 дивизија и десно крило 17 низамске дивизије стајали неактивни у ишичекивању да армиска резерва ступи у дејство. Међутим деснокрилна побочница 13 низамске дивизије тј. поменути одред Шиптара, прешавши Пчињу и потиснувши предње делове четничког одреда, избила је око 13 часова на предњи нагиб Сртевице и продрла југозападном страном платоа до засеока Бузинци, одакле је косом ватром почела тући фронт 4 батаљона. Због тога је комадант батаљона око 13,30 часова наредио да се батаљон повуче на раније положаје на седлу између Пркиног Рида и Сртевице. Али чим је отпочело повлачење, батаљон је обасут ватром снага 13 низамске дивизије, које су дотада стајале пред његовим фронтом и косом ватром Шиптара са Сртевице. То је било довољно да већ морално потрешен батаљон испаднеиз руку старешина и да се повлачење претвори у панично бекство, после чега се од овог батаљона и делова батаљона задржало на одређеним положајима 200 – 300 војника.
Нагло повлачење овог батаљона, што је бесумње изненадило и непријатеља, дало је повода 13 низамској дивизији да делом снага крене напред према Пркином Риду. Трећи батаљон, који се налазио на овом положају и који је посматрао расуло 2 и 4 батаљона, није био у стању да издржи један одлучнији напад надмоћнијих снага, утолико мање што га у том моменту није могла подржавати сопствена артиљерија, јер 8 и 9 батерија нису биле стигле да поседну одређене ватрене положаје када су у 12 часова, по наређењу команданта 18 пука, биле враћене од Путиног Рида. У таквој ситуацији је командант пука, немајући друге резерве, упутио на Пркин Рид и митраљеско одељење као појачање 3 батаљону. Снажном ватром овог одељења и 3 батаљона непријатељу су нанети осетни губици. Тиме је заустављен даљи покрет снага 13 дивизије, па су се неки њихови далови повукли нешто уназад и нису продужили напад чак ни када је јака артиљериска ватра принудила митраљеско одељење да се повуче. Овај покушај 13 дивизије да нападне Пркин Рид био је тако брзо и релативно лако заустављен вероватно зато што је отпочео спонтано и пре него је командант армије намеравао да предузме поновни општи напад. На тај начин је отклоњена опасност од непосредног напада непријатеља на Пркин Рид. Међутим је баш у то време, тј. око 14 часова, 3 батаљон захватила паника, јер је људство овог батаљона, приметивши бекство једног дела сељака из четничког одреда на Сртевици и спуштање делова 1 батаљона 8 пука са Орловца према Пчињи у циљу заштите моста на друму Куманово – Страцин, схватило да непријатељ врши опкољавање. Услед тога је дошло до извесног осипања људства, а затим се батаљон главнином снага повукао са предње на задњу ивицу Пркиног Рида. Зато је ситуација на левом крилу Дунавске дивизије I постала око 14 часова крајње критична. На Сртевици, повучено је на задњи нагиб платоа, налазило се још само језгро четничког одреда (100 – 200 старих четника); на седлу између Сртевице и Пркиног Рида налазили су слаби остаци разбијеног 2 и 4 батаљона, а десно, на задњем нагибу Пркиног Рида, већ прилично поколебани 3 батаљон, са четом 1 батаљона 7 пука која је поседала западну ивицу гребена фронтом према западу. Позади ових слабих делова није било других снага Дунавске дивизије I. Три батаљона 7 пука још увек су се налазили иза Вујевског Камена, док се командант дивизије налазио на фронту 9 пука. Истина, Коњичка дивизија, која се била повукла у Старо Нагоричане, касније се спустила позади левог крила 18 пука и у овој критичној ситуацији се налазила прикупљена источно од села Пиљенци. Али командант Коњичке дивизије, иако је знао за ситуацију која је настала на фронту Сртевица – Пркин Рид, није покушавао да својим снагама предузме нешто чиме би ублажио крајње критичну ситуацију на Крилу Дунавске дивизије I. Према томе, пред 13- том и десним крилом 17 низамске дивизије, око 14 часова, није било неких снага које би пружиле иоле ефикаснију одбрану фронта Сртевица – Пркин Рид. Међутим су ове турске дивизије, пошто је покушај напада 13 дивизије на Пркин Рид био осујећен дејствои митраљеског одељења 18 пука, стајале још увек у очекивању армиске резерве која се у то време налазила у покрету од с. Новосељане на север, према фронту. На тај начин су Турци дали времена Дунавској дивизији I да пребаци део свог другог ешалона са десног на лево крило и да, како ће се касније видети, осујети покушај резерве Вардарске армије да преко Сртевице изврши обухват левог крила 1 српске армије.