Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Ослобођењем Приштине створена је основица с које би 3 армија, према директиви Врховне команде од 13 октобра, без задржавања продужила покрет ка Куманову и Скопљу, да се што пре споји се 1 армијом. Пошто је 3 армија, до избијања на Косово, била два дана у закашњењу у односу на план Врховне команде, нужно се наметала потреба да се убрза даљи покрет и да се по могућству надокнади изгубљено време. Међутим, уместо тога, командант армије је одлучио да се 23 октобра задржи у рејону Приштине да би се јединице прикупиле и одмориле после борби и маршева по тешком терену, извидели правци ка Гњилану и Качанику и да би се прегрупацијом снага заузео погодан поредак за настављање покрета. У духу тога, он је 23 октобра ујутру, у заповести, прецизирао распоред и задатке јединица у току припрема за претстојећа дејства. У току дана требало је да се Моравска дивизија II прикупи на косама и гребену Ветерника, на исток до Стожевца; Моравска бригада I – још источније у рејону с. Златаре; Шумадиска дивизија I – на косама јужно од Приштине; Дринска дивизија II – у рејону Газиместана, с јачим осигурањима ка Дреници и Призрену. Коњица Моравске бригаде I добила је задатак да извиђа непријатеља и земљиште на правцу с. Лабљане – Гњилане, а армиска коњица – да извиђа на правцу Липљан – Урошевац.
Прикупљање је почело између 10 и 12 часова. Моравска дивизија II посела је одрeђене положаје на Ветернику, на чијим је северним падинама уређен бивак ради одмора главнине, а на престражу је истурен 3 пук с пољским артиљериским дивизионом, да осигурава рејон десно до р. Приштевке и лево до безименог потока источно од Стежевца. Лево од Моравске дивизије II, до с. Мрамора, прикупила се Морвсска бригада I, с главнином у долини р. Сутеске и 1 прекобројним пуком на претстражи према р. Грачанки. Испред ових снага налазила се коњица, која је, у духу армиске заповести, продужила покрет у циљу извиђања: армиска коњица јачине четири ескадрона ка Липљану и Урошевцу, а два ескадрона Моравске бригаде I ка с. Лабљане и Гњилану.
Шумадиска дивизија I, пошто је ликвидирала скривене групе Шиптара које су пуцале на њене колоне приликом проласка кроз Приштину, посела је положаје у рејону к. 661, јужно од Приштине, оријентисана ка Гњилану.
Дринска дивизија II прикупила се у рејону Газиместана, са задатком да десни бок и позадину Армије обезбеђује с правца Вучитрна и Дренице. Један њен батаљон, с водом коњице, налазио се у с. Враголија са задатком да осигурава мост на р. Ситници и осматра у правцу Дренице и Приштине. Један батаљон 5 пука, са два вода коњице, упућен је (у духу наређења Врховне команде) у правцу Вучитрна и Косовске Митровице; он је тога дана стигао с. Бабин Мост и ту заноћио.
Јединице су се одмарале претежно размештене у бивацима, осигуравајући се претстражама с фронта и према боковима. С непријатељем није било додира, нити су коњички извиђачки делови открили његово присуство на правцима према Урошевцу и Гњилану.
Око 12 часова у Приштину су стигли допунски батаљони 1, 2 и 3 пука II позива. Они су попунили пукове Моравске дивизије II, који су у дотадашњим борбама имали знатних губитака.
У току дана прикупљене су и попуњене храном и муницијом све коморе. Пуковима је раздељена логорска и одећна опрема, која је у знатним количинама заплењена у турским магацинима у Подујеву, Приштини и Липљану.
По наређењу команданта армије одржан је на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог Тулбета, свечан помен Србима изгинулим у Косовском боју 1389 године. Затим је командант армије уз параду ушао у Приштину.
Тако је 3 армија изгубила још један дан од времена потребног за извршење маневра у циљу сједињавања са 1 армијом. Објективни услови у којима се Армија налазила по избијању у рејон Приштине нису били сасвим погодни да би она могла одмах продужити покрет: позадински ешелони заостали, трупне коморе непопуњене, а људство и стока заморени дотадашњим борбама и савлађивањем тешког терена. Усто, да би у претстојећем маршу савладале тешко пролазно земљиште, јединице су морале уложити много труда и напора, утолико више уколико би отпор непријатеља у току марша био јачи. Поред тога, према оперативној идеји Врховне команде, по избијању у долину р. Вардара очекивао се сукоб с глабним снагама турске Вардарске армије. Све је ово неоспорно налагало да се 3 армији, према пракси и прописима, после неколико дана покрета под борбом, омогући предах пре почетка марша ка Скопљу и Куманову, како је то и одлучио комадант армије.
Међутим је Врховна команда – наређењем од 18 октобра: да армија 20 октобра отпочне офанзиву – упозорила команданта армије да по овлађивању Приштином “поступи по раније датом упуту”, што је значило да без задржавања продужи покрет у духу директиве од 13 октобра. Овакво упозорење команданта 3 армије, још онда када начелник Врховне команде није претпостављао да ће 3 армија овладати Приштином после два дана закашњења, свакако је још више истацало потребу да се покрет продужи без задржавања. Поред тога, команданту армије је било познато да је армија 21 октобра отпочела покрет у правцу Куманова, те да се до избијања његове аримије у рејон Приштине могла знатно истаћи према непријатељу; и да ће задржавање 3 армије у рејону Приштине довести у питање сигурност десног крила 1 армије с правца на коме је требало да се појави 3 армија. На то је упућивала не само правилна процена времена, већ и процена непријатеља и земљишта, јер су непријатељске снаге на правцу престојећег покрета биле слабе, те ни сам командант армије није очекивао јаче сукобе све до избијања на просторију Скопље – Овче Поље. Осим тога, није било тешко оценити да ће земљиште у зони дејства 3 армије испољити негитиван утицај у смислу успоравања покрета, па је и тај елеменат требало имати у виду с обзиром на задатак да се “хита на сједињење армијом”. Према томе, оперативна ситуација је безусловно налагала да 3 армија без задржавања у рејону Приштине што брже крене одређеним правцима у духу оперативног плана Врховне команде. Али је командант армије одлучио да се 23 октобра задржи на тој просторији с тежњом да јединице физички и материјално припреми за претстојећи задатак.
Међутим чињеница да је одлука команданта армије била супротна захтеву Врховне команде и захтевима оперативне ситуације наводи на закључак да се командант армије приликом доношења овакве одлуке руководио и неким другим факторима сем оних који су произилазили из моментаног стања његове армије. Наиме, у овом моменту командант армије није знао да се непријатељ одлучио на офаизиву у правцу Куманова, нити је познавао ситуацију код 1 армије. Напротив, он је био уверен да ће главне непријатељске снаге остати у одбрани на просторији Овчег Поља и да ће самим тим иницијатива за почетак одлучне битке припасти српским армијама. Та околност могла је, изгледа, упркос директиви Врховне команде, да наведе комаданта армије на закључак да ће задржавање у циљу сређивања јединица за претстојећи задатак условити само једнодневно одлагање почетка одлучне битке, па се управо зато и одлучио на овакво решење.
На овакво разматрање ситуације и на овакво решење могли су команданта армије да наведу и извесни поступци Врховне команде. Врховна команда, која је имала да усмерава дејства и покрете 3 армије по времену и простору, није благовремено и целисходно реагирала на одлуку команданта армије да покрет с границе почне 21 октобра, уместо 20- ог, како је то била наредила. Исто тако, Врховна команда није постакла команданта армије на енергичнији рад у току наступања од границе до Приштине, иако је Армија, супротно ситуацији на фронту, наступала сувише опрезно и споро. А у депеши којом је после ослобођења Приштине честитала успех команданту армије, она је само нагласила: “попуните муницију и храну па и даље победоносно напред”, не истичући нужност убрзаног покрета. Дакле, Врховна команда, сем почетне директиве, у току наступања 3 армије није довољно истицала важност фактора времена, што би комаданта армије навело да више цени време, које је имало одлучујући значај за успех пројектованог маневра његове армије.
Нема сумње да је командант армије могао у овим поступцима Врховне команде наћи оправдање за своју одлуку да задржи Армију и тиме за још један дан одгоди моменат спајања са 1 армијом; али је то, разуме се, било у супротности са оперативном идејом Врховне команде.
Тако је 23 октобра, када је отпочела Кумановска битка, 3 армија остала на одмору у рејону Приштине. Али и да је овог дана продужила покрет, она не би могла, с обзиром на ранија закашњења, стићи да садејствује 1 армији у Кумановској бици, која је неочекивано почела, нити би могла испољити неки непосреднији утицај на ток битке. Истина, њена десна колона избила би у долину Вардара један дан раније и свакако би својом појавом у рејону Скопља могла непосредније испољити утицај на ток догађаја после битке, пре свега у смислу спречавања да се непријатељске снаге извуку из тог рејона. А тога су се турски команданти нарочито плашили после повлачења од Куманова, па су, убрзавајући процес извлачења снага, избегли пресецање отступних праваца од Качаника. Исто тако би слајање њене леве колоне један дан раније са 1 армијом вероватно потстакло команданта 1 армије на нешто одлучнији рад у наступању његових трупа после Кумановске битке што би у датој ситуацији имало одлучујући значај.