Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Преглед губитака Прве армије у Кумановској бици:
Моравска дивизија I
погинулих: официра 1, подофицира и војника 81, свега 82
рањених: официра 13, подофицира и војника 756, свега 769
несталих: официра 0, подофицира и војника 13, свега 13
Свега губитака: официра 14, подофицира и војника 850, свега 864
Дринска дивизија I
погинулих: официра 4, подофицира и војника 72, свега 76
рањених: официра 10, подофицира и војника 557, свега 567
несталих: официра 0, подофицира и војника 0, свега 0
Свега губитака: официра 14, подофицира и војника 629, свега 643
Дунавска дивизија I
погинулих: официра 11, подофицира и војника 371, свега 382
рањених: официра 30, подофицира и војника 1.257, свега 1.287
несталих: официра 1, подофицира и војника 473, свега 474
Свега губитака: официра 42, подофицира и војника 2.101, свега 2.143
Коњичка дивизија
погинулих: официра 0, подофицира и војника 13, свега 13
рањених: официра 1, подофицира и војника 21, свега 2
несталих: официра 0, подофицира и војника 0, свега 0
Свега губитака: официра 1, подофицира и војника 34, свега 35
Тимочка дивизија II
погинулих: официра 4, подофицира и војника 91, свега 95
рањених: официра 7, подофицира и војника 415, свега 422
несталих: официра 0, подофицира и војника 110, свега 110
Свега губитака: официра 11, подофицира и војника 616, свега 627
Дунавска дивизија II
погинулих: официра 1, подофицира и војника 38, свега 39
рањених: официра 2, подофицира и војника 139, свега 141
несталих: официра 0, подофицира и војника 0, свега 0
Свега губитака: официра 3, подофицира и војника 177, свега 180
Армиска артиљерија
Без губитака
Укупно губитака Прве армије:
погинулих: официра 21, подофицира и војника 666, свега 687
рањених: официра 63, подофицира и војника 3.145, свега 3.208
несталих: официра 1, подофицира и војника 596, свега 597
Свега губитака: официра 85, подофицира и војника 4.407, свега 4.492
У литератури има података о турским губицима. Подаци које дају наши и страни писци углавном се подударају. Они износе 12.000 људи, од којих 2.000 заробљеника.
У операцијама до Скопља Турци су имали знатне губитке у материјалу: 98 артиљериских оруђа и 6 митраљеза; велики број пушака, мунициских кара, муниције, 80 великих шатора са пољским болницама; 70 понтона и више од 300 вагона разног војног материјала.
Закључак о другом дану битке
Други дан битке отпочео је обостраним нападом. Оценивши да су претходног дана постигли одлучујуће резултате, Турци су продужили напад на читавој линији фронта. Ангажујући левом обалом Пчиње и онај део армиске резерве који прошлог дана није био употребљен, и онако слабе снаге Вардарске армије морале су бити развучене на фронту од око 30 км. Поред тога, пошто је у току ноћи 23/24 октобра под утицајем наступања 3 српске армије косовским правцем, дошло до осипања турских редифских дивизија у центру армиског поретка, идућег дана, када је отпочео напад са обе стране, на овом делу фронта налазио се веома слаб застор. У таквој ситуацији 1 српској армији нудила се веома повољна могућност да дејством снага с центра, с линије Никуљански вис – Поповац – Жеглиговски Камен, у правцу Зебрњака пробије фронт турске армије и њене снаге раздвоји на две групације које би потом могле бити одвојено тучене. Утолико пре што командант Вардарске армије није више имао никакве резерве којом би могао утицати на ток битке.
Према томе, положај Вардарске армије био је од почетка другог дана битке веома тежак, јер се напад њеног левог крила и центра морао већ у зачетку угасити пред нападом надмоћнијих свежих снага 1 српске армије. Зато је одлука команданта армије да се 24 октобра продужи напад значила само излагање снага могућности да буду сасвим разбијене и уништене. Истина, захваљујући грешкама на српској страни – пре свега томе што снаге на левом крилу Дунавске дивизије I, на фронту Сртевица – Пркин рид, ноћу 23/24 октобра, нису биле смењене свежим снагама дивизиске резерве и што Команда дивизијеу току ове ноћи није предузела потребне мере да се разбијене и потрешене јединице прикупе и среде, као и томе што је Дунавска дивизија II закаснила с покретом према фронту – турском десном крилу су се 24 октобра ујутру можда нудиле могућности да потисне и разбије слабе делове Дунавске дивизије I на левом крилу и овлада њиховим положајима. Али такав успех турског десног крила не би ни за тренутак олакшао тешку оперативно – стратегиску ситуацију у којој се турска армија морала наћи чим се испољи напад десног крила и центра 1 српске армије и када пристигне Дунавска дивизија II, која је већ била у покрету према турском десном крилу.
Прва српска армија, иако је другог дана битке нанела непријатељу тежак пораз, није међутим искористила све слабости противника и све могућности које јој је нудила оперативна ситуација.
Пре свега прелазећи у противофанзиву у духу плана који је био предвиђен за наступни марш, дошло једо фронталног напада. Тиме је већ унапред била остављена могућност непријатељу да се извуче испод удара надмоћних снага и да избегне опасност од уништења. Команда 1 армије, иако благовремено обавештена да Дунавска дивизија I неће моћи предузети напад у ситуацији створеној нападом непријатеља претходног дана, није обезбедила превовремено и одлучно ангажовање Дунавске дивизијеII, како би напад истовремено отпочео на читавој линији фронта. Због тога је лево армиско крило 24 октобра остало у одбрани све до повлачења непријатељских снага, док су десно крило и центар били у нападу. На тај начин је 1 армија до почетка отступања непријатељских снага нападала са свега девет пешадиских пукова (од укупно деветнаест), тј. са свега две дивизије и једним пуком. Услед тога је жестина напада била веома ослабљена, што је, наравно, ишло на руку непријатељу.
Према томе, почетни план, по коме је 1 армија прешла у противофанзиву, није јој омогућавао да испољи своју надмоћност и да турску армију сасвим разбије и уништи.
С друге стране, командант армије није ни у току битке успео да схвати ситуацију на бојишту и да усмеравањем дејства својих дивизија, у складу с развојем догађаја, колико – толико исправи грешке почетног плана напада. Заправо, командант армије, који се с начелником штаба налазио на правцу наступања Моравске дивизије I, није пре свега успео да усклади дејства ове дивизије и Дринске дивизије I, које су уствари биле носиоци напада. Зато су и ове две дивизије наступале без потребног садејства и сарадње. То је довело до тога да је левокрилна група Моравске дивизије I, по избијању на линију Бело Брдо – Црно Поље- Почивалов Рид, застала управо у ситуацији када је десно крило Дринске дивизије I, овладавши Мрамором а затим и к. 343, продужило одлучан напад, односно у ситуацији када је код 19 низамске дивизије већ била пала одлука о повлачењу. Овакав несклад у напорима ових двеју дивизија довео је и до скретања десног крила Дринске дивизије I (5 и 6 пука) према Куманову, тј. према непријатељским снагама пред Моравском дивизијом I, које су уствари биле у оступању. А управо тиме је ослабљен напад у правцу Зебрњака и успорено наступање осталих снага Дринске дивизије I, што је, бесумње, омогућило турском 6 стрељачком пуку да створи време за извлачење 17 низамске дивизије 6 корпуса. Међутим, да је десно крило Дринске дивизије I продужило напад у правцу с. Тромеђа и западних делова Зебрњака и даље ка Пчињи, куда је било усмерено, свакако би 17 низамска дивизија била доведена у веома тежак положај и, вероватно, била сасвим разбијена.
И отсуство организованог садејства између Дринске и Дунавске дивизије I, нарочито њихових унутрашњих крила, имало је веома лоших последица. Када је Дринска дивизија I заузела Мрамор и, између 10 и 11 часова, продужила напад у правцу Зебрњака, одбацивши Битољску редифску дивизију, 9 пук Дунавске дивизије I изгубио је и ватрени контакт с непријатељем. Али уместо да у тој ситуацији крене у напад у садејству с левим крилом Дринске дивизије I, овај пук је и даље остао на положајима на којима се пре тога налазио у одбрани, ограничавајући се на дејство дивизиона Дунавског артиљериског пука, који се налазио на његовом саставу. Својим нападом у то време он би бесумње убрзао сламање отпора снага 6 корпуса пред Дринском дивизијом I и омогућио брже наступање ове дивизије. То би вероватно постакло и центар Дунавске дивизије I (тј. десно крило 18 пука), односно 8 пук ове дивизије (који је као резерва, око 12 часова, стигао на овај део фронта) да много раније крене у напад, што би веома отежавало положај снага 6 турског корпуса, а тиме и положај снага 5 корпуса. Уместо тога, 9 пук је остао на својим положајима чак и пошто је добио наређење команданта своје дивизије да пређе у напад и садејствује снагама Дринске дивизије I, предузимајући покрег тек после подне, када је већ било сасвим касно да би могао испољити неки утицај на даљи развој догађаја на фронту.
Ни сарадња између Моравске дивизије I и Тимочке дивизије II у току напада није била остварена. Заправо, ангажовањем, већ у 9.20 часова, и последњег пука који се налазио у артиљериској резерви у продужењу левог крила 2 пука Моравске дивизије I, командант армије је свакако тежио да с тог правца осигура што јачи притисак, а вероватно и у циљу обухвата турског левог крила да би тиме олакшао напад центра и левог крила Моравске дивизије I. Басумње овај пук је био ангажован у право време и на правцу с кога се у датој ситуацији могао постићи највећи ефекат. Тако јакој групацији на десном армисиом крилу пред којом су се налазили врло слаби турски делови, пружала се могућност да дејством у правцу с. Ропаљце и с. Љубодраг не само олакша напад осталих снага Моравске дивизије I него и да пресече правац Куманово – Скопље и тиме доведе 19 низамску дивизију и остале делове 7 корпуса у ситуацију да буду разбијени и уништени. Али уместо тога, ова групација, којом је командовао командант Тимочке дивизије II, радила је веома споро и опрезно, да би се пре 17 часова, пошто је прошла кроз напуштена села Опаје и Лопате, зауставила ради преноћишта, без било какве везе и сарадње са осталим снагама Моравске дивизије I. А пошто је по подне изостао енергичнији напор и центра и левог крила Моравске дивизије I, тиме је била остављена могућност 19 дивизији и осталим деловима 7 копуса да се, иако у паници и нереду, извуку у правцу Скопља.
Како се види, напори српских снага у току извођења напада и у процесу сламања отпора 6 и 7 турског корпуса нису били усклађени и обједињени. Није било организованог садејства и сарадње између дивизија, нити планског усмеравања појединих делова борбеног поретка у оквиру самих дивизија. Ово треба нарочито истаћи у односу на Дринску дивизију I, која је била главни носилац напада. Мада је ова дивизија нападала врло одлучно и енергично, њен командант није успео да задржи јединице у рукама и да их усмерава у складу с развојем догађаја на бојишту. Пре свега он је допустио скретање десног крила дивизије с тежишта напада и с правца одакле су се могли постићи много значајнији резултати. Поред тога, пукови другог ешелона ове дивизије ступили су у борбу (прво 6-ти , затим 17- ти) такорећи спонтано, без одређеног плана и циља који би резултирао из процене ситуације на бојишту. Уствари, команданти ових пукова, повучени ситним тактичким захтевима на фронту испред себе, нарочито 6 пука, уводили су своје јединице у борбу не познавајући ситуацију на фронту дивизије као целине. И управо због непланског ангажовања ових пукова, њиховим увођењем у борбу, није постигнут неки значајнији ефекат. Међутим, да су ови пукови, као компактна организована маса, око 12 часова, када је 6 стрељачки пук отпочео повлачење са Зебрњака, били убачени у пробој са задатком да одлучно дејствују преко Зебрњака у правцу Пчиње, несумњиво би, и поред неактивности десног крила и центра Дунавске дивизије I, била сасвим доведена у питање могућност извлачења снага 17 дивизије и осталих делова 6 корпуса. А тиме би било угрожено и повлачење снага 5 корпуса, нарочито његове 13 дивизије.
Сви ови пропусти у погледу усмеравања снага и руковођења јединицама у току извођења напада настали су, пре свега, због тога што Штаб армије и штабови дивизија нису довољно пратили развој догађаја и поступке противника, и што су била веома слаба обавештавања од стране потчињених. Управо зато чак ни команданти дивизија нису уочили моменат када су 6 и 7 корпус отпочели опште повлачење. Отуда је и дошло до тога да су 16 пук, с левог крила, и пукови с крајњег десног крила Моравске I и Тимочмке дивизије II покретом према Куманову, односно с. Лопате, између 14 и 15 часова, ударили у празно, не знајући да се непријатељ повукао. Зато и није било покушаја гоњења од стране дивизија пред којима су се 6 и 7 корпус повукли. Штавише, њихове јединице су одмах после престанка борбе изгубиле додир с непријатељем.
Што се тиче отпора снага 6 и 7 корпуса он је несумњиво био слаб, сем веома одлучног и снажног отпора 6 стрељачког пука у рејону Зебрњака, који је, као корпусна резерва, ступио у дејство пошто је Битољска редифска дивизија била разбијена и натерана у бекство енергичним наступањем Дринске дивизије I. Али посебно треба истаћи да је турска артиљерија, нарочито артиљерија 6 корпуса, својом упорношћу и својим дејством претстављала главну препреку у наступању Дринске дивизије I, чија артиљерија, услед премештања према темпу наступања пешадије, није могла да одржава непрекидност ватре у циљу подршке и заштите јединица, док је армиска артиљерија била исувише далеко да би могла да ступи у дејство против турске артиљерије. И управо захваљујући веома успешном дејству своје артиљерије, поред грешака са српске стране, низамске јединице 6 и 7 корпуса успеле су брзим и вештим извлачењем да избегну уништење и да се, иако у паници и нереду, повуку према југу.
Турско десно крило (тј. 5 корпус), коме се, како је напред истакнуто, пружала могућност да другог дана битке ујутру одбаци лево крило Дунавске дивизије I и заузме Сртевицу, а можда и Пркин Рид, није у томе успело пре свега зато што је напад отпочео сувише касно. Наиме, десна колона Штипске редифске дивизије, – која је требало да обухвати српско лево крило, – отпочела је покрет из рејона с. Клечевце, где је преноћила, тек око 8 часова. Тако је Коњички пук Дунавске дивизије I имао довољно времена да се тога јутра пребаци из рејона Старог Нагоричана у рејон с. Војник, где су касније пристигли и делови Коњичке дивизије и да на р. Петрашници заустави даљи покрет турске колоне и онемогући јој да испољи обухват Дунавске дивизије I. Ишчекујући вероватно појаву ове колоне и остале снаге 5 корпуса, тј. лева колона Штипске и 13 низамска дивизија, отпочеле су, после снажне артиљериске припреме, напад на положаје левог крила Дунавске I тек око 10 часова. Дакле, тек онда када се Дунавска дивизија II била прикупила код Старог Нагоричана и отпочела приближавање предњем крају одбране Дунавске дивизије I. Изгубивши на тај начин у времену, 5 корпус је омогућио слабим српским деловима, да одрже своје положаје све до пристизања нових свежих снага.
Кад су, око 12 часова, пристигле снаге Дунавске дивизије II, даљи напад 5 турског корпуса био је сасвим узалудан, јер он у новоствореној ситуацији није имао изгледа да постигне било какав успех на овом правцу. Утолико мање што је у то време Дринска дивизија I, разбивши Битољску редифску дивизију, довршавала пробој турског фронта, док су снаге 7 корпуса отпочеле повлачење. У таквој ситуацији, уместо продужавања напада, било је нормално да се 5 корпус, остављајући део снага као застор према фронту Дунавске дивизије I и II, повуче на леву обалу Пчиње и организује прихват осталих снага, тим пре што командант армије није имао резерву којој би могао утицати на ток извлачења својих снага. Али је овај корпус продужио напад све до 14 часова, када је повлачењем 17 низамске дивизије и продором Дринске дивизије I у простор јужно од Зебрњака био угрожен леви бок 13 низамске дивизије. Тиме се излагао ризику да буде концентрично нападнут надмоћнијим снагама Дунавске дивизије I и II с фронта и снагама Дринске дивизије I с левог крила, мада до тога није дошло захваљујући грешкама српских команданата.
Дунавска дивизија I, као лево крило 1 армије, остала је другог дана битке у одбрани, супротно наређењу Команде армије и тиме олакшала положај турских снага. Али ова дивизија, после свих напора претходног дана, није имала услова да 24 октобра предузме напад у духу армиске заповести, чак и да је Штаб дивизије у току ноћи уложио више напора у прикупљање и сређивање својих јединица, у чему је бесумње било озбиљних пропуста. Зато је одлука команданта дивизије да се задржи у одбрани до доласка појачања била у складу са ситуацијом на фронту, утолико више што су се остварила његова очекивања да ће непријатељ идућег дана продужити напад свом жестином. Истина, команданту дивизије се мора замерити што је доносећи овакву одлуку занемарио чињеницу да ће се преласком у напад Дринске дивизије I, већ самим почетком њеног наступања, створити услови за прелазак у напад и десног крила његове дивизије. Зато је требало наредити 9 пуку да пређе у напад чим снаге Дринске дивизије I стигну у висину његовог фронта, а 18 пуку – да својим десним крилом врши бочни притисак на непријатељске снаге испред 9 пука који 6и се у наступању нашао на левом крилу Дринске дивизије I. Да је десно крило Дунавске дивизије I добило такав задатак за 24 октобар, унапред би било обезбеђено садејство са Дринском дивизијом, и догађаји на правцу наступања ове дивизије развијзли би се много брже и другачије. Ову грешку је командант дивизије покушао исправити идућег дана, када је у 10.30 часова наредио 9 пуку да садејствује Дринској дивизији I, али је већ било касно да се постигне оно што је било пропуштено.
Међутим, команданти Дунавске дивизије I и II направили су фаталну грешку када су, пошто је стигла Дунавска Дивизија II, одлучили да се снагама ове дивизије само појача одбрана фронта Дунавске дивизије I, мада је тада био наступио врло повољан моменат да се и са овог дела фронта пређе у одлучан напад. Нападом свежих снага са овог правца, око 12 часова, без сумње би се 5 турски корпус много раније принудио на повлачење, у далеко тежим условима него онда када се морао повући само услед продора Дринске дивизије I. Поред тога, ранијим повлачењем турских снага било би створено више времена за гоњење, које тада вероватно не би изостало. Али уместо тога, обе ове дивизије су остале пасивне, ограничавајући се на одбрану од ватреног притиска снага 5 корпуса, који после подне није ни покушавао да покретом напред постигне неки успех. Одлука комаданта Дунавске дивизије I, према којој су 8 и 9 пук око 15 часова упућени у гоњење у правцу Зубовског Рида, дошла је и сувише касно, јер су се јединице 5 корпуса повукле преко Пчиње пре него су ови пукови стигли да испоље било какав утицај на њихово извлачење, утолико пре што по избијању на Пчињу нису продужили гоњење. У вези с тим интерасантно је истаћи да је и у овој ситуацији комадант Дунавске дивизије I наредио покрет само деснокрилним пуковима, који су били прилично удаљени да би могли стићи да изврше притисак на турске снаге у повлачењу, а да је притом изостала свака акција с фронта Сртевица – Пркин Рид, тј. акција оних снага које су биле у непосредном контакту са заштитницама 5 корпуса када су његове јединице отпочеле повлачење, мада су се на том фронту налазиле свеже снаге Дунавске дивизије II. А управо тиме што је изостала иоле одлучнија акција са овог дела фронта, омогућено је овом турском корпусу да се, иако у журби, организовано повуче преко Пчиње и тиме избегне опасност да буде разбијен.
Овакав рад Дунавске дивизије I и II резултирао је из непознавања ситуације како пред сопственим фронтом тако и на осталом делу армиског фронта. А пошто командант армије овога дана није имао везе с левокрилним дивизијама, а изгледа није ни знао да лево армиско крило није у нападу, изостао је сваки његов утицај на рад и поступах дивизија. На тај начин је лево армиско крило пропустило веома погодак моменат да одлучном акцијом, у ситуацији када је било разбијено турско лево крило и центар, нанесе тежак пораз и 5 турском корпусу.
Што се тиче Коњичке дивизије, – која се око поднева прикупила на левој обали Пчиње, где се налазио и Дунавски коњички пук, – она је, ограничавајући се на одбрану пред десном колоном Штипске дивизије, пропустила прилику да вештим маневром одбаци ове непријатељске снаге и да се у моменту повлачења 5 корпуса преко Пчиње нађе у таквом положају из кога би одлучним гоњењем произвела значајан ефекат. Уместо тога ова дивизија кренула је напред тек онда када су се и непријатељски делови испред ње почели повлачити. Зато је тек око 16 часова једном бригадом могла да отпочне гоњење које је око 19 часова обустављено. Мада је и овај закаснели покрет коњице изазвао извесну панику код јединица 5 корпуса, ипак је он остао само покушај у односу на онај ефекат који би постигла одлучнијим дејством левом обалом Пчиње првог и другог дана Кумановскебитке.
На крају треба истаћи да је 1 српска армија тиме што је изостало гоњење на читавој линији армиског фронта, пропустила прилику да растројавањем непријатељских снага, које су успеле да избегну одлучан удар, надокнади оно што је било пропуштено на бојишту.
Из разматрања услова у којима је дошло до битке код Куманова, као и анализе саме битке, види се да је Срби нису очекивали. До овога је дошло услед неправилне употребе и слабог рада Коњичке дивизије, као органа оперативио – стратегиског извиђања и уопште веома слабе организације извиђачке и обавештајне службе, како од стране Врховне команде, тако и од стране Команде армије и нижих команди и штабова. Али пре свега услед сувише чврстог предубеђења које је захватило читав старешински кадар, почев од Врховне команде, да ће Турци одлучну битку прихватити у дубини војишта а не непосредно иза границе.
Не знајући какве противничке снаге има пред собом, 1 армија отпочела је битку без одговарајућег плана и припреме. Зато је у току извођења саме битке изостала руководећа улога не само Врховне команде него и Команде армије. Али, захваљујући томе што је српски генералштаб у стратегиском развоју ангажовао довољно јаке снаге на главном правцу и захваљујући веома високом моралу и пожртвовању трупа 1 армије, довољно је било да 24 октобра снаге ове армије крену напред у духу одлуке Врховне команде, па да турска армија, бројно и морално слаба, тога дана буде тучена и одбачена. Међутим, због недостатка организационе припреме и руковођења битком, Срби су пропустили изванредну прилику да турску Вардарску армију сасвим поразе и онеспособе за даљи отпор и на тај начин уштеде све оне касније напоре и жртве које су морали поднети до краја рата. На другој страни, иако је турско командовање маневром према Куманову изненадило противника и наметнуло му битку у најповољнијим условима за себе, показало се да Вардарска армија није имала услова да тражи решавајућу битку у граничном појасу. Напротив, она се управо тиме изложила непрорачунатом и опасном ризику не само да изгуби битку него и да буде сасвим разбијена и уништена.