Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Рад Турака
Због одлуке команданта турске Вардарске армије да према 1 армији пређе у офанзиву, значај криворечког правца за Турке изванредно је порастао. Наступајући овим правцем Тимочка дивизија I, већ је у току другог дана по преласку границе, могла је да избије у рејон Куманова, односно Кратова. У првом случају, она би се појавила према крилу оних турских снага које би се преко р. Пчиње ангажовале према 1 армији. А то би управо значило да би се Вардарска армија нашла у ситуацији да бије битку у условима када су се 1 и 2 армија сјединиле, дакле под околностима које је Зеки-паша тежио да избегне. Појавом пак код Кратова, ова дивизија би имала изванредне могућности да уз садејство са 7 дивизијом, после разбијања непријатељских снага на том правцу, продре у дубљу позадину главнине Вардарске армије, која би била ангажована према 1 армији, и пресецањем отступних праваца и дејством из позадине доведе, ионако слабу турску армију, у положај окружења.
Према томе, криворечки правац је за турске снаге постао врло осетљив после одлуке за офанзиву. Наравно, под условом да 2 армија ради одлучо и правилно. Међутим турска команда, изгледа, није у овој ситуацији уочила сву осетљивост овог правца. Истина, командант Вардарске армије својом заповешћу од 20 октобра, наредио је 7 корпусу да све снаге уложи у одбрану код Куманова, против српских колона које су наступале од Врања и Криве Паланке, што би значило да се правцу од Криве Паланке придаје потребан значај, али је карактеристично да командант армије предвиђа да се овај правац брани тек код Куманова.
Комадант 7 корпуса је већ раније одлучио да напусти Криву Паланку и да страцинске положаје узме за главни одбрамбени положај с тога правца. Он је тиме хтео да скрати фронт и да прикупљеним снагама организује одбрану Куманова. Међутим, иако је ово било условљено груписањем што јачих снага код Куманова, Турци су повлачењем с границе и из рејона Криве Паланке све до Страцина, где су задржане слабе снаге, направили значајну услугу Тимочкој дивизији I, јер су јој тиме омогућили слободу маневра било ка Куманову било ка Кратову. Командант корпуса је свакако знао да главне српске снаге наступају из долине Мораве, због чега је према 1 армији морао груписати главнину снага свог корпуса. Али с обзиром на бочни положај криворечког правца, одбрана 7 корпуса према 1 армији умногоме је зависила од успешне одбране на криворечком правцу. И зато, ако је командант корпуса морао да одвоји слабије снаге према Кривој Паланци, изгледа да је његова каснија одлука да повуче снаге са Страцина била сувише рискантна у условима када је тежио да се одлучно супростави 1 армији. С друге стране, ако су на том правцу морале бити слабе снаге утолико је мање разумљиво зашто се командант корпуса одлучио да напусти простор од граничног фронта до Страцина, дакле, дубину од око 40 км, на којој су и слабе снаге, на узастопним положајима, могле успоравати, ако не и задржавати, Тимочку дивизију I. Тим пре што овој Дивизији природни теснац није дозвољавао да маневром снага испољи своју надмоћност. Одлуком да се криворечки правац брани на Страцину, иако је сам Страцин својим положајем и топографским склопом пружао солидне услове за одбрану, командант 7 корпуса је уствари омогућио протиивнику да неометано изађе из теснаца, а самим тим и да по изласку из теснаца искористи надмоћност својих снага и разбије његову ионако слабу одбрану на Страцину. Поред тога, страцински положаји су претстављали последњу природну линију одбране овог правца: падом Страцина се Тимочкој дивизији I отвара пут ка долини р. Пчиње, односно ка Кратову. Према томе изгледа да турска команда није уочила сву осетљивост овог правца и као резултат тога Страцин је заузет без борбе. Али Тимочка дивизија I није искористила ову грешку непријатеља.
Борбе 7 (рилске ) дивизије на правцу Кочана
Према заповести команданта армије за 21 октобр требало је да 7 дивизија остане као и претходног дана на раније достигнутој линији са задатком да извиђа према Кочану.
Задатак ове дивизије произашао је из уверења комаданта армије да ће главне турске снаге остати на Овчем Пољу. И зато се 7 дивизија није могла одлучније ангажовати у правцу Кочана све док Тимочка дивизија I не избије у рејон Кратова и док с њом не оствари тешње садејство, односно док се 1 армија не ангажује против главних турских снага. Истина, и у овој ситуацији могла се 7 дивизија ангажовати не само у смислу извиђања него, можда, и у смислу активнијег притиска ради везивања снага непријатеља и олакшавања Тимочкој дивизији I у овлађивању рејоном Кратова. Међутим, с обзиром на истакнут положај ове дивизије и удаљеност њеног правца наступања од правца Тимочке дивизије I, командант армије није хтео да ризикује, страхујући да се 7 дивизија не изложи јачем удару непријатеља, на што је још 18 октобра упозорила српска Врховна команда.
Зато је 7 дивизија овога дана извршила само мања померања унапред ради заузимања неких објеката тактичког значаја и у целини погоднијих положаја на фронту према Кочану. У том циљу десна колона је 21 октобра извршила покрет у правцу виса Побијен Камен и овог дана стигла код с. Косовица. Међутим је командант средње колоне још 20 октобра предузео покрет с циљем да зауаме погоднији положај на линији Висока (тт. 893) – с. Грљане Чука (тт. 1538)- с. Тработовиште – вис Лешка Врх (к. 1458). Десно крило ове колоне (14 пук) без борбе је избило на део фронта Висока – с. Грљане, док је лево крило (22 пук) задржано отпором непријатеља код с. Вирче. Сутрадан, 21 октобра, одбацивши непријатељске снаге с положаја у рејону с. Тработовиште и карауле Хасан Паша, које су у нереду отступале ка Пехчеву, 22 пук је избио на те положаје. Док је 22 пук 21 октобра водио борбу код с. Тработовиште и карауле Хасан Паша, турски делови су предузели напад на десном дивизиском крилу из правца с. Калиманци, северозападним падинама Високе (тт. 893). Овај напад је био заустављен и турске снаге су ноћу 21/22 октобра у журби отступиле ка Кочану, оставивши много материјала у биваку.
После окончања борбе, 7 дивизија је 21 октобра заноћила на линији: десна колона код с. Косовица; средња колона предњим деловима на линији Висока (тт. 893) – Чавка – јужно од с. Вирче, а главнином снага у рејону Царевог Села; лева колона јужно од Горње Џумаје, на линији с. Тресково – с. Ороново; дивизиска резерва (1 бригада са шест батаљона) код Црне Скале.
Према томе изгледа да су тога дана главне снаге 7 дивизије, на иницијативу команданта средње колоне (2 бигаде), иако покретом са ограниченим циљем, постигле значајан резултат. Заправо, покретом средње колоне и исходом борбе код с. Калиманци и с. Тработовиште био је уствари отворен пут ка Кочану и Пехчеву. Овим успехом били су створени изванредно повољни услови за садејство ове дивизије са Тимочком дивизијом I, односно услови да се већ идућег дана расветли ситуација код непријатеља на Овчем Пољу. Али је тај успех остао неискоришћен због тога шт,о с једне стране, 7 дивизија није уочила последице неуспеха турског нанада код с. Калиманци и повлачења 16 низамске дивизије, и што се, с друге стране, Тимочка дивизија I, оклевајући да 21 октобра рашчисти ситуацију у рејону Страцина, појавила у рејону Кратова тек 23 октобра.
У духу армиске заповести, 7 дивизија је 22 октобра остала на ранијим положајима, сем што је десна колона (два батаљона 26 пука), по заповести команданта дивизије, заузела Побијен Камен (к. 1180). На струмском правцу Турци су предузели слабији напад, наступајући с два батаљона обема обалама Струме, али су пред крај дана били одбачени на полазне положаје. На осталим деловима фронта Дивизије није било промена.
Марш-маневар 5 и 6 корпуса турске Вардарске армије ка Куманову
Завршавајући концентрацију својих снага, Вардарска армија се 20 октобра налазила у следећем распореду: Самостална коњичка дивизија се већ од раније налазила између северне турске границе и Куманова са задатком да штити концентрацију Армије и извиђа непријатеља; 7 корпус се 18 октобра главнином снага прикупио у рејону Куманова, истуривши један свој одред у висини с. Биљача с циљем да задржи српске снаге које буду наступале из долине Мораве, а други одред на Страцин, према савезничким снагама које су се очекивале на правцима Ћустендил – Крива Паланка- Куманово; у Гњилану се налазио један слабији одред састављен од редифа и добровољаца, са задатком да затвори правце Гњилане – Куманово и Гњилане – Урошевац; 5 и 6 корпус су се 20 октобра увече прикупили на просторији Штип – Велес.
Пошто је тиме била завршена концентрација, комадант армије је, у духу своје одлуке да пређе у офанзиву на превцу Куманова, 20 октобра издао заповест за марш – маневар снага 5 и 6 корпуса ка Куманову, који је требало да отпочне 21 октобра.
Констатујући предходно да непријатељ наступа од Царевог Села, Царевог Врха, Криве Паланке и Врања, армиском заповешћу је овако прецизирала општи задатак Армије: “Вардарска армија ће задржати непријатељско наступање од Царевог Села и Царевог Врха и наступаће у нападном поретку противу непријатеља који наступа од Криве Паланке и Врања”.
У складу са овим задатком Армије, у заповести су одређени и задаци јединица које треба да обезбеде извршење марша, као и организација покрета 5 и 6 корпуса првог дана марша:
Коњичка дивизија требало је да продужи извиђање сагласно ранијем наређењу и да “заклања операције према непријатељским трупама које могу наступати долином р. Пчиње”.
– 7 корпус је имао задатак да до пристизања снага 5 и 6 корпуса „уложи све своје снаге у одбрану код Куманова противу непријатељских колона које наступју од Врања и Криве Паланке”;
– 5 карпус је имао задатак да своје две дивизије (15 и 16 низамску, пошто 15 дивизија остави један пук у Штипу) постави према непријатељским снагама која су наступале од Царевог Села долином р. Брегалнице и од Царевог Врха према Кратову и тиме осигура десни бок и позадину Армије, а друге две дивизије (13 низамска и Штипска редифска) и остали корпусни делови да изврше покрет, маршујући у једној колони, правцем Штип – Берекетли – Бериш – с. Павлешенци – с. Градиште, с тим да чело 13 низамске дивизије 21 октобра увече стигне до с.Градиште;
– 6 корпус је имао задатак да маршује такође у једној колони правцем Берекетли – с. Малино – с. Живиње и да 21 октобра увече челом колоне стигне у с. Живиње.
Како се види, према замисли команданта армије требало је да 5 и 6 корпус, са своје 4 дивизије и осталим корпусним деловима, 21 октобра отпочне марш у правцу Куманова под зашгитом 7 корпуса и Коњичке дивизије с фронта и двеју дивизија 5 корпуса из позадине.
У духу армиске заповести, командант 7 корпуса је 21 октобра извршио распоред својих снага за одбрану. Скопска редифска дивизија добила је задатак да организује одбрану источно од Којнарске Реке, на километар и по северно од Куманова, а 16 низамска дивизија на положајима западно од поменуте реке. Пошто се одред у с. Биљача 20 октобра, под притиском снага 1 армије, повукао, а 21 октобра се повукао и одред са Страцина, изгледа да се 7 корпус 21 октобра главнином снага сасредио за одбрану на означеној линији испред Куманова. На то указује и чињеница да 1 српска армија, наступајући 21 окробра гребеном Рујна, није наишла на јачи отпор снага 7 корпуса што значи да су се главне снаге овог корпуса биле прикупиле за одбрану Куманова.
Шеснаеста низамска дивизија 5 корпуса, која се налазила у рејону Кочана, имала је задатак да 21 октобра нападне делове 7 дивизије који су овладали Царевим Селом, али, пошто је у борби код с. Калиманци претрпела неуспех, она се тога дана повукла на Кочане, док је 15 низамска дивизија, оставивши један пук у Штипу, отпочела покрет за Кратово са задатком да затвори правце који долином Злетовске Реке и преко Кратова изводе у позадину главних снага вардарске армије али она овога дана, како је већ истакнуто раније, није избила код Кратова.
У духу армиске заповести 5 и 6 корпус су 21 октобра ујутру отпочели марш одређеним правцима. И 13 низамска дивизија 5 корпуса је тога дана стигла челом у с. Градиште, а Штипска редифска дивизија се налазила позади маршевског поретка 13 дивизије. Увече је 6 корпус, челом колоне које је образовала 17 низамска дивизија, стигао у с. Живиње.
Штаб армије је 21 октобра прешао из Велеса у Св. Николу. Тога дана увече комадант армије је наредио да 5 и 6 корпус сутрадан продуже марш. Према овом наређењу требало је да 22 октобра 13 низамском дивизијом 5 корпуса стигне у с. Новосељане, а Штипска редифска дивизија у с. Кутлибег, а 6 корпус да се прикупи у рејону с. Орашац. И док су се 5 и 6 корпус 22 октобра приближавали р. Пчињи одређеним правцима, дотле је 1 српска армија, како је то раније изложено, тога дана довршила свој марш – маневар и сасредила те на линији с. Табановце – с. Четирце – с. Младо Нагоричане, а Тимочка дивизија 2 армије била је на Страцину.
Осмотривши покрете српских снага које су наступле из долине р. Мораве, командант 7 турског корпуса је о томе известио команданта армије, нагласивши да се јачина снага које наступају са севера цени на четири дивизије. Уједно је замолио команданта армија да се убрза покрет 5 и 6 корпуса како би благовремено стигли на бојиште. А пошто је према њиховој јачини и распореду, оценио да ће српске снаге идућег дана напасти Куманово, командант корпуса је у 15,15 часова издао заповест за наредни дан.
Констатујући да сутрадан треба очекивати битку, командант корпуса је у својој заповести истакао да 7 корпус мора примити отсудну борбу на утврђеним положајима да би могао створити време осталим корпусима да се развију за битку. У оквиру овог задатка, Скопска редифска дивизија, остајући на фронту источно од Којнарске Реке, треба да обезбеди путеве Куманово – Слатина – Егри дере и Куманово – Крива Паланка, а 19 низамска дивизија, која је поседала западни део фронта, да затвори путеве с Којнаре – с. Жир и с. Оризаре и једном четом држи с. Слупчане.
У заповести је наглашено да комора треба 22 октобра увече да припреми за људство тродневни, а за стоку једнодневни оброк хране и да се идућег дана рано ујутру повуче ка железничкој станици, док је одељење мунициске колоне (за пешадиску и артиљериску муницију) требало да остане у возу на железничкој станици, одакле ће се јединице попуњавати муницијом.
Према томе, командант 7 корпуса је идућег дана очекивао напад српских снага на Куманово. С обзиром на задатак који је његовом корпусу постављен армиском заповешћу од 20 октобра, он је за 23 октобар наредио отсудно ангажовање корпусних снага.
Када је обавештен о ситуацији на страни противника, командант Вардарске армије био је, изгледа, изненађен јачином и брзином покрета српских снага. Појавом већ тога дана тако јаких противничких снага непосредно пред Кумановом и на Страцину противно његовом очекивању, био је по својој прилици поремећен његов план за напад. Зато је, како изгледа, намеравао да овог дана задржи снаге 5 и 6 корпуса јужно од р. Пчиње. Међутим, када су маршевске колоне ових корпуса крајем дана избиле на р. Пчињу, 17 низамска дивизија 6 корпуса, и поред ситуације пред фронтом и намера команданта армије, пребацила се на десну обалу реке у рејону с. Шупљи Камен, док се из 5 корпуса пребацила претходница 13 низамске дивизије. Када је крајем дана командант армије са својим штабом стигао у с. Орашац и добио обавештење о преласку делова 5 и 6 корпуса на супротну обалу Пчиње, он се тим прећутно сложио. Армија је 22 октобра увече заноћила у следећем распореду:
– 7 корпус испред Куманова и западно од њега, ван додира са снагама 1 армије;
– 6 корпус: 17 низамска дивизија на десној а Битољска редифска дивизија на левој обали Пчиње;
– 5 корпус: главнина снага јужно од р. Пчиње, 13 низамска дивизија на просторији с. Новосељане – с. Мургаш, један пук северно од реке а Штипска редифска дивизија у с. Кутлибег. Коњичка дивизија налазила се у рејону Куманова, иза снага 7 корпуса.
Прикупљањем 22 октобра увече у долини р. Пчиње био је завршен пројектовани марш -маневар 5 и 6 корпуса. Али су тада, како изгледа, наступиле промене у првобитној оперативној концепцији команданта армије, коју је овај нарочито јасно изразио на крају првог дана марша. Издајући 21 октобра увече наређење да 5 и 6 корпус наставе покрете идућег дана, командант армије изразио је намеру да са три дивизије удари у леви бок српских снага када оне отпочну напад на Куманово, а четврту (Штипску редифску) дивизију задржи у резерви иза десног крила, да би њоме парирао дејства савезничких снага од Криве Паланке. Али су појавом јаких српских снага пред Кумановом и на Страцину, 22 октобра увече, биле, изгледа, разбијене илузије команданта Вардарске армије да ће моћи почесно тући српске снаге које су се очекивале са севера и да ће тиме спречити сједињавање противничких снага од Врања и Криве Паланке.