Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
У врема мобилизације и концентрације долазило је до ситних сукоба дуж целе границе, нарочито око караула, али су се ти сукоби завршавали без тежих последица. Међутим, 16 октобра код с. Мердаре, из једног таквог сукоба су се развиле јаке граничне борбе у којима је пре објаве рата ангажована Моравска дивизија II и делови Шумадиске дивизије I.
Увече 15 октобра на фронт Моравске дивизије II, која тек што је била извршила развој својих трупа на граници, стигао је Лапски четнички одред са задатком да се пре објаве рата неопажено пребаци преко границе и да, кад 3 армија пређе у напад, дејствује у позадини непријатеља.
Командант одреда је одлучио без знања команданта армије и команданта Моравске дивизије II, да под борбом пређе границу. Његов план се састојао у овоме: нападом мањих делова и на турске карауле Репоњу и Мировце створити забуну код непријатеља и то искористити да би се главнина пребацила у правцу Малог Косова.
Око поноћи четници су бомбама и другим пешадиским наоружањем напали поменуте карауле и после краће борбе успели да заузму караулу Репоњу, док су с карауле Мировце били одбијени уз знатне жртве. Овај напад је изазвао узбуну на непријатељској страни, те је на целој ширини фронта између нападнутих караула отпочела пушчана ватра, при чему су шиптарска одељења, која су била размештена у позадини свог дела фронта, хитно упућена ка граници, а нарочито у правцу Мердарске карауле. Тако је за кратко време затворен правац којим је командант одреда мислио да се пробије. Пошто није био изненађен, непријатељ је прихватио борбу испољивши тежњу да овлада граничним гребеном. Тиме су отпочеле граничне борбе у време које је за 3 армију било врло неповољно, јер је Топличка група тек била стигла на положаје, па није било извршено потребно извиђање и оријентација старешина и јединица, а и везе нису биле успостављене. Чак ни концентрација Медвећке групе није била завршена, пошто Дринска дивизија II није била још стигла, а њен фронт Секирача – Лисица био је обезбеђен само са два батаљона на Реткоцеру. У таквој неповољној ситуацији по 3 армију отпочеле су четвородневне жестоке борбе на граници.
На фронту 2 пука Моравске дивизије II, јужно од Мердарског и Баровачког утврђења, 16 октобра рано ујутру отпочела је борба на линији претстража. Услед тога је око 7 часова 1 батаљон био померан са Мердарског ка Баровачком утврђењу, док су две чете 4 батаљона и две чете 2 батаљона 2 пука III позива са Баровачког утврђења истурене напред, као појачање на линији престража. Истовремено су два батаљона из резерве 1 пука, по наређењу комаданта дивизије, пришла ближе батаљонима првог ешелона. Све је ово учињено с циљем да се одбију напади турских снага и да се одржи топографски јак гранични гребен, који је пружао велико преимућство оној страни која пре успе да њиме овлада.
Око 8 часова, на фронту 2 пука, напријатељске снаге су продужиле напад са свом жестином нарочито на десном крилу одсека западно и источно од Мердарске карауле, где су поједине јаче групе биле избиле на гранични гребен, док је источно од с. Васиљевац и на Мачјој Стени борба била слабија. На фронту 1 пука непријатељ се држао прилично пасивно.
Непријатељске снаге су снажно нападале с тежњом да заузму гранични гребен који је доминирао предтероном и пружао изванредне могућности како за одбрану тако и за напад. Повучена нешто иза граничог гребена, Моравска дивизија II се налазила на положајима који нису били топографски јаки и погодни за упорну одбрану, тим пре што се одмах иза положаја налазио теснац Мале Косанице, тако да одбрана није имала потребну дубину, уз неповољну околност што је кроз теснац пролазио једини пут за везу с позадином. У таквој ситуацији, сматрајући да непријатељ напада јаким снагама, те да би губитком граничних положаја настале тешке последице за његову дивизију, командант је одлучио да енергичним нападом одбаци непријатеља и овлада граничним гребеном, а затим да га поседне и на њему организује главни положај Дивизије, који би му послужио и као полазни положај за напад.
У том циљу је око 9 часова наређено командиру 1 пољске батерије да отвори ватру на Низамски логор, где се налазио један мерћез. Већ другим метком мерћез је погођен, а посада се разбежала, што је снажно утицало на морал пешадије Моравске дивизије.
У духу своје одлуке, командант дивизије је у 10 часова издао заповест за напад и наредио да 2 пук (без једног батаљона) и 4 батаљон 3 пука, уз подршку артиљериског дивизиона (без 3 батерије), одмах пређу у напад и овладају граничним гребеном на фронту искључно Низамски логор – с. Мировце, да 1 пук уз подршку 3 батерије отпочне напад с Маторовског Виса и овлада с. Д. Дубница и Низамским логором тек када борбени поредак 2 пука почне избијати на граничну линију, да 3 пук из другог ешелона (без једног батаљона) одмах крене ка Баровачком утврђењу, у готовости за напад на правцу 2 пука.
Пошто 2 пук није отпочео напад на време, 1 пук је прешао у напад око 12 часова. Не сачекавши да пристигне 3 батерија, која је требало да га подржава, он је, уз садејство 12 пука Шумадиске дивизије I и подршку једне батерије из исте дивизије, избио на гранични гребен. Затим је ппрешао границу према с. Д. Дубница и Низамском логору, али се око 17 часова, због наређења команданта Моравске визије II, да обустави даље наступање и да се утврди на граници, као и због присуства јачих турских снага у с. Д. Дубници и Низамском логору, зауставио десним крилом према с. Д. Дубница, а левим према с. Мрдаре са два батаљона у првом, а два у другом борбеном ешелону, у истој висини са 12 пуком Шумадиске дивизије I. Пошто у наређењу није изричито одређено да се повуче на границу, а непријате.љ није даље вршио притисак, 1 пук је заноћио на достигнутој линијм испред границе, са претстражом према с. Д. Дубница и Низамском логору.
Супротно дивизиској заповести, 2 пук није одмах прешао у напад, јер је морао чекати 4 батаљон 3 пука који је имао задатак да се пре почетка његовог напада развије у продужењу његовог левог крила, а потом заузме тактички важан пошумљени вис југоисточно од Мердарске карауле. Два часа је прошло док је овај батаљон сменио делове 2 батаљона 2 пука III позива и заузео одређено му место у борбеном поретку. У међувремену је непријатељ добио појачање, јер су пристигле нове масе Шиптара. У току припрема 2 пука за напад, око 13 часова, с косе југозападно од Низамског логора почела је да дејствује и једна турска батерија али је убрзо била ућуткана јаком ватром једног вода 1 батерије с ватрених положаја код Мердарског утврђења (она касније није могла учествовати у одбијању напада 2 пука).
Најзад, нешто после 14 часова, уз подршку 1 и 2 пољске батерије, 2 пук је – имајући у првом ешалону два батаљона и оставивши две чете у резерви на Баровачком утврђењу да, у случају неуспеха, послуже за прихват – прешао у напад општим правцем Мердарска караула 686 на делу фронта између Низамског логора и с. Мировице. Непријатељ није издржао овај напад, већ се одмах повукао делом у рејон северно од турског с. Мрдаре и к. 681, а делом у правцу косе јужно од турског с. Мировце, где су га прихватиле свеже регуларне трупе које су приспеле из Подујева. Тако је гранични гребен врло брзо заузет, иако рат још није био објављен.
Овај напад није се завршио само на томе. Пошто су се прикупили и уредили на граничном фронту, делови 2 пука продужили су да наступају под борбом. Намера комаданта пука била је да заузме камениту косу, јер је она чинила тактичку целину са граничним гребеном и могла је послужити као полазни положај за даља дејства. Занет почетним успехом, командант пука није добро оценио ситуацију и био је неопрезан: сматрао је да ће и са ове косе, која је била фортификациски припремљена за одбрану, протерати непријатељске снаге ако се напад изведе брзо и енергично.
Напад су имале припремити и подржати исте две батерије. Један вод 1 батерије с ватрених положаја код Мердарског утврђења одмах је пренео ватру на камениту косу. Други њен вод држао је у осматрању непријатељску пешадију скривену у рововима и раније ућуткану батерију код низамског логора. Извршавајући наређење, команданта пука командир 2 батерије упутио је један вод ка Мердарској караули у борбени поредак пешадије у циљу непосредне подршке. Други вод је и даље остао код Баровачког утврђења (к. 742), спреман за одбијање евентуалног против – напада непријатеља и прихват пешадиских снага.
Пук је, међутим, наставио напад не сачекавши да се овај солидно припреми атиљериском ватром и стигао на јуришно остојање, због чега је артиљериска ватра обустављена пре времена. Други вод 2 батерије налазио се у покрету баш тада када је његово дејство било најпотребније. У таквој ситуацији трупе су се нашле на јуришном положају, па су биле принуђене да припрему јуриша врше само пешадиском ватром. Непријатељска ватра била је веома јака. Очигледно је било да непријатељ на овом месту располаже толиким снагама да није било изгледа на успех без директног учешћа резерви, које су остале далеко позади. Међутим, до јуриша није дошло јер је непријатељ истицањем белих барјачића довео јединице 2 пука у забуну о предаји. Неупозорени од стране старешина на опрезност, војници су, реметећи борбени поредак, у нереду појурили према непријатељским положајима. Непријатељ је изненада отворио уништавајућу ватру на гомиле српских војника, присиливши их да се у нереду повуку. Захваљујући ступању у дејство артиљерије с Мердарског утврђења и делова 4 батаљона 3 пука с пошумљеног виса, непријатељ је био принуђен да одустане од покушаја гоњења. Истовремено је стигло наређење команданта Моравске дивизије II да се пук повуче и поседне граничну линију. Ноћ је ускоро прекинула борбу, али је 2 пук био дезорганизован и у знатној мери онеспсобљен. Тако се почетни успех овог напада на крају завршио неуспехом и губицима.
Истога дана, предвече, Моравска дивизија II имала је следећи распоред: на десном крилу на турском земљишту према с. Д. Дубница и Низамском логору (к. 675) 1 пук; на левом крилу 2 батаљон и по две чете 1 и 4 батаљона с једном четом 2 Батаљона 2 пука III позива на престражи у рејону Мердарске карауле; на пошумљеном вису 4 батаљон 3 пука; у пуковској резерви, на Баровачком утврђењу, 2 батаљон и две чете 1 батаљона 2 пука; на Васиљевцу један вод граничара и одељење четника; на Мачјој Стени две чете 4 батаљона 2 пука и једна чета 2 батаљона 2 пука III позива. На Реткоцеру је и даље био 3 батаљон 2 пука, јер Дринска дивизија II још није била стигла у рејон концентрације. Код Мердарског утврђења налазила се дивизиска резерва састава 1 и 2 батаљона 3 пука с митраљеским одељењем и пољском батеријом.
Ноћу 15/16 и ујутру 16 октобра на фронту Шумадиске дивизије I било је мирно. Једино је у зору једно одељење непријатељских војника без успеха покушало да изврши препад код карауле Орлишки Вис, где је било крајње крило њене претстражне линије. Међутим, када је отпочело дејство артиљерије суседне Моравске дивизије II, осетила се већа активност непријатељских делова и на фронту Шумадиске дивизије I. Једна група непријатељских војника напала је и присилила на повлачење мртву стражу, јачине једног вода 1 батаљона 2 пука III позива код карауле Јашарови Конаци, где се налазило крајње десно крило 11 пука. Убрзо је деснокрилна чета 3 батаљона 11 пука, уз подршку 6 батерије пољског артиљериског пука са Дабиновачке косе, противнападом повратила изгубљени део граничне линије. Када је чуо ватру код 11 пука, командант 1 батаљона 12 пука, чији се батаљон налазио на десном крилу пуковског распореда и одржавао везу са 11 пуком, спустио је своје предње делове ближе граници. На њих су отворили ватру непријатељски војници окупљени око царинарнице и Преполачке карауле. Али је ускоро непријатељ журно отступио одавде и оставио доста ратне опреме, јер је био изложен уништавајућем дејству 5 батерије пољског артиљериског пука са Преполачког Шанца.
После подне је код Моравске дивизије II ватра постајала све жешћа. Претпостављајући јачи сукоб, командант 12 пука је сматрао да треба помоћи суседну јединицу, па кад није добио у том смислу очекивано наређење команданта дивизије, одлучио је да се умеша у борбу. У том циљу су 1 и 2 батаљон, који су иначе били на претстражи, уз подршку 5 батерије, енергично пошли у напад и брзо избили код с. Д. Дубница, где су дошли у везу и у исту висину са 1 пуком Моравске дивизије II, док су 3 и 4 батаљон, који су били у другом ешалону из с. Крток, дошли до Преполачког Шанца.
Одлучан покрет 12 пука имао је утицај на суседне трупе. Чим су батаљони овога пука кренули преко границе, 11 пук је – прво претстража а затим све јединице – заузео гранични гребен од Јашарових Конака до близу Преполца. Његов левокрилни батаљон продужио је наступање и заузео с. Шушњак на турској територији. Деснокрилни 3 батаљон није продирао на непријатељско земљиште, јер, обавештен да су нека непријатељска одељења упала на нашу територију код с. Тачевац, није био сигуран у свој десни бок. Као што се види, резултат напада Моравске дивизије II и делова Шумадиске дивизије I био је тај да су при крају дана 16 октобра знатне снаге Топличке групе биле на граничком гребену, а делом и на турском земљишту. Међутим, догађаји који су се одиграли овог дана нису били у складу с намерама команданта армије. Уочи отпочињања непријатељстава, он је био сав заокупљен идејом придобијања Шиптара да се не боре против српске војске, па је у том смислу и даље деловао. И баш у тренутку када је очекивао успех у својим мирољубивим настојањима, на граници је дошло до сукоба и јединице Топличке групе, супротно његовим настојањима, прешле су у напад. Не може се утврдити да ли би непријатељ 16 октобра предузео напад на фронту Моравске дивизије II и да није било акција четничког одреда претходне ноћи, али судећи по жестини напада на фронту ове дивизије и покушајима насилног извиђања на појединим отсецима фронта Шумадиске дивизије I, изгледа да је непријатељ припремао напад – било с циљом да овлада граничним гребеном, било да поремети концентрацију 3 армије, утолико пре што је, како ће се касније видети, комадант турске Западне армије директивом од 16/17 октобра препоручио Приштинском одреду да пређе у напад. Међутим је командант 3 армије, коме, изгледа, није била довољно познага ситуација на фронту, био у уверењу да је сукоб изазван неодговорним поступком Лапског четничког одреда. Зато је овога дана, још док су се водиле борбе, наредио командантима дивизија да се непријатељ одбије и одбаци са граничног гребена, макар се притом прешло на непријатељско земљиште, а затим да се трупе поврате на полазне положаје; истовремено је тражио да се извиде узроци и да команданти дивизија уложе напоре да се избегну даљи сукоби.
И, разуме се после категоричког наређења комаданта армије, комаданти дивизија су наредили повлачење својих јединица. Тако су пукови Шумадиске дивизије I враћени на своје раније положаје, с тим што су предњи делови образовали линију предстраже на самом граничном гребену.
Због повлачења делова Шумадиске дивизије, Моравска дивизија II, која је и иначе имала истакнут положај у односу на Шумадиску дивизију, нашла се у тешкој ситуацији. Идућег дана је непријатељ све своје снаге усмерио против ње. Комадант Моравске дивизије II издао је наређење за повлачење пукова, али наређење није било прецизно, није изричито наређено повлачење с турске територије, већ само обустављање даљег наступања и утврђивања на граници. Због тога се 1 пук није повукао на полазне положаје, већ је заноћио на достигнутим положајима на турском земљишту, а 2 пук је самом ситуацијом био принуђен да се, превремено и с великим губицима, повуче с турске територије.
Ситуација је 16 октобра, када је непријатељ отпочео напад, била таква да Моравска дивизија II, због топографских слабих положаја и недовољне дубине одбране, није могла остати на својим положајима и издржати напад, већ је било нужно да сама пређе у напад и осигура погодније положаје за одбрану. Зато одлука команданта армије да се јединице повуку на полазне положаје није била у складу са ситуацијом на фронту. Јер када је већ дошло до таквих сукоба у којима се овладало граничним гребеном, а делом прешло на непријатељеку територију, требало се, изгледа, на тим положајима учврстити и то не само из тактичко- оперативних обзира, него и са гледишта моралног ефекта на сопствене снаге и на непријатеља. Ако је пак околност што рат није био објављен налагала да се снаге повуку, онда је повлачење требало организовати ноћу и непримећено, како непријатељ не би стекао утисак да је та последица неуспеха. Пошто командант армије није претпоставио да се ради о организованом нападу непријатеља који се могао наставити, трупе су се повукле неприкривено, делом и у нереду. Тиме је пропала врло корисна иницијатива команданта Моравске дивизије II да одлучним нападом рашчисти ситуацију на граничном фронту и створи повољне тактичко-оперативне услове за даља дејства Дивизије.
Увече је командант армије известио Врховну команду о непријатељском нападу на фронт Топличке групе и о своме наређењу да се трупе повуку на раније положаје и убудуће избегавају сукобе. Врховна команда није на то реаговала.