Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Покрети Тимочке дивизије I 18 октобра
Седамнестог октобра је начелник генералштаба ставио до знања команданту армије да ће ускоро бити објављен рат и да ће се прећи граница. Том приликом је наредио да се задње трупе примакну предњим, а I степен колонске коморе зачељу борбених делова. Истога дана је командант армије упознао са овим команданта дивизија и наредио да се убрза смена делова 7 дивизије на фронту Тимочке дивизије I и да се попуне трупне коморе.
На основу овог наређења је командант Тимочке дивизије I, која је овог дана била у покрету у духу заповести за осигурање граничног фронта, својом заповешћу за 18 октобар извршио мање измене у распореду и груписању својих снага од претходног дана. Петнаести пук је тога дана до 11 часова имао да поседне положаје на коси Рударска Махала код с. Црвени Дол, са осигурањем на раскрсници путева западно од овог села, идући ка црвенодолској караули, а с јужне стране да се обезбеди у правцу карауле Жедилово (Сиври Тепе) и В. Китке (тт. 1252). Чета из рејона с. Гурвановци треба да се пребаци на простор северно од с. Бобешино, а остали делови, који су се налазили на предстражама, да се прикупе у саставу главнине пука. Тринести пук, са 2 дивизионом артиљериског пука, требало је рано у зору да поседне положаје на Скакавици, док је 14 пуку наређено да се у ешелонима привуче до Шапке (к. 2163) и обезбеди према граници не прилазећи јој ближе од 2 – 3 км; пионирски полубатаљон, пошто по једну получету упути 14 и 15 пуку, требало је да се прикупи иза 13 пука. Наређено је и болничкој чети да 19 октобра рано изјутра упути по један вод болничара крилним пуковима.
Накнадним наређењем команданта дивизије у току дана дат је задатак Артиљериском пуку, који је тек био пристигао у Ћустендил, да заједно са хаубичком батеријом, пошто се одмори и попуни, дође иза распореда 13 пука, а да се 15 пуку због тешког кретања пољске артиљерије на правцу овог пука, упути једна батерија уместо дивизиона, како је било наређено заповешћу од 17 октобра.
Петнести пук је овога дана у 12 часова стигао на одређене положаје у рејону с. Црвени Дол, док је 13 пук већ у 10 часова посео положаје на Скакавици и сменио чету 15 пука. Четрнаести пук је у 12,30 часова избио на Шапку, где се главнина снага задржала, а један батаљон је продужио на положај југозападно од Шапке, који је увече требало утврдити. Овај батаљон је једним водом ојачао бугарску граничну стражу на караули Рујен.
Двадесети пук је и даље остао у с. Вратци као дивизиска резерва, Коњички пук у с. Грљано, а Артиљериски пук је дошао на одређене положаје иза Скакавице. Први и други степен колонске коморе задржани су у с. Коњово, североисточно од Ћустендила, а остатак болничке чете у Ћустендилу. Штаб дивизије је прешао из Ћустендила у с. Грљано и успоставио телефонску везу са Штабом армије.
Овим су били завршени развој и груписање снага Дивизије у смислу наређења начелника генералштаба и команданта армије. Оваквим распоредом још јасније је била изражена идеја команданта дивизије да главнином снага дејствује у захвату друма, а да маневром крилних пукова изманеврише криворечки теснац и обухвати Криву Паланку.
Прелазак 7 (Рилске) дивизије у напад
Седамнаестог октобра и 7 дивизија требало је да заврши прикупљање и груписање својих снага ближе граници и да у духу наређења начелника српског генералштаба чека наређење за напад. Међутим тога дана око 20 часова комадант дивизије је добио од бугарске Врховне команде обавештење да је да је Бугарска објавила рат и директиву којом се наређује да бугарска војска 18 октобра ујутру, у 7 часова, пређе у напад. У прилогу директиви који се односи на ову дивизију каже се: “Родопски одред је добио задатак да сутра 5 октобра надире долином р. Месте и да овлада Разлогом. Дођите у везу са командантом Родопског одреда у с. Ракитово”. То је, поред података о непријатељу, све што се односило на 7 дивизију, из чега се не види да ли она треба да пређе у напад и с каквим задатком. Једино чињеница да јој је наређено да дође у везу с комадантом Родопског одреда у селу које се налази на турској територији указује на то да и она треба да пређе у напад.
Командант дивизије је истога дана у 23,30 упознао комаданта армије у његовом штабу с директивом бугарске Врховне команде. Пошто командант армије није имао обавештење своје Врховне команде да је Србија објавила рат, нити наређење за прелазак у напад, он је депешом известио Врховну команду о директиви коју је добила 7 дивизија и тражио објашњење како да поступи. Међутим, ценећи да би, с обзиром на гранични положај снага 7 дивизије, било опасно ако ова дивизија не би отпочела дејства, комадант армије одлучио је, пре него је добио одговор од Врховне команде, да 7 дивизија сутрадан пређе у напад у Правцу Царевог Села и Горње Џумаје, а снагама левог крила Тимочке дивизије I да заузме Царев Врх. Врховна команда је касније на депешу команданта армије од 23,45 часа одговорила: “Рилска дивизија нека изврши добивену заповест али даље има да ради у смислу дате вам директиве. Својим наступањем на Кочане има да привуче само пажњу непријатеља на себе, али никако да се излаже да сама буде потучена.”
Овим је било решено питање рада 7 дивизије. Али је директивом бугарске Врховне команде био командант 2 савезничке армије доведен у незгодан доложај, јер је с једном дивизијом морао прећи у напад, док је друга дивизија морала и даље остати позади граничног фронта. Ово тим више што он није могао предвидети када ће и друга дивизија моћи да пређе у напад. С друге стране, тај гест бугарске Врховне команде морао је већ на почетку непријатељства изазвати код команданта армије осећање несигурности у погледу његове команде над 7 дивизијом и, с тим у вези, у погледу њене даље употребе према оперативним захтевима на бојишту.
Ово је свакако дошло услед осуства нужне сагласности и планског рада савезничких врховних команди. Међутим, није искључено да је бугарска влада хтела да се и преласком у напад пре Србије у спољњем свету афирмира као носилац акције против Турске и да су у вези с тим запостављени извесни оперативни моменти у односу на савезничку српску војску, а у оквиру тога и положај 2 савезничке армије.
Пошто је добио сагласност од команданта армије, командант дивизије издао је заповест за напад, којом је према већ ранијем груписању снага, одредио задатке јединица:
– десна колона (два батаљона 26 пука), с једном брдском батеријом, треба да дејством преко Сиве Кобиле заузме вис Повијен, да се ту задржи и утврди и да одржава везу са 14 пуком Тимочке дивизије I, који ће наступати ка Царевом Врху и са 2 бригадом на правцу Царевог Села;
– средња колона – 2 бригада (14 и 22 пук) – са шест брзометних пољских и четири брдске батерије, једним ескадроном коњице и једном пионирском четом, требало је да овлада Царевим Селом и да одржава сталну везу са суседима;
– лева колона- 3 бригада (49 и 50 пук) – са шест пољских спорометних и две брзометне брдске батерије, ескадроном коњице и четом пионира, дејствујући долином р. Струме, требало је да овлада Џумајом а затим, одржавајући везу с Родопским одредом, да затвори излаз из Кресничког теснаца.
– 1 бригада (без два батаљона 26 пука) са три брзометне пољске и две брдске батерије и ескадроном коњице, у својству дивизијске резерве, треба да се креће иза средње колоне. Напад је требало почети 18 октобра у 7 часова.
Из задатака који су заповешћу постављени појединим колонама види се да су командант дивизије и командант армије тежили да помоћним снагама на струмском правцу затворе Кресенску Клисуру и тиме створе сигурност главним снагама Дивизије да се, пошто овладају Царевим Селом, орјентишу према Кочану и да се за први мах, затварањем излаза из Кочанског Поља, поставе у погодан положај за маневар у правцу Кочана. Ова идеја је у основи била у духу директиве начелника српског Генералштаба од 5 октобра, на коју је, као што смо видели, командант армије и овом приликом био упозорен од начелника штаба Врховне команде.
Осамнестог октобра, док је Тимочка дивизија I вршила покрете и прикупљање снага у духу наређења комаданта армије, 7 дивизија је прешла у напад. Десна колона, пошто се прикупила у рејону Предела (изворни део Новоселске Реке), кренула је правцем преко Сиве Кобиле на извршење свог задатка. Граничне страже на овом правцу су још изјутра заузеле граничне карауле али је ова колона тек у 18,30 часова стигла на границу код Сиве Кобиле, где је заноћила и не покушавши да изврши задатак нити да ступи у контакт с непријатељем. Средња колона (2 бригада) са просторије с. Ваксево – с. Црварица – с. Златковци кренула је у три колоне ка Царевом Селу. Турске граничне страже ојачане, једним батаљоном низама, после слабијег отпора на граници, покушале су да се задрже на прихватним положајима али су биле одбачене и 2 бригада је око 16:30 часова заузела Царево Село. Левокрилна колона (3 бригада) наступала је такође у три колоне. Командант ове бригаде располагао је подацима да се у рејону Горње Џумаје налазе четири батаљона са шест митраљеза и три батерије, у рејону с. Бистрица – Демирова Махала две чете, а позади, у Крупнику, два батаљона и да из рејона с. Кресна наступају снаге јачине око 6.000 војника са две батерије; још је располагао подацима да непријатељ држи косе јужно од с. Бараково. На основу тога он је претпоставио да су турске снаге утврдиле гребен северно од Горње Џумаје, па је одлучио да с четири батаљона (три батаљона 50 пука и једним батаљоном 49 пука), уз подршку шест спорометних батерија, изврши напад с фронта са линије: с. Поромино – с. Бараково, преко поменутог гребена, с циљем да заузме Горњу Џумају. Ради обухвата десног крила замишљеног непријатељског распореда и пресецања непријатељске отступнице долином Струме, упутио је два батаљона 49 пука с једном брдском батеријом правцем Рила Могила – Махала Церово, а ради обухвата левог крила један батаљон и једну брдску батерију десном обалом Струме, правцем Веселинска Махала – с. Бучино, куда је био упућен и коњични ескадрон у извиђање. Напад је почео у 7 часова. После извесног отпора у рејону с. Бараково, које је заузето око 12 часова, осетивши наткриљавање бокова, турски делови су отступили ка с. Кресна. Бригада је у 17 часова заузела Горњу Џумају, где је не предузимајући гоњење, заноћила.
Седма дивизија је заноћила у следећем распореду: десна колона на Сивој Кобили, средња колона предњим деловима на линији с. Бигла – Царево Село – с. Звегор, обезбеђујући се према Виници и Пехчеву, а главнином снага северно од Царевог Села; лева колона јужно од Горње Џумаје, на линији Грамада – Дељаново. Штаб дивизије је био приправан да се сутрадан премести на Црну Скалу, где је требало да се прикупи и дивизиска резерва. Овладавши Царевим Селом и Горњом Џумајом, као и тактичким објектима, 7 дивизија је, уз слаб отпор непријатеља, извршила дневни задатак. Уједно се поставила у погодан положај да главном снагом дејствује долином р. Брегалнице, према Кочану и Штипу, али се тиме још више удаљила од правца наступања главних српских снага- 1 армије.
Избијање Тимочке дивизије I на границу
Ноћу 18/19 октобра око 00,30 часона Врховна команда је депешом обавестила команданта 2 армије да је објављен рат и да ће Ибарска војска прећи у напад 19-ог, а 3 армија 20 октобра. Истом депешом је наредила команданту 2 армије да “своје трупе прикупи и примакне до границе да може отпочети офанзиву чим за то добије налог”. Достављајући ову депешу исте ноћи у 00 50 часова команданту Тимочке дивизије I, командант армије није одредио задатак ове дивизије, нити одређеније указао на њене припреме за почетак дејства, вероватно због тога што је командант дивизије из личног контакта с њим био упознат с његовим намерама и са задатком своје Дивизије. Командант армије је већ у моменту пријема депеше о објави рата знао да се ова дивизија налази у готовости за напад, јер је она још претходног дана била завршила прикупљање и развој снага на полазном положају за напад.
Командант Тимочке дивизије I примио је депешу о објави рата ноћу 18/19 октобра у 1 час и одмах ју је упутио пуковима. И пошто је Дивизија претходног дана била завршила груписање и развој снага, то је, према оцени комаданта дивизије, у духу ове депеше требало извршити и померање унапред само деснокрилног 15 пука, како би у моменту отпочињања дејства што пре могао прећи границу на фронту с. Жеравино – Сиври Тепе. Међутим је командант дивизије указао, у форми директиве, комадантима пукова на ближи задатак Дивизије и делимично им изложио своју идеју маневра. Наиме, достављајући им депеше о објави рата и упозоравајући их “да све буде спремно, када се добије налог за офанзиву, да она може одмах почети”, он је истакао “…оно што могу за сада казати то је да ће први објекат Тимочке дивизије I позива бити Егри Паланка”. У вези с тим, ставио је до знања команданту 15 пука да с фронта Жеравино – с. Жедилово, преко с. Киселица, треба да избије на фронт с. Добровница – с. Осиче – с. Градац. То је значило да овај пук својим дејством треба да омогући главнини Дивизије да избије из теснаца, а касније, када достигне означену линију, да обухвати Криву Паланку са севера. Овим је Дивизија била припремљена да пређе у напад.
Деветнаестог октобра ујутру располагали су штабови Армије и Тимочке дивизије I подацима да се у караулама према фронту ове дивизије налази по десет војника иза границе, у мерћезу Киселица, 50 војника, и на Цар Врху (Царев Врх) два батаљона и два топа, а да су се остале снаге ноћу 17/18 октобра повукле са границе ка Криваој Паланци и тамо се утврдиле. Исто тако било је познато да је непријатељ ноћу 18/19 октобра запалио гранична села према десном крилу Дивизије и да је вода затрована. Из ових података могло би се закључити да је непријатељ одлучио да напусти гранични гребен. Али је командант армије био врло опрезан, па је на тражење команданта 14 пука да овога дана са својим пуком нападне Царев Врх одобрио напад “…само под условом ако је командант пука сигуран у успех… ако је успех сумљив нека не излаже пук”.
Према наређењу Врховне команде, 2 армија је тога дана требало да и даље остане на положајима од предходног дана. Зато је командант армије наредио команданту 7 дивизије да се на достигнутој линији задржи и утврди са задатком да одбије евентуалне турске нападе, док је Тимочка дивизија I имала да извриши померање унапред само свог деснокрилног 15 пука. Међутим, на иницијативу крилних пукова, Тимочка дивизија I овладала је границом на читавом свом фронту. Наиме, у вези с пушкарањем граничних стража на Рујену (тт. 2252), које је почело у 8,30 часова, 1 батаљон 14 пука, по наређењу команданта пука, кренуо је у напад с циљем да заузме Рујен. Осетивши приближавање овог батаљона турска посада је отступила према Царевом Врху не сачекавши напад батаљона. Заузевши Рујен у 9,40 часова, командант пука је, не чекајући одобрење више команде, одлучио да продужи напад и заузме Царев Врх. У том циљу је наредио да 1 батаљон заузме к. 2035 и тиме пресече везу Царевог Врха с Кривом Паланком и постави се у погодан положај, како би по потреби могао дејствовати и у правцу Царевог Врха и у правцу Криве Паланке. Али је у 10,30 часова невреме с маглом онемогућило покрет, и пук је заноћио на к. 1953 између Рујена и Царевог Врха. Тек сутрадан је у 11 часова 14 пук је без борбе заузео Царев Врх.
Наступајући у духу наређења команданта дивизије, 15 пук је уочио да су турски делови напустили границу, па је у 13,30 часова без борбе заузео гранични фронт од с. Жеравино до с. Жедилово. Затим се задржао са три батаљона и пољском батеријом, којом је био ојачан, на фронту с. Жеравино – Коприва, а једним батаљоном на линији с. Жедилово – Сиври Тепе.
Пошто је био обавештен да су крилни пукови без борбе заузели гранични фронт и уочио да је непријатељ запалио карауле на централном делу фронта, 13 пук је, по наређењу комаданта дивизије, посео границу на делу Китка (тт.. 1252) – Деве Бајир – Равна Њива (к. 1252) и преко с. Жеравино дошао у везу са 15 пуком. По овлађивању граничном линијом имао је задатак да се са два батаљона и једном пионирском четом утврди на Деве Бајиру.
После изласка пукова првог ешелона Тимочке дивизије I на границу и овлађивањем граничним гребеном, бугарски гранични делови који су осигуравали границу повукли су се у позадину, а јединице другог ешелона Дивизије извршиле су извесно померање унапред. Тако је 20 пук, с једним дивизионом Артиљериског пука, дошао до Сенокоса, Артиљериски пук (без два дивизиона), са хаубичком батеријом, задржао се у биваку источно од Сенекоса, коњички пук, Штаб дивизије и болничка чета остали су у с. Грљано, а дивизиска комора требало је да се сутрадан у зору помери напред, I степен у с. Жилинци, западно од Ћустендила, а II степен источно на улазу у град.
У духу наређења команданта армије, 7 дивизија је овог дана остали на лииији достигнутој претходиог дана, с тим што је, изгледа, десна колона (два батаљона 26 пука) са Сиве Кобиле требало да продужи покрет према вису Побијен Камен у духу задатка од претходног дана, а дивизиска резерва се из рејона с. Ваксево сасредила у рејону граничне карауле Црна Скала ка царевоселском правцу.
Како се види, Тимочка дивизија I је 19 октобра, на иницијативу команданта крилних пукова, овладала без борбе граничним гребеном на читавом свом фронту. Она овога дана није могла прећи у општи напад, јер је Врховна команда изрично наредила команданту армије да до даљњег наређења са читавом армијом остане на истим положајима. Али подаци о стању на граничном фронту које су командант армије и комадант дивизије имали 19 октобра ујутру, као што смо раније видели, наговештавали су да је непријатељ напустио границу и да његове граничне страже имају само извиђачку улогу. Било је логично да Тимочка дивизија I одмах ујутру предузме шире мере извиђања границе у дубини непријатељске територије. Јер ако непријатељ пали гранична села и трује изворе пијаће воде, логично би било закључити да он напушта ту територију или бар уочити потребу да се утврди зашто непријатељ предузима такве мере и шта се то код њега догађа. То је налагала и оперативна ситуација, јер је ова Дивизија сваког часа могла добити наређење за општи напад, па је требало расветлити ситуацију код непријатеља. Међутим, ни комадант дивизије ни командант армије нису ништа предузели у том смислу. Командант армије, као што смо видели, условно је одобрио команданту 14 пука да изврши напад на Царев Врх, бојећи се да се тај пук не изложи непријатељском удару, иако је још 13 октобра захтевао од команданта 7 дивизије да тај врх заузме. Командант армије морао је, свакако, водити рачуна да пре пре времена не ангажује снаге Тимочке дивизије I, али то ипак није претстављало такав разлог да је морао бити толико опрезан и у погледу предузимања мера да се прати рад непријатеља, и то чак ни онда када се располагало подацима о извесној промени ситуације код непријатеља. Али и онда када је био заузет гранични фронт, који је непријатељ напустио, Коњички пук је и даље задржан иза пука у другом ешелону, а пуковима у првом ешелону није наређено да насилним извиђањем и притиском слабијих делова ухвате контакт с непријатељем и расветле ситуацију код њега. Према томе изгледа нам да толика опрезност није била у складу са оперативном ситуацијом. Напротив, то указује на то да се управо није радило у складу са стварном ситуацијом.
Увече су положај и распоред 2 армије, са гледишта маневра њених снага у духу директиве од 5 октобра, били врло повољни, јер су обе дивизије на својим правцима обезбедиле сигурне ослонце за даља офанзивна дејства.