Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Као што је раније изнето услед немира и шиптарског покрета стање у Косовском вилајету пред рат било је крајње несређено, што је веома неповољно утицало на одбранбене могућности ове турске области. Међутим, рат са Србијом који је био у изгледу и уверење да је исламизам у опасности, изазвали су решеност једног дела Шиптара да се на страни Турске бори против Србије. Верски фанатизам, и с тим у вези непријатељска осећања према Србима, вешто су потхрањивале турска и аустро- угарска пропаганда, које су код Шиптара произвеле страховање да ће евентуалним поразом Турске изгубити стечене повластице и да ће насељавањем Срба наступити значајне измене у етничком односу. Под утицајем те пропаганде чак се и Иса Бољетинац, који је предводио Шиптаре у немирима против Турск,е измирио с Турцима и отпочсо припреме за отпор српским трупама.
У таквој ситуацији, 4 октобра је султан позвао све верне муслимане од 15 до 70 година да устану у одбрану вере пророкове, а пет дана касније наређена је општа мобилизација Шиптара с налогом да дођу на зборна места у Гњилану, Приштини, Косовској Митровици и Урошевцу. Затим је отпочело формирање редифских батаљона.
Како је познато, првобитни турски ратни план је био дефанзивног карактера док се не створе услови да се надмоћнијим снагама пређе у офанзиву. Стога је турска команда рачунала да привремено напусти извесне веће пограничне просторије, па изгледа и просторије северно од качаничке Клисуре. Јер план је предвиђао тек одбрану качаничке Клисур,е па у томе циљу и формирање Феризовићког (Урошевачког) одреда од некик јединица 20 низамске Пришштинске, Призренске и Митровичке редифске дивизије. Међутим, то није реализовано, вероватно услед тога што је турска команда у последњем тренутку одустала од идеје дефанзивног ратног плана и прихватила концепцију офанзивних операција, али и због тога што су Шиптари остали да бране своје крајеве не одазвавши се позиву за концентрацију у рејону Качаника. Турска команда је зато одлучила да се на брзу руку формира Приштински одред, стим да у његов састав уђу редифи из Митровичке дивизије (Новопазарски, Сјенички и Пљеваљски пук), али су они одбили да напусте своје села и испуне турски захтев да се концентришу у рејону Приштине. Зато су у састав Приштинског одреда ушла два редифска пука: Приштински (четири батаљона) и Вучетрнски (три батаљона) и четири батаљона последње одбране – укупно 11 батаљона и делови 20 низамске дивизије, стрељачки батаљон, горски редифски батаљон, две чете 58 пука, једна чета 4 батаљона 9 пука, погранична чета код Подујева, 4 и 5 ескадрон 18 коњичког пука, пионирска чета, 1 дивизион 20 артиљериског пука и санитетско одељење, са задатком да се групишу у рејону Приштине. Поред тога, на граници према с. Блажево и с. Луково, прикупљена су два до три батаљона Шиптара, а у Гњилану је образован један посебни одред за заштиту прелаза преко Скопске Црне Горе, јачине око пет редифских батаљона.
Турци су, дакле, према 3 армији, на правцу Топличке групе, могли имати око 2.000 Шиптара груписаних на граници према Блажеву и Лукову, затим око 2.000 војника регуларних трупа и око 10.000 Шиптара формираних у три редифска пука, чије је главно прикупљање извршено у топографски јаком рејону Мердаре – Мировце- Васиљевац, на правцу дејства Моравске дивизије II. На правцу дејства Медвећке групе Турци нису имали регуларних трупа, сем граничних делова и (према процени команданта Моравске бригаде I) око 4.000 Шиптара, распоређених у рејонима: Лисица (око 1.000), Свирце (800), Новакова Чука (200), Свирци Тепе (200), Веља Глава (око 400) и Гњилане (остатак).
Недостају документи на основу којих би се могла поуздано утврдити нумерација, распоред и јачина непријатељских снага пред фронтом 3 армије, али се наведени подацо могу узети као приближно тачни. То значи да је укупно бројно стање турских снага могло бити око 16 – 18.000 људи и 18 топова према 70.000 људи и 96 топова, чиме је располагала 3 армија.
На тај начин однос снага у пешадији био је приближно 4:1, а у артиљерији 5:1 у корист 3 армије, што је обезбеђивало знатну надмоћност каквој се турска команда није надала, јер је претпостављала да ће бити мобилисано око 60.000 Шиптара, уместо приближно око 16.000 колико их се стварно супротставило 3 армији. У томе нису помогле претње турских власти и шиптарског вође Исе Бољетинца да ће запалити куће оних који не буду бранили “турско земљиште”. Нема сумње да узрок овако релативно слабом одзиву Шиптара за рат против Србије треба тражити и у описаном стању пред рат, а и у томе што су због шиптарског устанка многе команде биле дислоциране ван својих мобилизациских места. Поред тога, вероватно је у том смислу имала утицаја и српска пропаганда међу Шиптарима.
Оваква општа ситуација у основи је била јасна Врховној команди, јер је агентурна служба непосредно пред рат достављала с турске територије веома корисне податке, према којима се знало да се у Косовском вилајету мобилизација изводи споро пошто се знатан број обвезника Шиптара није одазивао мобилизациском позиву. Исто је тако било познато да је одбрана Приштине и Косова била препуштена углавном Шиптарима, а да је и оно регулирних јединица што је било у Митровици и Приштини упућено ка Скопљу.
Извесно је да је да је било и нетачних, а понекад и контрадикторних, извештаја, али, узето у целини, Врховна команда је имала прилично јасну слику о стварном стању код непријатеља на правцу операција 3 армије. Зато је Главни генералштаб и дошао до правилног закључка, израженог у директиви од 13 октобра, да ће 3 армија “имати против себе само слабија одељења турске војске и гомиле Арнаута”, иако је, не желећи ипак да ризикује, истовремено упозорио да расположиви подаци о непријатељу могу бити нетачни, нарочито у погледу учешћа Шиптара у рату против Србије. Управо на тим основама био је и заснован план операција 3 армије.
Међутим, чим су отпочела непријатељства на граници, затајила је и српска агентурна служба, преставши да шаље извештаје из непријатељске позадине. Разумљиво је зато да се командант армије није могао ослонити на раније податке о јечини непријатељских снага, тим пре што је морао имати у виду наведено упозорење Врховне команде, као и околност да Турци нису тада били још ни завршили мобилизацију и концентрацију и да су расположиви подаци услед тога били неситурни, с обзирои на промене које су могле настати у процесу мобилизације и концентрације турских снага.
Али, с обзиром на околност да су подаци којима је располагао били подложни променама, као и на околност да је знао само толико да границу брани башибозук, а није знао и јачину и распоред непријатељских снага, било је нужно да командант армије организује извиђање у дубини непријатељске територије, ради прикупљања података о јачини, груписању и вероватним намерама непријатеља. Ово тим пре што су постојали веома повољни услови за провлачење извиђачких органа у непријатељску позадину, без бојазни да би се тиме могли изазвати гранични сукоби. Али команда армије у том смислу није ништа учинила, занемаривши агентурну службу и извиђање до те мере да јединицама није дала задатак чак ни за осматрање непријатеља. Разумљиво је онда што је армиски штаб остао у неизвесности о стању код непријатеља, а то ће се, како ће се касније видети, негативно одразити на ток операција 3 армије.