Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Орографско- топографски склоп граничног фронта
Прва армија је концентрисала своје снаге непосредно иза границе, у тзв. врањском углу, односно на просторији ограниченој на западу до линије Козарник – Св. Илија (Честелински) – Големо Село, на истоку до линије Сурдулица – с. Клисура – Св. Илија ( Пчињски), на југу до српско- турске границе и на северу до линије Владичин Хан – Сурдулица. Фронт 1 армије ширио се на западу до Копиљака, а на истоку до Патарице.
На овом делу фронта српско – турска граница је водила: на запад углавном гребеном који је чинио вододелницу р. Мораве и р. Биначке Мораве, у центру отвореним земљиштем до у долини р. Мораве и на истоку гребеном који је чинио вододелницу р. Мораве и р. Пчиње. Од Копиљака, преко Орлове Чуке ( к. 1274), граница се протезала на југо- исток све до Кривог Дрвета, овде оштро повијала на југ и даље водила тим правцем преко Китке (к. 1287), Св. Илије (к. 1270) и Ушију (к. 768) до Козарника (к. 960), где је правила оштар упавни угао у турску територију; одавде је опет скретала на југоисток, водећи отвореним земљиштем у долину р. Мораве до Ристовца, а затим преко Росуљака (тт. 632), Цера (тт. 649) и Заједнице (тт. 786), до с. Марганце (к. 947), одакле је скретала на север правећи оштар упадни угао у турску територију и водила преко седла између Заградника (тт. 1303) и Мотине (к. 1307), све до Кључа (к. 1281); ту је, готово под правим углом, скретала на југоисток и водила преко Грамађе (тт. 1451), Видибора (к. 1460) и Гиздавца (к. 1390), затим скретала на североисток и преко Текије (к. 1537) избила на Патарицу, тромеђу између Србије, Бугарске и Турске.
И овај део граничног фронта, иако природно јак, Турци су фортификациски ојачали изградњом караула и стрељачких ровова на значајним висовима. Иза линије караула били су подигнути јачи фортификациски објекти – мерћези. На овој топографски јакој и фортификациски ојачаној линији турске трупе су могле да дају отпор и с релативно слабијим снагама.
Сам облик граничног фронта био је неповољан, јер се граница од Кривог Дрвета до Св. Илије (Пчињског), у виду пространог лука, увлачила у турску територију, што је стешњавало концентрациску просторију 1 армије, те ова није могла да развије своје снаге и заузме оперативни распоред који би био у складу с добивеним задатком.
С друге стране, због оваквог облика граничне линије, бокови 1 армије, нарочито десни, били су приликом прелаза границе изложени и несигурни, иако непријатељ, с обзиром на брзину мобилизације и концентрације, није тада могао на граници ангажовати јаче снаге.
Ширина граничног фронта I армије износила је око 100 км. Земљиште у његовом захвату било је у центру – у долини р. Мораве ниско (до 500 м), а у западном и источном делу средњепланинско ( до 1. 500 м). У центру оно је било отворено равничасто и комуникативно, а у западном и источном делу веома испресецано, пошумљено и проходно, нарочито у источном делу. С обзиром на такав карактер земљишта, гранични фронт 1 армије делио се топографски на три отсека западни – од Копиљака до Козарника (закључно), средњи – од Козарника до Заједнице (тт. 786) и источни – од Заједнице (искључно) до Патарице.
Западни отсек је топографски јак, с неколико изразитих тачака на граничном гребену, као што су: Орлова Чука ( к. 1274), Козубе ( к. 1233), Криво Дрво (к. 1225) и Св. Илија (к. 1270). Од граничног гребена земљиште стално опада све до Биначке Мораве, што иде у прилог нападачу са севера. Од Биначке Мораве даље на југ, све до Скопске висоравни, земљиште води гребеном Скопске Црне Горе; оно је пошумљено, тешко проходно и слабо комуникативно. У захвату овог отсека значајна је Кончуљска Клисура, одакле се, дејством турских снага правцем од Гњилана, могао угрозити бок 1 армије у долини р. Моравице. Овај отсек је значајан још и стога што је својим обликом нудио турским трупама могућност дам директним наступањем на фронтм угрозе бок и позадину 1 армије када ова буде прелазила границу. У оперативном погледу он је био мањег значајам јер на томе врло непогодном земљишту није било услова за развој јачих снагам а и правци у његовом захвату изводили су управо на правац левог крила 3 армије Приштина – Гњилане- Прешевом односно Куманово.
Средњи отсек не претставља топографску целину. Он има два различита дела: од Козарника до с. Кршевица земљиште је брежуљкасто, готово равничасто; од с. Кршевица оно се пење све до Заједницем где достиже висину око 800 м. Читаво ово земљиште између Скопске Црне Горе и Козјакам па на југ све до Кумановам топографски је јако, изузев долину Моравице. Топографски изразити гребени пружају се са севера на југ. На њима су највиши врхови Рујан (тт. 969) и Старачка Кула (тт. 835). Од српско – турске границе до тих висова земљиште се пење, што знатно отежава наступање са севера. Јужно од врха Рујна земљиште опада и прелази у Кумановску висораван, која је насељена, проходна и комуникативна и као таква знатно погоднија за даље наступање на југ. У тактичком погледу, овај отсек је најпогоднији, јер води отвором р. Мораве и р. Моравице. Брежуљкасто, густо насељено и култивисано земљиште оогућавало је прикривено кретање нападача са севера, а нарочито на делу од Козарника до железничке пруге, где је нападач са севера био у преимућству, јер ту земљиште опада са севера на југ, доминирајући предтереном. И на делу железничке пруге до Заједнице земљиште је, иако се пењало са севера на југ, било знатно погодније за напад него земљиште на западном и источном отсеку. С обзиром на комуникације, топографски створ и оперативно- стратегиске објекте до којих се најлакше и најбрже могло стићи, овај отсек је и у оперативном смислу био најважниј. Слаба страна овог отсека је у томе што земљиште у његовом захвату представља теснац између Скопске Црне Горе и Рујна у ужем ,односно Козјака у ширем смислу, услед чега је био отежан маневар снага 1 армије у савлађивању непријатељског отпора до избијања северно од Куманова.
Источни отсек је топографски најјачи. На њему је највиши врх Текија (к. 1537). То је уједно највиша тачка на читавом фронту 1 армије. Земљиште у захвату овог отсека испуњавају планине горњег слива Пчиње и Козајака. Оно је врло непроходно, испресецано многим потоцима и речицама, пошумљено, без комуникација. Нема других путева сем пешачких стаза. С обзиром на ово, као и на чињеницу да су правци у његовом захвату изводили управно на правац дејства десног крила 2 армије (Крива Паланка – Куманово), овај отсек је био најнепогоднији за операције већим снагама. На њему је Козјак претстављао врло значајан земљишни објект, јер је, доминирајући предтерен у све стране, претио левом боку оних снага 1 армије које су по прелазу границе наступале гребеном Рујан Планине.
Правци дејства и њихов тактичко- оперативни значај
Као што је већ истакнуто, обликом границе и бочним положајем Козарника и северних падина Козјака били су отежани развој и наступање 1 армије у духу њеног задатка. То је задавало посебну бригу српској Врховној команди и команди 1 армије. Због тога је ова армија, још пре почетка покрета у духу почетног операциског плана, морала да заузме Козарник и Козјак и да, у циљу стварања погодних услова за оперативни развој, избије на линију Козарник – с. Божењевац – с. Лукарце – с. Бараљевац – Козјак. Ова јој је линија, поред погоднијих услова за развој, пружала и солиднији ослонац за даљи покрет у циљу коначног савлађивања узаног простора између Скопске Црне Горе и Козјака, у чему су је, према замисли Врховне команде, имале потпомоћи крилне армије. Требало је, дакле, омогућити да 1 армија са што мање напора и жртава савлада теснац и избије на пространу Кумановску висораван, која је нудила повољне услове и за развој и за даље извођење операција.
За савлађивање простора од границе до Куманова могла је 1 армија да се користи овим правцима:
Од Врлог Осоја (к. 337), преко Козарника, Белог Камена (тт. 731), с. Лучане (к. 620) и гребена Скопске Црне Горе, до у висину Куманова изводи правац тактичког значаја којим су могле да наступају снаге јачине једног ојачаног пука. Ове снаге имале би за циљ, пре свега, да заузму важну тачку Козарник, одакле се, бочном ватром противника, могао укочити покрет ка Бујановцу у долини р. Мораве. Овлађивање Козарником стварали су се повољни услови и за заузимање Белог Камена (вододолнице Брезничке Реке и Јужне Мораве), који затвара врло осетљив правац кроз Кончуљску Клисуру. Снаге на овом правцу вршиле би заштиту десног бока главних снага у долини р. Моравице и одржавале оперативну везу са трупама 3 армије на косовском операциском правцу.
Од с. Давидовац, преко Бујановца, и даље долином р. Моравице, у захвату комуникација, изводи правац којим су могле да дејствују снаге јачине једне дивизије у првом ешелону. Долином ове реке води и директриса општег правца – Ниш – Врање – Куманаво – Скопље, због чега је овај правац и имао велики значај. Али, пошто је он врло стешњен границима Скопске Црне Горе и Рујан Планине, његов је капацитет био знатно ограничен. С друге стране, иако су њиме водиле најбоље комуникације, коришћење ових за кретање главнине 1 армије потпуно је зависило од ситуације на Рујан Планини, с чијег су гребена непријатељске снаге владале долином р. Моравице и артиљериском ватром контролисале комуникације. Стога, све док се не овлада гребеном Рујна, овај правац је имао мањи значај у односу на рујански правац.
Од с. Ристовац, преко с. Кршевица, и даље гребеном Рујан планине изводио је правац којим су могле да дејствују снаге јачине до две дивизије у првом ешелону. Снаге на овом правцу имале би пре свега да заузму врх Рујан (тт. 969), који доминира тереном у све стране и контролише комуникације у долини р. Моравице и р. Пчиње. Цела зона између ових река испуњена је топографски јаким земљиштем, које се почев од државне границе пење све до врхова Рујна и Старачке Куле, што је отежавало напад са севера. За организацију одбране по дубини, гледано с турске стране, оно је било повољно, јер се протезало у правцу север – југ. У тактичком погледу оно је било теже за напад него земљиште у долини р. Моравице, које је својим топографским склопом (равница), обрађеношћу и насељеношћу знатно отежавало осматрање и ватрено дејство браниоца. Иако тежи за напад, рујански правац је имао највећи значај, јер се заузимањем положаја на Рујан Планини: Старачка Кула- врх Рујан, паралишу незгоде које причињава теснац у долини р. Моравице.
Од Заједнице на Козјак и даље левом обалом Пчиње изводио је правац тактичког значаја којим је могао да наступа ојачани пешадиски пук. Снаге на овом правцу имале би да овладају највишим врхом Козјака (к. 1284) и да, наступајући левом обалом Пчиње, садејствују снагама на рујанском правцу, вршећи једновремено заштиту левог бока главних снага у долини р. Моравице и одржавајући оперативну везу са снагама 2 армије на криворечном правцу. Овај правац је тежак за наступање, јер се земљиште пење са севера на југ; сем тога, оно је испресецано и јако пошумљено, што отежава организацију осматрања и ватреног система браниоца.
Из изложенога се види да је за 1 армију, све док се не пробије кроз теснац, односно док не избије у рејон Куманова, рујански правац имао највећи оперативни значај.
У захвату ових праваца, односно операциске зоне 1 армије, почев од границе па све до Куманова, турсике снаге су могле дати отпор на овим положајима:
Рујански положај на линији Козјак (к. 1804) – Старачка Кула (тт. 835) – с. Лукарце (Рујан) – Бахчи Ферат – Самољичка Чука (тт. 507) – с. Левосоје – с. Осларе – с. Лучане. Ово је топографски најјачи положај у читавој зони. Крила и бокиви су му осигурани наслоном на Козјак и Скопску Црну Гору. С обзиром на правац протезања Рујан Планине, који се поклапао с правцем наступања 1 армије, на њему је била могућа организација одбране по дубини. Десно крило овог положаја је важније, пошто је моравички правац стешњен и као такав непогодан за употребу јачих снага, све док се не овлада гребеном Рујна. Незгодне су стране овог положаја што је он сувише истакнут ка граници, те се, с обзиром на време које је било потребно за мобилизацију и концентрацију турске војске, није могао бранити јачим снагама; сем тога, снаге 2 и 3 српске армије маневром с криворечног и гњиланског правца могле су да се појаве у позадини положаја. Стога се могло претпоставити да ће Турци на овом положају имати само јаче заштитничке одреде за успоравање наступања 1 армије.
По паду ове линије, турске снаге су могле дати известан отпор и на положају који чини вододелницу Мораве и Вардара, на линији Чука (тт. 662) – Орљак (тт. 743) – Цер (к. 576) – Трновски Рид (тт. 463) – Црногорско Село (к. 532). Овај положај претставља топографску целину, али пошто земљиште од врха Рујна стално опада на југ, он је надвишаван са севера и као такав непогодан за организацију одбране јачим снагама.
Даљи отпор непријатељ може дати тек на Кумановским положајима на линији: Голубица (тт. 375) – Слатинска коса – Зебрњак ( тт. 511) – Кршла (тт. 431) – Режановачка коса (Страна тт. 371) с наслоном на источне огранке Скопске Црне Горе (у висини с. Слупчане). Овај положај је топографски слаб, јер га земљиште са севера надвишава, слабо је повезано и што је најважније нема довољно дубине, пошто су му за леђима Пчиња и Кумановска Река. Ипак се могло очекивати да ће овде Турци дати отпор јачим снагама, јер су они Куманово, као раскрсницу путева, утврђивали да им буде ослонац за одбрану долине Вардара. Лево крило овог положаја, у захвату долине Којнарске Реке, најнеповољније је за одбрану, јер се маневром са овог правца пружала могућност за обухват Куманова, као најважнијег објекта у читавом систему одбране. Поред тога, нападачу је овај правац нудио најкраћи пут за избијање на комуникацију Куманово – Скопље у циљу пресецања главног отступног правца турских снага према југу.
Избијањем у рејон Куманова 1 армији су се пружали повољни услови да развије све своје снаге, у чему ју је дотле спречавао теснац између Степске Црне Горе и Козјака и да, у духу почетног операциског плана Врховне команде, непосредно садејствује с крилним армијама приликом наступања долином Пчиње, било ка Скопљу, било ка Овчем Пољу и Штипу.
Југоисточно од Куманова земљиште је разнолико. Део између р. Пчиње и пута Куманово – с. Градиште – Св. Никола, па све до Вардара (Велеса), испресецан је, теже проходан, без иједне боље комуникације, док је земљиште у захвату овог пута знатно погодније, а нарочито пространо и комуникативно Овче Поље. Јужно и југоисточно од Овчег поља простиру се Серта и Пљачковица Планина, које топографским склопом и слабом комуникативношћу веома отежавају наступање долином Вардара ка Скопљу, односно Овчем Пољу и Штипу.
Наступање главних снага српске војске на југ, после пада Куманова, турска војска је могла да заустави или на вододелници р. Пчиње и Криве Реке с једне и р. Брегалнице с друге стране, на тзв. овчепољским положајима, или на левој обали р. Брегалнице, на тзв. штипским положајима.
Овчепољски положаји: Црни Врх (тт. 1115), Грамада (тт. 850) – Асаница (тт. 875) – Градиште (тт. 790) – Островица (тт. 666) – Голик (тт. 790) – с. Сушица – Венац (тт. 853) чине топографски јаку и добро везану целину; десни бок им је наслоњен на масив Осоговских Планина, а леви на реке Пчињу и Вардар; доминирајући предтероном све до долине Криве Реке и Пчиње; затварају све правце који воде из рејона Куманова и Кратова на пространо и комуникативно Овче Поље, које је, као што је већ речено, претстављала стратегиски објект првог реда; и најзад, довољно повучени од границе, они се могу на време посести и организовати за одбрану. Напад на ове положаје са севера је тежак, пошто се земљиште из долине Криве Реке и Пчиње пење иа југ. Ово иде у прилог турским снагама, јер им омогућава организацију солидног ватреног система. Незгодна ситуација ових положаја по браниоца огледа се у томе што су снаге 2 српске армије могле дејствовати, правцем преко Кратова, у њихов десни бок и, правцем преко Царевог Села и Кочана, у позадину и што су снаге 3 српске армије, с правца Куманова и Скопља, могле да изразе утицај на њихово лево крило и бок. Српске армије су, дакле, на ове положаје могле да нападају сједињеним снагама. За нападача је најпогодније лево крило ових положаја, јер је ту земљиште најпроходније, густо насељено и обрађено, што омогућава прикривено подилажење са севера; преко овог дела положаја води добра комуникација Куманово – Св. Никола – Штип, што омогућава употребу јачих снага; и најзад, преко њега води и најкраћа веза за Овче Поље. 3бог свега тога је овај део положаја и у оперативном погледу био важнији.
Уколико турска војска не би била отсудно тучена на Овчем Пољу, она би могла да даје одбрану главним снагама на штипским положајима, који се протежу дуж леве обале р. Брегалнице линијом с. Кепекчелија (к. 941) – Г. Вардиште (тт. 804) – Зборник (тт. 667) – с. Драгово – Тиса (тт. 674) – Јеран (к. 573) – Таши Кран (к. 509) – Иланђи (тт. 663). И ови положаји су топографски јаки; десни бок им је наслољен на Пљачковицу Планину, а леви на Вардар; доминирају предтереном на обема обалама р. Брегалнице; омогућавају организацију одбране по дубини, јер се земљиште протеже, у виду више паралелних гребена, правцем северозапад – југоисток, поклапајући се с правцем наступања 1 армије. Најпогоднији прилаз овом положају је у захвату комуникације Св. Никола – Штип, пошто је ту земљиште брежуљкасто, густо насељено и обрађено, што нападачу са севера омогућава релативно прикривено кретање, а браниоцу отежава осматрање и ватрено дејство. Овај део је и у оперативном погледу био најзначајнији, јер је омогућавао употребу јачих снага.
После освајања штипских положаја, операције 1 аримије, као и читаве српске војске, зависиле би од рада турске команде, јер избијањем на леву обалу Вардара (Скопље, Велес, Криволак) вероватно би се завршио први период рата.