Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Дејство Топличке групе
Двадесет другог октобра ујутру 3 армија се налазила на положајима од претходног дана на линији Качандолска Река – с. Д. Љупче (Шумадиска дивизија I) – с. Риманиште- с. Шабан (Моравска дивизија II) – с. Качикол (Дринска дивизија II)- с. Злаш ( Моравска бригада I ). Oвога дана је требало, у духу армиске заповести за претходни дан, да продужи покрет и овлада Приштином, а тиме и Косовим Пољем.
Непријатељске снаге биле су ослабљене, јер се знатан број Шиптара, деморалисан и обесхрабрен, био разбежао својим кућама. Али се командант Приштинског одреда одлучио да учини још један напор пред Приштином. Зато је и овога дана на све расположиве снаге прикупио према Топличкој групи поседајући положаје на левој обали Сићвачке Реке од Газиместана до Бирове Чуке (к. 904). Напред на линији Крш (к. 956) – Рога Бут (к. 862) – с. Бесиње – с. Пруговце налазили су се слабији делови.
Моравска дивизија II отпочела је наступање у 6 уместо у 7 часова, како је предвиђено армиском заповешћу и то зато што је командант дивизије тежио да, обухватом са истока, што пре заузме гребен Шатор (к. 1029) – Крш (к. 956) – Риманиште (к. 806) и тиме олакша наступање Шумадиске дивизије I кроз Тенешдолски теснац и избијање Дринске дивизије II на гребен Пруговца (Суви Бунар, тј. к. 1055).
Сходно овој замисли, 3 пук је, уз подршку пољског артиљериског дивизиона и 4 батерије Шумадиског артиљериског пука, требало да напада с фронта правцем преко Риманишта (к. 806); 2 пук (без 2 батаљона) са 8 брдском батеријом имао је задатак да се креће правцем с. Дуз – с. Радошевци и да маневром на десно непријатељско крило, уз истовремени фронтални напад 3 пука, присили непријатељске снаге да напусте положаје на левој обали Сићевачке Реке; 3 батаљон овога пука требало је да наступа у правцу к. 1029, у циљу обезбеђења левог крила Дивизије, док је 1 пук са 7 и 9 брдском батеријом, у улози дивизиске резерве, имао задатак да наступа ка с. Сићеву, у готовости да, према потреби, подржи напад оба крила борбеног поретка Дивизије. Ради извиђања, упућен је коњички дивизион правцем с. Думош – с. Риманиште ка Приштини.
Крећући се до Риманишта у маршевском поретку, 3 пук је одатле наставио покрет у борбеном поретку са 2 и 3 батаљоном у првом, а 1 и 4-тим у другом ешлону. Око 10 часова, протеравши слабије непријатељске делове, он је овладао висом Рога Бут (к. 862) и безименим висом источно од ове коте. Због рђавог пута, артиљерија је била заостала далеко позади и није могла подржати напад пука. Стога је комадант пука, очекујући да 2 пук изврши обухват непријатељског десног крила код с. Радошевце, одлучио да се задржи на заузетим положајима и одложи почетак даљег напада.
Други пук је кренуо с Колићког Рида у 6 часова. Његов 4 батаљон, у улози претходнице, око 10 часова, после краће борбе, заузео је Крш (к. 956). Овде се развио 1 батаљон с циљем да послужи као ослонац развијању осталих снага пука за обухватни напад преко с. Радошевце на турско десно крило. У то време се и дивизиска резерва зауставила на висовима северозападно од Крша, док је дивизиско лево бочно осигурање (3 батаљон 2 пука) наступало у правцу к. 1029.
Тако је око 10 часова Дивизија била распоређена на десној обали Сићевачке Реке на линији: Рога Бут – Крш у очекивању наређења за напад на непријатељске положаје на левој обали ове Реке. И око 11 часова, пошто је оценио да се ти непријатељски положаји могу од с. Радошевце ставити под бочну ватру, командант дивизије је одлучио да пређе у напад с читавом Дивизијом и то тако дa 2 пук нападне непријатељски десни бок преко с. Радошевце, 1 пук с фронта Бирову Чуку (к. 904), а 3 пук извриши напад на с. Миљевце и Газиместан.
Око 12 часова прешао је у напад 2 пук са 2 и 4 батаљоном у првом ешелону. Из 4 батаљона упућене су две чете преко Сићевачке Реке, ради напада на ребро које се од Султан Тепе (тт. 1034) спушта у северозападном правцу ка с. Сићево. Друге две чете истог батаљона спустиле су се у с. Сићево ради напада на Бирову Чуку. Иза њих, на југоисточном делу Крша, и даље се налазио 1 батаљон, служећи као ослонац обухватном нападу на непријатеско десно крило. Напад 4 батаљона потпомогале су све три брдске батерије, које су неутралисале непријатељску артиљерију на Бировој чуки, а потом пренеле ватру на турску пешадију. Негде око 13 часова левокрилне чете 4 батаљона, заједно са 2 батаљаном, заузеле су поменуто ребро и продужиле напад на висове југоисточно од Бирове Чуке.
Док је лева колона поступно изводила обухват десног крила, у напад је прешао и 1 пук, чији је 4 батаљон упућен косом западно од Крша, ради напада на највиши вис Бирове Чуке (к. 904). Око 13 часова, с виса Рога Бут (к. 862), отпочео је 3 пук напад на део непријатељског положаја југозападно од Бирове Чуке.
Тиме је око 13 часова цео турски положај на фронту Моравске дивизије II био стављен под јаку ватру с фронта и десног бока, тако да су око 14 часова непријатељске снаге почеле да се повлаче, прво с Бирове Чуке, а затим и с висова југоисточно од ње, што је, с обзиром да су то били најважнији објекти у систему непријатељске одбране, условило повлачење непријатељских снага и испред 3 пука, пре него што је овај и извршио напад. Под заштитом ватре једне батерије од касарне у Приштини, непријатељско десно крило брзо се привукло ка Приштини, при чему су и остале непријатељске снаге ужурбано отступале ка Липљану и приштинској железничкој станици. У таквој ситуацији командант дивизије је наредио да 2 пук пређе у гоњење, а остале јединице наставе покрет ка Приштини.
Нешто око 16 часова повукли су се и последњи непријатељски делови који су бранили непосредне прилазе Приштини и у 16,15 часова, док је 8 батерија са Поздерка (к. 714) демостративно дејствовала преко вароши, ушао је у Приштину 2 батаљон 2 пука, а убрзо и остале јединице ове дивизије.
Овим је био завршен дневни покрет и јединице су заноћиле на достигнутој линији: 1 пук на Угљарском пољу, југозападно од Драгодана и Приштине, са претстражама према с. Враголија и Лапљем Селу; лево 2 пук, са брдским дивизионом на косама између с. Матичане и с. Софалија (к. 1061), истурајући претстражу на р. Грачанки. Позади, на положају западно од Приштине, 3 пук с пољским артиљериским дивизионом и придатом 4 батеријом Шумадиске дизије; I коњички дивизион у Приштини.
Саобразно армиској заповести, замисао команданта Шумадиске дивизије I била је: једним пуком обухватити непријатеља са запада, а главнином дејствовати с фронта.
Дванаести пук, са 1 пољским артиљериским дивизионом, као десна колона, упућен је правцем с. Лешница – Грдеч – Бариљево са задатком да пресече комуникацију Приштина – Вучитрн код Бабиног Моста и Раскова и с тог правца обухватом дејствује на Газиместан и Приштину.
Остале снаге Дивизије, као лева колона, са 11 пуком и 2 пољским артиљериским дивизионом (без 4 батерије придате суседној Моравској дивизији II) у претходници наступале су друмом ка Приштини, са задатком да дејствују с фронта на Газиместан.
У овом поретку покрети колона отпочели су око 7 часова. На Грдечу није било непријатељских снага, те је десна колона њиме овладала без борбе, а затим брзо избила код Махале Кусовик (к. 648), где је остала све до 14 часова, очекујући наређење за даљи рад. Први пољски артиљериски дивизион, који је био придат овој колони, није имао потребе да дејствује, па је касније ушао у састав главнине Дивизије.
За то време, 11 пук крећући се од с. Г. Пендуха, пробијао се узаном долином десне обале Лаба. У међувремену су 1 и 3 батаљон 19 пука самоиницијативно, с косе југозападно од с. Кисела Бања, кренули и око 10 часова избили у рејон између Бариљевачке Чуке (тт. 690) и Махале Кусовик (к. 648). Тако је претходнички 11 пук, имајући испред себе снаге 19 пука, продужио покрет у маршевској колони и око 14 часова доспео до северног дела с. Пруговце, где се задржао кратко време, припремајући се да пређе Лаб и избије на друм Подујево- Приштина.
Међутим је 2 пољски артиљериски дивизион, који се имао придружити 11 пуку, дошао до с. Д. Љупче пре пука, па сматрајући да је овај већ прошао туда, пребацио се преко Лаба на друм и кренуо даље надајући се да ће га достићи. Крећући се тако испред пешадије и без заштите, дивизион је стигао до с. Бесиње, где је, најзад, командант схватио ситуацију и присебно наредио да се дивизион заустави и припреми за дејство против двеју турских батерија на Газиместану, али, због велике удаљености, његова ватра није имала успеха. Касније је наишао коњички ескадрон Моравске дивизије II и преузео заштиту артиљериског дивизиона до доласка пешадије.
Маршевски поредака главнине леве колоне почео је да се образује тек око 11 часова. Сем хаубичке батерије, која је маршевала десном обалом Лаба за 11 пуком, остали ешалони леве колоне кретали су се друмом кроз Тенешдолски теснац, при чему је њихово кретање било знатно успорено спорим радом претходнице и очекивањем да се она пребаци на приштински друм. Зато је тек око 14 часова, када је Моравска дивизија II била већ отпочела гоњење непријатеља на свом делу фронта, Шумадиска дивизија I почела припреме за напад у духу идеје команданта дивизије.
Дванести пук је упућен с к. 684 ка с. Раскову, са задатком да пресече комуникацију Приштина – Вучитрн, при чему је један батаљон упућен гребеном у правцу Бабиног Моста са истим задатком.
Једанести пук је упућен на с. Пруговце, с циљем да се пребаци на друм Подујево – Приштина и овлада Газиместаном. Мање непријатељске снаге покушале су да пруже отпор, али су одмах осујећене ватром хаубичке батерије, која је дејствовала с подножја Бариљевачке Чуке. Код с. Трудна командант пука је распоредио снаге и средства за напад на Газиместан, имајући борбени поредак у два ешалона. Турци су, међутим, напустили овај положај и пук је продужио покрет без борбе. За њим се кретао 10 пук, док је 19 пук остао код с. Бесиње, јер није добио наређење за покрет. Целокупна артиљерија стављена је у дејство, мада непријатељ није пружао отпор, нити је дејствовао својом артиљеријом. Немајући везе с Моравском дивизијом II и не знајући да је ова већ избила на непосредне прилазе Приштини, артиљерија је омашком тукла по јединицама Моравске дивизије II али али је брзом интервенцијом ватра прекинута без губитака. Око 16 часова, када је Моравска дивизија II успела да протера последње остатке непријатеља с положаја северно од Приштине, а затим уђе у град, 11 пук је тек пролазио с. Д. Брњица крећући се у правцу Газиместана. У то време је и 12 пук наступао друмом Вучитрн – Приштина, па је тако цела Шумадиска дивизија I била у наступању ка Приштини, али се пред мрак морала задржати на Драгодану, пошто је у Приштину већ била ушла Моравска дивизија II. Штаб армије заноћио је у с. Лужане.
Покрети Медвећке групе
Тога дана у 6 часова, из Качикола и Дринска Дивизија II продужила је покрет, у ранијем маршевском поретку у правцу с. Граштица, са задатком да са осталим снагама Армије учествује у очекиваним одлучујућим борбама у рејону Приштине. Наступајући беспутном клисуром Качиколске Реке, обраслом непрегледном шумом, Дивизија се тешко и споро кретала. До успоравања марша дошло је и отуда што је коњички дивизион погрешно пошао удесно, правцем којим је око подне избио североисточно од Крша, иза левог крила Моравске дивизије II, услед чега је претходница пешадије морала сама извиђати шумом обрасли непроходни терен, ради заштите од евентуалних непријатељских заседа.
Око 12 часова претходиица (два батаљона 5 пука и једна брдска батерија) избила је на к. 986, јужно од Сувог Бунара, на гребен Пруговца, где се задржала у очекивању наређења за даљи рад. У 13 часова је челни ескадрон коњичког дивизиона доспео на Султан Тепе (тт. 1034), када је хтео да продужи дејство у правцу десног бока непријатеља, ка Бировој Чуки, наређено му је да се врати у састав дивизиона, јер се сувише истакао. Тако је изостала ова врло корисна акција челног коњичког ескадрона, иако коњички дивизион ипак није ушао у састав своје дивизије.
Појава делова ове дивизије на гребену Пруговца несумњиво је убрзала повлачење десног крила непријатеља, чиме је олакшан рад Моравске дивизије II. То је међутим био уједно и једини допринос ове дивизије при овлађивању Приштином.
Претходница Дивизије наставила је покрет према с. Бутовац и с. Којиловица и око 16 часова, када је Моравска дивизија II већ била заузела град, избила на Голешницу (к. 899), источно од с. Лукаре, где је и преноћила, а главнина у с. Граштица. Трупној комори и артиљериском дивизиону је наређено да из рејона Секираче наставе пут низ р. Батлаву и избију на пут Подујево – Приштина, што, међутим, због рђавог пута, није било изводљиво, па су позадина и артиљерија преко с. Туларе, Лисице и Пропаштице тек 21 октобра стигле у Приштину.
Прикупљена у рејону Столовог Дага, Моравска бригада I je до 11 часова чекала хаубичку и пољску батерију, које су због тешког пута биле заостале. А када је извршила покрет, било је сувише касно да би могла благовремено стићи у рејон Приштине, ради садејства осталим трупама у борби која је у том рејону очекивана. Извршивши покрет тако касно, иако без отпора непријатеља, и крећући се тешко проходним тереном правцем преко Злаша и с. Мрамор у ранијем поретку, делови њене претходнице једва су успели да до ноћи избију на Бутовачки Брег (к. 1097). Главнина Бригаде доспела је у с. Мрамор и ту заноћила, док је трупна тек овога дана кренула од карауле Мутиводе. Немајући везу с Дринском дивизијом II, Бригада је тек у току ноћи сазнала да је Приштина заузета. Око 21,30 часова једно турско одељење у повлачељу из Приштине налетело је на претстражне делове Бригаде, па је дошло до кратке борбе.
Тако је 22 октобра 3 армија ослободила Приштину без већих напора, јер је непријатељски отпор у појасу одбране лако савладан. И пошто сам град није био укључен у систем одбране, непријатељске снаге су отступиле ка Урошевцу.
Моравска дивизија II је и овога дана имала највише успеха у извођењу нападних дејстава, која су изведена организовано и енергично, при чему је маневар преко с. Радошевце имао пресудан значај у сламању непријатељског отпора. Мада се кретала по тешко проходном земљишту и нападала на тежиште непријатељске одбране, она је смелим продирањем брзо потискивала и разбијала турске снаге, а касније прешла у гоњење. Истина, тиме што је отпочела покрет у 6 уместо у 7 часова, како је било предвиђено армиском заповешћу, као и тиме што је енергичније наступала, она је овога дана дејствовала без довољно наслона лево и десно, испред осталих јединица 3 армије.
Међутим, оваква одлука команданта дивизије резутирала је из правилне процене ситуације на бојишту, која је налагала да се дејствује брзо и енергично, како се непријатељу не би дало времена да се утврди и припри одбрану на левој обали Сићевачке Реке. Мада је пракса несумљиво показала да је таква процена била правилна и иницијатива команданта дивизије корисна, ипак је оваквим истицањем ова дивизија могла доћи у ситуацију да тако изолована буде изложена удару евентуалних непријатељских резерви. Зато је, изгледа, командант дивизије морао уложити напоре или преко команданта армије или непосредно код команданата суседних дивизија, да и ове дивизије смелије и одлучније крену напред, чиме би остварио своју замисао, а да притом Дивизију не изложи ризику. Основано је претпоставити да би тиме дејство 3 армије као целине било целисходније, јер је постојала могућност да се енергичнијим надирањем армиских крила обухвате и ставе у тешку ситуацију непријатељске снаге северно од Приштине, а можда и отсеку и униште, уместо што им је омогућено да се, иако истрошене и деморалисане, правовремено извуку и отступе ка Урошевцу. Зато иницијатива команданта Моравске дивизије II, која је била умесна и реална, није пружала оне резултате које је нудила ситуација на бојишту. Командант армије, као и раније, због слабе везе и због ширине фронта на којим је 3 армија дејствовала, није ни био у стању да прати ситуацију, нити да усклади дејства дивизија. Зато се у том смислу није ни осетио његов непосредан утицај.
Веза је била проблем који ни командант армије нити команданти дивизија нису могли решити. То се, с обзиром на тежак терен, негативно одразило на усклађеност дејстава делова борбеног поретка. Дринска дивизија II ни овога дана није имала везе ни с ким, иако јој суседи нису били много удаљени. Слично је и с Моравском бригадом I, којој ни крајем дана није било познато да су дивизије Топличке групе овладале Приштином. Све то, заједно с низом неспоразума у току дневних акција, указује на несолидност везе, а без ње није било могуће обезбедити усклађеност покрета и борбених дејстава јединица при извршењу задатка, како је то била замислила Врховна команда.
Тако се десило да су армиска крила знатно заостала у односу на Моравску дивизију II. Шумадиска дивизија I сувише је споро наступала услед тога што командант дивизије није уочио слабост непријатеља и није правилно оценио ситуацију, па је био сувише опрезан. Дринска дивизија II, поред претеране обазривости, имала је да савлађује и веома тешко земљиште, као и Моравска бригада I, на чију је покретљивост утицала и артиљерија.
Међутим, иако су ове армиске колоне заостале, а Моравска дивизија II најјаче се ангажовала, ипак је њихово концентрично наступање ка крилима непријатељског распореда испољило овога дана знатан утицај на држање непријатеља и несумљиво убрзало његово повлачење.