Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
План дејства
У предходном излагању је истакнуто да командант армије није уочио значај и последице граничних борби, нити је открио слабости непријатеља и његове даље одбранбене могућности, већ је стално био под импресијом о снази непријатеља, што је, свакако, дошло као последица недовољног извиђања и праћења развоја ситуације у току граничних борби. С обзиром на то, он је, у духу директиве Врховне команде да се Топличка и Медвећка група истовремено појаве пред Приштином, одлучио да ангажовањем обе оперативне групе овлада Тенешдолским теснацем, те фронталним ударима са севера и обухватом са истока разбије турске снаге у рејону Приштине.
Сходно овој одлуци, ноћу 20/21 октобра издао је следећу заповест: да Шумадиска дивизија I, обезбеђујући свој десни бок једним ојачаним батаљоном на правцу с. Обранжа – Лешница – Вучитрн, наступа друмом Подујево- Приштина, са задатком да овлада Тенешдолским теснацом, а потом настави покрет ка Приштини; да Моравска дивизија II, наступајући преко с. Ладовце, с. Шајковац, с. Белопоље и Трнаве, маневром ка десном крилу одбране Тенешдолског теснаца омогући Шумадиској дивизији I да овлада овим теснацом, а потом продужи наступање преко с. Риманиште ка Приштини; да Дринска дивизија II, упућујући један мањи одред низ Брвеничку (Каљатичку) Реку на с. Кољић и Шарбан ради везе с Топличком групом, наступа од Брвеника преко с. Нишевце, Качикола и Граштице ка Приштини, обухватајући десно крило непријатељских снага испред Топличке групе; да Моравска бригада I, која је имала задатак да наступа правцем Лисица- Злаш (тт. 1210) – с. Бутовац, изврши дубљи обухват десног крила непријатељског распореда у одбрани Приштине. Армиска артиљерија која се налазила у Топлици требало је да се креће одмах иза првог степена колонске коморе Шумадиске дивизије I друмом Преполац – Подујево – Приштина, а опсадна батерија из Јабланице уз Туларску Реку, ка Лисици, иза Моравске бригаде I.
Покрети трупа 3 армије требало је да почну рано изјутра 21 октобра и то да се свака дивизија креће у једној колони. Истовремено је наређено да се делови привремено формираног Луковског одреда, преко Луковске Бање, долином Лаба и Подујева, врате у састав својих јединица.
Као што се види, замисао команданта армије састојао се у томе да Топличка група овлада Тенешдолским теснацем тактичким маневром Моравске дивизије II, док би Медвећка група дубљим маневром омогућила разбијање и уништење главнине непријатеља за коју се сматрало да се прикупља у рејону Приштине. Турци су намеравали да задрже даље продирање наших снага ка Приштини користећи прво јаке положује на левој обалц р. Батлаве и у Тешнедолском теснацу, а потом и положаје на линији Пруговац – лева обала Сићевачке Реке, који су били веома погодни за организовање одбране. Међутим, растројене и депримиране после неуспеха у граничним борбама, непријатељске снаге нису имале никаквих изгледа да осујете напад јединица 3 армије.
Овлађивање тенешдолским положајима
Покрети Шумадиске дивизије 1 отпочели су, према заповести команданта дивизије, у 6, 30 часова, у једној колони, правцем Подујево – Тенеш Дол- Приштина.
Нешто пре покрета пешадије упућен је коњички дивизион са задатком да извиђа непријатеља и земљиште у зони између Копаоника и р. Дубнице.
Претходницу Дивизије образовао је 10 пук, ојачан 1 пољском артиљериским дивизионом, четом пионира и водом болничара, са задатком да, извиђајући десно до линије с. Обранжа – с. Лапаштица – с. Годишњак и лево до везе с предходницом суседне Моравске дивизије II, што пре допре на линију с. Годишњак- с. Белопоље. У циљу обезбеђења десног крила маршевског поретка Дивизије, у духу армиске заповести, упућен је 2 батаљон 19 пука правцем с. Обранжа – Лешица – Вучитрн. Главнину Дивизије сачињаћавале су остале јединице, које треба да се крећу овим редом: 19 пук ( два батаљона), 12 пук, артиљериски пук (без једног дивизиона), хаубичка батерија и 11 пук, који се након проласка предходнице имао прикупити с претстраже и ући у главнину на зачељу колоне.
Извршивши покрет око 6 часова, челно одељење коњичког дивизиона кретало се друмом по густој магли. Изненада је, из непосредне близине, дочекано ватром непријатељске заседе из првих кућа у с. Главник и са косе лево и десно од друма, услед чега се распршило и одјурило назад ка дивизиону. Убрзо је и главнина дивизиона била присиљена да скрене десно од друма за 2 км, како би избегла непријатљску артиљериску ватру.
Необавештена о свему томе, истим правцем је наишла и претходница Дивизије. Челно одељење дочекано је изненадном ватром непријатеља на истом месту где и коњца, након чега се повукло уз прихват челног одреда. Тиме је покрет претходиице био заустављен, и она је скоро до 9, 30 часова остала на месту, не предузимајући мере за протеривање непријатељских делова из с. Главник. А када се разредила магла, десно од 2 батаљона, који се налазио у челном одреду, развио се 1 батаљон, док су друга два батаљона, крећући се у еволуционом поретку, пришли ближе челном одреду; артиљериски дивизиои из претходнице заузео је ватрене положаје иза батаљона десно и лево од друма, с правцем дејства ка к. 828, северозападно од с. Буринце, одакле је дејстовала непријатељска артиљерија.
Не располажући подацима о јачини непријатељских снага, а видећи да је претходница дочекана пешадиском и артиљериском ватром, командант дивизије дошао је до закључка да нема изгледа на успех ако се тенешдолски положаји нападају с фронта. Зато је донео одлуку да главнину прикупи више према десном крилу Дивизије и изведе обухватни маневар према левом крилу турских положаја на фронту к. 828 – к. 785 уз везивање непријатељских снага на осталом делу фронта до Лаба.
Ради остварења ове одлуке било је нужно изввршити знатна прегруписавања снага. Зато је 12 пук упућен правцем с. Г. Лапштица – к. 828 – Кодра Чени, да обухвати непријатељско лево крило на копаоничкој греди. Овај пук требало је да подрже два пољска дивизиона и хаубичка батерија с ватрених положаја између Г. и Д. Лепаштице. Лево од њега развијен је 19 пук, с циљем да му послужи као ослонац за маневар. Још источније, на коси с. Главник и с. Кунишевац, пошто је заузео с. Главник, постављен је претходнички 10 пук са задатком да се ту утврди у очекивању акције главнине дивизије, и да, уз подршку артиљерије претходнице, дејствује против непријатељских борбених обезбеђења на линији к. 648 – с. Д. Пендуха. Иза 12 пука, у улози дивизиске резерве, кретао се 11 пук.
Прегруписавање и развијање Дивизије отпочело је тек око 10, 30 часова када је магле сасвим нестало. Организација и извођење напада били су успоравани и околношћу што су покрети јединица вршени по тешко проходном терену. То објшњава чињеницу да је 12 пук из с. Г. Лапаштица извршио покрет у правцу копаоничке греде тек у 12, 30 часова. Али до обухватног напада овог пука није ни и дошло јер је предухитрен акцијом 2 батаљона 19 пука, који је, као што је истакнуто у улози бочног одреда Дивизије, наступао правцем с. Обранжа – с. Лапаштица – с. Лешница – Вучитрн. Када се овај батаљон нашао у рејону с. Кодрлија, командант батаљона је, – уочивши да на том правцу нема непријатеља и приметивши покрете Дивизије ка гребену Лешнице, – одлучио да промени правац и усмери дејство правцем с. Кодрлија – к. 828, у циљу наткриљавања левог турског крила. Батаљон је одлучним дејством протерао непријатељеке групе из рејона к. 828. Затим је продужио гребеном ка с. Буринце, одакле су дејствовала два непријатељска топа. Турске снаге су се и одатле повукле. Међутим је даљи покрет овог батаљона гребеном ка југу укочила снажна ватра дивизиске артиљерије која је тукла копаоничку греду.
Дејством 2 батаљона 19 пука и падом к. 828 са висовима око с. Буринце био је угрожен леви бок непријатеља. Овај је зато напустио полажаје к. 648 – с. Д. Пендуха и повукао се северно од с. Годишњак на последње положаје за одбрану Тенешдолског теснаца. То се осетило и на фронту 10 пука, чији је 1 батаљон тада прешао у наступање и зауставио се на пололожајима код с. Г. Пендуха, где је дошао у везу са 2 батаљоном 19 пука.
Дванаести пук је наставио покрет са 2 батаљоном 19 пука, али је доспевши до гребена око к. 828, био изненађен бочном пешадиском и артиљериском ватром са положаја између с. Лешница и с. Г. Љупче, где су се непријатељске групе са два брдска топа повукле пред 2 батаљоном 19 пука. Услед тога је дошло до неорганизованог повлалачења, нарочито код 4 батаљона, те је на к. 785 упућен 3 пољски артиљериски дивизион да порджи напад пешадије на положаје између Г. Љупче и Лешнице. У међувремену је 2 батаљон истога пука пошао напред, користећи јаруге прешао Лешничку реку, а затим почео наступати уз стрми нагиб десне обале ка турским положајима. Али непријатиљ није сачекао јуриш, већ је око 15 часова журно отступио.
Када је престала ватра дивизиске артиљерије по копаоничкој греди, 2 батаљон 19 пука је наставио наступање и на јуриш заузео непријатељски положај код раскрснице сеоских путева југозападно од с. Г. Пендуха, не добивши тражену помоћ од 1 батаљона 10 пука.
Ускоро је кад непријатеља настало опште повлачење изазвано дејствима суседне Моравске дивизије II. Затим су код Шумадиске дивизије I настали покрети и тек у ноћ завршени заузимањем положаја на левој обали Качондолске Реке, од с. Г. Љупче до р. Лаба. Дивизија је заноћила у следећем распореду: 12 пук на гребену код к. 828, са 2 батаљоном на претстражи на коси између Лешничке и Качандолске Реке; 2 батаљон 19 пука на Хуну Љугету (к. 763); 1 и 3 батаљон 19 пука на коси југозападно од Киселе Бање; остале јединице позади, на просторији Г. Пендуха – Лужане – Д. Пендуха.
Борбе код с. Дуз и с. Грдовце
Мада је армиском заповешћу одређено да наступа у једној колони, Моравска дивизија II, према одлуци команданта дивизије, извршила је покрет у две колоне. Наиме, пошто је армиска заповест закаснила, командант дивизије је 20 октобра у 13 часова донео одлуку и издао заповест за покрет идућег дана. Када је у 22 часа стигла заповест команданта армије, командант дивизије је остао при својој одлуци, иако о томе није известио команданта армије, јер је сматрао да је непријатељ слаб и да му наступање у две колоне, с обзиром на карактер земљишта, омогућава бржи покрет и погодније услове за маневар.
Идеја команданга дизизије састојала се у томе да слабијим снагама дејствује с фронта, а главнином снага према десном крилу непријатељског распореда, с циљем да присили непријатеља да напусти одбрану р. Батлаве и Тенешдолског теснаца, што пре овлада Саловом Гором (Крш к. 956) и Пруговцем и створи услове да, по потреби, садејствује Дринској дивизији II.
Према заповести команданта дивизије, коњички ескадрон с митраљеским одељењем требало је да се креће напред извиђајући лево рејон с. Сурдула – Колић и десно до Дубничке Реке 3; пук са артиљериским пољскитм дивизионом и водом пионира да наступа правцем с. Ладовце – Думош – Белопоље – Риманиште и фронтално напада непријатељске положаје на левој обали Батлаве; остале снаге да образују левокрилну маневарску колону са 2 пуком (без једног батаљона), 1 брдском батеријом и водом пионира у претходници, која је, крећући се правцем с. Ладовце – Жари Сурдулит (к. 710) – с. Батлава – с. Дуз, добила задатак да обухвати десни бок евентуалних непријатељских снага на положајима на левој обали Батлаве. Трећи батаљон 2 пука упућен је преко с. Дражања на с. Колић са задатком да, као лево бочно осигурање, обезбеђује леви бок дивизије и одржава везу са Дринском дивизизијом II.
Дивизија је према заповести отпочела покрет у 6, 30 часова, али је, због густе магле, која је веома успоравала покрете трупа, тек око 10 часова стигла на р. Батлаву.
Десна колона је заузела с. Думош, одакле је протерала слабије непријатељске делеве, који су се повукли према с. Трнава. Затим је 3 пук наставио покрет између с. Качибег и с. Батлава у правцу с. Грдовце, где је наишао на отпор. Развивши се за борбу, претходнички батаљон је снажним налетом заузео североисточни део села, где је међутим био заустављен врло јаком ватром из југозападног дела села. Када се магла подигла, батаљони из главнине одједном су били обасути јаком ватром с висова изнад Грдовца, а ускоро и ватром једне турске батерије с к. 640. Артиљериски дивизион није могао подржати напад пешадије због близине сопствених и непријатељских снага. Тиме је покрет ове колоне био укочен све до 14, 30 часова, када је лева колона заузела косу измећу с. Грдовце и с. Дуз.
Да би протерао непријатељске делове који су се још упорно држали у југозападном делу с. Грдовце и притом избегао дејство непријатељске артиљерије, командант 3 пука је одлучио да изврши обухватни маневар. Ради тога је из главнине упутио 2 и 3 батаљон. Ови су заклоњени шумом обухватили са источне стране југозападни део Грдовца, приморавши непријатеља да се повуче ка с. Белопоље одакле је убрзо протеран ватром 4 пољске батерије из рејона северно од с. Батлава. Затим су заузели положаје у рејону к. 660. Овде су били обасути јаком ватром турске батерије с к. 640, али је ускоро, око 16 часова, настало опште повлачење непријатеља ка Приштини. Батаљони су несметано наставили покрет ка с. Трнава, прешли безимени поток у истом селу и поставили претстраже на косама фронтом према Риманишту. Иза њих су, у долину безименог потока, стигла друга два батаљона, долазећи из Грдовца преко Белопоља.
Покрет леве колоне извршен је у одређено време, али је претходнички 2 пук са 8 брдском батеријом, услед густе магле, узео погрешан правац, улутивши се гребеном западно од с. Сурдула, те је настало велико растојање између десне и леве колоне. Стога је командант дивизије променио правац зачелном 1 пуку, упућујући га раније одређеним правцем низ Жари Сурдулит (к. 710) ка с. Батлава. Тако се појавила нова – средња – колона, са задатком да, као нешто уназад повучена дивизиска резерва, одржава везу између десне и леве колоне.
Скренувши улево од одређеног правца за с. Дуз, 2 пук је гребеном поред с. Сурдула избио на р. Батлаву и прешао је на простору између с. Батлава и с. Бараина. Али је затим челни 1 батаљон, уместо уз нагиб, погрешно пошао уз р. Батлаву. Због тога је улогу челног одреда преузео 2 батаљон из главнине, лагано и опрезно наступајући правцем између к. 768 и Чуке Жари (к. 921). Између 10 и 11 часова, за време пребацивања на косу југоисточно од к. 768, лева колона се сукобила с непријатељем, па је командант дивизије наредио да 1 и 4 батаљон 1 пука скрену ка 2 пуку и појачају његово десно крило. А пошто се непријатељ у то време спремао да са шумовите косе између с. Грдовце и с. Дуз обухвати леви бок десне колоне (3 пук) у с. Грдовце, то су остала два батаљона 1 пука упућена на ту косу, којим су брзо овладали и тиме створили услове десној колони да настави наступање.
У међувремену је 2 пук са 1 и 4 батаљоном 1 пука извршио напад на слабо поседнути непријатељски положај к. 769- к. 760 код с. Дуз. Очекујући напад на фронту између с. Дуз и Лаба, турске снаге су поселе одговарајуће висове у том одбранбеном рејону. Али, изненађене појавом леве дивизиске колоне према њиховом десном боку, оне су после веома слабог отпора организованог на брзу руку, биле принуђене де се повуку на Колићки Рид. Тако је овај маневар леве колоне изненадио и принудио непријатеља да цело своје десно крило повуче на Колићки Рид.
Убрзо су непријатељске снаге биле присиљене да напусте и Колићки Рид. Око 14, 30 часова је лева колона с четири батаљона у првом ешелону (1 и 4 батаљон 1 пука и 2 и 4 батаљона 2 пука) пошла у напад и око 16 часова овладала Калићким Ридом. После слабог отпора настало је опште повлачење непријатељских снага ка Приштини.
Трећи батаљон 2 пука, који се као лево бочно осигурање кретао из с. Мачја Стена преко с. Сурдула и Чуке Жари, избио је без отпора непријатеља на Колићку Чуку (тт. 940).
После повлачења непријатељских снага, губећи додир са непријатељем, Дивизија је заноћила на линији: 3 пук у висини с. Риманиште, са претстражама у правцу с. Бесиње и Риманишта (к. 806); 2 пук (без једног батаљона) и брдска батерија на Колићком Риду, са истуреним претстражама према Риманишту и с. Шарбан и 1 батаљоном, као резервом, у с. Дуз; 3 батаљон 2 пука, у улози левог бочног осигурања, на колићкој Чуки (тт. 940), а западније на к. 835 лапски четнички одред; 2 и 3 батаљон 1 пука на шумовитој коси између с. Грдовце и с. Дуз, у улози дивизиске резерве; пољски артиљериски дивизион и 4 батерија Шумадиског пољског артиљериског пука у с. Батлана, иза дивизиске резерве; коњички дивизион у с. Думош; Штаб дивизије у с. Дуз.
Дивизија је имала везу са Шумадиском дивизизијом I, али са Дринском дивизијом II веза није успостављена ни током целе ноћи.
Трупе окупљене у Лукову (4 батаљон 19 пука и два ескадрона Дринске дивизиске коњице) образовале су одред који је тога дана око 7 часова прешао границу код Мадљике али је на положајима у рејону тт. 1318 наишао на снажан отпор доста јаких непријатељских делова. Тек око 15 часова непријатељ се разбежаон оставивши одреду слободан пролаз и преко Копаоника и низ долину Лаба. Настављајући одмах затим покрет у духу армиског наређења, ка Подујеву, одред је заноћио у рејону с. Полатна и сутрадан, крећући се низ Лаб, дошао у позадину Шумадиске дивизије I.
Покрети Медвећке групе
У духу армиске заповести од 20 октобра, командант Дринске дивизије II још исте ноћи је издао заповест за сутрашњи покрет. Армиском заповешћу је наређено да Дивизија маршује у једној колони правцем с. Брвеник – с. Нишавце – с. Качикол. На челу колоне требало је да се креће коњички дивизион, са задатком да извиђа маршевску зону. Претходницу су образовали 1 и 2 батаљон 5 пука, ојачани митраљеским одељењем, брдском батеријом, пионирским полубатаљоном, пуковским санитетским одељењем и водом болничара. Трећи батаљон 5 пука имао је задатак да се креће правцем Каљатичка Река – с. Балабан – с. Колић – с. Шарбан и да осигурава десни бок. Претходница и бочно обезбеђење требало је да отпочну покрет у 7 часова, а главнина (4 батаљон 5 пука, 6 пук, брдска батерија, пољски артиљериски дивизион и остали део болничке чете у 8 часова. Трупна комора, колонски возови и II пољска болница требало је да се задрже у с. Реткоцер, под заштитом двеју чета 4 батаљона 6 пука.
Покрет Дринске дивизије II отпочео је у одрђено време. Два батаљона 6 пука и 5 брдска батерија, који су се налазили на левом крилу, у току ноћи 20/21 октобра прикупили су се у с. Губавци и, због рђавог пута, једва око 11 часова, успели су северно од Брајине Чуке (тт. 1070) да уђу у састав главнине, која се, због врлетног терена, била развукла. Кретање је нарочито било напорно и споро упочетку, јер се планинском стазом могло ићи само у колони по један. Пољска артиљерија и позадински делови нису се уопште могли кретати по таквом путу, те су заостали, иако су за њихово извлачење били одређени пешадиски делови. Села су била напуштена и трупе су се кретале без водича по овом беспутном терену. Због слабог извиђања, јер је, грешком, коњички дивизион истурен испред претходнице тек око подне, Дивизија је овим тешким и непознатим тереном наступала опрезно, немајући притом везу с позадином, нити са суседним јединицама. Прошавши кроз с. Браина и с. Нишевце, она је предвече избила на Качиколску Реку, коју је прешла с великим тешкоћама. Најзад је око 17 часова, без дородира с непријатељем, приспела до с. Качикол где је остала на преноћишту осигурана претстражама на качиколском положају. Пољска артиљерија и позадински делови са две чете 6 пука заноћили су на путу између Реткоцера и Секираче.
Моравска бригада I прешла је границу са закашњењем од три и по часа, јер је, уместо у 8, отпочела наступање у 11,30 часова.
За то време вршено је прикупљање 2 прекобројног пука из рејона Свираца, чије је споро кретање по тешко пролазном земљишту и условило закашњење. Сем тога, пољска и хаубичка батерија, које нису могле доћи на Лисицу путем уз Туларску Реку, упућене су из с. Туларе поред с. Мркоња за Ајкобилу, до које су стигле с великим тешкоћама. Оне су зато биле сувише заостале, те је Бригада, у немогућности да их дуже чека, прешла границу без њих, наступајући, у духу идеје команданта армије, правцем Лисица (тт. 1186) – Фљујол (к. 1073) – с. Пропаштица – Столов Даг ( к. 1121) и даље на Злаш.
Два батаљона 1 прекобројног пука, једна брдска батерија и пионирска получета образовали су претходницу Бригаде. Лисички четнички одред кретао се као десно бочно осигурање. Леви бок је требало да обезбеди коњички дивизион. Међутим, због тешко пролазног земљишта, коњица је задржана позади, а уместо ње је упућена једна чета 1 прекобројног пука. Остали делови кретали су се у главнини.
Иако неометан од непријатеља све до Злаша, покрет је био спор услед магле. Око 17,30 часова код Злаша се предходница сукобила с непријатељским слабијим деловима, али су се се ови повукли када су се две чете из претходнице развиле и, уз подрштку брдске батерије с ватрених положаја око Столовог Дага, кренуле у напад.
Пошто је већ настао мрак, Бригада је прекинула кретање и заноћила на положају између Злаша и Столовог Дага са предстражом на Злашу.
Према томе, концентрично наступајући, дивизије 3 армије су 21 октобра избиле на линију Качандолска Река- Д. Љупче – Риманиште – Шарбан – Качикол- Злаш и тиме се приближиле Приштини као првом оперативном објекту на 15- 20 км. Командант армије, са својим штабом, дошао је овога дана у Подујево и наредио да се јединице задрже на достигнутој линији и да идућег дана у 7 часова продуже покрет у духу заповести за 21 октобар.
На тај начин 3 армија ни овога дана није овладала Приштином, како је то, изгледа, био замислио командант армије, мада снаге Приштинског одреда, које су у граничним борбама добрим делом биле разбијене и истрошене, нису биле у стању да пруже иоле солиднији отпор. Истина, тешко пролазно земљиште, нарочито на правцу наступања Медвећке групе, успоравало је покрете српских снага, али се 3 армији, или боље рећи само Топличкој групи, и поред тога нудила могућност да овога дана сасвим разбије и одбаци непријатељске делове испред себе и да заузме Приштину. Међутим, услед непознавања ситуације пред фронтом, ова могућност је пропуштена. Упућивањем дивизија Топличке групе у фронтално наступање, при чему је командант Шумадиске дивизије, услед недостатка сопствене иницијативе, у почетку заостао, био је успорен покрет ових снага.
Изгледа да је командант армије очекивао да ће, продором Моравске дивизије II ка с. Риманиште и појавом Дринске дивизије II још дубље према боку непријатељске одбране на левој обали Баталаве, принудити непријатеља да отступи на читавом фронту. А тежећи да трупе што мање замара по тако тешком терену, он је, изгледа, сматрао да је сувишан сваки маневар Шумадиске дивизије I преко падина Копаоника. Зато је одлучио да дивизије наступају у по једној колони, што је, разуме се, водило у фронтални напад. Међутим, нецелисходност те одлуке произилази и отуда што се таквим маршевским покретом успоравало наступање и губило драгоцено време. Таква организација наступања довела је до тога да су слаби непријатељски делови укочили покрет Шумадиске дивизије I, услед чега је ова дивизија, под дејством артиљериске ватре, морала да врши прегрупацију снага у циљу обухвата с правца Лешнице, који је упочетку био занемарен. Истина, командант дивизије ни овом приликом није правилно схватио ситуацију, због чега се одлучио на маневар јаким снагама преко копаоничке греде, што је захтевало и времена и напора. Стварна ситуација, међутим, била је таква да је, уз енергично дејство претходнице с фронта, требало са слабијим деловима испољити маневар према левом крилу противника и натерати га на повлачење, што је коначно и постигнуто смелом иницијативом команданта 2 батаљона 19 пука, који је ангажовањем свог батаљона према турском крилу на Лешници уствари принудио принудио непријатеља да напусти одбрану Тенешдолског теснаца.
Наступање Моравске дивизије II, и поред успешног дејства, било је успорено околношћу што је претходнички 2 пук у самом почетку марша узео погрешан правац и отишао знатно улево од одређеног правца. Код Дринске дивизије II дошло је до успоравања покрета због пропуста у организацији марша и због слабог извиђања, док је Моравска бригада I изгубила доста времена када је код Злаша развила знатне снаге пред слабим непријатељским деловима. Али је стварни узрок спором наступању 3 армије пре свега у непознавању ситуације и њеној рђавој процени и с тим у вези у процењивању могућности непријатеља, из чега је и произилазила претерана обазривост на српској страни. Треба истаћи да је одлука команданта Моравске дивизије да наступа са две, а касније и са три колоне, била сасвим у складу са ситуацијом на бојишту. То јој је омогућило да брже наступа и да на тако тешком испресецаном терену брже парира покушаје непријатеља да се одупре. Уствари, ова дивизија је својим дејством натерала непријатеља на оступање, мада су се пред њом налазиле његове најјаче снаге.
И организација везе између армиских колона била је слаба. О Дринској дивизији II овога дана нису ништа знали нити командант армије нити њени суседи, а исти је случај и с. Моравском бригадом I. Немајући солидну везу, командант армије није ни могао да прати ток догађаја и да усклађује рад армиских колона на тако широком фронту. Зато је свакако и изостао покушај гоњења и онда када је непријатељ отступио.
Услед свега тога, 3 армија је изгубила још један дан да би, у духу плана Врховне команде, могла да приступи извођењу ка Скопљу и Куманову.