Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Распоред снага на концентрациској просторији
Као што је речено приликом разматрања тока концентрације, 1 армија се на концентрациској просторији у рејону Врања распоредила, у духу почетног операциског плана Врховне команде, тако што су дивизије I позива образовале први, а две дивизије II позива други ешалон, привремемо с Коњичком дивизијом позади. Због тога су све три дивизије I позива, по завршетку концентрације, биле истакнуте прама граници, мада је централна, Дринска дивизија I, морала бити повучена нешто уназад у односу на крилне дивизије.
Начелник Главног генералштаба је 13 октобра обавестио команданта 1 армије “да у року од 24 сата може евентуално почети акција” и наредио “да се јединице прикупе на погодним положајима и да буду готове да сваки непријатељски напад сузбију”. Сутрадан је командант армије о томе обавестио команданте дивизија. Дивизије су, у току тога дана 14 октобра, заузеле следећи распоред:
Моравска дивизија I прикупила се на левој обали Мораве; 1 пук с једним артитљериским дивизионом на Игњатовцу и Воденишту; 2 пук с једним артиљериским дивизионом у рејону с. Стропско; 3 пук у рејону к. 1007, на падину Грамаде (к. 1140), са задатком да заузме турску караулу Св. Илија (к. 1270) чим рат буде оглашен, а одмах затим да упути један батаљон на Козарник и на тај начин осигура десни бок Дивизије; 16 пук у рејону Гложја; Коњички пук у Врању; трупна комора, после попуне, сместила се на простору Белог Шанца; колонска комора: I степен у с. Прибој, а II степен у Лесковцу.
Дринска дивизија I заузела је распоред на левој обали р. Мораве, на простору од Два Брата (источно од Врања) до северно од с. Моштаница. Колонска комора I степен између с. Прибој и с. Стубол, а II степен поред друма јужно од Лесковца. Дивизија је добила задатак да у случају потроб, својим трупама помогне Моравску, односно Дунавску дивизију I.
Дунавска дивизија I налазила се на десној обали Мораве: 8 пук једним делом на граници од с. Ристовац до Св. Стевана (к. 665) искључно, а другим делом у биваку у с. Ратаје и с. Д. Отуља; 7 пук на граници од Св. Стевана (к. 665) до Мотине (к. 1203); 9 пук на простору између Требешинске и Тибушке Реке; 18 пук у кантонману у с. Тибужде и с. Дулун; Коњички пук у с. Купининци; Артиљериски пук у кантонману у с. Шамин До и с. Ћуковац; трупна комора код с. Златокоп; колонска комора: I степен у с. Паневље а II степен у с. Грамађа.
Тимочка дивизија II на маршу према Врању, налазила се 14 октобра у рејону Владичина Хана, а 16 октобра се прикупила у рејону моста на р. Лепеници.
Дунавска дивизија II, по доласку на концентрациску просторију, распоређена је на десној обали Бањске Реке.
Делови коњичке дивизије, која се на концентрациској просторији у рејону с. Грамађа – с. Врбово прикупила до 15 октобра, извршили с,у по наредби команданта 1 армије, извесна померања са своје концентрациске просторије, али се из докумената не може сазнати на коју су се просторију померили.
Овај распоред јединица 1 армије одговарао је наређењу начелника Главног генералштаба “да сваки непријатељски напад сузбију”.
Седамнаестог октобра је Врховна команда обавестила комаданта армије да ће ускоро бити објављен рат и да ће српске трупе прећи границу и у складу са тим наредила да се задње трупе примакну ближе предњима, а 1 степен колонске коморе зачељу борачких делова. На основу тога је комадант армије 17 октобра издао заповест и за идући дан наредио извесна померања дивизија. Извршивши 18 октобра наређене покрете, дивизије су на крају дана заузеле следећи распоред:
Моравска дивизија I и Дунавска дивизија I остале су углавном на дотадашњим местима са задатком да и даље затварају и штите границу. Остале јединице извришле су значајне покрете. Дринска дивизија I, после извршеног покрета, заузела је овакав распоред: 5 пук на десној обали Мораве југозападноц од с. Ратаје; Коњички пук југоисточно од с. Ратаје; 17 пук између села Г. и Д. Нерадовце; 4 пук на просторији Смолница, северозападно од с. Д. Нерадовце; 6 пук западно од с. Рибнице; Артиљериски пук северно од с. Рибнице. Тимочка дивизија II прикупила се овако: коњички дивизион јужно од Врања; 15 пук у Врању; 14 пук у с. Рашка; 13 пук код с. Суви До; артиљериски дивизион у с. Ранутово; трупне коморе биле су код железничке станице Прибој, а колонске коморе: I степен у рејону с. Лепенице, а II степен од с. Сува Морава до Владичина Хана. Дунавска дивизија II прикупила се иза Дунавске дивизије I и Дринске дивизије I: 7 пук у селима Златокоп, Брестовац и Тибужде; 8 пук у селима Ћуковац и Топлац; 9 пук у с. Луково; коњички и артиљериски дивизион на левој и десној обали Тибушке Реке. Коњичка дивизија прикупила се иза Дринске дивизије II на простару с. Кумарево с. Бања и с. Корбевац њене трупне коморе биле су на железничкој станици Прибој а мунициска колона код с. Превалец. Армиска артиљерија преместила се на простор с. Моштаница с. Бресница иза Тимочке дивизије II.
На тај начин су борачки делови свих пет пешадиских дивизија и Коњичке дивизије били размештени јужно од линије с. Моштаница – с. Корбевац. Просторија распореда борачких јединица износила је по дубини око 20 км, а у ширини се протезала 6 – 8 км западно и источно од железничке пруге.
Пошто је заузела распоред у духу операциског плана и поред тога што се јединице Дринске дивизије I нису још налазиле непосредно на граничном фронту, 1 армија је била у бојној готовости и спремна да отпочне офанзиву.
Осамнаестог октобра у 23 часа Врховна команда је обавестила команданта армије да је Турској објављен рат и да ће Ибарска војска и 3 армија прећи границу – прва 19-ог, а друга 20 октобра и предузети покрет ка Новом Пазару, односно ка Приштини. Стога му наређује:
“Нека командант зачелне трупе примакне ближе челу и граници, да може предузети офанзиву, чим налог за то добије. Одређене трупе Моравске и Дунавске дивизије I позива упутиће командант раније на Козарник и Козјак планину, да ове тачке заууму на време и припреме офанзиву осталих трупа.”
На основу овог наређења, исте ноћи је комадант 1 армије наредио да сутрадан 19 октобра, Моравска дивизија I делом снага заузме и поседне гранични отсек караула св. Илија (Честелински) – Краљева Кућа; да Дринска дивизија I делом снага смени трупе Дунавске дивизије I на отсеку железничка станица Ристовац – Стојкова Чука (Љубанци); да Дунавска дивизија I јаче поседне заузети гранични отсек Росуљак (тт. 632) – Св. Илија (Пчињски).
Померање јединица у духу овог наређења извршено је 19 октобра. Пети пук Дринске дивизије I сменио је 8 пук Дунавске дивизије I на граничном фронту од железничке станице Ристовац до Стојкове Чуке (Љубанци) и на том фронту заузео претстражни распоред. Смењени 8 пук померио се источно од Стојкове Чуке (Љубанци) до Ђусеја и преузео део граничног фронта 7 пука.
На тај начин је распоред дивизија првог ешелона био 19 октобра увече следећи:
– десно крило – Моравска дивизија I на фронту с. Лопардинци, Краљева Кућа, с бочним осигурањем према Св. Илији (Честелинском);
– центарм- Дринска дивизија I на фронту од железничке станице Ристовац до Стојкове Чуке.
– лево крило – Дунавска дивизија I на фронту од Стојкове Чуке до караула Св. Илија (Пчињски).
Тако је, у духу пројекта почетног операциског плана, у први ешалон ушла и Дринска дивизија I. На тај начин су јединице биле спремне и да се бране у случају да Турци пређу у напад пре него што би 1 армија отпочела наступање.
Овлађивање граничним фронтом
Док су главне снаге 1 армије, у времену од 14- 19 октобра, вршиле померања унапред у циљу заузимања погоднијег распореда, дотле су на граници, још пре објаве рата, отпочеле мање борбе.
Наиме, 14 октобра изјутра једна група Шиптара, ослањајући се на караулу Карадник, покушала је да пређе границу код с. Д. Вртогош, на фронту I пука Моравске дивизије I али је наишла на отпор делова III позива и 3 батаљона 1 пука. У вези с тим на овом делу фронта развила се јака пушчана ватра која је трајала скоро до мрака, када су се Шиптари повукли.
Постакнут, изгледа, овом непријатељском акцијом, командант Моравске дивизије I предузео је 14 октобра извесне мере осигурања овог фронта и с тим у вези наредио да 1 пук са два батаљона и једном батеријом поседне игњатовачки положај, а друга два батаљона и две батерије задржи у резерви, 3 пук да остане на дотадашњим положајима с тим што је добио задатак да, чим буде рат објављен, заузме караулу Св. Илија и одмах упутити један батаљон с водом топова на Козарник да растера непријатељске делове и да с те стране осигура бок Дивизије када ова буде отпочела наступање; остале снаге су требале и даље остати на дотадашњим положајима.
И на фронту 7 пука Дунавске дивизије I Шиптари су тога дана, ослањајући се на карауле, покушали упад на српску територију. Међутим су делови 7 пука прешли у напад и без тешке борбе заузели турске карауле Ујевицу, Русце, Лиску, Шумку и Мотину. Неке од ових Турци су напустили без борбе.
Турци су се из караула повукли ка мерћезу Шаинце, у долини р. Пчиње, убијајући успут становништво. Али су 15 октобра српске комите заузеле мерћез Шаинце и, одбивши противнападе, успеле да га задрже. Тога дана су јединице 7 пука заузеле напуштену караулу Цер, а 8 пук I, по наређењу команданта дивизије, извршио је напад на карауле Стојкову Чуку и Кршевицу и прву заузео, док је друга успела да се одржи. Тако су све карауле на фронту Дунавске дивизије I, сем Кршевице, заузеле јединице 7 и 8 пука.
Турске снаге су дакле врло брзо, не пруживши већи отпор, напустиле граничну линију на фронту Дунавске дивизије I. Карауле на том делу фронта биле су изграђене од солидног материјала, па би се тешко могле заузети без помоћи артиљерије, али су се Турци повукли плашећи се напада српских четника из позадине, који су се налазили између горњег тока р. Пчиње и планине Козјака.
Осамнаестог октобра је 4 батаљон 1 пука Моравске дивизије I заузео железнички мост на р. Кршевици, између српске железничке станице Ристовац и турске железничке станице Зибефче, а мало доцније и турску царинарницу.
Истог и дана у 15,45 часова командант Моравске дивизије I наредио је 3 пуку да сутрадан заузме караулу Св. Илија (Честелински) и Ново Село, затим да поступи у духу наређења од 14 октобра. А пошто је 19 октобра трупама била саопштена објава рата, пукови првог ешелона Моравске дивизије I почели су напад на карауле које дотада нису биле заузете.
У захвату фронта 3 пука, поред караула Св. Илија (Честилински) и Ново Село, биле су и карауле Ђорђевац, Лебовац, Уши Карпина и Козарник, према којима су се налазиле трупе III позива и граничари. Да би осигурао своје лево крило, командант пука је према Карпини и Козарнику, на крајње лево крило фронта, упутио једну и по чету 4 батаљона са Грамаде (к. 1140). После јаче борбе караула Козарник је била заузета, док је Карпина успела да се одржи.
Четврта чета граничара, груписана на самој граници, и једна чета 1 батаљона 3 пука прешле су у напад на караулу Св. Илија (Честелински) и заузела је по цену тежих губитака. А по паду те карауле непријатељ је напустио караулу Ново Село, па ју је без борбе заузео 2 батаљон, који се дотад налазио у рејону с. Доброшево. Турци су и даље држали карауле Ђорђевац, Лебовац Уши и Карпину.
У то време су јединице 1 пука, чији се 4 батаљон већ налазио на турској територији, уз помоћ артиљерије са Игњатовца, заузеле карауле на свом фронту у висини 4 батаљона и предњим деловима избиле на линију села Трновац- Раковац- Бујановце.
Када су 1 и 3 пук овладали граничним положајима, настала је потреба да се ојача предња линија Моравске дивизије I, која је била развучена од Новог Села до Мораве, у пространом луку, при чему је лево крило осетно истакнуто. Због тога је командант Моравске дивизије I наредио 2 пуку да појача лево дивизиско крило. Овај пук је до мрака извршио покрет до с. Г. Вртогош, а један батаљон је послао напред у с. Лопардинци.
Тога дана су и јединице Дринске дивизије I, једним делом, изашле на граничну линију између јединица Моравске и Дунавске дивизије I. Три батаљона 5 пука ( овај пук се налазио у с. Александровац и као најистакнутији требало је да у претстојећем наступању образује дивизиску претходницу) кренула су до с. Жапско, а један батаљон је био на претстражи на отсеку од железничке станице Зибефче – која је већ била заузета од стране делова 1 пука – до Стојкове Чуке, коју су држале турске трупе.
На граничном фронту који је држала Дунавска дивизија I тога дана није било никаквих већих промена. Јединице 7 пука нису успеле да заузму караулу Кршевицу.
Овим борбаама била је углавном заузета гранична линија, а самим тим створени су повољни услови за даље наступање према југу. Сем тога, прикупљањем дивизија ближе фронту и истицањем Дринске дивизије I у висину Моравске и Дунавске дивизије I, 1 армија је уствари довршила постројавање свог борбеног поретка – три дивизије у првом и две дивизије у другом ешалону – како је то било предвиђено операциским планом. Такав распоред, изразито дубински, био је погодан и за маневар крилима, ако би то земљиште дозвољавало, и за потхрањивање првог ешелона из дубине, ако би то прилике захтевале. Па ипак, с обзиром на земљиште, нису били створени сасвим погодни услови за успешно наступање на југ, јер је армиски поредак био стешњен државним границама и оба крила су била повијена уназад. Први ешелон према томе није имао довољно простора да би у будућој офанзиви испољио манервар и своју ударну снагу.
Покрети 20 октобра и разбијање турских предњих одреда
Пошто је рат био објављен и већ су се на фронту 3 армије водиле жестоке граничне борбе, комадант 1 армије је, да би обезбедио слободу акције својих снага у претстојећој офанзиви, 19 октобра одлучио да првим армиским ешелоном пређе границу и створи повољније услове за даља дејства, иако у том смислу није добио наређење Врховине команде. Зато је тога дана увече издао заповест да покрет дивизија првог ешалона почне 20 октобра у 7 часова. Према овој заповести Моравске дивизија I требало је да избије на линију Козарник – с. Лопардинци – Бујановце – с. Божељевац; Дринска дивизија I, наступајући преко Ристовца и с. Кршевица, имала је задатак да заузме с. Лукирце; а Дунавска дивизија I, наступајући преко с. Буштрање и с. Брњаре, да избије у висину с. Бараљевац. Дивизијама другог ешелона наређено да се помере према југу – Тимочка II да дође на просторију Дринске дивизије I, када ова пређе фронт, а Дунавска II да заузме просторију челом код с. Александровац.
Када се одлучио да овлада граничним појасом, командант армије није имао подробнијих података о јачини, саставу и распореду турских снага у непосредној близини. По овим знацима је изгледало да су се турски слаби заштитнички делови повукли на целом фронту, сем из караула Ђорђевци и Уши на десном крилу Моравске дивизије I и карауле Кршевица испред фронта Дунавске дивизије I.
Уствари, на просторију коју је 20 октобра требало да заузму јединице првог ешелона, налазиле су се турске снаге у јачини око 10 батаљона низама, редифа и башибозука, са извесним бројем Шиптара прикупљених на брзу руку, са две батерије и једним ескадроном коњице. Те снаге су већим делом припадале 19 низамској, а мањим делом Скопској редифској дивизији. Најјаче турске снаге распоређене су на косама у рејону с. Божењевац, са задатком да затварају пут Врање – Куманово; снаге код с. Лукарце на Рујну затварале су правац који води гребеном ове планине; најслабије снаге су се налазиле на Старцу, затварајући приступ у долину р. Пчиње.
У духу заповести комаданта армије, комадант Моравске дивизије I одлучио је да главне снаге групише на правцу с. Краљево – с. Бујановце, с циљем да пређу на десну обалу Мораве и овладају рејоном с. Божењевац. У складу са оваквом замисли, он је 20 октобра у 2 часа у с. Содерце издао заповест и наредио:
– да 1 пук са 1 дивизоном Артиљериског пука наступа правцем Краљева Кућа – с. Раковац – Бујановце и заузму линију Бујановце- с. Божењевац;
– да 2 пук са 2 дивизионом Артиљериског пука наступа правцем с. Г. Вртогош – с. Лопардинци и заузме линијуј с. Лопадринци (закључно) – Бујановце (искључно);
– 3 пук имао је овај задатак: један батаљон са брдском батеријом и граничним деловима, који су се налазили на Св. Илија (тт. 1270), требало је да ојача посаду на Козарнику и да ту остане све док не стигне 1 батаљон 1 пука, а потом да продужи наступање од Козарника, косом, до у висину с. Лопардинци, као десно бочно осигурање; главнина пука требало је да дође у рејон с. Г. Вртогош и да сачека даља наређења;
– 16 пук требало је до 17 часова да се прикупи на Игњатовцу и ту сачека даља наређења; док је Коњички пук до тог времена требао да стигне у с. Г. Вртогош ради примања наређења за даљи рад.
Из заповести се види да је командант Моравске дивизије I схватио да се турске снаге налазе на линији с. Трновац – Бујановце, с једним, вероватно, бочним осигурањем на положају код с. Божањевац. Зато је борбени поредак, док се није увидела ова грешка, био управљен искључиво према с. Трновац и Бујановцу, с тенденцијом да се према с. Трновац држи дефанзивно, а да се на Бујановце изврши напад. За дејство десном обалом Мораве ка с. Божењевац није било предвиђено ништа, јер је комадант дивизије изгледа рачунао да доцније, по заузећу Бујановца, у томе правцу упути потребне снаге.
Тек ујутру, када се више нису могли изменити правци покрета пукова, командант дивизије примио је од комаданта 1 пука извештај да су у току ноћи његове извиђачке патроле утврдиле да су непријатељски делови напустили Бујановце, а да се на десној обали Мораве код с. Жужељица налазе турске снаге јучине једног батаљона пешидије, ојачаног са Шиптарима и нешто артиљерије и да с. Трновац бране Шиптари.
Ујутру 20 октобра јединице су отпочеле наступање. Око 8 часова, када је командант дивизије стигао на положај код Краљеве Куће, ситуација код 1 пука је била оваква: 1 батаљон развијен у стрељачки строј наступао је право ка Бујановцу, 2 батаљон такође у стрељачком строју наступао је лево од 1 батаљона, 3 и 4 батаљон наступали су за 1 батаљоном. Око 10 часова 1 батаљон је ушао у Бујановце без борбе, али је на изласку из села дочекан непријатељском ватром с Бујановачке косе. Наступање 1 пука подржавале су две батерије с ватрених положаја код Краљеве куће и једна са северне ивице Бујановца.
Око 10,30 часова пребачен је 1 батаљон на десну обалу Мораве, а за њим 2 батаљон. Наступање тих снага ка Жужељичкој коси задржавано је јаком пешадиском ватром непријатеља. Ока 11 часова израђен је провизоран мост код порушеног моста на путу ка с. Жужељица и преко њега је пребачен други ешелон пука. У даљем наступању 1 батаљон је дејствовао у правцу Белог Камена, а 2 батаљон ка Ђерином Риду, док су 3 и 4 батаљон и даље били у другом ешалону, иза левог крила. У то време 2 пук је био развијен на простору с. Лопардинци, Бујановце.
У 7 часова су 16 пук и 3 дивизион Артиљериског пука већ били на Игњатовцу, а Коњички пук је у то време стигао до с. Г. Вртогош, где је, према дивизиској заповести, требало да дође и 3 пук. Све ове трупе образовале су други ешалон Дивизије. Шеснаести пук са својом артиљеријом кренуо је иза 1 пука, а коњица за 2 пуком.
У то време је комадант дивизије оценио да је тежиште борбе на правцу напада 1 пука и да на тој страни треба груписати јаче снаге у циљу бржег извођења напада, па је зато одлучио да ојача лево крило Дивизије и што пре сломи непријатељски отпор и избије на вододелницу (к. 618) код с. Самољица. Око11,30 часова он је наредио Коњичком пуку да одмах крене преко Краљеве Куће и, даље, преко Мораве на лево крило 1 пука да извиди протезање непријатељског десног крила и да помоћу патрола ступи у везу са Дринском дивизијом I, која треба да наступа гребеном Рујна ка с. Лукарце. Шеснаести пук је добио задатак да одмах упути преко Мораве два батаљона који ће, продужујући лево крило I пука, обухватити непријатељско десно крило, а два батаљона остави у дивизиској резерви код Краљеве Куће, док је 1 пук, по доласку поменутих батаљона 16 пука и Коњичког пука, требало да продужи преко с. Жежељица ка Ђермановом Риду. Други пук је требало да нападне с. Трновац и осигура десно крило Дивизије на отсеку с. Лопардице – Бујановце, док је 2 батаљон 3 пука упућен од Св. Илије (к. 1270) преко Козарника, да избије у висину с. Лопардинци.
Око 13 часова на фронту I пука развила се јака борба. У то време су на лево крило пука стигли и одређени батаљони 16 пука. Коњички пук је прошао кроз с. Богдановце, али је по изласку из села дочекан јаком непријатељском пешадиском ватром. Око 16 часова су турске снаге напустиле своја утврђења и повукле се до Самољичке Чуке (тт. 507). Мало доцније шест батаљона левог дивизиског крила продужило је напад и подишло новом турском положају на линији Бахчи Ферат – Самољичка Чука (тт. 507). Међутим непријатељске снаге су се увече повукле и с тих положаја у правцу Биљаче.
Други пук је на линији с. Лопардинци – Бујановце дуго стојао потпуно неактиван према с. Трновац, које је бранило неколико стотина Шиптара. Напад је био управо обустављен због преговора између Шиптара и команданта пука. После разговора Шиптари су изненада отворили ватру. Тада је 2 пук извршио напад на с. Трновац, уз подршку јаке артиљериске ватре, и ово село брзо заузео. Увече је истурио борбена обезбеђења на леву обалу Мораве, а извиднице послао у села Лучане, Осларе и Левосоје.
Други батаљон 3 пука заузео је у току дана карауле Ђорђевац, Лебовац, Уши и Карпину и преко Козарника ступио у везу са 2 пуком у с. Трновац. Главнина 3 пука стигла је пред мрак у рејон Краљеве Куће и образовала дивизиску резерву.
Крајем дана су јединице Моравске дивизије I избиле предњим деловим на линију с. Лучане – с. Осларе- с. Левосоје – Симољичка Чука (тт. 507) – Бахчи Ферат. Дивизија је тиме извршила дневни задатак освојивши простор и нешто већи него што је било задатком постављено.
Турски делови који су се налазили на правцу наступања Моравске дивизије I, и који су, изгледа, имали задатак да затворе овај правац, дејствовали су по принципу задржавајуће одбране. Чим су приметили српску пешадију, они су отворили ватру с великих отстојања и натерали је да из дубоких маршевских колона врши престројавање у борбени поредак. Тиме су успорили наступање Дивизије али су били преслаби да би могли и да је зауставе.
Са српске стране је напад леве колоне – 1 и 16 пука – извођен превише опрезно. Уместо да непријатеља наткриле и да га снажним ударом у бок и позадину униште, јединице леве колоне су се ограничиле само на фронтално потискивање или боље речено само на добитак простора. Коњица, као нарочито покретна и употребљива за удар у бок или позадину, била је приљубљена уз пешадију и на тај начин скучена у своме раду. Косом којом је био упућен Коњички пук могао је бити упућен један батаљон пешадије, а Коњички пук улево, како би могао заобићи турски одбранбени положај и извршити напад на десни бок и позадину. Десна колона – 2 пук – преговорима са Шиптарима одгодила је своје дејство, па су се трупе леве колоне у односну на десну сувише истакле.
Дринска дивизија I, која је била у центру борбеног поретка првог ешалона, требало је, према заповести команданта армије, да 20. октобра заузме с. Лукарце.
За извршење овога задатка, комадант је одлучио да Дивизија наступа у једној колони. Коњичком пуку је наређено да 20 октобра у 7 часова, на челу дивизиске колоне, крене из с. Ристовца, преко с. кршевице, за с. Лукарце; 5 пук, са дивизионом Артиљериског пука, образовао је претходницу са задатком да се прикупи у рејону Ристовца и у 7:40 часова крене иза Коњичког пука; остале јединице образовале су главнину, која би у 8 часова кренула, челом колоне, из с. Ратаје за претходницом, на одстојању од 3 км, у следећем маршевском претку: Штаб дивизије, 4 пук, артиљериски пук (без 1 дивизиона), а затим 16 и 6 пук. Први степен колонске коморе добио је задатак да 20 октобра измаршује за Врање, а II степен за с. Прибој.
У духу задатка, Коњички пук је у одређено време прешао границу код с. Ристовац и кретао се правцем с. Коштица – с. Јастребац – с. Лукарце. Око 9,30 часова дочекан је слабом пешадиском ватром с положаја Бели Камен, па се задржао на простору с. Кошарно у циљу сачекивања дивизиске претходнице, која је избила на Јастрепски Рид.
Непријатељски делови, у јачини једног батаљона 57 пука 19 низамске дивизије и неколико батаљона башибозука заузели су и снажном пешадиском ватром бранили положаје. Око 10 часова је 1 батаљон 5 пука, као предња трупа претходнице, при избијању на Јастрепски Рид, дочекан непријатељском ватром са положаја Коштица.
Пошто је откривено присуство непријатеља, комадант пука је одлучио да развије претходницу у борбени поредак, тежећи да обухвати непријатељско крило на Белом Камену. С тим у вези, 4 батаљон се развио десно, а 2 батањон лево од 1 батаљона, док је 3 батаљон остао у резерви. Иако су била распоређена три батаљона у првом ешалону, ипак се није могла остварити ватрена надмоћност на непријатељем на положају Бели Камен – Коштица, због приближно једнаког односа снага у пешадији, па је напад претходнице заостао. Око 11,30 часова чело главнине избило је на Меглену Чуку, северно од с. Јастребац. Због застоја у нападу претходнице, командант дивизије је одлучио да се 4 пук развије десно од 5 пука и да преко с. Кошарно, у садејству с Коњичким пуком, обухвати турско лево крило на Белом Камену и продужи даље напад на с. Лукарце. Око 12 часова први ешалон дивизије – 4 и 5 пук – избио је на положај Бели Камен- Коштица. Турске снаге нису сачекале јуриш, већ су се на време повукле на положаје с. Лукарце. Наступање првог ешелона непријатељ је сада задржавао јаком пешадиском ватром с положаја код с. Лукарце. Али је изненадни пад магле омогућио да српске снаге брже наступају: око 15,30 часова заузет је предњи положај Рујна, а у 16,30 часова и сам главни положај, па су на Рујан (тт. 969) прво избиле јединице 4 пукан затим јединице 5 пука. Дивизија је заноћила: 4 и 5 пук и 1 дивизион Артиљерског пука на претстражи на Рујну (тт. 969)н а главнина на простору с. Кошарно – с. Јастребац- с. Клиновац.
И овде је рад турских извиђачко- заштитничких одреда био правилан. Њихове јединице су отварале пешадиску ватру на највећим могућим отстојањима али нису настојале да отсудно бране положаје због велике надмоћности српских снага.
Дринска дивизија I извршила је свој дневни задатак. Ојачањем претходнице трупама из главнине лако је сломљен непријатељски отпор. Дивизија је радила потпуно самостално – без икаквог садејства са суседним дивизијама, јер веза с њима није успостављена до пада мрака.
У духу армиске заповести, коју је примио 19 октобра у 20 часова, командант Дунавске дивизије I одлучио је да Дивизија због ширине фронта, а ради бржег наступања, крене у две колоне и избије на линију с. Бараљевац – гребен на десној обали р. Пчиње, у висини с. Бараљевац. Он је истога дана, у 23 часа, издао заповест да обе колоне пређу границу 20 октобра у 7 часова.
Десна, јача, колона (Коњички пук, 8 пук, 9 пук, Пољски артиљериски пук без 1 дивизиона, 18 пук) имала је задатак да наступа правцем Цер (тт. 649) – с. Барање – с. Бараљевац. Претходница ове колоне – 8 пук са 3 дивизиона Артиљериског пука – требало је да се креће иза Коњичког пука и да пређе границу код карауле Цер (тт. 649).
Лева, слабија, колона (7 пук са 1 дивизионом артиљериског пука) имала је задатак да пређе границу код карауле Заједница (к. 786) и да наступа гребеном између Пчиње и лепезастог изворишта р. Кршевице, док не дође у висину с. Бараљевац.
Комадантима 7 и 8 пука, који су се налазили на претстражи, наређено је да за неко време оставе трупе III позива на граничном фронту у циљу обезбеђења бока и позадине Дивизије за време наступања.
Пошто је, према армиској заповести, Дунавска дивизија I oвога дана имала да избије на просторију с. Бараљевац, дивизиском заповешћу било је наређено да се Старац (тт. 835) само извиђа коњичким патролама.
Покрет Дивизије није отпочео у предвиђено време, јер су дивизиску заповест, која је била одаслата из Штаба дивизије, тек око 21 час комаданти пукова примили са закашњењем. Сем тога, јединице су на преноћишту биле доста широко размештене и комаданти пукова нису стигли да своје трупе благовремено прикупе на одређеним местима. Зато је покрет обе колоне отпочео тек око 8,30 часова.
Коњички пук, крећући се на челу десне колоне, у 9,30 часова је известио с безимене коте јужно од с. Ћурчинци да се на масиву Старац Планине осмотрени турски шатори и да се у рејону с. Лукарце чује пушчана ватра, па ће због тога задржати главнину пука и упутити извиђачке патроле у циљу детаљнијег извиђања.
Пошто је без отпора избио на Табију, северозападно од с. Ваганце, претходнички батаљон 7 пука (леве колоне) предузео је око 13,30 часова напад на Старачку Кулу (тт. 835), док се главнина пука задржала на простору с. Сејац – с. Бербац. У овом нападу садејствовао је Коњички пук који је угрожавао турско лево крило правцем с. Спанчевац – с. Претина. После неколико избачених артиљериских метака на Старачку Кулу (тт. 845), турске снаге су, не сачекавши напад претходничког батаљона 7 пука, напустиле одбрамбене положаје оставивши цео свој логор. Око 14 часова заузет је вис Старачка Кула (тт. 835), а непријатељ се повукао долином р. Пчиње на југ. Десна колона, која при наступању није наишла на отпор непријатеља, избила је крајем дана на одређену линију.
Сматрајући да је више постигнуто но што је армиском заповешћу било наређено, командант дивизије је одлучио да остане на достигнутој линији и наредио: да 7 пук постави претстраже на линији с. Старац – Старачка Кула (тт. 835), наслањајући лево крило на Пчињу код Манастира Св. Оца Прохора; да Коњички и 8 пук заноће у рејону с. Спанчевац и с. Бараљевац, осигуравајући се према Рујну (тт. 969) и с. Лукарце; да се 9 и 18 пук убивакују североисточно од с. Бараљевац, на положају Кукавица; да Артиљериски пук (без 1 дивизиона) остане у с. Бараљевац, а 1 дивизион заузме ватрене положаје на Табоји, код с. Ваганци. Команданту 9 пука је наређено да један батаљон упути на вис западно од с. Бараљевац, на левој обали р. Кршевице, према засеоку Коштица, ради обезбеђења артиљерије у Бараљевцу и због нејасне ситуације у рејону Рујна и код с. Лукарце.
На тај начин су све дивизије првог ешалона у току 20 октобра прошле на непријатељско земљиште, дајући тиме могућности и дивизијама другог ешелона да крену напред и заузму њихове дотадашње рејоне. Тимочка дивизија II извршила је покрет преко села Бунушевце, Рибинце и Г. и Д. Нерадовце, иза Моравске дивизије I. Пошто армиском заповешћу нису разграничени рејони потчињених дивизија, то је дошло између јединица те дивизије и јединица Дунавске дивизије II до извесних несугласица. Наиме, јединице Дунавске дивизије II сместиле су се у с. Ратаје, иако је армиском заповешћу регулисано да те јединице буду челом до с. Александровац иза Дринске дивизије I.
Уствари, основа операциског развоја 1 армије била је дата још њеним распоредом на концентрациској просторији. Јер, иако су за време концентрације на саму границу били изведени само слабији делови Моравске и Дунивске дивизије I, а не и Дринске дивизије I, ипак се између њих, иако нешто повучена, налазила у првом ешелону и Дринска дивизија I. Померањем дивизија првог ешелона 19 октобра унапред и излазак Дринске дивизије I на гранични положај, претстављао је нов корак у побољшању оперативног развоја армије. Али због постојећег облика границе такав поредак није био погодан за дубуће наступање, то је са оперативног гледишта било оправдано што су дивизије првог ешалона 20 октобра избиле на линију с. Лопардинци – Бујановце – с. Божењевац, с. лукарце – с. Бараљевац.
Овлађивање овом линијом представља уствари коначни завршетак оперативног развоја Армије, а уједно је значило и протеривање непријатељских истакнутих делова од Бујановца, са Рујна и Старац Планине, који су имали извиђачко – заштитничку улогу. Међутим и после покрета пешадиских дивизија од 20 октобра, Коњичка дивизија се није померила с почетне концентрациске просторије. Тога дана, а што је било карактеристично – био је изгубљен и додир с непријатељем, који није остварен до пред почетак Кумановске битке; а пошто је извиђање било слабо, то се у датом наступању није имало довољно података о турским снагама.
Армиски поредак имао је дубински карактер, па је био погодан и за маневар крилима и за потхрањивање других ешалона из дубине. Али је овакав поредак захтевао добру организацију службе везе између армиског штаба и потчињених команди, као и примерену извиђачку службу, како би интервенције Команде армије биле целисходне и благовремене. То се могло постићи, пре свега, благовременом организацијом коњичког извиђања. Али, Коњичка дивизија није у том циљу употребљена.
Облик и протезање фронта првог ешалона после завршених покрета, били су такви да је један део фронта на десном крилу (ц. Лопардинци – с. Бујановце – с. Божењевац), тиме окренут више према западу, док је другим (Самољичка Река – с. Лукарце – с. Божењевац), знатно већи био окренут ка југу. Окретање једног дела фронта према западу учињено је, вероватно, зато што се рачунало са шиптарским нападним акцијама с те стране. Догађаји су, међутим, показали да је ова опасност била прецењена. Избијањем на највиши врх Рујна и на Старачку Кулу (тт. 835), 1 армија је била овладала развођем Мораве и Вардара, и њено цело наступање све до Куманова вршило се покретом од вишег на ниже земљиште, што је тактички било врло погодно.