Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
У борбама на граничном фронту 3 армија је не само задржала и сломила непријатељски напад, већ уствари и разбила непријатељску одбрану на овом правцу, створивши тиме сасвим повољне услове за остварење пројектованог маневра преко Приштине ка Скопљу и Куманову, тако да су даља њена дејства била у суштини само експлоатација пораза релативно слабих непријатељских снага у граничним борбама.
Повод за напад непријатеља на фронту код Мердара био је препад Лапског четничког одреда ноћу 15/16 октобра. Али је стварни разлог био у тежњи непријатеља да нападом Приштинског одреда поремети концентрацију и развој српских снага на овом правцу и тиме створи несигурност бока и позадине главне српске групације у долини Мораве, те да на тај начин колико- толико одгоди покрете српских снага према југу. Међутим се показало да су снаге непријатеља биле исувише слабе да би у том смислу могле постићи неки значајнији успех. Показало се, наиме, да је оваква ситуација била нецелисходна, јер је непријатељ на тај начин изложио све своје снаге удару надмоћнијих српских снага и тиме се лишио могућности да у даљим борбама успорава наступање 3 армије, иако му је земљиште нудило услове за одбрану по дубини. Истина, непријатељ је, ангажујући све своје снаге 17 октобра, успео да доведе Моравску дивизију II у тешку ситуацију, али је ипак његов напад био заустављен упорношћу и одлучношћу ове дивизије. Међутим, занет привидним успехом, непријатељ је сутрадан 18 октобра проширио нападе на целом фронту 3 армије од изворног дела Лаба до Свираца, свакако с намером да се развлачењем српских снага на тако широком фронту ослаби њихов отпор на мердарском правцу, тј. на тежишту напада Приштинског одреда. Али, с обзиром на бројну и моралну слабост турских снага, сви ови покушаји морали су се завршити неуспехом и упркос грешкама са српске стране. Тако је 3 армија, ангажујући само део својих снага, успела да сломи напад непријатеља и одбаци његове снаге на читавом фронту.
Међутим, иако је био сломљен напад Приштинског одреда, ипак су се борбе са српске стране изводиле неплански и неорганизовано. Дивизије су радиле свака за себе, чиме је непријатељу пружена могућност да скоро целу своју снагу усмери према Моравској дивизији II. Мада, добрим делом условљено објективним околностима, ипак је то био резултат субјективних слабости командовања. Пре свега, када је непријатељ отпочео напад, ситуација је налагала да се противнападом читаве Топличке групе непријатељу нанесе одлучан удар и његове снаге одбаце, без обзира на то што рат није био објављен. Али уместо тога, комадант армије је, у тежњи да избегне сукоб пре објаве рата, стално инсистирао на пасивној одбрани. Чак ни 18 октобра, када је добио наређење Генералштаба да напад непријатеља на Брвеник (слив Медвеђе) по сваку цену одбије и да по потреби предузме наступање са Мердара у позадину Шиптара, он није изменио свој став, већ је, због непознавања стварне ситуације на фронту, и даље избегавао одлучно ангажовање и прелазак снага на турску територију.
Врховна команда није имала виднијег утицаја на ток ових борби, иако је непрекидно пратила развој ситуације и у два наврата интервенисала да се предузму мере за заштиту неких осетљивих места на фронту 3 армије. Показало се да је Врховна команда реално оценила да ће непријатељске снаге пред 3 армијом бити релативно слабе. Али ни она изгледа није схватила смисао непријатељског притиска на овом правцу, јер је прећутно прихватила став пасивне одбране команданта армије. А управо таква одлука комаданта армије довела је до почесног ангажовања и трошења снага, губљења иницијативе и најзад кризе код Моравске дивизије II.
Због свега тога, иако знатно слабији, непријатељ је имао иницијативу скоро све време. А када је напад био одбијен и када су отпочели покрети српских снага, слаби шиптарски делови су често кочили покрете јединица 3 армије, што је свакако произилазило из чињенице да су то биле почетне борбе, а затим и из прецењивања ратничких особина Шиптара. Заиста, Шиптари су нападали врло дрско и насртљиво и вешто су искоришћавали земљиште. Било је опште уверење да је теже борити се с њима него с турском регуларном војском. Отуда је, за време граничних борби, долазило до неодлучности чак и код команданата дивизија, а код трупа неколико пута и до панике.
Али, и поред грешака и слабости које су у току граничних борби дошле до изражаја на српској страни, треба истаћи да су се у овим борбама ниже старешине истакле и иницијативом и борбеношћу. Команданти пукова улазили су у стрељачки строј и уздизали морал војника, а при јуришима били на челу својих јединица. То се нарочито односи на старешине 12 пука Шумадиске дивизије I, 2 прекобројног пука Моравске бригаде I и Моравске дивизије II, који су испољили иницијативу, разумну смелост и спремност да приме одговорност за своје промишљене одлуке и онда када није било наређења претпостављених или када наређење старијег није било у складу са ситуацијом на бојишту.
Било је међутим, и негативних примера. Комадант Шумадиске дивизије I, например, за време чегвородневних борби код суседне Моравске дивизије II, чак и онда када је ситуација код ове дивизије била тешка, неоправдано се држао пасивно, плашећи се одговорности да предузме мере које је налагала оперативна ситуација, без обзира на наређење комаданта армије да се сукоби избегавају.
Док садејство између дивизија, као што смо видели, није постојало, дотле је садејство између артиљерије и пешадије било на висини. Артиљерија је својим дејством умногоме допринела да се успешно заврши Мердарси бој. Она је брзо проналазила и неутралисала турску артиљерију. Захваљујући иницијативи и одлучности њихових командира, поједине батерије спуштане су до самих стрељачких стројева, условљавајући да пешадија стекне пуно поверење у артиљерију, што је врло повољно утицало на јачње борбеног духа.
Коњица, као род војске, није дошла до изражаја. То је било разумљиво првих дана борби, када се није продирало на непријатељску територију. Доцније су, међутим, могућиости за њен рад биле знатно веће, па ипак ни тада она није дала повољне резултате. Због њеног веома спорог извиђања долином Лаба ка Подујеву, закаснели су и покрети Шумадиске дивизије I у правцу Подујевског виса, где непријатеља није било већ од прошле ноћи. Коњички дивизион Моравске дивизије II није чак ни употребљен за извиђање.
Због неефикасне употребе коњице и уопште слабе извиђачке службе, борбе су се водиле без довољно података о непријатељу, његовом распореду и јачини, па се често дешавало да и сасвим слабе непријатељске групе коче покрете знатно јачих српских снага. Нема сумње да је то утицало на рад и одлуке виших команди. У томе је био разлог што се није уочило да су у борбама на граници непријатељске снаге биле тучене и да је тада пало решење борбе за Косово, већ се пред Приштином очекивала одлучна битка с главним, дотад неангажованим турским снагама.
Али су ове борбе, и поред свих пропуста у командовању и знатних губитака, имале велики значај за даљи развој догађаја. Неочекивано брзо, 3 армија створила је услове за скоро несметано продирање ка Приштини, Куманову и Скопљу. Притом треба нагласити да је можда највредији резултат граничиих борби било деморалисање и осипање Шиптара, што ће се снажно одразити у одлучној бици код Куманова.