Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
У духу идеје почетног операциског плана, 3 армија се концентрисала у две групе: Топличку у долини р. Топлице и Медвећку у долини р. Медвеђе.
Концентрација Топличке групе била је углавном завршена 14 октобра. Она је заузела следећи распоред: Шумадиска дивизија I на просторији Куршумлиска Бања – Куршумлија, Моравска дивизија II у рејону с. Мердаре – Саставци – Рача, а армиска артиљерија (2 и 3 артиљериски дивизион, 3 хаубичка и 1 тешка батерија) Куршумлија— с. Блаце.
Што се тиче Медвећке групе, Моравска бригада I завршила је концентрацију неколико дана раније, док се Дринска дивизија II, пошто је по плану последња отпочела превожење, прикупила на концентрациској просторији тек 19 октобра. По завршетку концентрације ова група је заузела следећи распоред: Дринска дивизија II у рејону Реткоцер (тт. 892) – с. Мркоња- Медвеђа, Моравска бригада I у рејону Дукат (k. 821) – Tупалски Вис (тт. 921) – с. Ђулекаре, а артиљерија која се налазила у саставу ове групе (1 брдски дивизион и 4 хаубичка батерија) на просторији Медвеђа- Лебане.
Оваквим распоредом , 3 армија је већ у току концентрације у основи завршила груписање својих снага према правцима који су изводили ка Приштини, као првом објекту којим је требало да овлада. Уједно је тиме затворила правце који су с непријатељске територије, преко Куршумлије и Прокупља, односно Медвеђе и Лебана, изводили у долину јужне Мораве у позадину концентрациског распореда 1 армије и тиме јој пружила потребно оперативно обезбеђење са запада.
Директивом од 13 октобра било је наређено команданту армије да одмах по доласку на концентрациску просторију задње трупе примакне предњим, да попуни трупну комору потребним средствима и да му армија буде спремна да пређе у напад чим за то добије наређење. Међутим, пошто је у ноћи 14 октобра у 01 час, поводом ноте коју је српска влада упутила Порти, примио упозорење начелника Генералштаба да у року од 24 часа може почети “акција” и наређење да трупе заузму погодне положаје како би могле одбити сваки непријатељски напад, командант армије је овога дана око 12 часова, док се још налазио на путу за Лебане, наредио дивизијама Топличке групе да буду што прикупљеније на положајима близу границе, да фортификациски ојачају положаје и буду у приправности да одбију сваки непријатељски напад. Овом приликом је командант армије наредио дивизијама да не прелазе границу, али није прецизирао њихов рад у случају непријатељског напада. У духу тога, а на основу заповести команданата дивизија, отпочео је 15 октобра развој снага Топличке групе иза границе. Померањем унапред, дивизије су заузеле следећи распоред:
– Шумадиска дивизија I, са два пешадиска пука, извршила је покрет из рејона Куршумлије долином Бањске Реке и истога дана увече дошла на Преполац, поседајући положаје с обе стране пута Куршумлија- Приштина.
Једанести пук, односно 1 и 2 батаљон и 6 пољска батерија, посели су гребен Дабиновац, где су се налазила четири топа позициске Дебанжове батерије, док су 3 и 4 батаљон истурени на јужни нагиб косе ради осматрања границе.
Дванаести пук је посео рејон Преполца тако што су 1 и 2 батаљон истурени напред и распоређени иза граничне линије од с. Шушњак па даље на исток јужним падинама Преполца до Орлишког Виса, а као пуковска резерва код с. Крток налазили су се 3 и 4 батаљон и 4 пољска батерија, док су 5 пољска батерија и два топа позициске батерије са гребена Дабиновца били на Преполачком Шанцу.
Остале снаге Дивизије задржане су у резерви, с тим што се 10 пук налазио у Куршумлиској Бањи, 19 пук са два пољска артиљериска дивизиона у Куршумлији, где је био и Штаб дивизије, а коњички дивизион код с. Микуљане у долини р. Топлице.
Из 10 пука, ради осигурања десног бока Дивизије, упућено је једно одељење на вис Тачевац, где није било јединица оперативне војске, већ само 1 чета 4 батаљона 2 пука III позива, 80 граничара и око 100 добровољаца. Даље ка Мадљици и изворном делу р. Лаба, пошто није било везе са Ибарском војском, десни бок Дивизије осигуравала су одељења коњичког дивизиона.
– Моравска дивизија II такође је 15 октобра, својим деловима, извршила покрет долином р. Косанице у правцу с. Мердаре, где се већ налазио 2 пук. Увече су њена два пешадиска пука, једна пољска батерија и коњички дивизион били у рејону Мердара, док су један пешадиски пук и две пољске батерије остали код с. Саставци.
Два батаљона 1 пука посела су Ђуров и Маторовски Вис (између с. Правитица и с. Мердаре), на којима се налазило по једно пољско утврђење, док су друта два били са митраљеским одељењем задржана у пуковској резерви код ушћа Маторовског потока у р. Косаницу.
Други пук (без једног батаљона) са 1 пољском батеријом распоређен је на коси између с. Мердара и северног дела Васиљевачке косе: 1 батаљон, митраљеско одељење и пољска батерија на Мердарском утврђењу, две чете 4 батаљона на Баровачком утврђењу (к. 742), где су биле распоређене и две чете 2 батаљона 2 пука III позива, а остале две чете 4 батаљона на Мачјој Стени, где се налазила још једна чета 2 батаљона 2 пука III позива. Ради непосредног осматрања и заштите границе, 2 батаљон се налазио испред дивизиског распореда на фронту малог платоа североисточно од к. 675, па до Мировачке карауле, а мале мртве страже поставио је даље на исток до Васиљевачке карауле.
У дивизиској резерви, ешелонирани у долини р. Косанице од с. Саставци до с. Рача, задржани су 3 пук и две пољске батерије, док је коњички дивизион постављен северно од с. Мердара са задатком да осматра јаругу између Маторовског и Мердарског Виса и да одржава везу између 1 и 2 пука. Штаб дивизије био је у с. Рача.
На тај начи, 15 октобра увече, главнине дивизија Топличке групе биле су сасређене на положајима у непосредној близини границе, при чему је, услед правца протезања граничне линије фронт Моравске дивизије II у односу на фронт Шумадиске дивизије I, био знатно истакнут унапред.
Међутим, на фронту Медвећке групе ситуација је била друкчија.
– Дринска дивизија II још није била стигла у рејон концентрације, јер је по распореду последња почела превожење железницом до Лесковца, одакле је имала да маршује до Медвеђе. За то време су њен фронт штитили 3 батаљон 2 пука и 1 чета 4 батаљона 1 пука III позива, граничари и по један батаљон Моравске дивизлје II и Моравске бригаде I, који су били на Реткоцеру. Тек 18 октобра изјутра њен пук је стигао у Медвеђу, одакле је, по наређењу комаданта армије, упућен на Реткоцер са задатком да одбије евентуални непријатељски напад на с. Брвник. Остале снаге су пристигле тек 19 октобра и истога дана заузеле следећи распоред: 5 пук два и по батаљона на отсеку Марков Вис (к. 1085) – Секирача (к. 1017) – с. Брвеник, а остатак пука на Реткоцеру; 6 пук: један битаљон на отсеку Лисица (к. 1186) – Зајчевце (к. 986), један у с. Мркоња, а два на Реткоцеру; коњички дивизион и артиљерија на Реткоцеру, сем једне батерије која је била у с. Мркоња; Штаб дивизије такође на Реткоцеру.
На интервенцију команданта батерије, Врховна команда је наредила Дивизији да убрза покрет, с тим да се 20 октобра прикупи код прелаза Секираче, да би идућег дана отпочела покрет ка Приштини.
Моравска бригада I, која је била прикупљена на простару Тупалски Вис – с. Ђулекаре, са претстражом на линији Дукат – Тупалски Вис – Радевце, 18 октобра је, по наређењу команданта армије, предузела покрет ка граници у правцу с. Свирце. Међутим, као што ће се касније видети, овога дана није успела да заузме одређене јој положаје.
Тако су трупе 3 армије одмах по доласку на концентрациску просторију, у духу директиве Врховне команде, извришле померање ка граничном фронту, а тиме и развој снага иза границе и то тако да је, у вези с планом концентрације развој снага Топличке групе, био завршен углавном 15-ог, а Медвећке групе тек 19 октобра.
Међутим, због таквог распореда Топличке оперативе групе иза граничне линије, остала су недовољно заштићена спољна крила обадве дивизије. То је било утолико осетљивије што су се препади Шиптара могли очекивати и на тешко пролазном земљишту.
На фронту Моравске дивизије II, између с. Васиљевац и Вулиног Брда, распоређене су само поједине усамљене страже 2 чете 2 батаљона 2 пука III позива и две чете 4 батаљона 2 пука II, иако је то тактички врло важан правац који с фронта с. Младошевци – Вулино Брдо изводи гребеном планине Кравари у леви бок Дивизије. Последице овако слабог осигурања на томе делу фронта, при чему су и те мале снаге биле развучене уместо да буду прикупљене, ова дивизија је осетила после два дана. Истина, командант дивизије је предвиђао да ће му ускоро приспети 3 батаљон 2 пука и да ће њиме ојачати све положаје. Међутим, он није знао да овај батаљон, који је био деташован на Реткоцеру, неће моћи бити смењен Дринском дивизијом II пре 19 октобра, јер му није било познато да је ова дивизија тек била почела покрете ка концентрациској просторији.
Исто тако је остао незаштићен и простор на десном крилу Шумадиске дивизије I, од виса Тачевца (тт. 1013) па даље на северозапад ка вису Мадљици (тт. 1318) и изворном делу р. Лаба где, сем слабих снага граничара и јединица III позива, другог осигурања није било. Оперативних јединица није било чак ни у близини. Зато су непријатељске снаге на том правцу могле продрети у долину р. Топлице и угрозити бок и позадину Топличке групе. Командант дивизије је свакако претпостављао да турске регуларне трупе не могу овако тешко проходним правцем предузети неку замашну акцију, тим пре што нису распалагале потребним снагама којима би дејствовале и ван захвата друмова. Али је ипак учињен пропуст што тај део фронта није затворен извесним снагама, прикупљеним на положајима погодним за маневар и интервенцију против Шиптара, чији су се испади на том правцу могли очекивати и који су касније заиста и уследили.