Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Ортографско- топографски склоп земљишта
Бугарско – турска граница, према којој се концентрисала 2 армија, протезала се од Патарице, где је била тромеђа између Србије, Бугарске и Турске, на југоисток преко планине Доганице, Белих Вода (тт. 1829), Големог Виса (тт. 1786), Голеша (к. 1460), Жеравина, Велике Китке (тт. 1252), Деве Бајира, Бождарнице (тт. 1580), Рујена (тт. 2252) Балташнице, Ждропанице (тт. 1803), Кучевнице (к. 1756), Сиве Кобиле (тт. 1545), Стрбог Врха (тт. 1331), Црне Скале и Дизгарице, а одатле је скретала на исток у долину Струме и даље јужно од с. Кочериново преко врха Фикиро (тт. 1666) до планине Риле.
На читавом фронту, у дужини од 120 км, граница је водила уским и доста прегледним гребенима, док су стрме падине и јаруге, с обе стране, биле обрасле местимично ретким и ниским, а местимично густом и високом шумом. Све је ово чинило да су обе противничке стране, у целини узев, биле готово у подједнаким условима у погледу прегледности предтерена.
У топографском погледу на овом фронту се истичу четири отсека: криворечки, од Патарнице до Бождарице (закључно); осоговски, од Бождарице до Сиве Кобиле (искључно); брегалнички, од Сиве Кобиле до Диздарице (закључно); и струмски, од Диздарице до врха Фикиро (закључно).
Топографски је најјачи осоговски отсек, који обухвата масив Осоговских Планина с највишим врхом Рујеном (тт. 2252), затим криворечки с највишим врхом Белим Водама (тт. 1829), а онда брегалнички с највишом тачком Стрбим Врхом (тт. 1331). Струмски отсек, који већим делом води отвором р. Струме, топографски је најслабији.
У тактичком погледу, гледано с бугарске стране, најпогоднији је криворечки отсек, јер гранични гребен доминира предтереном, нарочито на делу Жеравино – Бождарица; предтерен је испресецан низом јаруга и стрмих падина кратких коса покривених шумом, што је отежавало осматрање и организацију ватре с турске стране, а олакшавало напад с бугарске стране; притом, преко овог отсека, изводио је друм Ћустендил – Крива Паланка – Куманово, односно Кратово. Слични услови постојали су и на брегалничком отсеку, јер је и ту предтерен, сем рејона Ветрена, испресецан јаругама и стрмим косама покривеним шумарцима, што је такође отежавало осматрање и организацију ватреног система с турске стране, а олакшавало напад с бугарске стране. На овај отсек из Бугарске није изводио ниједан бољи пут, што је претстављало приличан недостатак. Међутим из Турске је водио добар пут од Штипа, преко Кочана, до саме границе. Струмски отсек је био погодан за дејство са обе стране, јер је водио отвором р. Струме, коју је било тешко бранити, пошто је земљиште густо насељено и култивисано, што је омогућавало прикривено кретање трупа у оба правца. Погодност овог отсека појачавала се чињеницом да је преко њега водио врло добар пут Софија – Горња Џумаја – Серез – Солун, што је омогућавало концентрацију и употребу јачих снага.
Гранични фронт је већ по свом природном склопу био врло јак. Поред тога, Турци су на њему подигли читав систем јаких, од тврдог материјала зиданих граничних караула, на изразито топографски јаким тачкама и тактички слабијим местима за одбрану. На многим местима ови објекти су били ојачани стрељачким рововима.
Као што се види, 2 армији је претстојало да осваја топографски јак, а делом и фортификациски ојачан гранични фронт, на коме су турске трупе, добро организованом одбраном, могле да дају солидан отпор и релативно слабијим снагама.
Правци дејства и њихов тактичко- оперативни значај
С концентрациске просторије 2 армије водила су три правца.
Криворечки од Ћустендила, преко Криве Палапке, у рејон Куманова или, преко Кратова, на Овче Поље и даље у рејон Скопља или Велеса. Он захвату ову зону између јужних огранака Пчињских и северних огранака Осоговских Планина. Употреба јачих снага на овом правцу, гледано с бугарске стране, знатно је отежана, пошто од границе до равнице Славиште једина добра комуникација води уском клисуром Криве Реке која, и релативно слабим снагама, може лако да се затвори још на самој граничној линији поседањем топографски јаких тачака В. Китке и Деве Бајира. Међутим је овим теснацем било могуће овладати обухватним маневром са северозападне стране правцем с. Црвени Дол.- с. Киселица и са југозападне правцем Бег Бунар – Рујен – Царев Врх, мада је на овим правцима земљиште тешко пролазно, нарочито за пољску артиљерију. Избијањем из теснаца, нападач је ударао у јаке страцинске положаје, којима би и слабије снаге браниоца могле успешно затворити пут за Куманово, односно Кратово. Тек освајањем ових положаја стварали су се услови за даље наступање ка Куманову, односно Кратову. По свом капацитету овај правац је могао да прими снаге једне дивизије у првом ешелону.
У оквиру криворечког правца издвајао се као тактички правац онај који гребеном Осоговских Планина од Бег Бунара, преко Рујена и Царевог Врха (к. 2085), изводи на Кратово и даље, преко Црног Врха (тт. 1115), на Овче Поље. Овај правац захвата читав земљишни комплекс Осоговскик Планина. Иако тактичког значаја, он је нудио погодне услове за везу и садејство оних снага које би оперисале на криворечком и брегалничком правцу. Држање гребена Осиговских Планина предуслов је за успешно наступање овим правцем. Држање Царевог Врха је имало нарочити значај за даље наступање гребеном Осоговских Планина у правцу Кратово, јер појавом снага, упућених овим правцем, јужно од Кратова и истовремено акцијом од Криве Паланке на Кратово и Црни Врх стварали су се повољни услови за даље дејство било у правцу Св. Николе, било у правцу Штипа. Упућивањем једног дела снага с Царевог Врха преко Стришке (тт.13989), с. Ново Село и с. Речане на Кочане олакшало би се наступање снага које би дејетвовале долином Брегалнице ка Кочану. Бранилац је на овом правцу у нешто неповољнијем положају, јер земљиште стално опада са истока на запад. У случају избијања српских снага у рејон Кратова, Турци би ове могли с успехом задржати на топографски јакој линији Буковац (тт. 1424) – Пониква (тт. 1298) – Црни Врх (тт. 1115) и спречити њихово даље продирање ка Овчем Пољу, односно Штипу. Осоговским правцем су, с обзиром на његов капацитет, могле да дејствују снаге до једне бригаде с брдском опремом.
Брегалнички правац води од Дупнице преко Црне Скале, Царевог Села (Делчево) и Кочана и даље у рејон Овчег Поља, Штипа, односно Велеса. Он захвата зону између јужних огранака Осоговских Планина и северних огранака Пљачковице. На овом правцу земљиште је нешто проходније. Недостатак добре комуникације на делу од с. Црварица до Црне Скале отежавао је привлачење возова до границе. Наступање овим правцем из Бугарске олакшано је, јер је предтерен доминиран и покривен ниском шумом, што олакшава напад. Са Црне Скале, по прелазу границе, снаге 2 армије ударале су на Острец (тт. 1035), топографски јаку тачку која, у вези с Лесковецем, претставља прилично јак одбранбени положај за заштиту Царевог Села, првог значајног објекта на овом правцу. Стога се Острец мора маневровати десно од Равне Њиве (тт. 1046) на Лесковец, а лево преко Свињског Брда на с. Звегор. Други значајан објект претстављало је Кочане. Између Царевог Села и Кочана налази се калимански положај: Чавка (тт. 1538) – к. 930 (код с. Калиманци) – Висока (тт. 893), који затвара правац Царево Село – Кочане. То је уједно последњи положај који спречава упад у пространо Кочанско Поље. По паду Царовог Села отварају се два правца: Царево Село – с. Калиманци – Кочане и Царево Село – Планина Голак,- с. Виница. Тек избијањем главних снага у рејон Кочане – с. Виница отвара се пут за дејство у правцу Овчег Поља и Штипа. У погледу организације одбране по дубини, с турске стране, земљиште је знатно непогодније него у зони криворечког правца. На овом правцу могле су да дејствују снаге до једне дивизије у првом ешалону.
Струмски правац води долином р. Струме до Дупнице (Марек), преко Горње Џумаје, за Солун. Овај правац захвата зону ограничену на истоку Пирин Планином и планином Али Ботуш, а на западу Влајином Планином, Малешким планинама, Огражденом и Беласицом. Њиме је водио добар пут, што је омогућавало употребу јачих снага. Ово је унеколико ограничено на делу од Крупника до у висину с. Сливница, јер се ту протеже Кресненска Клисура. Наступање из Бугарске олакшано је карактером земљишта све до улаза у ову клисуру. Дебушовањем из њеног јужног отвора стварају се повољни услови за даље наступање све до Рупелске Клисуре, која такође претставља озбиљну препреку за даље наступање ка Солуну. Први објект при наступању из Бугарске претставља Горња Џумаја а потом Кресненска Клисура. Заузимање Кресненске Клисуре може се олакшати садејством дела снага с правца који од Царевог Села и Пехчева води на вис Џами Тепе (к. 1803), чијим се падом њена даља одбрана компромитује. Услови за организацију одбране на овом правцу релативно су повољни пошто је долина р. Струме, сем котлине око Горње Џумаје, доста стешњена гребенима и косама које се спуштају с источне и западне стране, те је могућа одбрана по дубини. Најповољнији услови за одбрану су у висини северног улаза у Кресненску и Рупелску Клисуру. С обзиром на ширину струмске долине, овај правац могао је да прими снаге до једне ојачане дивизије у првом ешалону.
У оперативном погледу криворечки правац је, у случају да су турске снаге у дефанзиви према фронту и 1 и 2 армије, нудио значајне оперативне могућности, утолико значајније уколико би турска команда своју одбрану истакла више према северу. Јер би се снаге које би дејствовале од Криве Паланке преко Кратова појавиле према крилу, односно боку, што би зависило од степена истицања према северу оних турских снага које би се налазиле пред 1 армијом, било да ове снаге, по овлађивању Кратовом, продуже дејство преко Црног Врха ка Св.Николи, било преко Злетова ка Штипу.
У случају, пак, да непријатељске снаге предузму офанзнву према 1 армији, а према 2 армији остану у одбрани, с овог правца се, наступањем најкраћим путем од Криве Паланке преко Страцина, нудила могућност дејства на крило или бок турских снага код Куманова. Дубљи или плићи маневар и у овом случају је свакако зависио од тога да ли би се турски поредак у нападу истакао северније од Куманова или не. С друге стране, у случају турске офанзиве према 1 армији, с овог правца су се, дејством преко Кратова, нудиле изванредно повољне могућности за обухват и удар у позадину турских снага код Куманова.
Брегалнички правац изводио је директно на крило турског распореда у случају да турска војска организује одбрану на штипским положајима, односио на бок и позадину главних турских снага ако би ове снаге свој одоранбени поредак према главним српским снагама истакле више на север. И у једном и у другом случају, за дејство с брегалничког правца нудиле су се значајне оперативне могућности. У првом случају, снагама које би дејствовале с овог правца пружала се могућност да, по овлађивању рејоном Кочана, продуже дејство ка Штипу, односно могућност за непосредно угрожавање крила и бока турског распореда. У другом случају, за снаге с овог правца, по овлађивању Кочана, пружиле би се врло повољне могућности за шири и потпунији обухват непријатељских главних снага пред 1 српском армијом, односно за удар у бок тих снага дејством из правца Кочана, директно на запад, ка Св. Николи, у садејству са снагама из правца Кратова.
Сличне оперативне могућности нудиле су се за дејство с овог правца и у случају да турске главне снаге предузму офанзиву према главним српским снагама.
Струмски правац је у конкретној ситуацији имао најмањи оперативни значај. Јер, иако најпролазнији и највећег капацитета, он је због свог перифериског положаја и ексцентричности у односу на криворечки и брегалнички, био најнеповољнији и није долазио у обзир као правац главног удара Армије, мада је изводио на Солун и омогућавао да се снаге с овог правца сједине с трупама које би биле упућене из Грчке према Солуну, што је могло имати видног утицаја на брзи пад овог врло важног стратегиског објекта.
Из разматрања оперативних могућности и резултата који су се могли постићи дејством на појединим правцима, изгледа да је брегалнички правац обећавао највеће резултате. Међутим, овај правац је исувише био удаљен од правца наступања 1 армије, услед чега јој снаге 2 армије с овог правца нису могле непосредно садејствовати уколико би се турске снаге истакле више на север. С обзиром на то, као и на дужину и комуникативност свога правца на бугарској страни и с обзиром на основни задатак 2 армије, ипак је за ову армију криворечки правац, који је такође пружао велике маневарске могућности, имао већи оперативни значај. Јер Армија је с овог правца могла да испољи меневар према главним снагама непријатеља ма где се оне налазиле, било да су у офанзиви или дефанзиви, и непосредно да садејствује главним снагама српске војске. С друге стране, ако би се главне турске снаге налазиле јужно на штипским положајима, снаге које би дејствовале с криворечког правца имале би могућности да се долином Злетовске Реке сједине са снагама на брегалничком правцу и појачају силину (замах) маневра с тог правца.
Према томе, криворечки правац је имао највећи оперативни значај, мада су се и маневром с брегалничког правца могли постићи велики резултати. Струмски правац у оквиру операција 2 армије имао је најмањи значај и снаге које би дејствовале на овом правцу имале би само улогу заштите бока и позадине Армије.