Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто је 18 октобра био објављен рат Турској, Врховна команда је ноћу 18/19-ог наредила команданту 3 армије да 20 октобра у 7 часова ујутру отпочне наступање са Преполца и Медвеђе ка Приштини и да је заузме. Према овом наређењу, требало је да командант армије упути један одред преко Вучитрна ка Митровици са задатком да убрза пад Новог Пазара, према коме би Ибарска војска отпочела покрет 19 октобра и с те стране осигурала позадину 3 армије. Ова би армија, после пада Приштине, дејствовала у духу директиве од 13 октобра и идеје почетног операциског плана Врховне команде, тј. без задржавања продужила покрет ка Скопљу и Куманову. Овим наређењем стављене су под њену команду и снаге III позива које су се налазиле у захвату њеног граничног фронта.
Међутим 20 октобра, када је требало да 3 армија отпочне наступање ка Приштини, Дринској дивизији II још нису били пристигли колонски возови, услед чега јој не би, у покрету по тешком терену, био обезбеђен уредан и сигуран дотур из позадине. Поред тога, Моравска бригада I још увек се тада налазила у рејону с. Свирце – с. Сјарина, далеко од Лисице где је требало да се прикупи и одатле предузме покрет према Приштини. Све је то значило, по оцени команданта армије, да Медвећка група није била спремна да 20 октобра отпочне наступање. А пошто је директивом Главног генералштаба од 13 октобра било прецизирано да се обе оперативне групе, концентрично наступајући, истовремено појаве пред Приштином, комадант армије је дошао до закључка да овога дана ни Топличка група не може отпочети покрет, јер, по његовој оцени, ни јединице ове групе – нарочито Моравска дивизија II, која је у четвородневним борбама претрпела знатне губитке и имала јако изморено људство – нису биле довољно способне за престојеће борбе. Ово тим пре што командант армије, инпресиран снагом непријатеља у граничним борбама, још није знао да је непријатељ у овим борбама ангажовао све своје снаге, већ је главне турске снаге очекивао у рејону Приштине.
Али ситуација на фронту, бар што се тиче непријатеља, није била онаква каква је изгледала командиру армије. Уствари, после неуспеха у граничним борбама, турске снаге су се повукле на леву обалу Батлаве и поселе положај с. Колић – с. Дуз – Тенешдолси вис (к. 731), с намером да бране прелаз преко Батлаве и улаз у Тенешдолски теснац. Ова линија била је тактички веома погодна за одбрану и успоравање наступања наших снага ка Приштини. Али после неуспелих граничних борби, борбена способност непријатељских снага брзо је опадала, пре свега због осипања Шиптара, који су одлазили својим кућама, а у резерви није било, нити су могле стићи са других праваца. У таквим условима Приштински одред није више био у стању да знатније успори, а још мање да заустави, наступање снага 3 армије, без обзира на околности у којима су се оне налазиле.
Дакле, с обзиром на ситуацију, постојале су реалне могућности да 3 армија тога дана одлучно пређе у наступање ка Приштини у духу наређења Врховне команде, да се део снага ове армије што пре појави у рејону Куманова ради садејства 1 армији, а и због потребе да се разбијеним непријитељским деловима не дозволи уредно повлачење. Али, не познајући ситуацију, командант армије није искористио те реалне могућности, већ је одлучио да покрет армије одгоди за 21 октобар, противно наређењу Врховне команде и захтеву оперативне ситуације. О тој својој одлуци он је известио Врховну комамнду. Ова се изгледа није супроставила таквој одлуци команданта армије. Тиме је и сама примала део одгворности што је ова армија изгубила један драгоцен дан. Треба, међутим, нагласити да ни Врховна команда није познавала све елементе оперативне ситуације, већ је располагала само оним чиниоцима на основу којих је и командант армије оценио ситуацију и донео одлуку.
Одлучивши да 20 октобра прикупи снаге и заузме погоднији положај да би сутрадан отпочео општи покрет ка Приштини, командант армије је наредио: да 20 октобра Шумадиска дивизија I овлада Подујевом и истоименим висом, да се Моравска дивизија II прикупи северно од с. Баловце, спремна да сутрадан продужи покрет правцем с. Ладовце, да се Дринска дивизија II прикупи у рејону Секирача, а Моравска бригада I у рејону Лисице.
Двадесетог октобра ујутру Шумадиска дивизија I још се није била средила после повлачења у току ноћи. Због тога је комадант дивизије наредио да се јединице уреде и укопају у циљу обезбеђења од евентуалног непријатељског напада, мада непријатеља већ није било пред фронтом његове дивизије. Очекујући од коњичких извидница податке о непријатељу, он је тек око подне одлучио да приступи извршењу заповести команданта армије, те да фронталним нападом на северни и источни део Подујевског виса и обухватом јачим снагама са запада, овлада положајима код Подујева. У том смислу је наредио: да 11 пук са пољским артиљериским дивизионом, крећући се левом обалом Лаба ка западном делу Подујева, обухвати десни бок непријатељског положаја на Подујевском мерћезу; да 19 пук (без 2 батаљона) са 3 пољским артиљериским дивизионом, нападајући у правцу мерћеза, створи ослонац обухватном дејству 11 пука; да 12 пук са 2 пољским артиљериским дивизионом напада правцем Низамски логор – источни део Подујевског виса; да 2 батаљон 19 пука, наступајући са Добротинске косе десном обалом Лаба, осигура десно крило Дивизије у нападу; да у другом ешолону буде 10 пук.
Нешто после 12 часова предузет је покрет, али пошто је непријатељ био већ давно отступио, само је други батаљон 19 пука код с. Обранжа наишао на незнатан отпор. Тако је дивизија без борбе заузела Подујево и Подујевски вис где је и заноћила, истуривши на јужни нагиб поменутог виса 11 пук са претстражом од Лаба до к. 601 на р. Дубници, где је успастављена веза са Моравском дивизијом II. Други батаљон 19 пука задржао се на положају код с. Обранжа, успоставивши контакт са 11 пуком, док су се остале јединице прикупиле иза Подујевског виса.
Тога дана је командант Моравске дивизије II одлучио да исправи фронт своје дивизије истурајући десно крило на косу код ушћа Мировачког потока у р. Дубницу, с намером да дође у тешњи контакт са Шумадиском дивизијом I, како би јој могао садејствовати у борби за Подујевски вис. Око 6, 30 часова он је наредио да 3 пук заузме положаје на десној обали Мировачког потока и ту се задржи, да се 1 и 2 пук с левог крила до подне прикупе и уреде на линији караула Васиљевац – Мировци, да 3 батаљон 2 пука, који је са Реткоцера пристигао у с. Трн, дође на Мачју Стену и осигура леви бок Дивизије.
Нешто пре подне јединице су завршиле померање у духу заповести команданта дивизије. Трећи пук је без борбе стигао до с. Баловце и дошао у везу са 12 пуком Шумадиске дивизије I, док су се остале снаге прикупиле у рејону с. Васиљевац.
Међутим, пошто се око подне уверио да пред фронтом његове дивизије нема непријатеља, командант је одлучио да са два пука продужи покрет ка р. Батлави. У том циљу је наредио да 3 пук наступа ка с. Ладовце, а 2 пук са брдском батеријом ка Развалини код раскрснице путева источно од Ладовце, док је 1 пук с осталим двема брдским батеријама и даље задржан код Васиљевца.
Померање пукова првог ешалона извршена су без борбе и 3 пук је увече био код с. Ладовце, а 2 пук код Развалине, осигуравши се претстражама на линији Свећње – Шајковац – Сурдула. Први пук је с двема брдским батеријама заноћио код Васиљевца, а пољски артиљериски дивизион, коњички дивизион и пионирски полубатаљон прикупљени су код Мердарске карауле, где је био и Штаб дивизије.
Дринска дивизија II, којој је командант армије у 4, 15 часова наредио да убрза припреме за сутрашњи прелаз преко границе код Брвника, остала је ради обезбеђења границе, развучена дуж целог фронта од Секираче до Зајчевце, јер Моравска бригада I није могла у току дана стићи на Лисицу, где је по наређењу команданта армије требало да се прикупи.
Моравска бригада I извршила је 20 октобра покрет у духу наређења комаданта армије: 1 прекобројни пук, који се налазио код џамије у с. Сјарина, био је упућен на Лисицу долином Бањског Потока и Туларске Реке, а 2 прекобројни пук са Свирца преко с. Богуновац и затим долином Туларске Реке, иза 1 прекобројног пука.
Први прекобројни пук је целога дана маршевао по веома рђавом путу и тек пред зору 21 октобра успео са изнуреним људством и стоком да се прикупи код Лисице. Други прекобројни пук, имајући своје претстраже на линији Новакова Чука – Грбовац, морао је за прикупљање утрошити много више времена и напора, па је заморен усиљеним маршом тек око 10 часова 21 октобра стигао до Лисице. Гњилански четанчки одред извршио је покрет до Св. Илије (Честелинског) и 21 октобра на том месту прешао границу изишавши тиме из састава своје бригаде и ван фронта 3 армије.