Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Двадесет четвртог октобра Ибарска војска се задржала у Новом Пазару припремајући се за наступање ка Косовској Митровици. У том циљу формиран је тзв. Митровички одред састава: 5 пук И, два батаљона из 12 пука ИИ, две пољске и једна брдска батерија, два вода коњице, два вода пионира, два вода болничара, две хелиографске и једна телеграфска станица, са задатком да наступа преко Рогозне, заузме Косовску Митровицу и утврди је за одбрану. Овај одред је 25 октобра у 11 часова кренуо из Новог Пазара и, не наилазећи ни на какав отпор, 27 октобра увече стигао у Косовску Митровицу где се налазио поменути одред Дринске дивизије II из 3 армије који се иза тога вратио у састав своје дивизије.
Пошто су падом Новог Пазара, на правцу Ибарске војске, и, Сјенице на правцу Јаворске бригаде, биле завршене операције у Санџаку, Врховна команда је 27 октобра наредила команданту Ибарске војске да у Новом Пазару остави мању посаду, а главнину својих снага прикупи у Косовској Митровици и ту сачека даља наређења. Истовремено га је обавестила да се под његову команду ставља Дринска дивизија II и остале јединице из састава 3 армије које су се налазиле у рејону Приштине. Тиме је Врховна команда тежила да осигура координацију и садејство Ибарске војске и Дринске дивизије II, пошто је 3 армија избијањем у рејон Скопља била сувише удаљена да би могла руководити операцијама ових снага у Метохији за које су већ били створени услови.
У духу овог наређења, командант Ибарске војске је оставио у Новом Пазару 10 пук II, делове 12 пука II, једну брдску и једну градску батерију, а са осталим снагама 28 октобра извршио покрет ка Косовској Митровици, где је сутрадан стигао са свим деловима, сем хаубичке батерије, која је стигла 30 октобра.
Тридесетог октобра је Врховна команда наредила да као посада у Новом Пазару, Митровици и Приштини остану трупе III позива, а да се све остале снаге припреме за покрет ка Пећи када то буде наређено. Команда Ибарске војске је одмах предузела мере да се јединице прикупе и среде за претстојећи покрет.
Команданту 11 пука II је још истог дана наређено да крене ка Пећи и поседне положаје на линији с. Г. Клина – с. Крача, са задатком да штити наступање Ибарске војске ка Пећи с правца Дренице. Овај пук је у току дана посео одређени положај, не наилазећи на отпор непријатеља.
Увече 31 октобра је командант Ибарске војске примио наређење Врховне команде да крене ка Пећи и да је заузме. Ибарска војска је 2 новембра кренула правцем с. Г. Клина – с. Ракош – Пећ и у току дана главнином пристигла до с. Рудник. Сутрадан је наставила покрет и увече стигла у Пећ, коју је још 30 октобра био заузео Источни одред црногорске војске. По споразуму с командантом Источног одреда, Ибарска војска је заноћила на улазу у град.
Пошто је имао наређење Врховне команде да продужи покрет ка Ђаковици, командант Ибарске војске се споразумео с командантом Источног одреда да њихове снаге заједно наступају у том правцу. По том споразуму Ибарска војска би наступала правцем с. Раушић – с. Истинић – Ђаковица, а црногорске снаге десно од ње, правцем с. Дечане – десна обала р. Крена.
Ибарска војска је отпочела покрет у правцу Ђаковице 5 новембра у 14 часова и у току дана пристигла у с. Раушић. Ноћу 5/6 новембра њен комадант је добио извештај од команданта Источног одреда да су црногорске јединице заузеле Ђаковицу у садејству с деловима Дринске дивизије II. Наставивши покрет, Ибарска војска се прикупила у Ђаковици 6 новембра.
Сутрадан је Врховна команда наредила команданту Ибарске војске да у Пећи остави један батаљон а са осталим јединицама се врати у Косовску Миторвицу. Због тешког пута, мраза и великог снега, као и због потребе да се трупе одморе и припреме за претстојећи покрет, Ибарска војска је тек 9 новембра кренула из Ђаковице преко Пећи за Косовску Митровицу, где се прикупила 13 новембра. Још у току марша добила је наређење Врховне команде да из свог састава упути преко Приштине у Сколље 5 пук I, 11 пук II и једну пољску брзометну батерију, а у Ћаковицу, команданту Дринске дивизије II две брдске батерије. Команданту Ибарске војске стављене су на располагање трупе III позива: у Прибоју и Новој Вароши 4 пук, у Подујеву три батаљона 5 пука, у Приштини седам батаљона 6 и 14 пука са две позициске батерије, у Косовској Митровици десет батаљона 3, 10 и 11 пука на граничној линији Мадљика – Рашка – Грмичак 12 пук и на Лисици један батаљон 14 пука. Командант је имао задатак да ове снаге распореди тако како би могле најбоље да штите ослобођену територију и обезбеде ред у позадини оперативних армија. У том саставу је Ибарска војска остала до 6 марта 1913, када је расформирана, а Шумадиска дивизија II упућена је у састав 3 армије.
Ибарска војска у покрету од Косовске Митровлце ка Пећи и Ћаковици није имала сукоба с непријатељем. Пораз непријатељских главних снага код Куманова и њихово касније повлачење имали су пресудан утицај на држање непријатељских снага у Метохији. Зато су црногорски Источни одред, преко Пећи, и Дринска дивизија II, преко Призрена, без нарочитих напора овладали Метохијом. Оперативна ситуација уствари није ни налагала да Ибарска војска наступа ка Пећи и Ђаковици. То утолико маље што је Врховна команда издала наређење за тај покрет тек 31 октобра, када су јој сасвим били познати резултати и значај Кумановске битке. С друге стране, Врховна команда је већ тада знала да је Источни одред црногорске војске заузео Пећ. Према томе, овај покрет Ибарске војске је предузет из чисто политичких разлога, јер је требало спречити даље надирање црногорског одреда у Метохију. Зато је Врховна команда 1 новембра обавестила команданта Ибарске војске – у вези с његовим извештајем о тешкоћама у којима се налазила његова оперативна група – да је црногорски одред ушао у Пећ и наредила му да своје трупе упути “што пре и што ближе ка Пећи и Ђаковици”. Из истих разлога, она је тога дана, у два маха, наредила команданту 3 армије да својим снагама из рејона Штимља уђе у Призрен и Ђаковицу пре Црногораца.