Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
У духу ратног и почетног операциског плана српског Генералштаба, на крајњем десном крилу стратегиског распореда српске војске концентрисане су Ибарска војска, према Новом Пазару, и Јаворска бригада, према Сјеници. Њихов задатак је био да прва наступајући правцем Рашка – Нови Пазар – Косовска Митровица – Пећ – Ђаковица а друга правцем Јавор (Васиљев Врх) – Сјеница – Пријепоље – Пљевља, разбију непријатељске снаге у Санџаку и, ликвидирајући тај непријатељски коридор који је дуго раздвајао Србију и Црну Гору, обезбеде позадину главних српских снага, а нарочито бок и позадину 3 армије. Брзим овлађивањем овом облашћу, сем тога, требало је осујетити евентуалну итервенцију Аустро-Угарске у Санџаку, а затим држањем Санџака обезбедити продор у Метохију и преко северне Албаније на јадранско приморје.
Пошто је 17 октобра добио наређење Врховне команде да своје трупе примакне ближе граници, јер ће ускоро бити објављен рат Турској, командант Ибарске војске је одмах предузео мере у том смислу. Тако је 10 пук II, с пољском батеријом, водом коњице, водом пионира, водом болничара и припадајућим делом бојне коморе, пребачен из с. Шумарци у с. Трнава; 11 пук II, с пољским артиљериским дивизионом, коњичким дивизионом (без једног вода), пионирским полубатаљоном и болничарском четом, из с. Беоци у с. Шумарци; 5 пук I, с. брдским артиљериским дивизионом и хаубичком батеријом из с. Павлица у с. Рвати; градска батерија из с. Баљевца у Г. Власово; мостови трен из с. Бела Стена на реку Ибар, између с. Шумарци и с. Рвати, где је требало да подигне мост; 1 степен колонске коморе у с. Павлица, а II степен у с. Баљевац. Команда Ибарске војске, са болницом, телеграфским одељењем и војном поштом, смештена је у с. Власово, док је 12 пук II, с једном пољском и две брдске батерије, и даље задржан у рејону Рашке. Сви ови покрети извршени су 18 октобра до подне.
Како је Јаворска бригада била концентрисана непосредно уз границу, то није било потребно да предузима слична померања, али су у јединицама предузете извесне мере да би се олакшало наступање и прелаз преко границе. Једино су по наређењу команданта бригаде, 17 октобра мањим снагама поседпуте турске карауле од с. Г. Трудово до Машатлука, које је непријатељ био напустио.
Према турском ратном плану, у Санџаку је, у случају рата са Србијом и Црном Гором, требало груписати помоћне снаге јачине две дивизије, и то: 20 низамску и Митровачку редифску дивизију. Међутим ово се није могло остварити, јер су делови 20 низамске дивизије били ангажовани према Црној Гори још пре објаве рата, а редифи су се само делимично одазвали на позив за мобилизацију.
До 16 октобра биле су прикупљеие следеће непријатељске снаге: у Новом Пазару један непотпуни низамски пук, у Сјеници један низамски батаљон и један мањи редифски одред, неутврђене јачине, и у Пљевљима два низамска и један редифски батаљон и једна брдска батерија. На дан објаве рата одбрана Новог Пазара је ојачана са два брдска топа, а положаје на Рогозни је посело око 200 добровољаца.
Овим снагама је требало на почетку операција да се придружи и зиатан број обвезника из околине, који се нису одазвали на позив за мобилизацију, али су изјављивали да ће то учинити у случају непосредне опасности.
Имајући у виду околности под којима је извршена мобилизација турске војске и ценећи снаге које су се супротставиле Ибарској војсци и Јаворској бригади, може се закључити да је у рејону Новог Пазара било прикупљено око 6.000, у рејону Сјенице око 2.000 и у рејону Нове Вароши око 500 војника. Сем тога, непријатељ је у Новом Пазару имао три, а у Сјеници две батерије.
Према томе однос снага је био у пешадији 1:4, а у артиљерији 1:2 у корист Срба.
Карактеристике земљишта
Српско – турска граница у Санџаку је ишла од ушћа р. Увца у р. Лим, коритом р. Увца и р. Тисовице до с. Штиткова, одакле је преко с. Г. Трудово (Дебело Брдо, к. 1350), Кадине Стене, гребена Јавора и Голије и вододелнице између р. Тушимље и р. Носољинске избијала на р. Рашку, па р. Рашком до њеног ушћа у р. Ибар и даље р. Ибром до с. Јариње, овде избијала на огранке Копаоника: Јарик, Лескову, Трешњевицу, Пилатовицу, Тумбу и Мадљику, где је била линија разграничења с 3 армијом. Ширина фронта износила је око 150 км. Гранична линија, у целини, у топографском и тактичком смислу била је врло јака, јер је водила непролазним клисурама и планинским гребенима.
С обзиром на створ и облик земљишта, Голија природно дели овај фронт на западни и источпи отсек.
Западни отсек протеже се од ушћа р. Увца у р. Лим до Грмичка иа Голији, у ширини око 90 км. На његовом делу, у захвату клисуралних долина р. Увца и р. Тисовице, веома је тежак прелаз с једне на другу страну, а местимично и немогућ. Дуж ових долина није било пута или стазе. Значај пута који је са Златибора водио преко Кокина Брода за Нову Варош био је умањен тиме што се налазио у близини аустро-угарске границе и што је северно од Нове Вароши могао лако да се затвори и брани. Део отсека од с. Штитково до Грмичка је такође топографски врло јак, испресецан тешко пролазним стрмим косама и дубоким уским долинама. Сем пута који из Ивањице, преко Јавора, води за Сјеницу, на њему је било само мањих стаза.
Гребен Јавора пружао је повољне услове како за заштиту концентрације тако и за организовање напада ка Сјеници. Евентуални напад турских снага ка Ивањици могао се осујетити и слабијим снагама на самој граничној линији, а у случају пада граничног фронта могло се даље надирање непријатеља зауставити на линији Поглед – Троглав.
Источни отсек је ишао најпре гребеном Голије, затим долинама р. Рашке и р. Ибра и огранцима Копаоника, у ширини око 60 км.
Део граничног фронта од Грмичка до Змињака је уствари вододелница између р. Тушимље и р. Носољинске, која је топографски врло јака. На турској страни је земљиште пошумљеније него на српској, те је са граничне линије већа прегледност према Србији него према Турској. Од Голије ка Новом Пазару и р. Рашкој земљиште је јако испресецано узаним и дубоким коритима потока и река: једино долином р. Дежеве водио је пут ка Новом Пазару. Стога је земљиште на овом делу фронта повољније за наступање са севера на југ него с југа на север.
Део граничног фронта који чине р. Рашка и р. Ибар прави клин у правцу Србије, због чега је био више осетљив за непријатеља. Долине р. Рашке и р. Ибра су уствари тешко пролазне клисуре које могу лако да се бране. Нарочито је на српској страни било могуће мањим снагама затворити долину Ибра у теснацу који чине Власи и Градац, чиме је била знатно олакшана заштита концентрације Ибарске војске. Северно од овог теснаца, линија Крстац – Бадањ је такође била веома погодна за организовање одбране. Према томе, како због осетљивости саме граничне линије тако и због могућности организовања одбране по дубини и на овом делу граничног фронта, земљиште је пружало повољније услове за српску него за турску војску.
Део граничног фронта који води огранцима Копаоника такође је топографски врло јак. Падине Копаоника су јако испресецане и стрмо се спуштају ка Ибру. Дуж потока који су на овим падинама доста бројни, а често и преко појединих коса, воде стазе којима се могу користити само мања одељења.
Планински масиви који испуњавају Санџак крашког су карактера средње висине и обично беспутни и слабо проходни, а протежу се углавном правцем северозапад – југоисток.
Планински ланац Голија – Пометник – Сухар – Јарут дели Санџак на западни (већи) део, који испуњава лимска висораван, и источни (мањи) део, који испуњавају источне старовлашке планине Рогозна и огранци Копаоника. Посматрано са севера, тај планински ланац, који претставља јаку природну преграду, дели Санцак на новопазарски и сјенички део, у чијим су захватима, с граничног фронта, водила два операциска правца.
Полазећи са основице граничног фронта између Рашке и Голије, новопазарски правац изводи према Новом Пазару, као најважнијем објекту у источном делу Санџака. Из новопазарске котлине он се пружа преко планине Рогозне ка Метохији, а преко планине Пометеника ка Сјеници и Пештерском Пољу. Стешњен са запада огранцима Голије и Пометеника, а са истока огранцима Копаоника и Рогозне, овај правац, који иначе води преко испресецаног и тешко пролазног земљишта, могао је да прими снаге једне дивизије. У његовом захвату истицала су се три правца тактичког значаја.
Први, Кути (тт. 1385) – Нови Пазар, у захвату долине Дежевске Реке, имао је два сеоска пута: један, слабији, водио је самом долином реке, а други, нешто бољи, гребеном између Дежевске Реке и р. Тушимље. Оба пута су уствари била боље стазе којима се артиљерија могла кретати једино уз већу помоћ пешадије и инжињерије.
Други, Рашка – Нови Пазар, води долином р. Рашке, као најкраћи за наступање од Рашке ка Новом Пазару. Том долином водила су два пута: један левом а други десном обалом; онај на десној обали био је нешто бољи, али су оба била употребљива за све родове војске. Озбиљнији недостатак овога правца чинило је то што је речна долина јако стешњена и може успешно да се брани мањим снагама у теснацу који чине Змињак и Глушачко Брдо.
Трећи правац, Рашка – с. Супње – Граб – Винорог – Нови Пазар, води вододелницом између р. Рашке и р. Ибра, уствари дуж једне тешко пролазне стазе. Овај правац међутим истиче се тиме што води земљиштем које доминира околином, изводи у бок и позадину одбране Новог Пазара и омогућава пресецање комуникације Нови Пазар – Косовска Митровица.
Сјенички правац, полазећи такође са граничног фронта између с. Тисовица и Ступске Чесме, изводи према Сјеници, као најважнијем објекту у западном делу Санџака. Овај правац је могао да прими снаге једне бригаде. Из Сјеничког Поља он једним краком изводи преко Златара ка Пријепољу и Пљевљима, а другим преко Пештера ка Бијелом Пољу.
У захвату свог правца истицала су се два правца тактичког значаја:
Први, Ивањица – Васиљев Врх – Сјеница, кршевит је и безводан, али је имао пут који су могли да употребљавају сви родови војске. На њему има више згодних положаја за одбрану.
Други, Ивањица – Суви Рт – Сјеница, води тешко пролазним беспутним земљиштем. Могле су да га користе само специјалне брдске јединице. Према томе, први правац је био знатно погоднији.
Непосредно садејство Ибарске војске и Јаворске бригаде на граничиом фронту и у дубини наступних праваца било је искључено и ширином простора и карактером земљишта. У дубини је постојао само један рокадни пут који је из Босне, преко Сјенице и Новог Пазара водио за Косовску Митровицу. Овај пут могао је корисно послужити и Аустро-Угарској у случају њене оружане интервенције у Санџаку, а Србима је могао да користи тек после освајања Сјенице и Новог Пазара.