Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Врховна команда је 25 октобра наредила команданту Јаворске бригаде да у Сјеници остави мању посаду, а са осталим снагама наступа даље на запад и заузме Пљевља. Команданту 4 пука III позива наређено је да се прикупи код Кокина Брода и заузме Нову Варош.
У духу овог наређења командант бригаде је у Сјеници оставио I батаљон 3 прекобројног пука. Главнина је 26 октобра извршила покрет ка Пријепољу и у току дана без борбе избила на Кобиљу Главу. Сутрадан, у току покрета, наишла је из Пријепоља делегација грађана и обавестила команданта да у граду нема непријатеља. Тако је Бригада 27 октобра без борбе заузела Пријепоље.
После краћег одмора истог дана је настављен покрет ка Пљевљима, тако да је претходница предвече избила на линију Бразда – с. Јабука – Јабланица (Јаблановица), коњица код Обарде, а главнина се прикупила у с. Звијезда и у с. Чаушовићи. У 19 часова су стигли из Пљеваља претставници месних власти, обавестили команданта да су турске снаге отступиле ка Метаљци и замолиле га да војска што пре уђе у град. Командант је у 22 часа издао наређење за покрет ка Пљевљима.
Две чете, упућене ноћу 27/28 октобра, стигле су у Пљевља сутрадан у 8, 30 часова. Убрзо затим у град је стигло и око 100 војника црногорског Прекотарског одреда, који је нешто раније био пристигао на леву обалу р. Ћеотине. Око 9 часова у град је ушла главнина Јаворске бригаде и главнина црногорског Прекотарског одреда. Касније су се команданти ових јединица споразумели да се црногорске трупе повуку на леву обалу р. Ћеотине а да у Пљевљима остану само снаге Јаворске бригаде.
Командант бригаде је 29 октобра упутио један мањи комбиновани одред ка Метаљци да спречи повлачење турских снага у Босну. Међутим, пре пристизања овог одреда, турске јединице су биле прешле границу. Аустро-угарске власти су их одмах разоружале.
Првог новембра је 4 пук III позива заузео Нову Варош, а пет дана касније ушле су у Прибој, без борбе, две чете 4 батаљона 3 прекобројног пука.
Главнина Бригаде је остала у Пљевљима до 8 новембра, када се, по наређењу Врховне команде, оставивши 1 батаљон 3 прекобројног пука, прикупила у рејону Сјенице.
По турском ратном плану, главнину турских снага у Санџаку требало је да чине редифи, претежно Шиптари, који нису били привржени Турској, те се нису у потпуности ни одазвали наређењу за мобилизацију. Стога прикупљене турске снаге нису биле у стању да пруже јачи отпор српским снагама, а још мање су биле способне да пређу границу и угрозе територију Србије. Насупрот томе, Ибарска војска и Јаворска бригада биле су добро организоване, наоружане и обучене, а бројно су такође биле јаче од турских снага; надмоћност је, у сваком погледу, била на српској страни. Озбиљнију сметњу дејству српских снага у Санџаку чинила је једино неизвесност у погледу става Аустро- Угарске.
Српска Врховна команда је рачунала да ће брзо овладати Санџаком, и тиме, поред осталог, Аустро-Угарску ставити пред свршен чин и предупредити њену евентуалну интервенцију. Стога је у Санџак упутила тако јаке снаге. Бројност снага, међутим, нарочито због слабих саобраћајних услова, није гарантовала да ће се планиране операције довољно брзо извршити. За тај задатак су биле потребне специјално обучене и опремљене трупе, какве Ибарска војска и Јаворска бригада нису биле. Оне су, напротив, биле доста гломазне и тешко покретљиве. Покрете им је успоравало и заостајање артиљерије, коју је пешадија често морала на рукама преносити.
Иако је све то чинило објективне сметње бржем дејству српских снага, ипак то нису биле једине, па чак ни најозбиљније тешкоће. Много озбиљније су биле тешкоће проузроковане неефикасним деловањем команди, нарочито што се тиче Ибарске војске. Команда Ибарске војске није доследно спроводила чак ни она дејства која је правилно и реално планирала, као што је био случај са нападом на Нови Пазар. Због слабе обавештајне службе и недостатка везе, она није била у стању да прати ситуацију. Услед тога су се дејства Ибарске војске одвијала веома споро и неефикасно што је најзад непријатељу и омогућило да се извуче испод удара надмоћнијих снага. Али захваљујући изразитој бројној и моралној надмоћности Ибарске војске непријатељске трупе су биле углавном разбијене и територија Санџака ослобођена у духу плана и замисли Врховне команде.