Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто су се балканске државе Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка уговорима о савезу, споразумеле о заједничком рату против Турске, и пошто су ускладиле своје националне аспирације и посебне ратне циљеве, оне су се сагласиле и о заједничком, општем савезничком ратном циљу који се састојао у томе: да се заједничким напорима свих савезника потуче европски део турске војске пре него што се ојача трупама из Азије и да се ослободе испод турске власти балканске територије које су савезници сматрали својим националним подручјима. Тиме је била усвојена и заједничка идеја офанзивног рата која је сваког савезника обавезивала на офанзиву на свом посебном ратишту. А пошто су посебна савезничка ратишта претстављала само делове једног општег ратишта, које је у извесном смислу претстављало једну географско-стратегиску целину, услед чега су операције на посебним ратиштима морале бити у међусобној зависности, нужно се наметала потреба да се и операције свих савезника ускладе и изводе по једном заједничком ратном плану. Међутим, у савезничком рату 1912 године, као коалиционом рату, није постојао општи план у коме би била потпуније разрађена оперативна идеја за сваког савезника, услед тога, није постојао ни заједнички савезнички штаб који би планирао и усклађивао операције на читавом ратишту. Ускладу с тим, савезнице су имале слободу иницијативе и маневра на својим посебним ратиштима па су, према томе, савезнички главни штабови имали слободу у разради својих посебних ратних и операциских планова. Но ипак у уговорима о савезу, војним конвенцијама и споразумима генералштабова савезници су, нарочито Србија и Бугарска, били прецизирали основна питања која су се тицала вођења савезничког рата. То је у суштини представљало основу једног заједничког ратног плана о којем су они и поред слободе акције на посебним ратиштима морали да воде рачуна приликом разраде својих ратних и операциских планова (нарочито Србија и Бугарска које су биле главни носиоци савеза и рата против Турске).
Оцењујући и унутрашње стање у Турској и њене ратне могућности, савезници су у периоду припрема рата дошли до регуларног закључка да су услови за мобилизацију, концентрацију и стратегиски развој турске војске веома неповољни. Они су, пре свега, знали да ће Турци за рат против Балканског савеза морати довлачити знатне снаге из удаљених малоазиских области, и да ће пребацивање тих снага бити веома отежано стањем комуникација које су повезивале Малу Азију с европским делом империје, то утолико више што су и постојеће комуникације могле бити угрожене или прекинуте благовременом и одлучном акцијом савезника, нарочито поморске комуникације дејством надмоћније грчке флоте. С друге стране, опште стање у Турској наводило је на претпоставку да ће и мобилизација турских снага у Европи бита спора и неуредна и да ће Турској, за мобилизацију и концентрацију, бити потребно времена много више него што је то требало савезничким армијама. Зато су савезници сматрали да ће турске снаге у почетку рата морати остати у одбрани на свим фронтовима, да би тиме створиле време за довршење мобилизације и посебно пребацивање снага из Азије. На основу тога као и чињенице да је Турска тада ратовала у Триполису с Италијом, савезници су уочавали потребу да рат отпочну што пре и да дејствују што енергичније, да би турске снаге тукли пре него што се оне сасвим прикупе и припреме за операције. Полазећи управо од оваквих закључака они су уместо заједничког ратног плана, уговорима и споразумима регулисали битна питања која су се односила на почетак операција, степен ратног напрезања, правце на којима ће се, на посебним ратиштима, ангажовати савезничке снаге, међусобну помоћ и обавезе којима је требало ускладити дејства савезничких војски, као и трајање ратних операција.
Србија и Бугарска су се обавезале да мобилизацију објаве истог дана (30 септембра), што је, према споразуму са Бугарском, требало да уради и Грчка. А ратне операције према споразуму, требало је да отпочну најкасније 21 дана после објаве мо6илизације. Грчка истина, у том погледу, није била везана никаквом одредбом: али се с правом предпостављало да ће и она, руководећи се сопственим интересима, отпочети рат кад и њене савезнице. Црна Гора се према споразуму са Србијом и Бугарском, обавезала прва отпочети рат, с тим да Србија и Бугарска, а тиме и Грчка, ступе у дејство најкасније 30 дана после њених операција.
Овим уговорним одредбама било је осигурано да главне савезничке снаге истовремено отпочну ратна дејства. То је имало велик политички и оперативно-стратегиски значај: прво, тиме се манифестовала савезничка солидарност како у односу на Турску тако и у односу на остале европске силе, пре свега Аустро-Угарску; друго, једновременим почетком ратних дејстава свих савезника, правцима који су изводили са њикових националних територија, истовремено су се стављале под удар све групације турске војске на источном и западном делу ратишта, а турска команда у условима у којима се налазила турска војска, доводила у тежак положај. То је, сем тога, имало и јак морални утицај на противника.
Одлука савезника да Црна Гора отпочне рат пре осталих имала је, свакако, пре свега политички значај у смислу испитивања става Аустро-Угарске и осталих сила. Али је таква одлука и војнички била корисна јер иако је Црна Гора могла да мобилише релативно мале снаге, ипак је отпочињући ратне операције пре осталих савезница привукла на себе и део снага које су према турском ратном плану имале бити ангажоване према Србији и Грчкој.
У смислу усклађивања ратног напрезања Србија и Бугарска су (према уговору) морале да ангажују целокупне своје снаге; Грчка (према војној конвенцији са Бугарском) снаге не мање од 120.000 војника; Црна Гора- такође све своје снаге тј. око 40.000 војника. Овим одредбама савезници су желели, с једне стране, да ускладе ратне напоре и с друге да максикалним ангажовањем у општој офанзиви што више искористе почетне тешкоће непријатеља, да непријатеља што пре туку и на тај начии, не даду времена силама централног блока, посебно Аустро-Угарској, за ма какве политичке комбинације, односно интервенције.
Уговорима су истовремено одређени и правци дејства савезничких снага. Наиме, Бугарска је свим снагама требало да дејствује на тракиском фронту, маричким правцем ка Цариграду, упућујући у прво време једну дивизију брегаличко-струмским правцем, на фронту у Македонији; Србија целокупном снагом дејствује на македанском фронту главном масом своје војске моравско-вардарским правцем према Скопљу и Велесу, односно ка Битољу и Солуну, користећи се за маневар и територију Бугарске; Црна Гора (према уговору са Србијом) главним снагама дејствује преко северне Албаније ка Битољу а помоћним у Нозопазарском Санџаку. Што се тиче Грчке одредбама уговора није било одређено којим правцем треба да упуте своје снаге, али је било сасвим сигурно да ће она, с обзиром на њене територијелне аспирације, главним снагама дејствовати ка Солуну, а помоћним у Епиру.
Оваквим усмеравањем снага на свим фронтовима у правцу животних центара заједничког противника, уз једновремени почетак операција, савезници су обезбеђивали услове да ставе турске снаге под једновремени удар на свим фронтовима онемогућавајући им коришћење централног положаја за дејство по унутрашњим операциским правцима. Таквом оперативном концепцијом савезничке стратегије знатно се погоршавао иначе тежак положај турске војске на почетку рата.
Упућивањем целокупне бугарске војске, као најјаче савезничке групације маричким правцем, уз истовремено дејство грчке флоте на мору, непосредно су угрожаване копнене и поморске везе европског дела Турске с Малом Азијом, што је за противника, с обзиром на потребу довлачења снага из Азије, претстављало посебну опасност. А упућивањем главних српских снага долином Вардара, односно грчких ка Солуну, стварали су се сасвим повољни услови за непосредније оперативно садејство ових двају свезника. Такође у том смислу су се стварале и повољније могућности за непосредније садејство српских и црногорских помоћних снага у Санџаку и Метохији, као и главних снага у случају успешног наступања главнине црногорске војске преко северне Албаније ка Битољу.
С друге стране, упућивањем целокупних српских и бугарских снага, као главне ударне снаге савезника, моравско-вардарским, односно маричким правцем, према главним оперативно-стратегиским објектима, где су се морале очекивати главне противничке групације на оба дела ратишта, савезници су обезбеђивали услове да непријатељу наметну одлучну битку пре него он успе да изврши мобилизацију и концентрацију својих снага и пребаци појачање из азиског дела земље. Истина, правци којима је упућена српска и бугарска војска били су дивергентни, али и поред тога њима су се пружале сасвим повољне могућности за маневар снага са једног правца на други тј. могућности узајамне помоћи. Наиме, Срби су, у складу са развојем ситуације на једном и другом фронту, могли неометано од непријатеља пребацивати снаге на марички а Бугари на македонски фронт. Док је, с друге стране, за Турке маневар са западног на источни фронт, и обратно, био несигуран јер је турска железничка пруга којом су се те снаге једино могле пребацивати могла бити угрожена већ од почетка непријатељства.
У складу с оваквим маневарским могућностима споразум српског и бугарског генералштаба било је предвиђено појачавање савезничких снага на македонском односно маричком фронту, ако то ситуација у току развоја операција буде захтевала. Поред тога, од посебног значаја у смислу узајамне помоћи савезника и вођења заједничког рата, била је одредба овог споразума да се за операције на македонском фронту искористи подручје југозападне Бугарске, с ког се могао изродити успешан маневар према крилу, односно боку и позадини турске групације у долини Вардара. Зато је формирана комбинована српскобугарска армија, која, уједно, треба да штити и позадину главних бугарских снага у долини Марице.
Војним конвенцијама измећу Србије и Бугарске и између Црне Горе и Србије била су решена и битна питања командовања. Поред опште одредбе да су савезничке врховне команде самосталне у руковођењу операцијама на својим посебним ратиштима и да ће војском сваке уговорне стране командовати и операцијама упрапљати њихови властити команданти, регулисано је и питање обједињавања команди над већим или мањим савезезничким јединицама које би дејствовале над истим објектима или које би једна савезничка врховна команда стављала на располагање другој. Овим одредбама, као и обавезом да се мећусобно обавештавају о свим важнијим ратним догађајима, савезници су, иако је недостајала јединствена савезничка команда, у извесној мери обезбеђивали координацију и непрекидност операција.
У погледу трајања рата, ниједна савезница није могла, према међусобним уговорима, закључити мир без претходног пристанка друге уговорне стране, односно осталих савезника, нити је могла склопити примирје дуже од 24 часа или водити било какве преговоре са противником у циљу задовољења било каквих посебних интереса и циљева. Овим узајамним обавезама загарантовано је јединство акције свих савезника док се не постигне општи савезнички ратни циљ, без обзира да ли су поједине савезнице у току операција оствариле своје посебне циљеве.
Исто тако Србија и Бугарска су у међусобним споразумом прецизирале начелна питања транспортовања и исхране снага једне савезнице на оперативном подручју или државној територији друте.
Из изложенога се види да су савезници у процесу стварања савеза међусобним уговорима, конвенцијама и споразумима, регулисали многа важна питања вођења заједничког рата чиме су у великој мери надокнадили недостатак општег ратног плана и јединствене савезничке команде. С друге стране, овим одредбама, које су се у суштини произишле из заједничке политике и стратегије, била су у основи решена и битна питања посебних ратних планова савезница, нарочито што се тиче Србије, Бугарске и Црне Горе.