Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Формација
У миру су све јединице, команде и установе сачињавале стални кадар, који је служио као школа кроз коју су пролазили сви способни грађани ради припремања за војну службу у рату. Јачина сталног кадра одређивана је Законом о буџету, а зависила је од јачине годишњег контингента регрута, затим од спољнополитичких и унутрашњих прилика, у првом реду економских могућности земаље.
Већ поменуте дивизиске области имале су пет кадровских пешадиских дивизија: Дунавску, Моравску, Дринску, Шумадиску и Тимочку. Свака дивизија имала је у свом ставу по четири пешадиска пука, један пољски артиљериски пук, возарски ескадрон, болничку чету, једну сталну и једну до три привремене болнице, једну сталну марвену болницу и одговарајућа профијантска и мунициска слагалишта. Пешадиски пукови су имали по три батаљона и једно митраљеско одељење, док су батаљони имали по четири чете. Пољски артиљериски пукови су имали по три дивизиона, а ови по три батерије.
Краљева гарда имала је један коњички ескадрон и једну стрељачку чету. Грарична трупа је имала четири чете.
Коњичка је имала једну коњичку дивизију, састава: две бригаде са по два пука, један артиљериски дивизион, одељење телеграфије и пионирско одељење. Коњички пукови имали су по четири ескадрона и једно митраљеско одељење. Дивизион коњичке артиљерије имао је само две батерије. Артиљерија ван састава дивизије имала је: Градски артиљериски пук (у Нишу) од два батаљона, са по четири чете, Опсадни артиљериски парк (у Нишу), који је сем команде имао једну паркову чету; хаубички пук (у Нишу) од два дивизиона, са по три батерије; Брдски артиљериски пук (у Алексинцу) од три дивизиона, са по три батерије.
Команда инжињерије (у Нишу) руководила је са два батаљона понтонирском командом. Први батаљон је имао пет чета (за сваку дивизију по једна). Други батаљон је био мешовитог састава и имао једну минерску, једну железничку и једну телеграфску чету и станицу голубије поште.
Понтонирска команда (у Ћуприји) имала је две чете. Прва је имала пет водова, од којих је сваки образовао мостовни трен за по једну дивизију, а друга, са три вода, служила је за образовање великог мостовог трена.
За мобилно и ратно стање формација је предвиђала да се формира штаб Врховне команде и ако буде нужно и штаб једне или две више команде и штабови здруженик одреда.
Мирнодопске дивизије постајале су у мобилном и ратном стању дивизије I позива оперативне војске. Разлика у њиховом формациском саставу била је у томе што су дивизије ратног састава имале још и по један коњички пук, мунициску колону од шест одељења, покретну артиљериску радионицу, мостовни трен, телеграфско одељење, инжињерску, алатну, санитетску и профијантску колону, марвени депос, занатлиску чету и војну пошту, а уместо једне чете пионира – полубатаљон од две чете, уместо једне до три четири пољске болнице, уместо пекарског одељења – чету са пољским пекарницама и уместо месарског одељења месарску чету.
У оперативну војску улазио је још и II позив. Свака дивизиска област давала је и по једну дивизију II позива састава: три пешадиска пука са по четири батаљона, коњички дивизион од 2-3 ескадрона, један дивизион од три артиљериске чете, пионирски полубатаљон, резервна инжињериска чета, једна болничарска чета од три одељења, три пуковске пољске болнице, пекарска чета са пољским пекарницама, месарска чета са марвеним депоом, занатлиска чета, војна пошта, дивизиска, мунициска и профијантска колона.
Сваки пук I позива имао је један до два допунска батаљона а пукови II позива по једен. Пољски артиљериски пукови дивизија I позива имали су по једну допунску батерију, а коњички пукови по један допунски вод.
За рад у позадини оперативне војске служиле су јединице Ш позива.
Сваки пуковски округ, поред осталих јединица, давао је и по један пук III позива. Ови пукови нису улазили у састав дивизије, а имали су по четири батаљона. Сем тога, свака дивизиска област организовала је по један до два коњичка ескадрона III позива и по једну болничарску чету III позива.
За ратне јединице била су предвиђена следећа бројна стања:
У дивизијама I позива: пешадиски пук је имао 4860 људи, артљериски дивизион – 527, артиљериски пук – 1774, пионирски полубатаљон – 648. Свега у дивизији око 35.000 људи.
У дивизијама II позива: пешадиски пук – 4440 људи, допунски батаљон- 634, артиљериски дивизион – 473 коњичи ескадрон – 183 и пионирски палубатаљон – 560.
Свега 20.000 људи.
Пешадиски пук III позива бројао је 3559 људи.
У коњичкој дивизији: ескадрон – 206, пук – 953, батерија – 48, пинонирско одељење – 63 човека. У дивизији укупно 4555 људи.
Ислуженици III позива и младићи од 18-21 године сачињавали су последњу одбрану. Они су пописивни у батаљоне јер формација за њих није предвиђала веће јединице. Свака дивизиска област је поред пешадије, имала и по један коњички ескадрон последње одбране.
Пошто наведеним јединицама није било обухваћено све људство I позива, 1909. године је предвиђено да се формира и једна комбинована дивизија I позива у чији састав би поред мањих делова, ушла два прекобројна пука из Моравске и по један из Шумадиске и Тимочке дивизиске области, затим један коњички ескадрон Дунавске дивизиске коњице II позива и један артиљериски пук од два дивизиона (први из Моравског артиљериског пука I позива а други из хаубичког артиљериског пука I позива). Биле су извршене све припреме за формирање ове дивизије, али до њеног формирања у рату ипак није дошло. Прекобројни пукови (којих је укупно било шест: два из Моравске дивизиске области, а из осталих по један) ушли су у састав Ибарске војске и Моравске и Јаворске бригаде, односно остали на располагању, као резерва Врховне команде.
Ратна формација Коњичке дивизије, као и гарде, брдског, хаубичког, градског артиљериског пука и опсадног артиљериског парка, била је истоветна с мирнодопском. Формација је предвиђала и следеће ратне јединице (установе) ван састава дивизија: брдску пекарску чету, пиротехничку чету, железничку команду, минерску чету, два телеграфска одељења од по две секције, велики мостови трен од три одељења, резервну мунициску колону, резервну болничарску чету, санитетски железнички воз, етапне болнице (по потреби), главни интендантски воз, главну војну пошту и коњички депо.
Свака дивизиска област давала је по један допунски коњички ескадрон (без вода) за Коњичку дивизију. Артиљериске јединице ван састава дивизије такође су имале допунске делове: брдски и градски пук, једну батерију и хаубички пук један вод.
Сем поменутих јединица, свака дивизиска област имала је и по шест (једино Моравска само четири) позициских батерија. Њихово наоружање се састојало од старих пољских Дебанжових топова калибра 80 мм М. 1885, веома слабо покретних (са воловском вучом), који су били избачени из наоружања оперативне војске. Обе батерије су могле да се употребе на стабилизованим фронтовима, а само изузетно да се придају појединим оперативним групама.
На мобилизациским и концентрациским местима, као на важнијим тачкама дуж колских путева и железничких пруга, предвиђено је да се оформе установе за снабдевање и прихват јединица: надзорништво војних путева, станичке управе, слагалишта хране, одеће и убојног материјала, поште и телеграфи, болнице, пекарнице и млинови, кланице и радионице. Особље за ове установе узимано је од прекобројног људства I, II и III позива, а могли су да се употребе и мештани стари преко 50 година.
Наоружање и опрема
Србија није имала своју индустрију наоружања. У целој земљи постојало је само неколико војних завода: Војнотехнички у Крагујевцу, барутане у Страгарима и Обилићеву и Завод за израду војне одеће у Београду (с одељком у Нишу).
Ниједан од тих завода није производио оружје. У Војно-техничком заводу су вршене преправке пушака, ливене бомбе типа „Крагујевац”, израђивани упаљачи за муницију Дебанжових топова, окивани и поправљни лафети, извлачене и пуњене чауре за пушчану муницију и израђивана и оправљана разна кола, запрежни прибор, фишеклије, ременици и др. У барутани у Обилићеву рађен је бездимни, а у Страгарима црни барут за пушчану муницију. У Заводу за израду војне одеће израђиване су униформе, ципеле, постељна и остала спрема. Међутим, капацитет ових завода био је тако мали, да ни издалека није могао да задовољи потребе војске.
Због слабо развијене индустрије, нарочито војне, Србија је била примуђена да оружје, муницију и другу ратну опрему добавља из иностранства, углавном путем иностраних зајмова и кредита. Отуда је и наоружање војске, наручито 1905. године, било врло разнородно.
Да би се постигла изавесна једнообразност у наоружању и војска снабдела најнужнијим борбеним потребама, у складу са захтевима савременог рата и економским могућностима земље у Главном генералштабу крајем 1904. образована је једна специјална комисија стручњака чији је задатак био да предложи програм наоружања. Та комисија је завршила рад почетком 1905. Имајући у виду да је и I и II позиву намењена оперативна улога, а III позиву служба у позадини, затим да I и II позив броје око 300.000 људи од којих око 200.000 пешака, које је требало наоружати пушкама, као и узимајући у обзир постојеће стање наоружања и опреме, она је дошла до следећих закључака: да целокупну пешадију I и II позива треба наоружати вишеметном пушком Маузер М 899, калибар 7 мм, а III позив Берданком Nо 2 или Маузер-Коком, према томе која се покаже бољом. Сем тога, за I и II позив требало је као резерву имати 2,5% пушака, што значи да за та два позива треба набавити 205.000 пушака, а на сваку пушку по 1200 метака. За коњицу и остале родове предвиђено је да буду наоружани вишеметним карабином као и оперативна војска како би могли да користе исту муницију, само што би карабин за коњицу био без ножа. Коњици је било потребно 8000 а осталим родовима 10.000 карабина. За њих је требало набавити по 100 метака на карабин.
Комисија је, даље, сматрала да српска војска треба да има 3,5 топа на 1000 пушака, па је, у вези с тим, предложила да се набаве 264 нова брзометна пољска топа, 60 брдских брзометних топова и 36 брзометних хаубица, тј. укупно 90 батерија. Градска и опсадна артиљерија требало је да се попуне с 38 дугачких топова 120 мм, 6 дугачких топова 15 мм и 12 мерзера од 200 до 220 мм. За брзометне топове требало је набавити по 1000 а за хаубице по 600 метака. Ови закључци су у виду предлога перспективног плана наоружања српске војске достављени министру војном половином фебруара 1905. По том плану Србија се поступно наоружавала до 1912. али будући да је његово извршење зависило од добијања зајмова и кредита, до рата он није у свему реализован.
Непосредно пред почетак рата оперативна војска (I и II позива) имала је у наоружању 195,671 брзометну пушку, 23 655 пушака М. 80, 9.757 карабина М. 80, 664 коњичка и 3.431 артиљериски карабин М. 84. Трећи позив је имао 52,859 старих Берданки и 1.545 коњичких карабина М 84. У артиљериском наоружању српска војска је имала 188 пољских и 36 брдскик брзометних топова, затим 30 брдских Дебанжових топова, 28 хаубица и мерзера, 17 тешких топова 120 мм, 65 градских и опсадних топова, као и 180 старих пољских Дебанжових топова у позициским батеријама, укупно 544 топа.
Понтонирске имале су понтоне и остали материјал за изградњу понтонских мостова. Пионирске јединице биле су снабдевене великим пионирским алатом, ашовима, пијуцима, секирама, тестерама и бодљикавом жицом за израду препрека. Пешадиске, артиљериске и коњичке јединице имале су такође ашове, пијуке, секире и ручни алат – ашовчиће, секире, маказе за сечење жице и експлозив, за одржавање везе – телефоне, телеграфе и сигналне уређаје.
Што се тиче одећне опреме, држава је била дужна да је обезбеди само за I позив. Сви остали обвезници су морали сами да набављају одећу од домаће тканине; само најсиромашнијима који су плаћали испод пет динара непосредног пореза општина је била дужна да набави одећу, такође од домаће тканине.