Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Непосредно после ликвидирања анексионе кризе турски реакционарни кругови са султаном на челу припремили су и отпочели контрареволуцију у Цариграду с циљем да оборе младотурке и укину уставност. Међутим младотурци су покренули трупе из Солуна и Једрена на Цариград, савладали побуну и присилили султан Абдул-Хамида да абдицира.
Гушење контрареволуције претстављало је значајну победу либералне турске буржоазије над турским феудалцима. Али овог пута младотурци нису испунили своја обећања у односу на поробљене народе, који су им пружили осетну помоћ у борби против контрареволуције. Напротив, учврстивши се на власти, решили су да угуше ослободилачки покрет поробљених народа и да те народе турцизирају. Они су то сматрали за један од својих најважнијих задатака. Упочетку су још мислили да тај циљ остваре мирним средствима, али већ 1910. године, понесени шовинизмом, решили су да ,,јединство расе” остваре оружјем и силом. На конгресу у Солуну, у октобру 1910, младотурци су заузели становиште да су нетурске ,,народности неурачуњиве количине, којима се донекле може признати правона веру, али никако право на језик, пошто је један од услова за отоманскојединство искучива употреба турског језика.”
У духу такве великотурске политике, Порта је донела у току 1909. и 1910. низ закона који су били непосредно уперени против ослободилачких тежњи поробљених народа. Закон о четама служио је не само за гушење четничке борбе него и за прогоне свих непожељних лица као и за разоружавање македонског, грчког, бугарског, српског, црногорског и шиптарског становништва. Законом о штампинастојало се у првом реду да се угуше листови поробљених народа, законом о удружењима младотурци су желели да разбију политичке организације нетурских народа, нарочито оне с либералниам схватањима, законом о школи укинули су дотадашњу школску аутономију с наставом на матерњем језику итд. Упоредо с тим, младотурци су настојали да измене структуру стновништва у својим европским провинцијама. Већ 1910. године населили су, дуж бугарске и грчке границе, око 12.000 муслимана из Босне и Херцеговине а у1911. години планирали су да населе још око 20.000 исељеника. Од тог становништва намеравали су да образују јака погранична насеља и да тако онемогуће прелазак чета у Македонију.
Тим мерама, а нарочито разоружањем становништва, које је спровођено применом батинања, масовних претреса насеља, радом преких војних судова, и сл., Турци су у неким деловима Македоније и Косова успели да прикупе знатне количине оружја. Али то је против њих изазвало врло снажан пoкрет свих поробљених народа а у Албанији је дошло до устанка. Младотурци су очекивали то погоршање. Одмах по доласку на власт они су започели да јачају војску и носили су се мишљу: кад стваре армију од милион бајонета, да се обрачунају са својим балканским суседима. То је, у њиховим плановима, требало бити најефикасније средство за гушење ослободилачких покрета поробљених народа.
Таква младотурска унутрашња политика и отворено критско питање изазвали су врло заоштрене односе између Грчке и Турске. Ратоборним држањем према Грчкој и притиском на грчко становништво, Порта је покушала да склони велике силе да у њену корист реше критско питање. У том циљу су, августа 1909, Турци прогласили бојкот грчке робе и донели одлуку да се у њиховим пристаништигига не утоварају грчки бродови. Међутим Крићани су остали непопустљиви. Они су низом мера (дизањем грчке заставе, употребом грчких поштанских марака, решеношћу да пошаљу своје посланике у Атински парламент итд.) изражавали своју одлучност да се прикључе Грчкој. Али грчка влада није имала снаге да то искористи и да Крит анектира. Велике силе су у јулу 1909. године, да би скинуле критско питање с дневног реда, саопштиле грчкој влади да Крит и даље остаје под турским суверенитетом. То је у Атини изазвало незадовољство у војним круговима, и под њиховим притиском грчка влада је била присиљена да пристане на реформе у армији.
Одлуком великих сила нису били задовољни ни Турци ни Грци. Зато је критско питање остало отворено. Оно је 1909. и 1910. године било један од најважнијих узрока затегнутих грчко-турских односа и претстављало је сталан извор опасности , за отварање сукоба на Балкану.
Међутим то није био једини узрок заоштравању односа на Балкану. Разоружање и прогони хришћанског становништва, које су младотурци систематски вршили, стално је погоршавало односе између Турске с једне и свих балканских држава, нарочито Грчке и Бугарске, с друге стране. Српска и црногорска влада, истина, ниcy директно протестовале код Порте због прогона српског и црногорског становништва на Косову и у Санџаку, али су интервенисале код Русије и њених савезника да утичу на турску владу. На тај начин Србија је тежила да очува добре односе с Турском, који су јој још били потребни, и да заштити своје интересе.
Али у таквом положају нису биле Грчка и Бугарска. У прво време младотурци су усмерили најјачи притисак према македонском, бугарском и грчком становништву које је живело у Турској. Зато су Грчка и Бугарска поново почеле активније убацивати чете у Македонију, потстицати народ да крије оружје и, ради успешнијег отпора Турцима, приближавати се једна другој, упочетку углавном на терену Македоније. Тиме је после дугогодишње врло упорне борбе око Македоније, отпочела сарадња између Бугарске и Грчке. Она је у прво време донела споразум између Патријаршије и Егзархије и побољшање односа између две земље. Српско посланство у Атини јавило је својој влади да су се између Софије и Атине водили преговори и о разграничењу интересних сфера у Македонији, али да у томе није било сагласности. С грчке стране желело се ићи и даље, али Бугарска још није била спремна да улази у ближе односе, јер је ценила да од њих не би имала неке практичне користи, пошто је Грчка била војнички слаба. Споразумевање са Атином, које је подржавала и Русија, служило је бугарској влади као погодно средство за извлачење тренутних политичких и економских користи од Турске, а, у извесној мери, и као притисак на Србију да буде попустљивија у македонском питању. Мада је српска влада мотрила да бугарско-грчко зближење не погоди њене интересе у Македонији, ипак је у њему гледала једну појаву која може бити од опште балканске користи.
Тако су младотурци својом политиком разоружања и прогона подјармљених народа управо потстицали зближење између балканских држава. Упоредо с тим, врло брзо су дошли и у сукоб са западним силама и Русијом. Упочетку су намеравали да према блоковима великих сила воде неутралну политику и да, лавирајући између њих, подигну снагу Турске и ослободе је система капитулације и полуколонијалног положаја. Ради тога су тежили да успоставе што чвршће везе са земљама где је преовладавало становништво муслиманске вероисповести и да, уз подршку пантурског и панмуслиманског покрета остваре своје циљеве. Али је таква младотурска спољна политика изазвала отпор колонијалних сила.
Због тога је Порта била присиљена да напусти неутралистичку политику и да се поново окрене према Немачкој и Аустро-Угарској. Њу су на то потстакли заоштрени односи с Бугарском, а и чињеница да је само у Бечу и Берлину, могла наћи подршку у борби против балканских народа и држава.
Упочетку младотурци су се претстављали као поборници политике тешњег повезивања између балканских држава. Они су се надали да ћe тако добити у времену да среде стање у земљи и да ојачају војску. Али, у суштини, они су се бојали сваке сарадње између балканских држава јер су страховали да она не испадне на штету Турске. Зато је Порта с великим подозрењем пратила рад на српско-бугарском приближавању. То страховање користиле су Аустро-Угарска и Немачка и преко своје штампе, крајем 1909. године, протуриле вест о стварању Балканског савеза. Иако су се Србија и Русија трудиле да увере Порту да су све те вести лишене основа, Турци су и даље остали неповерљиви. Бечкој дипломатији то је ишло на руку; да би онемогућила стварање заједнице балканских држава, она је плански подгревала то неповерење и подржавала напоре Турске да се приближи Румунији. Већ у пpoлeћe 1910. године румунски војни министар посетио је Цариград а крајем лета велики везир је посетио Букурешт и Синају. Румунији је та сарадња с Турском служила као средство притиска на Бугарску, јер је она, због својих захтева у Добруџи, отсудно била против сваког решења македонског питања које би донело Бугарску превласт на Балкану. Међутим су Беч и Берлин то приближавање подупирали највише с циљем да онемогуће руску комбинацију савеза између Србије, Бугарске и Турске и да румунско-турским зближењем створе свој ослонац на Балкану.
Пошто су наишли на подршку Немачке и Аустро-Угарске, младотурци су прихватили и наставили германофилску политику својих претходника. Још у мају 1909. године Порта је затражила од Немачке да јој ради реорганизације војске, упути генерала фон дер Голца, а у јесен те године понудила је Аустро-Угарској да њих две склопе војни савез, у који би се укључила и Румунија.
Немачка је, наравно, прихватила ту иницијативу и покушала приволети Аустро-Угарску да пристане на турску понуду. Међутим, како је бечка влада желела да има слободне руке кад дође до распадања Турске, она није хтела да прими никакве обавезе према Порти. У њеним балканским плановима за будућност и даље је најважније било да се онемогући јачање Србији и да се она доведе под контролу Двојне Монархије. Зато је продубљивањем неповерења између Србије и Бугарске настојала да ову последњу приближи Румунији и Турској. Тако би се, рачунало се у Бечу, потиснуо руски утицај, с Балкана и Србија би се, оставши изолована, морала поново приклонити Аустро-Угарској.
Док су тако радиле да онемогуће руске комбинације Балкану, Аустро-Угарека и Немачка су у исто време, тежиле да побољшају своје односе с Русијом и да је евентуално одвоје од њених савезника. Почетком 1910. године Беч је предлагао Петрограду да се у балканској политици врате на споразум из 1897. године. Али руска влада није хтела на то пристати. Она је тражила да се њиховом споразуму о одржању статус квоа на Балкану придруже и остале велике силе. Али аустро-угарска влада није прихватила тај предлог. На крају, њих две су пристале да се у балканској политици споразумевају од случаја до случаја.
У то време Русија је поново дошла у сукоб са Енглеском у Персији. Зато је њој и одговарала политика споразумевања са Аустро-Угарском и Немачком, нарочито овом последњом која је, због јачања своје ратне морнарице, дошла у заоштрене односе са Енглеском. Сем тога, таквом политиком руска влада је желела да добије потребно време да у миру продужи јачање војске. То је и довело, како 1909. тако и 1910. године, руског цара и министра иностраних послова у Немачку. На састанку у Потсдаму пружена су Русији уверавања да Аустро-Угарска нема никаквих освајачких намера и да Немачка није преузела никакве обавезе да је подржава на Балкану. Поред размене мишљења и усклађивања међусобних интереса у Турској и, нарочито, у Персији, немачка дипломатија је тежила да поново потстакне Русију на активнију политику на Далеком Истоку и да је тако пгго више завади са Енглеском и евентуално извуче из Тројног споразума. Али, и поред тренутног колебања, Русија је остала верна својим савезницима.
То споразумевање Русије са Немачком и Аустро-Угарском, које је дошло као последица руске слабости, српска влада је пратила с великом забринутошћу. Она се бојала да се из тога не изроди подела Балкана између Русије и Аустро-Угарске, која би, као и раније, у првом реду погодила српске интересе. И то је наметало потребу за савезом између Србије и Бугарске. У њему би Русија, ценио је М. Миловановић, видела реалну снагу која би могла, кад се за то створе услови, не само обезбедити српске и бугарске интересе него и наћи ослонац и подршку да се остваре и руске тежње у погледу мореуза.Међутим у Бугарској нису били таквог мишљења. Налазећи се у непосредној близини Босфора, Бугарска је увек била сигурна да ће Русија, ако се нагоди са Аустро-Угарском, радије чувати бугарске него српске интересе. Та околност била је један од разлога што је она могла много лакше и слободније лавирати него Србија измеђуПетрограда и Беча и што је, тежећи да из такве политике извуче максималне користи, избегавала да се споразуме са Србијом.
И када се у лето 1910. године показало да, и поред свих утицаја, у Софији нису расположени за споразум, српска влада је, под притиском активности аустриске дипломатије на Балкану и под утицајем бојазни од руско-аустриског споразумевања, поново покушала да покрене Русију да снажније утиче на Бугарску. На састанку са Извољским, почетком септембра, М. Миловановић је учинио замерке руској политици, истичући да је она на Балкану неактивна,да се само брани, а да за то време Аустро-Угарска повезује Турску и Румунију, зближује Бугарску с Грчком и квари и онемогућава сарадњу Србије с Бугарском и Црном Гором. Усто се послужио претњом: ако Русија не обезбеди да дође до споразума с Бугарском, Србија ће се у том случају, притиснута са свих страна, споразумети са Аустро-Угарском и постати њена авангарда у продирању према Солуну. Извољски је, поново потврђујући оправданост српских захтева у погледу Македоније, уверавао Миловановића да Русија живо ради на српско-бугарском савезу, али у томе мора бити пажљива, јер ако би јаче притискивала, могло би се десити да се Бугарска чврсто веже за Аустро-Угарску. На крају, он је обећао да ће још активније подржавати српске напоре, али је тражио да се на Балкану не стварају компликације бар још за 3-4 године, док Русија не заврши свој војни програм.
Да би руској дипломатији створио што повољније услове за утицање на Бугарску, М. Миловановић је вешто протурио, преко париског „Матена”, вест о турско-румунској војној конвенцији. Он је у румунско-турском зближењу, које је сматрао делом Аустро-Угарске, видео погодно средство које ће присилити Бугарску да тражи заједницу са Србијом. И кад је та вест, половином септембра 1910, изишла на ступцима париског листа, њу је брзо прихватила не самосва европска штампа него и дипломатија. Иако између Румуније и Турске стварно није постојао никакав писмени уговор (то је и М. Миловановић претпостављао као готово сигурно), Порта није хтела да ту вест демантује, јер јој је она служила као средство против Бугарске. Такав став су заузеле и аустро-угарска и немачка дипломатија.
Међутим очекивања српске владе нису се испунила. Кад је вест о турско-румунском савезу објављена, Миловановић је бугарском посланику у Београду ставио до знања да је Србија спремна да се споразуме с Бугарском и да очекује иницијативу с бугарске стране. Српска влада је била готова да ради тога поквари своје односе с Турском, јер је тврдо веровала да је ,,српско-бугарска заједница таква и толика тековина за будућност да за њу вреди ризиковати нешто.” Али с бугарске стране за ту заједницу joш није било расположења. У софиским листовима, почетком октобра, појавили су се чланци о потреби бугарско-аустриског споразума о подели Македоније, инспирисани, како је српски посланик у Софији ценио, од бугарских званичних кругова. То је била претња упућена на адресу Србије. Српска влада је одговорила истом мером. Посланику у Софији стављен је задатак да у згодном моменту и на погодан начин наговести бугарској влади да ће се и Србија, уколико дође до савеза између Бугарске и Аустро-Угарске, споразумети са Хабзбуршком Монархијом и да ће, y том случају, граница између Србије и Бугарске ићи вододелницом Струме и Вардара. Упоредо с тим, српска дипломатија је указивала претставницима Антанте да Бугарска лавира између блокова и тражила од њих да раде како би се она придобила за Тројни споразум, настојећи тако да је посредним путем доведе у савез са Србијом.
Па кад су сви ти напорти остали без резултата, српска влада је крајем новембра 1910. учинила још један покушај. Она се за ту сврху послужила записником с Младотурског конгреса у Солуну чију је садржину саопштила, преко свог посланика, бугарској влади. Али очекивања да ће бугарска влада прихватити ту информацију као повод да се приближи Србији, нису се остварила. Бугарски министар иностраних послова одговорио је да се бугарско-турски односи поправљају и да његова влада добија мирољубиве савете од Русије.
Том приликом је с бугарске стране дата сугестија да се уместо стварања Балканског савеза почне активније радити на зближењу између балканских хришћанских држава. Међутим тај предлог је у Србији оцењен као знак да Бугарска још није одустала од помисли да сама реши македонско питање и да за зближењем тежи због тога што се нада да ће тиме појачати притисак на Турску и од ове најлакше извући тренутне користи за своју политику.
Тако, на крају, ни младотурска политика насилног отоманизирања потчињених народа, која је погађала интересе свих балканких држава, ни опасност од турско-румунског зближења, ни притисак из Петрограда ништа није могло, и поред многих иницијатива из Београда, покренути бугарску владу а уђе у савез са Србијом. У Софији су, истина, сада желели, и на томе радили, да се успоставе добри односи са Србијом. Али, пошто су све велике силе у току 1909-10 године биле против заплета на Балкану, бугарски владајући кругови су сматрали: кад већ не постоје услови да се циљеви српско-бугарског савеза брзо остваре, онда је корисније да што касније учине компромис са својим партнерима.