Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Мирнодопске припреме
Искуства из грчко – турског рата 1897 године показала су да је за мобилизацију турске војске потребно најмање месец дана. То је, с обзиром на време које је било потребно за извршење мобилизације војски балканских држава, било и сувише дуго. Зато је младотурска влада, после преврата од 1908 године, предузела низ мера у циљу убрзавања процеса мобилизације своје војске.
Новим законом уведена је војна обавеза нетурских националности. Како је број тих нових обвезника био наручито велики у европском делу земље, у вези с тим требало је предузети и неке нове мере. Наиме, турска влада је сматрала да се ради обезбеђења квалитета оружаних снага не сме дозволити да број обвезника нетурских националности буде већи од 25% бројног стања јединица. С друге стране, пошто је могућност рата с балканским државама била свим реална, морало се водити рачуна и о томе да се ти нови обвезници – Срби, Македонци, Црногорци, Бугари и Грци – или неће смети позвати у јединице или се неће одазвати позиву за мобилизацију. Због свега тога, питање попуне ратних јединица у епропском делу Турске било је врло сложено. Редифске инспекције у Европи биле су територијално веће од азиских, па ипак с њихових територија није се могло обезбедити 75% обвезника – Турака за предвиђење ратне јединице. А у случају када се обвезници нетурских националности не би смели позвати или се не би одазвали позиву за мобилизацију, ове јединице би биле бројно исувише слабе ако би се попуњавале искључиво из Европе. Стога је планом попуне било предвиђено да се јединице у европском делу Турске попуњавају и обвезницима из Азије.
Потреба да се јединице у европском делу Турске попуњавају и обвезницима из Азије проузраковала је нове тешкоће. Наиме, за обезбеђење транспортовање ових снага требало је имати превозна средства и превласт на мору. Међутим, турска ратна морнарица није могла рачунати да ће у рату, у коме би и Грчка била на страни балканских савезника, моћи ову превласт да обезбеди и то утолико теже што је из Азије требало пребацити веома јаке снаге. Стога се при изради мобилизациског плана озбиљно рачунало с тешкоћама које ће у вези с тим морати да искрсну. Ако би се обезбедило што брже извршење мобилизације јединица, с обзиром на њихову прворазредну улогу у рату, одлучено је да се прво оне попуњавају и то не само резервистима низама (ихтијатом), већ и обвезницима редифа, а редифске дивизије да се попуњавају преосталим обвезницима и онима који буду пристизали из удаљенијих крајева. На тај начин ја прихваћено да се комбиновано, по територијалном и екстериторијалном принцип,у попуњавају и низамске и редифске дивизије у европском делу Турске.
У циљу убрзавања мобилизације предвиђено је такође се обвезници одмах јављају својим јединицама, а не да се прикупљају у посебним депоима, одакле би накнадно били распоређивани, како је раније практиковано. Ради убрзања превожења људства из Мале Азије предвиђено је да се прикупи што више бродова. Исто тако су предузете мере за попис кола и стоке за вучу и за регулисање њиховог ратног распореда у циљу обезбеђења транспортне службе. Планом је предвиђено да се из Азије пребаци у Европу око 37.000 коња али како и то није било довољно, требало је набавити коње и из иностранства.
Мобилизацијски планови су били разрађени за све јединице, закључно с батаљоном. Међутим, сав посао око реорганизације војске, према предвиђањима турског Генералштаба требало је да се заврши тек 1914 године. Због тога је схватљиво што ни планови мобилизације у току реорганизовања армије нису били уредни. Обвезници из европског дела Турске нису добили лични распоред, јер се сматрало да они знају своју дужност и да ће се на оглас мобилизације сами јавити својим ратним јединицама. То је пропуштено још и стога што се сматрало да би административни распоред код њих изазвао само забуну. Када се има у виду и то да су редифски официри били слабо обучени у мобилизациским пословима, онда је јасно како су припреме за мобилизацију стварно биле недовољне и непотпуне. У том погледу, с обзиром на новоусвојени начин попуне јединице, 2 низамске инспекције биле су у знатно тежем положају од јединица било које друге инспекције.
Због рата с Италијом, устанка у Албанији и уопште због затегнутих односа с балканским земљама, из турских јединица на Балкану током 1911 и прве половине 1912 године нису отпуштени ислужени војници, а контингенти нових регрута су редовно примани. Јединице у Албанији и на Косову и у Метохији још су ојачане и деловима 1, 4, 11, 17,18 и 19 низамске дивизије. Сем тога, мобилисане су неке редифске јединице у Салуну и Скадру. Тиме је бројно стање јединица 2 инспекције било знатно повећано и у случају рата на Балкану ова инспекција је могла да буде у предности, пошто је број неотпуштених ислуженика чак превазилазио број обвезника које је за њену попуну требало пребацити из Азије. Међутим, када је устанак у Албанији угушен и пошто је вероватноћа да ће Италијани покушати да се искрцају на балканско копно била врло мала, озбиљнио је умањена потреба да се те снаге и даље задржавају у Епропи. Па ипак, због неизвесности у погледу могућности рата с балканским државама, турска влада је и током лета 1912 године задржала ове обвезнике у јединицама. На коначан став владе у овом питању утицало је уверење да се балканске државе ипак неће усудити да ступе у рат против Турске. У том уверењу турску владу су утврђивале немачка и аустриска влада преко својих амбасадора у Цариграду. Од знатног утицаја на решење тог питања били су и унутрашњеполитички моменти. Наиме, у земљи су се борили око превласти либерали великог везира Муктар-паше и Младотурски комитет. Назим-паша, министар војни у Муктар-пашином кабинету, био је уверен да би на претстојећим изборима његова странка извојевала победу уколико би отпустила из војске преко времена задржане обвезнике, јер би ови у том случају сви гласали за либерале. Он је био у дилеми или ићи у рат, па евентуалном победом ојачати позиције владе, пошто би рат ликвидирао размирице и незадовољство у војсци, од којих је влади претила стална опасност, или се на изборима борити с изгледом на победу после отпуштања староислуженика. Земља је била финансиски исцрпена, а издржавање обвезника захтевало је огромне издатке. Због свега тога, под утицајем дипломатије, преовладало је уверење да се рат може избећи и влада је одлучила да отпусти две класе ових обвезника. До почетка непријатељстава из европског дела Турске отпуштено је 120.000 војника. Тиме је осетно ослабљена турска војска у Европи управо у моменту када су балкански савезници довршавали своје припреме за рат, а јединице 2 низамске инспекције неповратно изгубиле већ поменуту предност. Сем тога, устанци у Албанији учестали гранични сукоби нарочито према Црној Гори и појачана активност српских, македонских и бугарских комита у Македонији, који су местимично располагали чак и брдском артиљеријом, озбиљно су ослабили углед и утицај турских власти у Албанији, на Косову и у Метохији, па и у Македонији. Све је то, поред иначе лоших припрема, слабило изгледе за мобилизацију на овом подручју.
Упркос чињеници да се рат приближавао, турска влада ни у септембру 1912 године није веровала у ту могућност. Она је сматрала да су савезничке припреме предузете само с циљем да се на Турску врши морално- политички притисак, па је те припреме сматрала блефом. Стога је одлучила да и сама учини сличан корак. Наиме 23 септембра је наредила да се мобилише шест редифских дивизија (у Драми, Серезу, Штипу, Скопљу, Косовској Митровици и Елбасану), два дана касније још четири (у Једрену, Бабаески, Крџалији у Гимнаџини) под изговором да изводе маневар.
Уствари, мобилизацијом ових дивизија требало је да се импресионирају и заплаше у првом реду Србија и Бугарска да би одустале од даљих припрема за рат. Каснији догађаји су показали да су предвиђања турске владе и њених саветника у погледу могућности рата била сасвим нереалне.
Ток мобилизације
У миру границу су штитиле граничне трупе с командама чета у Кривој Палинци, Приштини, Новом Пазару и Клавници.
Граница је штићена из караула и мерћеза. Карауле за посаде јачине до једног вода подизане су на погодним и инстакнутијим тачкама на међусобном растојању од 2- 3 км, а позади њих, на отстојању од 3- 6 км, мерћези (касарне) за посаде јачине пола до једне чете. На осетљивијим и тактички важнијим правцима посаде мерћеза су биле јачине и до једног батаљона. Карауле и мерћези су зидани од тврдог материјала и имали су пушкарнице. Иако нису били довољно отпорни према артиљериској ватри, ипак су представљали солидне отпорне тачке. Они су имали и зидане ограде, а местимичпо су око њих били израђени и стрељачки ровови.
Од тромеђе Србије, Турске и Аустро-Угарске (Кремељаш) до с. Пастра (у Бугарској) важнији мерћези су били: Калипоље, према Јавору; Главоч, према Голији; Супње, према Рашкој; Заврат, према Луковској Бањи; Брезовац, Подујево и Блато (Медреговац), према Куршумлији; Зарбинце, Жужељица, Рујан и Шајинце, према Врању; и Жедилово и Саса према Ћустендилу. Граница је према томе била заштићена слабим кордонским низом караула и мерћеза, чије сразмерно мале посаде нису биле у стању да се супротставе јачим непријатељским снагама.
Граничари су углавном били Шиптари из оближњих села, који су ту дужност вршили веома слабо, те је границу било могуће скоро слободно прелазити чак и у групама. Због тога су 15 септембра 1912 са свих караула према Србији повучени Шиптари и замењени војницима сталног кадра доведеним из Азије. За заштиту границе у току мобилизације Турци су употребили јединице, чија су мобилизациска места била најближа правцима које је требало затворити. У рејону Криве Паланке границу су штитиле мање снаге башибозука, а у рејону Страцина и Бујновца делови 19 низамске и Скопске редифске дивизије. Четвртог октобра све граничне карауле и мерћези према Косову били су ојачани са по 60 људи. Следећих дана те посаде су добиле нова ојачања претежно од Шиптара – башибозука.
Тек општа мобилизација балканских савезничких војски уверила је турску владу да је рат неизбежан. Стога је већ 1 октобра издато наређење о општој мобилизацији и концентрацији војске, која је требало да се изврши према ратном плану бр. 5, којим су предвиђене мере за случај рат с коалицијом четири балканске земље: Србијом, Црном Гором, Бугарском и Грчком. Али, иако је одређено да се изврши општа мобилизација, наређења у том смислу послата су само 1 и 2 низамској армиској инспекцији (без 8 корпуса), 1, 2 и 6 редифској инспекцији, 26 низамској дивизији и редифској дивизији у Адану и Алепу. Осталим јединицама нису достављена, што значи да наређењем за мобилизацију није било обухваћено 136 низамских и 140 редифских батаљона. Тек 7 октобра наређено је да се мобилишу и редифске дивизије у Амасији, Ајнатибу, Јерурусалиму, Самсуну, Сивасу, Мамурету, Јолу, Азису и Аку. При издавању наређења за мобилизацију пропуштено је да се одреди први дан мобилизације. Шестог октобра, на тражење 2 инспекције, саопштено је само овој инспекцији да као први дан мобилизације треба сматрати 2 октобар.
Мобилизацију су обављале жандармериске патроле које су у том циљу слате по селима. Од хришћанског становништва у први мах су била позвата само два годишта ихтујата (резервиста низама) и редифско годиште од 1883.године. Остали обвезници су морали да буду у приправности. Шестог октобра је међутим наређено да се позову под оружје и сви хришћани од 19 до 45 године старости.
Недовољна припрема мобилизациских планова и неприпремљеност резервних официра за извршење мобилизациских послова испољили су се већ првих дана мобилизације. Официрски кадар није показао само недостатак умешности у обављању ових послова, већ и крајњу несавесност и потпуно отсуство иницијативе. Тражили су од претпостављених команди објашњење многих сасвим безначајних питања, чак и у случајевима кад су неређења била јасна. Неки пак, који су према систему унапређивања уведеном при ревизији чинова добили чинове и дужност за које нису имали способности, настојали су да избегну дужности које су им наметале велику одговорност. Све се то разуме се негативно одразило на одзив обвезника.
Услед отпуштања ислуженика, бројно стање низамских батаљона, које је дотле износило 700- 800 војника, спало је на 150 – 300 људи; због слабог одзива резервиста њихова попуна је текла веома споро. Сем тога, чињеница да су низамске јединице попуњаване редифима, већ унапред је озбиљно пољуљала самопоуздање турских војника и официра. Одзив обвезника је био тако недовољан и слаб да су се сви обвезници редифа морали слати у низамске јединице, док су редифске дивизије морале да се попуњавају мустахфизом. Тиме је уствари вршена измена у ионако недовољно припремљеним мобилизациским елаборатима, што је читав овај посао још више компликовало и отежавало. Обвезници су, наиме, пребацивани из јединице у јединицу, из места у место. Притом им је одузимано већ издато оружје и опрема да би им се у новој јединици дало друго. Отпуштени ислуженици највећим делом су били на путу својим кућама баш у току извођења мобилизације, те није било могуће вратити их у јединице. Њима је уручиван позив за мобилизацију тек пошто би дошли кући, а то је већ било касно. Нову тешкоћу чинило је још и то што су најбоље обучени редифи одбијали да се јаве својим јединицама, позивајући се на законску одредбу према којој се редиф не може позвати под заставу двапут у току исте године, иако се та одредба односила на вежбу а не и на општу мобилизацију. Због неуредности мобилизациских елабората, нарочито су при мобилизацији погођени специјални родови, првенствено артиљерија и инжињерија. Они су, наиме, добијали обвезнике који су служили у пешадији или уопште нису служили војску.
За мустахфиз, којим су, како је речено, морале да се попуњавају редифске дивизије, у Македонији је било припремљено 30.000 пушака, али у току мобилизације нико није знао где се налазе складишта с тим оружјем. Из Цариграда је стога послато 20.000 – 30.000 нових пушака, али су биле разграбљене пре него што су стигле до означених места.
Иако је мање-више мобилизација у земљи неуредно извођена, ипак тај неред није био свуда подједнак. Попуна јединица у Тракији обвезницима из саме Тракије благовремено је извршена. Обвезници из Азије, међутим, стизали су у малом малом броју и са закашњењем. Морски путеви се нису могли користити за њихово транспортовање како због италијанске блокаде, тако и због бојазни од грчке флоте. Стога је преостајала једино железничка веза Багдад – Цариград – Солун. Међутим, ни ова пруга није била довољно заштићена од евентуалних напада с мора, као и од македонских и бугарских четника с копна, па су се обвезници нерадо укрцавали у возове. По искрцавању многи су лутали од места до места тражећи своје јединице о којима нису имали никаквих обавештења. Гладни и изнурени, они су добрим делом остајали на железничким станицама и другим местима тражећи какво привремено склониште, а у јединице је стигао само мали број обвезника.
Мобилизација редифских јединица такође је била различите брзине у разним крајевима земље. У Малој Азији је она извођена знатно брже и потпуније него у европском делу земље, где су неке јединице морале кренути ка концентарциској просторији с половином свога састава, а неке су седмицама остајале на мобилизациским местима, па опет нису успеле да заврше мобилизацију.
Нарочито је слаб одзив обвезника био у коњици, које је морала да крене на концентрациску просторију готово само с мирнодопским саставом. Неки ескадрони нису имали више од 40 – 50 коња.
Када су отпочели концентрациски покрети, јединице су са собом носиле и читав мобилизациски материјал. Стога је код њих прекидан сваки даљи рад на мобилизацији, јер нити је било могуће установити распоред обвезника који су касније пристизали, нити уручити позиве онима који се нису јављали.
На Косову и у Метохији мобилизациска складишта су већим делом разбијена и опрема из њих однесена током албанског устанка. Касније та слагалишта нису била пуњена, тако да и поред слабог одзива обвезника није било могуће све војнике снабдети оружјем одећом и другом опремом. Стога су јединице из ових крајева слале за Скопље војнике који нису могле да се опреме, иако саме нису биле попуњене. У Санџаку су се редифи нарочито слабо одазвали позиву на мобилизацију. Не само што се сами нису одазвали већ су и резервисте низама спречавали да одлазе у своје јединице.
Као што се из изложеног види, мобилизација турске војске вршена је у веома тешким условима. Због тога она није могла да се изведе ни брзо ни потпуно. На источном (Тракиском) војишту, према ратном плану бр. 5, требало је да се мобилише укупно 479.628 војника. Али је до 18- ог дана мобилизације прикупљено свега 128.450 људи, тј. једва нешто преко четвртине предвиђених снага. Тако је уместо десет, формирано само пет пешадиских корпуса. Слично је било и на Западном војишту. Вардарска армија је успела да мобилише једва нешто преко половине предвиђеног састава. Због слабог одзива Шиптара од Скадарске редифске дивизије формиран је само један батаљон, а од Митровачке и Призренске такође само неки мањи делови. Јединице у Албанији које су раније ступиле у рат против Црне Горе наставиле су мобилизацију читавих 40 дана после објаве рата, тј. све док црногорска војска прекидом комуникације Скадар- Љеш, није извршила потпуну блокаду Скадра, али оне и поред тога нису успеле да се потпуно мобилишу. После објаве мобилизације јединицама у Албанији није стигао ниједан војник из Азије.
Према томе, нити су формиране све јединице, нити је и једна од мобилисаних успела да достигне бројно стање предвиђено мобилизациским планом. У томе нису успеле чак ни оне редифске дивизије које су наређење за мобилизацију добиле 23 и 24 септембра. Сем тога, чињеница да су све низамске дивизије попуњене знатним бројем редифа, а редифске обвезницима мусахфиза- говори да је и њихов квалитет био знатно испод предвиђеног.
Непотпуна и неблаговремена мобилизација принудила је турску Врховну команду да изврши читав низ промена у организацији ратних јединица. Она није успела да формира ниједан редифски корпус, већ је редифске дивизије укључивала у низамске корпусе. Сем тога, многе дивизије су добијале у свој састав пукове који им формациски нису припадали, а сличне измене су вршене и у саставу корпуса.
Вардарску армију требало је да сачињавају 5, 6 и 7 корпус (сваки са по три низамске дивизије), самостална Коњичка дивизија и Битољска, Штипска, Скопска, Митровачка, Приштинска и Призренска редифска дивизија.
Пети корпус је према ратној формацији требало има 13, 14 и 15 низамску дивизију. Међутим 14 дивизија је ушла у састав самосталног Струмског корпуса, па су у 5 корпус ушле 16 низамска и Штипска редифска дивизија. Бројно стање Корпуса у таквом саставу износило је 32.000 војника.
Шести корпус је по ратној формацији тре6ало да образују 16, 17 и 18 низамска дивизија. Међутим, пошто је 16 дивизија ушла у састав 5 корпуса, 6 корпусу је придата Битољска редифска дивизија. Из 17 и 18 дивизије од маја до септембра 1912 било је упућено у рејон Скадра осам батаљона, једна брдска батерија и једна митраљеска чета. У току мобилизације командант 6 корпуса упутио је захтев команданту Скадарског корпуса да му врати ове јединице. Командант Скадарског корпуса, међутим, сматрајући да би враћањем ових јединица његове снаге биле исувише ослабљене, вратио је само један батаљон из Тиране. Пошто је и 18 низамска дивизија била задржана у резерви комаданта Западне војске, 6 корпус је остао са свега две ослабљене дивизије јачине око 6.000 људи. У састав 7 корпуса је по ратној формацији требало да уђу 19, 20 и 21 низамска дивизија. Али пошто су 21 низамска и делови 19 и 20 дивизије били раније оријентисани према Црној Гори и пошто је Црна Гора раније ступила у рат, то су ове снаге и ангажоване против Црне Горе. У саставу 7 корпуса према томе остала је 19 низамска и делови 20 дивизије, а касније је ушла је и Скопска редифска дивизија укупно око 19.000 људи.
Ратним планом је било предвиђено да се формира Феризовићки (Урошевачки) одред од делова 20 низамске дивизије и Митровачке Приштинске и Призренске редифске дивизије. Међутим, Призренска и Митровичка редифска дивизија су само делимично формиране, а Гњилански пук Приштинске дивизије придат је Скопској редифској дивизији, те је уместо Феризовићког формиран Приштински одред од делова 20 низамске дивизије и Приштинског и Вучитрнског редифског пука јачине око 5.000 људи. Преостали делови 20 низамске и Митровичке редифске дивизије образовали су мање одреде у Косовској Митровици Новом Пазару Сјеници и Плевљима. Последња два била су орјентисана и према Србији и према Црној Гори. Према томе Вардарска армија је мобилисала свега око 65.000 људи. У целини узев, турска Врховна команда је била принуђена да рат отпочне снагама неколико пута слабијим од оних које је ратни план предвиђао.
Концентрација
Промене у организацији ратних јединица, које је Врховна команда била принуђена да изврши због слабог одзива обвезника, и због тешкоћа које су уласком Грчке у рат настале око пребацивања обвезника из Азије за попуну јединица на Балкану, негативно су утицале и на извршење концентрације, јер је јединицама требало мењати маршуте, односно планове припремљене за време мира. Према плану концентрација је требало да се заврши петнаестог или шеснаестог дана мобилизације. Међутим, због неуредног тока мобилизације, неке јединице су полумобилисане морале да отпочну покрет на концентрациску просторију, а неке чак и с мирнодопским саставом у нади да ће попуну извршити на концентрациској просторији. Та очекивања нису испуњена, као што ни јединице које су се дуже задржале на мобилизациским местима нису успеле да мобилизацију сасвим заврше. Турске снаге на Тракиском војишту концентрисане су непосредно југоисточно од линије Киркилис – Хаској. На тај начин, иако су биле далеко малобројније од оних које је план предвиђао, оне су сувише истурене и стављене под удар раније мобилисане и копцентрисане бугарске војске, која је већ 13 октобра прешла у офанзиву.
На западном војишту турска војска је концентрисана у пет оделитих група, обједињених под командом команданта Западне војске:
Самостални струмски корпус, у долини р. Струме, састава 14 низамска и Сереска редифска дивизија, јачине 21.000 војника.
Према Грчкој су концентрисане 22 и 23 низамска и Населичка и Јањинска редифска дивизија и један редифски пук (у Солуну), са око 30.000 људи. У Соровићу (Соровићево) овим снагама је нешто касније прикључена и редифска дивизија из Драме, а привремено и 18 низамска дивизија.
Према Црној Гори турска војска је концентрисана у две групе. У Скадру је формиран Скадарски корпус, састава 24 низамска дивизија, оформљена дивизија низама, Елбасанска редифска дивизија, један батаљон Скадарске редифске дивизије, укупне јачине на почетку рата 13.600 људи, док је касније имала 24.000 низама и редифа и 5.000 башибозука. У Метохији, Васојевићима и Санџаку образована је друга група састава 21 низамска дивизија, 31 пук 11 низамске дивизије, три батаљона 1 и 2 пука 1 низамске дивизије, један батаљон 55 пука 19 низамске дивизије и 59 пук 20 низамске дивизије. Готово све ове јединице биле су мирнодопског састава и имале су укупно 13.350 војника. Њима су прикључени делови Митровичке редифске дивизије, неутврђене јачине, из Мојковца Бјелог Поља и Рожаја.
Вардарска армија је претстављала главну групацију Западне војске. Према плану је требало да се она концентрише на простотији Скопље – Велес – Штип. Заштиту концентрације вршили су делови 7 корпуса и то: у правцу Криве Паланке, снаге јачине око два батаљона, једна брдска батерија и један коњички ескадрон, док је у рејону Биљача био истурен један јачи одред, састављен од низама редифа, нешто артиљерије и коњице. Коњичка дивизија је такође ради заштите концентрације била истурена између Куманова и границе.
Пети корпус мобилисао се: 13 дивизија у Солуну (с пуковима у Солуну, Ђевђелији и Караферији), 15 дивизија у Струмици (с пуковима у Струмици, Пехчеву и Петричу), 16 дивизија у Штипу (с пуковима у Штипу Кочанима и Велесу) и Штипска редифска дивизија такође у Штипу ( с пуковима у Штипу, Кочану и Велесу). Према плану, Корпус је требало да се концентрише у рејону Штип – Св. Никола. За извршење концентрације део снага овог корпуса могао је користити пругу Солун – Велес, затим пут Велес- Штип, а остали делови пут (Пехчево, Петрич) Струмица- Штип. Штаб корпуса и 13 дивизија превезени су железницом од Солуна до Велеса а затим су продужили пешке до Штипа. Петнаеста дивизија је из Струмице (односно њени пукови из Пехчева и Петрича) извршила покрет пешке у рејон Штипа.
Јединице 6 корпуса су се мобилисале: 17 дивизија у Битољу (с пуковима у Битољу, Кичеву и Прилепу), 18 дивизија у Дебру (с пуковима у Дебру, Тирани и Елбасану) и Битољска редифска дивизија у Битољу (с пуковима у Битољу, Дебру и Прилепу). Њихова концентрациска просторија је била у рејону Велеса. Убрзо после објаве рата од стране Црне Горе, команданту корпуса је било наређено да у Скадар упути Дебарски пук Битољске редифске дивизије, што је он и урадио.
Покрет 17 низамске и Битољске редифске дивизије вршен је по деловима почев од 16 октабра и то пешке правцем Битољ – Прилеп – Велес. У Велесу су се обе дивизије прикупиле 20 октобра увече. Седамнаеста дивизија је из Прилепа упутила један батаљон долином р. Треске за Качаник, ради ојачања одбране овог Теснаца.
Осамнаеста дивизија је задржана у Дебру да би завршила мобилизациј,у која је код ње нарочито неугледно текла. Касније она је пребачена у Битољ као стратегиска резерва, пошто Турци нису успели да пребаце из Азије снаге предвиђене за резерву, а затим је пребачена у Соровић, према грчким снагама које су наступале ка Солуну.
Деветнаеста дивизија 7 корпуса мобилисала се у Скопљу (с пуковима у Призрену, Куманову и Прешеву). Скопска редифска дивизија такође се мобилисала у рејону Скопља. Њихова концентрациска просторија је била у рејону Куманова, где су се обе прикулиле до 18 октобра.
Концентрација турске војске завршена је 20 октобра тј. осамнаестог дана мобилизације. У току концентрацијских покрета све јединице, а нарочито редифске, испољиле су озбиљне знаке недисциплине. Многи обвезници су самовољно напуштали своје јединице да би, наводно, бранили сопствене домове. Исхрана војске, како у току мобилизације, тако и у току концентрације, била је врло слабо организована. У магацинима је било хране у довољним количинама али јединице нису имале потребних позадинских органа који 6и обезбедили благовремено и уредно снабдевање. Обвезници који су се превозили из Азије добијали су храну само за један дан. Осталих дана вожње, као и после искрцавања, они су формално гладовали. Због тога су се, нарочито на концентрациској просторији, војници растурали по македонским селима да би нашли што за храну. Још пре почетка операција на Овчем Пољу је међу турским војницима било смртних случајева од глади. Све је то, разуме се, озбиљно слабило дисциплину и борбени морал турске војске.
Преласком турске Вардарске армије у напад на фронту 1 српске армије код Куманова била је поремећена оперативно-стратегиска замисао српске Врховне команде која је како је то изложено приликом разматрања српског операциског плана, очекивала да ће главне противничке снаге остати у одбрани на просторији Овчег Поља и да ће на тој просторији вероватно прихватити решавајућу битку. Међутим, иако су Срби нападом Турака били изненађени, због чега је Кумановској бици са српске стране учестовала само 1 армија без непосредног садејства крилних армија (2 и 3), ипак дејства српских армија до избијања у долину средњег тока р. Вардара, тј. Овлађивања Скопљем и Велесом, претстављају једну оперативно-стратегиску целину, која се с обзиром на место где се изводила одлучујућа битка могу назвати Кумановском операцијом. У оквир ове операције улазе и дејства помоћних снага српске војске на засебном ибарско- лимском правцу, јер је циљ тих дејстава био да се најпре овлађивањем Санџаком и касније наступањем Ибарске војске преко Косовске Митровице ка Метохији, осигура бок и позадина главних снага, у прво време у долини река Топлице и Мораве, а касније у долину река Пчиње и Вардара. Дакле, према замисли српске Врховне команде, дејства помоћних снага су чинила једну оперативну целину са дејствима главних снага српске војске, које су биле орјентисане према југу. Због тога су у оквиру Кумановске операције одређена дејства свих снага српске војске (укључујући и дејства бугарске 7 (Рилске) дивизије која се налазила у саставу 2 савезничке армије) све до избијања на линију Скопље-Велес.
Пошто се Кумановска операција развијала у три етапе то су ради прегледности операције као целине дејства савезничких снага на Вардарском делу војишта обрађена по етапама а не армијама и правцима (како су то практиковали историографи ове операције), док су дејства помоћних снага обрађена у посебном поглављу.