Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Организација
До младотурске револуције у Турској су војном обавезом били обухваћени само физички способни муслимани од 20 до 40 година. Чланом 17 Устава, који је ступио на снагу после револуције, ова обавеза је проширена на све физички способне грађане од 20 до 45 година старости без обзира на верску припадност. Тиме је бројно стање обвезника било знатно увећано. Као поморска земља Турска је имала сувоземну војску и ратну морнарицу. Према организацији из 1911. године, сувоземна војска се делила на оперативну и резервну војску и последњу одбрану.
Оперативну војску су сачињавали стални кадар (низам) и његова резерва (ихтијат), који су обухватали девет годишта обвезника. Рок службе у сталном кадру износио је три године. Обвезници су следећих шест година приипадали ихтијату.
Резервна војска се делила на редиф I и редиф II класе. У редифу I класе били су војници који су одслужили војни рок у низаму и ихтијату, а у редифу II класе они који су због породичних и других разлога, у низаму служили скраћени рок од 3 – 9 месеци, или су већ одслужили прописани рок у низаму, ихтијату и I класи редифа. Рок службе у I класи износио је шест, а у II класи три године.
Последњу одбрану (мустахфиз) сачињавали су обвезници од 38 до 45 година старости, тј. они који су отслужили прописни рок у оперативној и резервној војсци и добровољци младићи од 18 до 20 година. Посгојале су две категорије обвезника последње одбране: добровољно уписани и обавезно уписани. Први су били из приграничних области и употребљавани су за ојачање граничних обезбеђења, а други из унутрашњости земље.
Поред регуларне (низама, редифа и мустахфиза) у Турској је од 1891. године постојала и нерегуларна војска, тзв. I аширетска коњица „хамидије”. Ова коњица је, по угледу на руске козаке, организована од курдских племена, која због номадског начина живота, нису била обухваћена војном обавезом. Њени припадниди су се делили на три класе. Прва, припремна, обухватала је младиће од 18 до 21 године који су сваке године позивани на једномесечну вежбу. Друга низамска, обухватала је следећих дванаест годишта. Они су позивани на вежбу 1-4 месеца годишње. Даљих дванаест годишта сачињавало је редиф, од којих је само један део (млађа годишта) позиван на вежбу од 1-2 месеца у две године.
Редовна сувоземна војска имала је главне родове: пешадију, коњицу, артиљерију и инжењерију и помоћне: санитет, комору, административне делове, радничке, ватрогасне и милициске трупе, жандармерију и добровољце- башибозук.
Подофицири турске војске имали су чинове: онбаша (каплар), чауш (поднаредник) и башчауш (наредник), а официри мулазим сани (потпоручник), мулазим јавел (поручник), јузбаша (капетан), бимбаша (мајор), кајмакам (потпуковник), миралај (пуковник), лива (генералмајор), ферик (генералпотпуковник) и мушир.
Војнотериторијална подела и командовање
У војноадминистративном погледу државна територија Турске била је подељена на шест редифских армиских инспекција; прва са седиштем у Цариграду, друга у Солуну, трећа у Ерзеруму, четврта у Багдаду, пета у Адану и шеста у Смирни (Измиру). Ове инспекције су се даље делиле на 54 редифске дивизиске области, 173 пуковска и 494 батаљонска редифска округа. Редифске јединице у миру нису имале стално кадровско језгро. Задатак територијалних редифских команди био је евиденција обвезника, регрутација и припрема за мобилизацију.
Врховни комадант целокупне оружане силе био је султан. До младотурске револуције, под његовим претседништвом радила је Велика војна инспекциона комисија састављена од 25 генерала и виших официра, чији је задатак био да ради на унапређењу, усавршавању и јачању целокупне сувоземне и поморске војне силе, док су оружаним снагама непосредно руководила три министарства: Министарство војно, Министарство артиљерије и Министарство морнарице.
Године 1909. и 1910. извршена је реорганизација органа врховне војне управе, чији је циљ био јачање улоге Министарства војног. Те измене су вршене по угледу на немачку војну управу и под непосредним руководством немачке војне мисије с генералом Колмаром фон дер Голцом на челу. Образован је Војни савет под претседништвом министра војног. Министру је потчињена и Управа артиљерије, чији је раније министарство укинуто док је Министарство морнарице и даље остало самостално.
У оквиру Министарства војног радило је десет одељења (са по 2-6 секција) и пет инспекција родова. Главни генералштаб био је независан од Министарства војног.
Систем попуне и снабдевања
Систем попуне турске војске људством био је у основи територијалан. Редифске команде су регрутовале људство за низамске јединице у миру и вршиле све послове око евиденције обвезника и припреме мобилизације у случају рата. У време мобилизације оне су упућивале одређене категорије обвезника у низамске јединице, а у својим јединицама задржавале обвезнике редифа. Пошто се дислокализација низамских јединица није потпуно поклапала с територијама с којих су попуњаване, то се у погледу њихове попуне нужно отступало од поменутог принципа. Тако су низамске јединице биле стављене у неповољнији положај од редифских, иако је овим последњим у рату била намењена другоразредна улога.
Подофицирима су јединице попуњаване из подофицирских школа и из пуковских родовских школа, а активним официрима из академије (пешадиске, коњичке, артиљериско-инжињериске и поморске) и из трупе од подофицира који су положили продвиђени официрски испит. У војне академије су примани свршени ученици војних гимназија. Резервни подофицири су добијани од обвезника на отслужењу кадровског рока који су се нарочито истицали у обуци. Подофицири који су отслужили шест година у сталном кадру, положили прописнии испит и били најмање месец дана на вежби у редифу – постајали су резервни официри. Сем тога, резервни официри су школовани у специјалној једногодишњој школи за резервне официре. Они који су постали резевни официри од подофицира могли су напредовати до чина капетана а остали до чина мајора, изузев оних који су као активни официри пензионисани у вишем чину.
Пред рат 1912. године предузете су мере и за реорганизацију службе снабдевања турске војске. И у овом случају као и иначе, за узор је служила организација ове службе у немачкој армији. Предвиђено је било да се организују бојна трупска и колонска комора, а при штабовима корпуса, дивизија и пукова (у пешадији и код батаљона) организована су складишита убојног материјала и друге опреме. Међутим, те мере до почетка рата нису у целини спроведене, нити су јединице у рату имале предвиђене позадинске делове. Стога се при снабдевању јединица много полагало на реквизицију од становништва. Пољских пекарница у јединицама такође није било, већ је предвиђено да се за печење хлеба реквирирају приватне пекарнице с радном снагом. Недостаци у организацији позадине много су умањивали маневарску способност турске војске, а оријентација на снабдевањем путем реквизицнје потстицала је на пљачку становништва.
Санитетска служба је такође била слабо организована. Формација је предвиђала у батаљонима и пуковима превијалишта, у дивизијама пољске болнице прве и друге линије, а у корпусу покретне болнице, али је и то остало само на хартији. За организацију ове службе недостајало је стручно особље и материјална средства.