Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Преглед историског развоја
Све до половине 19 века организација црногорске војске није се заснивала ни на каквим писаним законским прописима. Током дуготрајног периода борби црногорског народа против страних завојевача, у првом реду Турака, важио је у Црној Гори неписани закон по коме су сви мушкарци били дужни да у сваком тренутку, када затреба, стану у одбрану своје слободе. Кроз читав тај период војска је била организована на племенској основи и њоме су командовале племенске старешине: кнезови, сердари и војводе. Јединство војске обезбеђивано је јединством циља и националних интереса, из чега су и произилазили дисциплина, морал, истрајност и све врлине Црногораца као ратника. Тек је у Законику кнеза Данила предвиђена обавеза да сваки Црногорац хита с оружјем на зборно место чим чује за ратну опасност која прети држави. Тим Закоником је и издаја отаџбине оквалификована као највећи злочин.
Кнез Данило је укинуо кнежевска звања племенских старешина и завршио увођење звања племенских капетана, започето још за време Петра II. Капетани су, као и њихови претходници, имали управну, судску и војну иласт. Године 1853 племена су, у војном погледу, подељена на стотине, а ове на десечарије. На чело стотина постављани су стотинаши, а на чело десечарија десечари, који су овим јединицама руководили у рату. У миру, они су на свом подручју помагали капетане у вршењу управне и судске власти. Сем тога, кнез Данило је из свих племена издвојио 1.000 војника, од којих је формирао гарду. Гарда је такође била подељена на стотине.
Упоредо с мерама које је предузимао у циљу реорганизације и централизације државне управе, кнез, доцније краљ, Никола наставио је рад и на реорганизацији црногорске војске. То је био веома сложен посао. Због тешких материјалних прилика земље и јаких племенских традиција и даље се морао задржати племенски начин организације војске. Стога су прве мере кнеза Николе углавном ишле за тим да се организација војске подеси тако да не буде сувише великих разлика у бројности и јачини појединих јединица. То је требало да се постигне на тај начин што ће племена да се организују у батаљоне и бригаде, а братства, односно села, у чете. Стога је 1870 године једна специјална комисија извршила попис војске. У спискове су уведени сви физички способни мушкарци од 16 до 60 година, којих је било укупно 16.700.
Идуће, 1871 године кнез Никола је издао уредбу по којој је сва црногорска војска организована у седам бригада, са укупно 29 батаљона и једном брдском батеријом. Организоване су следеће бригаде: Катунска (четири батаљона), Херцеговачка (четири батаљона), Бјелопавлићка (четири батаљона), Пиперско-братоножићко-ровачка (три батаљона), Морачко-васојевићка (четири батаљона), Ријечко-црмничка (четири батаљона) и Бригада гарде. Ова последња била је формирана од по једног батаљона с територије првих шест бригада.
Батаљони су овом уредбом били подељени на чете, чете на водове, а ови на по два полувода. На челу батаљона био је командант чина командира, а његов заменик је био у чину поткомандира. Четама су командовали млађи официри, а водовима и полуводовима подофицири: водници и десечари.
Батаљони и чете имали су своје барјактаре и трубаче, сваки барјактар је имао по два заменика и четири пратиоца. Барјактарству се по традицији придавао велики значај и оно је било наследно.
Увођењем посебних војних старешина, које је ова уредба предвидела, племенски капетани су изгубили војну власт. Даљи корак у правцу централизације државне, а тиме и војне управе учињен је 1874 године. Те године је, наиме, реорганизованом Сенату остављена само судска власт, док су за унутрашње послове, финансије и војне послове образоване такозване управе. Пет година касније Сенат је сасвим укинут, а уместо њега и поменутих управа образована су министарства и Велики суд.
После рата с Турском 1876 – 78 године и Берлинског конгреса на новоослобођеној територији организоване су војне јединице, а 1880 године донесена је нова уредба о организацији војске. Том уредбом је војска подељена на две класе. Прву су сачињавали млађи и здрави људи. То је био, по речима кнеза Николе, “овијани полетар црногорски”. У другу класу су уврштени старији, али још јаки људи, “окушани јунак”, како је говорио кнез. Ново је у овој уредби било још и то што је гарда укинута. Црногорска је војска сада бројала 42 батаљона, од којих четири муслиманска.
Све до 1896 године у Црној Гори није било стајаће војске. Те године је у Цетињу формиран први такав батаљон, а новембра 1903 у Подгорици други. Та два батаљона, с подофицирском школом, о којој ће касније бити речи, сачињавали су бригаду, с командом у Цетињу. Они су служили само за четворомесечну обуку младића с навршених 25 година живота, а не и као кадровско језгро будућих ратних јединица, што значи да њихово постојање ни у чему није мењало карактер и дотадашњу организацију војске.
Због финансиских тешкоћа земље, крајем 1905 године ти батаљони су расформирани.
Значајније измене у организацији војске извршене су Уредбом о формацији војске од 1908 године. Овом уредбом је територија Црне Горе први пут подељена на четири дивизиска округа (цетињски, подгорички, никшићки и колашински), са једанаест бригадних и 52 батаљонска округа. Сваки округ је давао по једну одговарајућу јединицу, тј. укупно је било четири дивизије (једанаест бригада, односно 52 батаљона – члан 2). Тиме је црногорска војска по форми постављена на савремене организациске основе, али је у суштини њена организација и даље остала племенска и братственичка.
Све поменуте уредбе регулисале су питања која су искрсавала услед територијалних, административних и других промена у земљи, али оне нису регулисале сва права и дужности грађана и државних органа у вези с војном обавезом. Тај недостатак је надокнадио Закон о устројству војске књажевине Црне Горе од 1910 године. Црногорска војска је ступила у рат 1912 године организована на основу тог закона.
Организација војске
Законом о устројству војске, на основу члана 122 црногорског устава, уведена је општа војна обавеза за све црногорске држављане. Обавеза је трајала од 1 јануара оне године у којој је обвезник навршавао 18 година до 31 децембра оне године у којој је навршавао 62 године живота (члан 4). Уколико је неко, због физичких или душевних недостатака, био привремено или стално неспособан за службу у војсци, ослобађан је војне обавезе, али је био дужан да плаћа војничком фонду суму од 10% од целокупног годишњег пореза за све време док та неспособност траје, односно док би нормално трајала његова војна обавеза (члан 11).
Према физичкој способности, с обзиром на опсег напора везаних за војничку службу, војска се делила на регрутску класу, активну војску и резерву.
У регрутској класи обвезници су служили две године, и то од 1 јануара године у којој је почињала њихова војна обавеза до 31 децембра године у којој су навршавали 19 година. Обука регрута је извођена у регрутним батаљонима при штабовима дивизија током ове две године, али није могла да траје више од дванаест месеци (члан 7).
Активна војска се делила на прву и другу класу. Рок служења у њој трајао је 33 године, тј. од завршетка службе у регрутској класи до 31 децембра оне године у којој је обвезник навршавао 52 године. У прву класу су одређивани војници здрави, физички јаки и способни да издрже све ратне напоре, а у другу сви они који због физичких или било каквих недостатака нису одговарали условима за прву класу (члан 7). Друга класа је вршила службу у позадини, првенствено у “покретним установама” (члан 98).
У резерви је служба трајала десет година, тј. од истека рока службе у активној војсци до крајње границе војне обавезе. Резерва је одређивана на службу у непокретним позадинским установама, али је у недостатку војника друге класе могла да служи и у покретним. По потреби резерва је могла да попуњава и јединице прве класе, а предвиђано је чак да се у случају нарочите потребе од ње формирају и посебне јединице за ратне операције (члан 108).
Сем тога, све класе обвезника Министарство војно је делило – “према чисто војним потребама” – на родове и струке (члан 8).
На сталној служби у војсци рачунали су се официри који су командовали четама, батеријама и батаљонима, као и они који су вршили службу при позивању војника на вежбе, скупове и сл., а такође подофицири, официри и војно-грађански чиновници на специјалној служби у Министарству војном, командама дивизија и бригада, оружним радионицама, слагалиштима, заводима и другим војним установама (члан 114).
Закон је предвиђао чинове, за официре: потпоручник, поручник, капетан, командир, бригадир и дивизијар, а за подофицире: десечар и водник (топовођа). Војно-грађански чиновници су имали класе, од прве до седме (члан 123 и 191).
Према родовима оружја официри су могли бити: пешадиски, артиљериски и пионирски, а по струци: генерал – штабни, војнотехнички, војносудски и интендантски. Та подела није важила за бригадире, и дивизијаре, јер су њихови чинови били општи за све родове и струке (члан 124).
Десечари су се бирали од бољих и писменијих војника, који су с успехом завршили регрутска вежбања и једномесечни курс при штабу дивизије. Из редова десечара на исти начин су се бирали водници. Њихов курс је трајао 40 дана. После једне до три године службе у водничком чину, водник је могао завршити осмомесечни курс при Министарству војске и да буде произведен у чин потпоручника.
Закључно до чина командира, сви официри су могли бити унапређени у виши чин тек пошто проведу одређени број година у свом чину и положе прописане испите (члан 125). За капетане које је требало унапредити у чин командира важио је и један посебан пропис. Наиме, за попуну упражњеног места командира расписиван је конкурс, у пешадији у оквиру батаљона, а за артиљерију у оквиру (пешадиске) бригаде. Изабрани кандидат је полагао испит, па тек онда унапређиван (члан 145).
Да би стекао право на унапређење у чин бригадира, командир је морао да проведе у свом чину најмање осам година и да за то време најмање четири пута учествује на маневрима или већим тактичким вежбама, као начелник штаба здруженог одреда. Сем тога, услов за унапређење је био и упражњено место (члан 166). На сличан начин је и бригадир стицао право на унапређење у чин дивизијара. Он је у чину бригадира морао да проведе најмање десет година и, уколико ради у Министарству војном или „стоји на челу рода оружја или струке”, а не командује бригадом, морао је најмање четири пута командовати здруженим одредом на великим маневрима и од врховног команданта добити оцену да је способан да командује ,,великијем јединицама” (члан 167).
Унапређења без испита могло је бити само за ратне заслуге.
Официри преведени из активне војске у резерву задржавали су чин који су имали на дан превођења. Они су се могли унапређивати само у рату, за ратне заслуге (члан 106).
Официри на специјалној служби морали су имати средњу школу и официрску школу, завршену у земљи или у иностранству. Они који су официрску школу завршили у иностранству морали су да полажу испит из организације, администрације, правила и прописа црногорске војске. Министар војни је могао за њих да организује и контролне испите из главних војних предмета (члан 154 и 155).
Војнотериторијална подела и систем командовања
У војнотериторијалном погледу, као што је већ речено, Црна Гора је била подељена на четири дивизиска, једанаест бригадних и 52 батаљонска округа. Дивизиски окрузи су имали по два до три бригадна округа, бригадни по четири до шест батаљонских, а батаљонски по три до осам четних (члан 3 Уредбе о формацији). Бригадни окрузи су имали територијалне називе и бројне ознаке од 1 до 11. Батаљонски и четни окрузи такође су имали територијалне, односно племенске називе и бројне ознаке: у оквиру бригаде, за батаљоне, од 1 до 6, у оквиру батаљона, за чете, од 1 до 8.
Кнез, као шеф државе, био је врховни командант војске. Он је војску могао да употреби у рату против спољног непријатеља или “за одржавање реда и законитости у земљи” (члан 210 Закона). Он је објављивао рат и закључивао уговор о миру, а прелаз војске из мирнодопског у ратно стање, и обратно, оглашавао прогласом. На предлог министра војног, кнез је указом прописивао организацију и формацију војске, састав родова и служби, организацију штабова, установа и војних завода, затим наоружање, одећу и опрему војске итд. У рату је орган врховног команданта био Главни штаб (Врховна команда), који су сачињавали: министар војни; пратња врховног команданта (по личном кнежевом избору); ађутантура, са генерал-ађутантом (дивизијаром), првим и другим ађутантом, два ордонанс-официра, алај-барјактаром и трубачем; канцеларија, са секретаром, једним чиновником министарства иностраних дела и послугом; службено особље Врховне команде; лични лекар, управитељ, личне слуге, кухињска послуга и дворска штала; затим перјаничка чета (око 100 људи) и војна музика.
Министар војни је био „главни начелник” свих грана војне управе (члан 215 Закона). Он је био непосредно потчињен врховном команданту, а исто тако и пред Народном скупштином одговоран за “свакодобну ратну готовост војске” (члан 217 Закона). Министар је премапотписивао, примао и објављивао војсци кнежеве налоге, издавао наређења и упутства војним установама, потврђивао упутства потчињених му установа, тумачио и разјашњавао све евентуалне неспоразуме који би потекли из постојећих прописа и упутстава. Пошто је био одговоран за дисциплину, ред, обуку и чување оружја и другог материјала у војсци, он је био дужан да у том смислу, сам или преко одговорних лица, врши одговарајућу инспекцију.
Министарство војно је било највиша установа за непосредно руковођење војском и спровођење у живот свих наредби и наређења врховног команданта. У складу с природом задатака, оно се делило на следеће органе: кабинет министра војног; генералштабно одељење, са отсецима: извиђачко-оперативним, мобилизациским и стратегиско-историским; самосталне отсеке: пешадиски, артиљериско-инжињериски, административни, војносудски, санитетски и регистратуру. При њему су постојали као помоћни органи: артиљериска инспекција, административни инспектор и управа војних радионица.
Шеф кабинета је уједно био помоћник министра. Он је био одговоран за рад и координацију одељења и отсека министарства.
Генералштабно одељење је имало задатак да проучава и предлаже мере које се односе на организацију и формацију војске, израђује ратне планове, води рачуна о моралном и материјалном стању војеке, проучава земљу у војно-географском погледу, у погледу одбране, утврђивања и саобраћаја, прати и оцењује успех у настави, васпитању, тактичкој спреми војске и официра, руководи већим вежбама, предлаже нове прописе и правила, и уопште се стара да “тактичка и маневарска способност” војске буде на “савременој висини”.
Сем тога, задатак овог одељења је био да прати и проучава организацију, формацију, дислокацију, наоружање и све остало што се односи на војну силу суседних земаља.
На челу генералштабног одељења требало је да стоји начелник генералштаба, ранга команданта дивизије, уколико је бригадир, односно команданта бригаде, уколико је командир, а именовао би га краљ. Ова одредба, међутим, није спроведена у живот, тј. црногорска војска није имала свог генералштаба.
Пешадиски отсек се старао о усавршавању и евентуалној реорганизацији пешадиских (стрељачких) и митраљеских јединица, жандармерије, војне музике, коморских резервних јединица, дворске страже, ађутантуре, војних школа, курсева и завода и распоређивао пешадиске старешине. Сем тога, дужност му је била да обезбеди једнообразност наставе и васпитања у војсци, тумачења закона, прописа и упутстава, да израђује годишње наставне планове како за обуку и вежбе војске, тако и за наставу у школама, као и да руководи војним вежбама и гађањима у средњим школама.
Сличне послове, само у односу на артиљерију и инжињерију, обављао је артиљериско-ижињериски отсек. Дужност овог отсека је била и да снабдева јединице артиљериско-техничким и инжињериским материјалом, саобраћајним средствима, коњима, муницијом и другом опремом.
Административни отсек је обављао финансиске послове око исплате хране, опреме и других набавки за војску и исплате официра и другог особља на служби у војсци.
Судски отсек је обављао послове војног судства, вршио контролу примене дисциплинских и других прописа и заступао војна лица и установе код грађанских судова.
Артиљериско-инжињериска инспекција је вршила прегледе артиљериске, инжињериске и друге опреме и проверавала готовост људства и опреме за рат.
Административни инспектор је вршио инспекцију јединица друге класе, интендантских органа и слагалишта, у погледу дисциплине, извежбаности у вршењу дужности, брзог формирања јединица у случају рата итд. Управа војних оружних радионица вршила је сличан надзор над радом главних и трупних радионица.
С обзиром на територијално-племенску организацију војске, све команде дивизија, бригада, батаљона и чета биле су истовремено и команде одговарајућих војних округа, тј. биле су истовремено и војнотериторијалне и трупне команде. Оне су се бринуле о евиденцији обвезника, о благовременом позиву на прво и друго регрутско вежбање, о превођењу обвезника из класе у класу, према годинама старости и другим предвиђеним условима, вршиле одговарајуће припреме за мобилизацију итд. и истовремено функционисале као команде одговарајућих јединица.
Систем попуне и снабдевања
Систем попуне црногорске војске био је територијалан, у складу са њеном територијално-племенском организацијом. Наиме, сви обвезници припадали су јединици (чети, батаљону, бригади и дивизији) на чијој су територији били стално настањени. Припадници регрутске класе ишли су на обуку у регрутни батаљон своје дивизије, а по завршеној обуци превођени су у прву класу активне војске и увођени у списак чете свога села, односно братства. Обвезници друге класе с територије једне бригаде сачињавали су коморски батаљон те бригаде, а све бригаде једне дивизије давале су сразмеран број обвезника друге класе за формирање коморског батаљона дивизије.
Артиљериске, инжињериске, извиђачке и санитетске јединице такође су попуњаване с територије читавог дивизиског округа, тј. свака бригада је давала одговарајући број обвезника за попуну ових јединица.
Све до 1871 године црногорски војник је, “поред главне сврхе да се бије са непријатељем, морао водити бригу да се снабдијева сам са свијем, што му на бојишту треба”, јер Црна Гора није имала финансиских средстава за снабдевање своје војске, нити је било позадинских установа или органа који би, на било који начин, организовали снабдевање војске. Тек уредбом о организацији војске од 1871 године предвиђене су извесне мере у циљу организовања службе “војног интендантства” у рату. Било је, наиме, предвиђено како поједини водови у чети “да врше службу послуге при војсци и на операционим линијама”. У племенима су ову “послугу” вршили старци и млађи људи неспособни за рат. Сем тога, требало је да се изврши попис стоке за клање, јахаћих и товарних коња, које је требало користити за потребе војске.
У истом циљу је 1875 године издата посебна уредба којом је прецизирано да водови у четама обављају “сву војну послугу” наизменично, у рату по један а у миру по три месеца. Обично је свака три месеца (у миру) вршена смотра батаљона, на којој је проверавана исправност наоружања, опреме и коморе. Бригу о уредном вршењу “послуге” водио је заменик команданта батаљона (поткомандир).
Године 1902 издата је нова уредба о војној “интенданци”, која је допуњена 1906 године. Њоме је било предвиђено формирање треће класе народне војске, чији је искључиви задатак био да врши интендантску службу. Ту класу су сачињавали старији људи и физички неспособни за службу у првој и другој класи. Сем тога, сви грађански чиновници били су обавезни да у рату врше дужност у војној „интенданци” (стр. 3). Обласни управитељи су у рату добијали војну власт и претстављали су спону између министарства војног и племенских капетана, односно претседника варошких општина. Племенски капетани су били дужни да врше попис стоке за клање, товарних коња, разних алатки, посуђа и других потреба за војску. Од објаве рата па до демобилизације војске они су били дужни да сваком официру или чиновнику интендантуре издају на признаницу све што им за потребе војске буду затражили (стр. 6). За обављање ових послова племенски капетани су имали помоћно особље: писаре, кметове, пандуре и војнике треће класе из својих капетанија.
Уредбом о формацији целокупне војске 1908 године предвиђено је да свака дивизија и бригада имају по један коморски батаљон за обављање службе снабдевања. Коморски батаљон Колашинске дивизије делио се на три, а батаљони осталих дивизија на по четири коморске колоне. Четврте колоне коморских батаљона Цетињске, Подгоричке и Никшићке дивизије образовале су у рату коморску чету Врховне команде (члан 20 и 21).
Колоне коморских батаљона делиле су се на отсеке, водове и десечарије. Отсеци су били: мунициски, тајински, санитетски и пионирско-алатни. Мунициски отсек у свакој колони дивизиског коморског батаљона преносио је по једну попуну муниције за дивизиску артиљерију и извиђачку чету. Први тајински отсек носио је једнодневни оброк хране за штаб дивизије и приштапске делове и зоб за коње за два дана, док су други и трећи отсек носили људску и сточну храну за три дана за те делове. Трећи отсек је, сем тога, носио храну и за дивизиски лазарет. Санитетски отсек је образован од 1 и 2 вода дивизиске санитетске чете и био је у саставу друге колоне коморских батаљона. Овај отсек је образовао дивизиски лазарет. У формацији се ништа не говори о пионирско-алатном отсеку дивизиских коморских колона.
Бригадни коморски батаљони су такође имали по три колоне, од којих су прва и трећа имале мунициски и тајински отсек, а друга још и санитетски и пионирско-алатни. Мунициски отсеци све три колоне носили су по једну попуну муниције за бригаду. Сваки отсек се делио на по два вода. Први водови су имали онолико десечарија колико је бригада имала батаљона, те је свака десечарија преносила муницију за један батаљон и митраљеско одељење, као и део муниције за извиђаче, пионире и ордонансе бригаде. Други водови су имали по две десечарије, од којих је свака преносила по једну попуну муниције за два топа.
Тајински отсек прве колоне бригадног коморског батаљона преносио је храну за људство и стоку бригаде за један дан, а отсеци друге и треће колоне за три дана.
Бригадни санитетски отсек је формиран од једног вода дивизиске санитетске чете; он је имао онолико десечарија колико је бригада имала батаљона. У рату је овај отсек образовао бригадно превијалиште.
Пионирско-алатни отсек је такође имао за сваки батаљон по једну десечарију.
Војска је снабдевана храном првенствено од реквизиције у позадини, мањим делом из државних резерви (углавном из увоза), а затим и из месних извора. У Балканском рату је снабдевање вршено на следећи начин.
Већ првог дана мобилизације главна интендантура је наредила племенским капетанима да отпочну реквизицију. Реквирирана стока је прикупљана за Приморски одред у Бару, за Зетски у Подгорици и за Источни у Андријевици, Колашину и Жабљаку. Убрзо по преласку границе Источни одред се снабдевао с новоослобођене територије, те је стока реквирирана на подручју његових јединица касније слата Зетском одреду.
Из депоа у Бару стока је упућивана делом у с. Катрколу а делом у с. Цкла (касније у с. Зогај), одакле је дељена батаљонима и четама. Док је Зетски одред наступао ка Скадру, стока је из депоа у Подгорици дотеривана у бригадне биваке, а по стабилизовању фронта код Скадра, организован је истакнути сточни депо у с. Груди. У Груди су интендантски органи делили стоку бригадама и, даље, батаљонима и четама.
Хлеб за Зетски одред и леву колону Приморског одреда припреман је у Подгорици и Плавници. Из Подгорице је превожен до Плавнице реквирираним колима, а од Плавнице шлеповима, које је вукао бродић “Даница” до с. Риоли, где је било главно интендантско слагалиште Зетског одреда, односно до с. Зогаја, за леву колону Приморског одреда. Остале јединице Приморског одреда снабдеване су хлебом из Бара и Улциња.
Сир, дуван, чај, ракију, кафу, шећер итд., као и рубље доносиле су војницима жене, које су, нарочито из подгоричке и цетињске области, врло често обилазиле своје мужеве, синове и браћу. Позади борбене линије жене су прале и крпиле војницима рубље и одећу, а оне које су се у посети нашле за време борбе – извлачиле су и превијале рањенике, или чак и саме учествовале у борбама.
Непосредно пред рат набављено је 100.000 кг сланине. Овим намирницама држава се у току рата снабдевала из увоза. Набавке су вршене у Италији и Аустро-Угарској, а увоз је обављан преко Котора, Бара и Улциња. Од Бара до Вирпазара постојала је пруга уског колосека и малог капацитета, али је с упоредним колским путем на истој релацији обезбеђивала нормалан транспорт увезених намирница. Главни магацини били су у Бару и Подгорици.
Сем тога, Црна Гора је располагала релативно богатим сточним фондом, тако да се ни у сточним производима није оскудевало. Једино је у рејону Скадра владала озбиљнија оскудица у пијаћој води. Исхрана коња је била знатно слабија, јер зоби и сена није било у довољним количинама.
Главна мунициска слагалишта су била у Подгорици и Бару. Дотур је вршен за Приморски одред до с. Катрколе и Зогаја, а за Зетски одред до с. Риоли. Зетски одред је организовао пребацивање муниције до села Груде, Бокши и Дришти, одакле су директно снабдеване бригаде и батаљони. Источни одред је преко својих коморских батаљона организовао снабдевање из мунициских слагалишта у Колашину и Андријевици, а касније из оних у Беранама п Андријевици.
Неке посебне припреме за организацију санитетске службе до рата нису вршене, сем што ;је сваки батаљон имао по једног санитетског подофицира. За болничаре је предвиђено да се узимају младићи који још нису дорасли за службу у борбеним јединицама.
Црна Гора је пред рат имала свега шеснаест лекара. За организацију санитетске службе у једном оваквом рату то је било исувише мало. Међутим се претпостављало да ће се у иностранству наћи довољно хуманитарних организација које ће у току рата понудити своје услуге Црној Гори. Ова предвиђања су се обистинила, чак и преко очекивања: из иностранства је дошло 86 лекара. То је, с црногорским лекарима и са шест турских заробљених лекара, влади изгледало довољно за све потребе војске и народа. Тако је већ крајем 1912 године црногорска влада одбила неке понуде из иностранства за слање новог санитетског особља. С лекарима је из иностранства дошао и велики број помоћног особља, а донесена је и већа количина санитетског материјала.
Озбиљнију тешкоћу је претстављало то што по јединицама нису били одређени носиоци рањеника који би се бринули о извлачењу и евакуацији рањеника, него су то најчешће радили рођаци рањеног, те је тако знатан број здравих војника напуштао борбене редове, чак и онда кад су на положају били неопходни.