Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
После рата од 1877/8 године озбиљнији рад на припреми ратног плана за офанзиван рат против Турске отпочео је у српском Главном генералштабу тек 1897. године. Те године је Генералштаб, после свестраније студије и анализе услова у којима се Србија могла наћи у офанзивном рату против Турске, дошао до закључка да такав рат у циљу остварења својих националних тежњи и аспирација она може водити само у савезу с другим балканским државама -Бугарском, Црном Гором и Грчком. Полазећи од тога он је исцрпно разрадио основну оперативну идеју савезничког рата и ратног плана Србије.
Идеја савезничког рата против Турске заснована је на свестраној анализи турских ратних могућности и на исцрпним прорачунима односа савезничких и турских снага из европског дела Турске и оних које би Турци могли пребацити из Мале Азије, као и на прорачунима времена потребног за мобилизацију и концентрацију савезничких и турских снага у Европи, односно времена и транспортних могућности за пребацивање турских снага из Азије на савезничке фронтове на Балкану. На основу ових прорачуна српски Генералштаб је дошао до закључка да би Турска у почетку рата била и сувише слаба у односу на савезнике, те не би одмах могла да отпочне офанзиву, него би објективно морала да остане у одбрани на свим савезничким фронтовима, како би тиме створила време за довлачење снага из Азије. Такав положај Турске на почетку рата у условима неутралног држања суседних држава, према оцени српског Генералштаба, пружао је савезницима услове да истовременом одлучном офанзивом са својих националних територија потуку европске турске снаге пре него што буду ојачане снагама из Азије, а доцније и да почесно туку и оне снаге које би Турци успели да пребаце из Азије.
На тим основама је био израђен и пројект ратног плана Србије у оквиру савезничког рата. Оцењујући да је кумановско-скопска висораван, са Скопљем као утврђењем, главни објект на српско-турском ратишту где би се највероватније канцентрисале главне турске снаге које би биле оријентисане према Србији, Генералштаб је идеју српског ратног плана усмерио ка том објекту са циљем да се пошто се њиме овлада, операције продуже у правцу Битоља, Солуна или Сереза, а касније ако то ситуација буде налагала, обалом Белог Мора ка р. Марици у циљу сједињавања са бугарском војском.
У духу ове идеје, главне снаге српске војске требало је да дејствују из долине р. Мораве од Врања ка долини р. Вардара, а помоћне из долине р. Топлице и р. Медвеђе ка Приштини и Косову, док би слабије снаге из правца Рашке и Јавора биле упућене у Новопазарски Санџак.
Према оперативној замисли Генералштаба требало је да помоћне снаге овладају Косовом – Приштинским и Новопазарским Санџаком – и долином Белог Дрима и да тиме прошире оперативну основицу и створе сигурност пазадине главних снага у њиховом наступању из долине Мораве у долину Вардара. Према овом пројекту ратног плана, однос снага на главном и помоћном правцу требало је да буде 2:1. Наиме, од десет пешадиских дивизија и једне коњичке бригаде колико је било предвиђено да се мобилише, на главном правцу у рејану Врања, требало је да се концентрише шест пешадиских дивизија и коњичка бригада са одговарајућом артиљеријом и другим ојачањима на помоћном правцу, према Косову, три а према Санџаку једна пешадиска дивизија. Међутим, пошто је Генералштаб предвиђао могућност да би Турци на Косову могли имати и нешто јаче снаге и стим у вези уочавао је осетљивосг бока и позадине главних снага које би наступале из долине Мораве у долину Вардара у ратном плану, у оквиру разматрања идеје маневра, разматрана је и комбинација да се три пешадиске дивизије и коњичка бригада из састава главних снага на моравско-вардарском правцу у прво врете концентришу у рејону Лесковца, како би се касније, када се утврди какве ће се турске снаге налазити на косовском правцу, тим снагама у почетним операцијама могле ојачати помоћне снаге у циљу што бржег овлађивања Косовом и стварања слободе дејства на главном правцу. Или, ако то не буде потребно, да се ове снаге већ од почетка операција сједине са снагама код Врања за дејство на главном правцу. Пошто је министар војни усвојио ову комбинацију, за њу је, у септембру 1897 израђен и план концентрације.
Студија о могућности савезничког рата против Турске и ратни план Србије који је израдио Главни генералштаб 1897 године послужили су, изгледа, као основа за каснији рад на припреми ратног плана за рат с Турском. Специјална комисија која је, под претседништвом врховног комаданта активне војске, требало да утврди основе ратног плана Србије за рат против Турске имала је, како изгледа, за основу управо овај елаборат. Из записника са седнице ове комисије од 29 марта 1898, на којој је разматрано питање ратног плана, види се да је комисија заузела и став:
1) Да је офанзивни рат Србије против Турске једино могућ у савезу с осталим балканским државама.
2) Да савезници могу повести рат против Турске с изгледом на успех само ако се у европском делу империје не буду налазиле мобилисане турске трупе из Азије.
3) Да савезници морају одмах прећи у офанзиву с циљем да се туче турска европска војска пре него што се ојача трупама из Азије; у противном савезници би били тучени.
4) Да савезници морају споразумно да групишу своје снаге “наспрам смерних најездних зона” и ,,смера њихових националних интереса као и распореда турске војске” у општем циљу да се „што скорије уништи непријатељ”.
5) Да српска офанзива ,.треба отсудно да буде управљена на кумановску-скопску висију где би се највероватније прикупила турска војска према Србији.
6) У погледу груписања снага мишљења су донекле била подељена али већина чланова комисије гласала је да се у састав главних снага у Врањском поморављу концентрише шест пешадиских дивизија, на правцу Топлица-Медвеђа три или четри дивизије, а према Новопазарском Санџаку једна дивизија или само слабији одреди.
Комисија је дакле у основи усвојила идеју савезничког рата као и идеју ратног плана Србије коју је поставио Главни генералштаб 1897 године у својој студији. И на овим основама су у овом периоду до 1903 године биле израђене четири комбинације ратног плана које су имале за основу исту идеју маневра- дејство главним снагама из долине Мораве у долини Вардара, а помоћни преко Косова, док би слабије снаге оперисале према Новопазарском Санџаку. Али у ратном плану 1903 годинеу разради идеје маневра Генаралштаб је нарочиту пажњу посветио почетним операцијама. Он је сматрао да у почетним операцијама, методичним померањем и дејством и то пре свега помоћних снага, треба створити што погоднију основу за маневар главним снагама. Зато је уз предпоставку да Турци главне снаге концентришу уз одбрану “Скопске висије” (централне Македоније) а мење делове истакну северно од Куманова, код Гњилана на Косову и Новопазарском Санџаку, којим се пружала највећа слобода маневра српској војсци, предвидео да помоћне снаге српске војске прве отпочну операције и да погодним маневром из правца Топлице и Медвеже овладају Приштином, Урошевцом и Гњиланом и тиме олакшају главној групацији из долине Мораве да овлада Кумановом. Генералштаб је сматрао да се услови за одлучно дејство у долини Вардара стварају тек онда када се овлада линијом Урошевац – Гњилане – Куманово. Међутим, уз другу претпоставку према којој би Турци, правилном оценом оперативног значаја Малог Косова, на овој просторији могли имати снаге макар и једног слабијег корпуса, Генералштаб је предвиђао да Срби прво морају рашчистити ситуацију на Косову па тек онда предузети акцију из долини Мораве, јер би се у противном „могло лако запасти тежак положај” услед бочног положаја турских снага у долини Лаба. Зато је према њоговом мишљењу, у овој ситуацији, концептрацијом нешто јачих снага према Косову и његовим маневром, требало прво разбити турске снаге на овом правцу, овладати Приштином, Урошевцом и Гњиланом а и тиме, као и у првом случају, омогућити главним снагама из долине Мораве да овладају Кумановом, како би се створили услови за наступање према главним снагама турске војске.
Према томе, Генералштаб је у обема комбинацијама ратног плана од 1903, у разради идеје маневра, полазио од тога да, претходним маневром снага на помоћном правцу прошири оперативну основицу и створи слободу акције снага на главном правцу према просторији на којој су се и у једној и у другој комбинацији очекивале главне турске снаге и одлучна битка. Овај план је, истина, био замењен новим – планом од 1906, а касније планом од 1911 и 1912 године али ипак су основна идеја овог плана, закључци комисије од 1898 и елаборат плана од 1897, иако у нешто измењеним оштим условима као што ће се видети касније, послужили као основа за разраду плана по ком је Србија 1912 године отпочела рат.
Пред почетак рата 1912 године српски Главни генералштаб је имао припремљене четири комбинације ратног плана за офанзиавни рат против Турске, које су израћене 1911 и у првој половини 1912 године. Свака ова комбинација је била заснивана на посебној претпоставци и намењена за посебну војно-политичку ситуацију у којој се Србија, с обзиром на општу ситуацију на Балкану, могла наћи у рату с Турском.
Четврта комбинација је била намењена за ситуацију која се стекла 1912 године тј. за случај савезничког рата све четири балканске државе против Турске. Ова комбинација ратног плана је свакако могла бити дефинитивно завршена тек у лето 1912 године, када су српски и бугарски генералштаб довршавајући међусобне уговоре и споразуме израдили основе међусавезничког плана, тј. онда када су биле утврђене основе савезничке стратегије два главна водећа савезника. На тим концепцијама је, како изгледа, дефинитивно и довршен ратни план Србије по ком је она ушла у рат 1912 године.
Полазећи од опште савезничке претпоставке да ће да ће турска војска у првој фази рата остати у одбрани да би створила време за довршење мобилизације и концентрације и пребацивања снага из Азије, српски Генералштаб је сматрао да ће се Турци у почетку рата, и према Србији држати дефанзиве са оним снагама које буду прикупили из западног дела европске Турске. А на основу процене оперативних услова које је Турцима нудило земљиште у одбрани према Србији, Генералштаб је сматрао да ће турска команда, с обзиром на важност објеката на појединим правцима који су са српске националне територије изводили у унутрашњост Турске, своје главне снаге највероватније концентрисати на моравско-вардарском правцу, који је како је то раније истакнуто изводио према животним центрима западног дела европске Турске и уједно пружао Србима најповољније услове за дејство према тим објектима, а да ће на косовском, и нарочито на ибарско-лимском правцу који су изводили у периферне области западног дела земље, имати слабије снаге. Он је, даље, сматрао да ће турска команда, уочавајући предност српске војске у извођењу мобилизације и концентрације, а тиме њену ранију готовост за почетак операције, тежити да избегне одлучујући судар пре него што заврши мобилизацију и концентрацију својих снага, и да ће, у вези с тим, отсудну одбрану прихватити у дубини вардарског војишта. А пошто су Скопље, Велес и Штип претстављали најважније објекте у долини горњег тока Вардара, који су, усто, били делимично утврђени и припремљени за одбрану – српски Генералштаб је, изгледа, дошао до закључка да ће се главне турске снаге које буду ангажоване према Србији највероватније груписти у троуглу Скопље – Штип – Велес и да ће на тој просторији примити отсудну битку.
На темељу овакве процене могућности и намера непријатеља, а пошто је задатак српске војске, у оквиру опште савезничке ратне концепције, био да туче турску групацију у долини Вардара и да затим, уколико непријатељ продужи отпор, настави операције, у складу са ситуацијом на фронту, до коначног сламања непријатеља и остварења савезничког ратног циља и националних аспирација Србије, српски Генералштаб је, у складу са дугогодишњом студиом оперативних услова рата Србије с Турском, и у споразуму са бугарским Генералштабом, одлучио да главне снаге српске војске усмери према долини Вардара, тј. правцима који су изводали у област централне Македоније где су се очекивале главне непријатељске снаге, а да према Санџаку дејствују слабије снаге.
За наступање ка долини Вардара Србима су се, са њихове националне територије, нудила два операциска правца: косовски и моравско-вардарски, а пошто је споразумом српског и бугарског генералштаба било одлучено да се за операције на македонском фронту искористе и правци који су са просторије југазападне Бугарске изводили у долини Вардара, тиме је била проширена операциска основица српске војске и створена повољна могућност за извођење ширег маневра у офанзивним операцијама. Сви ови правци су концентрично изводили ка просторији на којој се управо очекивала главна турска групација и отсудна битка, услед чега су се снаге које би биле упућене овим правцима, иако упочетку раздвојене јаким планинским масивима, координираним покретом унапред могле сјединити у дубини непријатељске територије. Али пошто је моравско-вардарски правац, како је то истакнуто у процени земљишта, био најкраћи и најнепосредније је изводио у долину Вардара, а по капацитету и комуникативности пружао услове за наступање најјачих снага, то је према оцени Генералштаба овај правац имао највећи оператавно-стратегиски значај, а косовски правац и правци који су изводили из Бугарске представљали су помоћне правце преко којих се могао остварити обухват крила и бокова турских главних снага на просторима централне Македоније.
На таквој процени оперативних услова српски Генералштаб је разрадио основну идеју ратног плана. Она би, према директивама у којим су касније разрађени задаци и рад појединих армија, могла бити овако изражена:
Концентричним наступањем главне армије моравско- вардарским правцем и помоћних армија косовским и криворечко-брегалничким правцима остварити оперативно сједињавање у упочетку раздвојених снага, при чему би крилне армије још у току наступног марша, извесним наткривљавањем непријатељских снага пред централном, главном армијом помогле овој армији у савлађивању узастопног отпора све до избијања на просторију где су се очекивале главне непијатељске снаге и одлучна битка;
После сједињавања армија наметнути непријатељу одлучну битку у којој би централна армија била на тежишту напада с фронта, док би крилне армије имале задатак да обухвате крила и бокове непријатељаског борбеног поретка;
Помоћне снаге па ибарско-лимском правцу,својим дејством у складу са дејством снага које би оперисале преко Косова, осигуравале би бок и позадину главних снага у наступању ка долини Вардара.
Према оваквој основној замисли Генералштаб је израдио план груписања снага и стратегиског развоја за рат 1912 године.
Од укупно 164 пешадиска батаљона, 44 коњичка ескадрона I и II позива и 348 артљериских оруђа, колико је Србија намеравала да мобилише у рату против Турске, Генералштаб је у састав снага које оперишу у долини Вардара одредио 140 батаљона, 41 ескадрон и 304 артиљериска оруђа, или 85% пешадије, 87,35% артиљерије и 94% коњице, а према Санџаку 24 батаљона, 3 ескадрона и 48 топова, или око 14% пешадије 13,44% артиљерије и 6% коњице.
Снаге операције према југу – заједно с једном бугарском дивизијом која би, према споразуму српског и бугарског генералштаба, у првој фази рата дејствовала на македонском фронту – распоређене су у три оперативне групе, односно у три армије (1, 2 и 3), које су се концентрисале према одређеним правцима.
У састав 3 армије, деснокрилне, ушле су три пешадиске дивизије и једна бригада (две дивизије II позива од којих је једна јачине два пука), односно 44 пешадиска батаљона, 10 ескадрона и 96 оруђа, 31,44% пешадије, 24,4% коњице и 31,50% артиљерије од укупних српских снага ангажованих према југу. Ова армија, концентришући се у долини Топлице и Медвеђе, имала је задатак да покретом у правцу Приштине што пре разбије непријатељске снаге у области Косова и тиме осигура бок и позадину централне главне армије у наступању ка Куманову и даље према југу, а затим, остављајући једну дивизију у рејону Приштине, да наступа преко Скопске Црне Горе и кроз Качаничку Клисуру ка Куманову и Скопљу у циљу што бржег сједињвања са централном армијом.
У састав 1 армије централне, ушло је пет пешадиских дивизија (од којих три дивизије I позива) и Коњичка дивизија, укупно 76 пешадиских батаљона, 28 ескадрона и 154 артиљериских оруђа или 54,27% пешадије, 68,3% коњице и 50,66% артиљерије од укупних српских снага предвиђених за дејство у долини Вардара (или 46,34% пешадије, 63,63% коњице 43% артиљерије укупне српске војске). Задатак ове армије, која треба да се концентрише на просторији Врањског поморавља, био је да наступа између Скопске Црне Горе и Козјака у правцу Овчег Поља и да у садејству са крилним армијама туче непријатељске главне снаге које су се очекивале на том правцу.
Другу армију образовала је једна Српска дивизија I позива (јачине 16 батаљона, три ескадрона и 48 артиљериских оруђа, или 11,44% пешадије, 7,3% коњице и 15,78% артиљерије од укупних српских снага на јужном фронту) и 7. (Рилска) бугарска дивизија (састава 24 батаљона, три ескадрона и 108 артиљериских оруђа); укупни састав – 40 пешадиских батаљона, три ескадрона и 156 артиљериских оруђа. Концентришући се на просторији Ћустендил – Дупница, 2. армија је имала задатак: да наступа криворечким и брегалничким правцем према боку и позадини турске главне групације и да тако непосредно садејствује 1. српској главној армији, како у току њеног наступања тако и у решавајућој бици која се очекивала на просторији централне Македоније и да, затварајући делом снага и струмски правац, штити позадину главнине бугарске војске на маричком фронту.
У резерви Врховне команде, на главном правцу, налазило се 6. прекобројни пук I, јачине четири батаљона са једном Дебанжовом батеријом, или 2,85% од укупних српских снага ангажованих на јужном фронту.
Снаге према Санџаку распоређене су у две групе. На ибарском правцу, према Новом Пазару, ојачана Шумадиска дивизија II, јачине 16 батаљона (четири батаљона I позива), два коњичка ескадрона и 30 артиљериских оруђа, имала је задатак да наступа у правцу Новог Пазара, а по овлађивању овим објектом да главним снагама продужи покрет у правцу Косовске Митровице и даље ка Метохији и да штити бок и позадину 3. армије. На Јавору се концентрисала Јаворска бригада, јачине 8 батаљона (четири батаљона I позива) и 14 артиљериских оруђа, са задатком да се у прво време задржи у одбрани да би осматрала држање аустро-угарске војске на граници према Санџаку, а затим да наступа у правцу Сјенице и Пљеваља.
Ратним планом, како се види, било је предвиђено да се српска војска концентрише у пет одвојених група. Такво је груписање снага и остварено у рату 1912 године.
Снагама пет пешадиских и једне коњичке дивизије са 154 артиљериска оруђа, колико је било концентрисано у Врањском поморављу, главни правац је био такорећи максимално засићен. Јер, с обзиром на капацитет комуникација и на услове снабдевања предвиђених снага, даљим појачавањем снага на овом правцу бесумње би било доведено у питање уредно снабдевање ове Армије. Ипак треба истаћи да је артиљериско ојачање Армије на главном правцу било недовољно, јер она је била ојачана са свега 18 оруђа, а 3. армија, која је свакако имала помоћну улогу, ојачана је са 36 оруђа. Притом обе армије су имале исти број оруђа тешке артиљерије (хаубица), мада је кретање ових оруђа на правцу 3. армије било отежано лошим путевима, дужином правца и брзином маневра који је ова армија, у духу оперативне идеје ратног плана, требало да изведе. Са друге стране, састав и јачина непријатељских снага које су се очекивале на овом правцу, па према томе и карактер одбране непријатеља на фронту 3. армије нису, изгледа, изискивали употребу тешке артиљерије, бар не јачине као на главном правцу. Но и поред тога што је сасгав 1. армије био ограничен капацитетом правца и што је у њу требало нешто више ојачати артиљеријом, ипак је 1. армија, која је претстављала 46,34% укупних пешадиских снага српске војске, 63,63% укупне коњице и 43% артиљерије, била довољно јака да сломи отпор непријатељских снага које би покушале да је зауставе пре него се она, у духу идеје ратног плана, сједини с помоћним, крилним армијама. То утолико сигурније што су јој по замисли Генералштаба помоћне армије својим маневром имале садејствовати у савлађивању непријатељског отпора и пре избијања на просторију где се очекивала отсудна битка.
Према томе, груписање снага на главном правцу како је у рату остварено, било је у складу са задатком 1. армије и оперативним условмма које је нудило земљиште. Међутим, јачина снага на помоћуним правцима није била сасвим саображена задацима, оперативним условима и улози сваке поједине групе у оквиру опште концепције ратног плана. Јер док су снаге одређене за операције у Санџаку и снаге 3. армије одређене за операције на косовском правцу, с обзиром на непријатељске снаге које су се очекивале на тим правцима и на маневарске могућности тих снага у односу на главну армију, биле исувише јаке, дотле је 2. армија која је, користећи правце који са просторије југозападне Бугарске изводе у долину Пчиње и Вардара, требало да буде носилац маневра према боку и позадини турских снага била исувише слаба.
Заправо 2. армија је у свом саставу имала 40 пешадиских батаљона са преко 150 артиљериских оруђа. Дакле она је претстављала снагу којом се погодним маневром могао у операцијама постићи значајан ефекат. Али пошто је 7. бугарска дивизија (24 пешадиска батаљона и 108 артиљерискик оруђа), која је, да би осигурала позадину бугарских снага на маричком фронту, била искључиво везана за струмски и брегалнички правац, то је реалну снагу 2. армије, које је била слободна за маневар на читавој ширини фронта тј. на фронту од Кочана до Куманова, претстављала само њена српска дивизија. А то је у суштини била снага да би на тако широком фронту својим маневром могла испољити јачи оперативни ефекаг, односно искористити маневорске могућности које су се пружале са фронта ове армије. То је управо, како ће се касније видети, поред несумљивих грешака у командовању, био разлог што ова армија у рату није испољила онакав утицај на ток операција какав се могао очекивати у условима у којима је дошло до одлучне битке на Куманову.
На другој страни, како је истакнуто, према Санџаку и Косову биле су предвиђене јаче снаге него што је то било потребно. Наиме, Генералштаб је у фази припрема рата, у лето 1912 године, дошао до закључка да ће одбрана Санџака, као део периферне турске области која је, уосталом, за Турке била већ одавно изгубљена, бити слаба. Исто тако је сматрао да ће главни отпор у области Косова пружити Шиптари уз помоћ слабих турских регуларних снага, што је значило да се на Косову очекивао релативно слаб отпор. Међутим, ипак је, ратним планом, према Санџаку ангажовано шест пешадиских пукова са 44 артиљериска оруђа и према Косову 11 пешидиских пукова са 10 ескадрона коњице и 96 артиљериских оруђа – дакле, снага која, ни на једном ни на другом правцу, није била адекватна непријатељском отпору који се очекивао.
Недостају документи из којих би се видело који су разлози условили овакво груписање снага на оним правцима. Али по питању одређивања јачине снага према Санџаку изгледа да је Генералштаб, пре свега, имао у виду неизвесност у погледу става Аустро-Угарске према савезничком рату против Турске, као и њене претензије на област Новопазарског Санџака. Стога је он тежио да на овом правцу има што јаче снаге, како би се брзом акцијом овладало овом облашћу и Аустро-Угарска ставила пред свршен чин и да би се могла пратити њена евентуалана реакција на тој страни. Поред тога, намера је Генералштаба била да дејством што јачих снага ибарским правцем ка Новом Пазару а касније преко Косовске Митровице ка Метохији, што сигурније обезбеди бок и позадину 3. армије у операцијама на Косову. Најзад, Србија је, у вези с операцијама црногорског Источног одреда у Санџаку, имала у виду и своје теријалне интересе на тој страни. Зато је, изгледа, српски Генералштаб тежио да упућивањем јачих снага у сусрет црногорској војсци поседне што већи део Санџака. Он се дакле, поред оперативних, руководио пре свега политичким разлозима, када је, уместо 16 батаљона II позива колико је, изгледа, било довољно с обзиром на отпор који се ту очекивао, одредио 24 батаљона, тј. још осам батаљна (два пука) I позива.
И у питању груписања снага за операције на косовском правцу Генералштаб је имао у виду више разлога. Пре свега, због бочног положаја косовске области у односу на Врањско поморавље, где је требало да се концентрише 1. армија, он је уочавао осетљивост бока и позадине при наступању главних снага моравско-вардарским правцем. Поред тога, према идеји ратног плана, снаге са косовског правца својим маневром преко Гњилапа и Скопске Црне Горе требало је да олакшају 1. армији савлађивањем теснаца између Скопске Црне Горе и Козјака и овлађивањем Кумановом. Најзад, према идеји ратног плана, снаге 3 армије по овлађивању Косовом, требало је да испоље маневар не само ка Куманову него, делом снага, и ка Скопљу у циљу обухвата турске главне групације у долину Вардара. Због свега тога Генералштаб је, изгледа, у припреми рата 1912 године слично као и у ратном плану од 1897 односно 1903 године, придавао велики оперативни значај косовском правцу, и то како у смислу оперативног обезбеђења главне групације – 1. армије, тако и ради маневра овим правцем ка левом боку турских главних снага.
С друге стране, предвиђајући да ће на косовском правцу Шиптари претстављати главну противничку снагу, Генералштаб је, познајући шиптарски елеменат, сматрао да ће упорност Шиптара у одбрани пре свега зависити од почетног успеха 3. армије, што је свакако зависило од састава и јачине снага ове армије. Руководећи се свим овим чиниоцима, он је, изгледа, одлучио да на овом правцу групише јаке снаге и да на тај начин осигура успех и остварење замишљеног маневра с тог правца коме је придавао велики значај. А пошто 3. армију није могао ојачати на рачун 1. армије, нити на рачун снага које су биле предвиђене за операције у Санџаку, а ни на рачун иначе исувише слабе резерве, онда ју је могао ојачати само на рачун 2 армије. Међутим, иако су разлози којима се Генералштаб руководио у одређивању састава 3. армије били оправдани, ипак је због прецењивања отпора Шиптара, тај састав био исувише јак. Јер се, судећи према ономе што је било познато о односу Шиптара према Турцима, скоро без имало ризика могао очекивати успех 3. армије и са слабијим снагама, тј. ако би из састава ове армије била одузета Моравска бригада I односно Дринска дивизија II. А те снаге, заједно са оним снагама које су како је раније истакнуто, биле сувишне на правцу према Санџаку, биле су довољне да се ојача 2 армија и да се у складу с условима које је нудило земљиште, осигура ефикасност маневра и с те стране. Међутим, Генаралштаб се ипак није за ово одлучио и то, вероватно, не зато што није уочавао значај маневра с фронта 2 армије, јер је значај тог маневра био нарочито наглашен првим споразумом српског и бугарског генералштаба, према коме је с овог правца требало ангажовати три дивизије, а стављено је у изглед ангажовање и пет дивизија, него, пре свега зато што је предпостављао већу сигурност операција, нарочито почетних ако буде имао прикупљене снаге на моравском и косовском правцу. На такав закључак упућује чињеница да је начелник Главног генералштаба непосредно пред почетак рата, уочавајући с.лабост састава 2. армије, наговестио своју намеру да ову армију ојача још једном дивизијом али тек онда када се овлада Кумановом и када се 1. армија сједини с 3. армијом.
Најзад, у погледу груписања снага карактеристично је да су ратним планом у резерви задржане тако слабе снаге које, уствари, и нису претстављале резерву којом је Врховна команда у току операција могла испољити неки утицај на ток догађаја. Али ако се има у виду општа концепција савезничког рата и идеја српског ратног плана, по којој је требало што пре надмоћнијим снагама тући турске главне снаге на македонском фропту, онда је, изгледа, било умесно што су ратним планом такорећи све снаге биле ангажоване у првој линији, јер се само на тај начин могла обезбедити потребна надмоћност снага и осигурати успех у првој одлучној бици. А пошто се очекивало да ће, после одлучне битке у којој би турске снаге биле тучене, непријатељски отпор сасвим ослабити, ако не и престати, то се није постављала нарочита потреба за јачом резервом. Према томе, изгледа да је одлука Генералштаба о питању резерве у датим условима, у основи била правилна и целисходна, утолико више што се стратегиском резервом, услед склопа земљишта, није могао у току операција испољити утицај сем на главном правцу.
На крају треба истаћи да је таквим груписањем и поред напомена које су овде изложене, било обезбеђено остварење идеје ратног плана и да је такав стратегиски развој нашао своју потврду у рату, иако се операције, како ће се касније видети, нису одвијале по предвиђањима Генералштаба.