Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Нису сачувани документи – мемоар ратног плана, којима би у целини био разрађен пројект почетног операциског плана. Али се на основу оперативних докумената директива и наређења – које је Генералштаб издао у периоду концентрације и пред почетак операција може сагледати замисао почетног операциског плана, па и еволуција ове замисли у складу са прибирањем података о ситуацији код непријатеља.
У разради почетног операциског плана, Генералштаб је поред ратног плана, сопствених оперативних могућности и могућности непријатеља, морао имати у виду и чињеницу да је коначан исход рата против Турске зависио не само од снаге и отпора Турака него и од држања великих сила, пре свега Аустро-Угарске. Та околност је наметала потребу да се офанзива отпочне што пре и да се почетне операције изводе што брже и енергичније, како би се што потпуније искористиле почетне слибости непријатеља, односно политичко-стратегиска иницијатива коју су Срби могли имати захваљујучи брзини мобилизације и концентрације своје војске. Али је, истовремено, операциским планом требало ускладити покрете и дејства снага са свих праваца и у духу идеје ратног плана, осигурати максимум концентрације снага, како у савлађивању отпора у току наступног марш-маневра ка просторији где се очекивала отсудна битка у самој бици. И управо тај моменат доминира у свим документима, односно у свим фазама еволуције оперативног плана која се одражава кроз те документе.
Комадант 2 армије је 5 октобра добио директиву Главног генералштаба која је гласила:
“II армија која ће у свом саставу имати Тимочку дивизију I поз. и једну бугарску – Рилску дивизију и бити под вашом командом, имаће у нашем рату са Турцима, да ослањајући се на Ћустендил као базисну тачку оперише у бок и позадину турске војске која би се налазила на просторији између: Велеса, Карадага Скопског и наше јужне и Бугарске југо-западне границе и Штипа и да тим потпомаже операције наше I армије која ће наступати преко Куманова и Скопља на Велес.
На овој просторији могу да служе Турској као ослонци за дефанзиву или офанзиву ови положаји у главном:
1. Рујански положај (код с. Лукарце и с. Биљаче) који затвара простор између Моравице и Пчиње.
2. Овчепољски положај који чини вододелницу између Пчиње, Криве Реке и Брегалнице, и ослања се својим десним крилом на Дреник – Царев Врх (Султан тепе) – Осогово, а левим на Пчињу и Вардар.
3. Штипски положај, ка левој страни Брегалнице који се десним крилом наслања на пл. Пљачкавицу, а левим на висове између Штипа и Велеса.
Као саставни део овог положаја може се сматрати и положај Бања чука код Караџе на путу Штип – Царево Село, између Кочана и Царевог Села.
Вероватно је за сада, да ће положај под 3 бити најважнији и да ће се на њему концентрисати она турска војска, што је одређена за операције према Србији, а да ће на положајима под 1 и 2 бити нeки делови чији ће се задатак састојати у главном у томе да отпором својим задржавају продирање I армије да би главној војсци дали времена за спрему.
На ове ће положаје наићи и морати да осваја I армија у своме наступању. II армија треба да је у томе да потпомаже нападом на бок на овај начин:
1. У првом случају II армија упутиће Тимоч. дивиз. путем Егри Паланка – Кумаково и својим наступањем пресећи турску отступницу на Куманово односно задржати позадње турске трупе које би из Куманова хитале ка Рујанском положају.
2. У другом случају Тимочка дивизија треба да наступа преко Егри Паланке на Кратово, па одавде да нападне на десно крило и бок турских трупа на Овчепољском положају, у исто време када га буде напала I армија с фронта.
У оба ова случаја упутите 1 пук пешад. Тимочке дивиз. са брдском артиљеријом преко Осоговске Пл. на Царев Врх, тога ради, да по потреби у случају под 1. кретањем својим косом од Царевог Врха на Егри Паланку убрзава пад ове варошице; а у случају под 2 да нападне турске трупе на Овчепољском положају с бока. Овај пук може да пресече одступницу на Кратово оним турским трупама које би се повлачиле из Егри Паланке.
3. У трећем случају најпосле, после пада Рујанског и Овчепољског положаја Тимочка дивизија има да наступа из Кратова на Кочане противу десног крила и бока турског положаја код Штипа. Са овом дивизијом имају да наступају и бугарске трупе преко Царевог Села на Кочане, тако да Штипски положај турски нападне у исто време када и Тимочка дивизија. Везу између ове дивизије и бугарских трупа одржаваће напред напоменути пешадиски пук Тимочке дивизије са брдском артиљеријом, наступајући од Царевог Врха косом преко Стришке, Новог Села и Речана (по аустриској карти на Кочане).
Саопштавајући у главним цртама, и у колико се може предвидети у садањим приликама, како треба да поступи II армија у сваком од ова три случаја, Комант ће према приликама какве се појаве, удешавати сам кретање подручних му трупа и даљи рад. При том имати свагда на уму главни задатак II армије, који се састоји у томе да својим операцијама потпомогне операције I армије и да непријатеља нападне у исто време с бока када га I армија буде напала с фронта. У име овога потребно је да буде увек у сталној вези са комадантом I армије и да га обавештава о кретању својих трупа.”
Из директиве се види да је основни задатак 2 армије, како је он упочетку формулисан, изражен њеном маневарском улогом према правцу којим је требало да наступа 1 армија. У складу с тим и са проценом рада непријатеља, директивом су конкретизовани поступци Армије, односно њених дивизија, на читавој дубини маршевске зоне, оносно будуће битачке просторије.
У погледу коришћења услова које је непријатељу пружало земљиште у директиви се највећи значај придаје штипским положајима који су претстављали последњу погодну линију за одбрану коју је нудила дубина Вардарског војишта. На тој линији се како се види очекивала концентрација главних противничких снага, па и одлучна, решавајућа битка. То је свакако било у складу са проценом објективних услова и могућности непријатеља у времену када је Генералштаб издао ову директиву. Међутим, како се то из директиве види, Генералштаб тиме није сасвим искључио могућност да се главне противничке снаге нађу и северније од те линије, као што није искључио ни могућност да поменуте линије положаја могу противнику послужити и као ослонац за офанзиву, ако му све то дозволи брзина мобилизације и концентрације. Напротив, чињеница да у директиви доминира тежња да се осигура садејство деснокрилне дивизије 2 армије (Тимочке дивизије I) 1 армији на свим линијама, од северне турске границе до штипског положаја, указује на то да је Генералштаб дозвољавао и једну и другу могућност. Дакле, иако је у директиви истакнуто да ће се на рујанском и овчепољском положају вероватно налазити слабије турске снаге са задатком да успоравају наступање 1 армије, Генерадштаб је у плану ангажавања 2 армије довољно јасно изразио тежњу да могућност изненађења од стране непријатеља, и по времену и по простору, сведе на најмању могућу меру и да осигура максимум изгледа на успех. Иначе, ако у томе не би био разлог тежњи Генералштаба да 2 армија пружи помоћ 1 армији у савлађивању отпора до њеног избијања од испред штипских положаја, онда би се тешко могло разумети његово страховање за 1 армију у погледу савлађивања отпора оних – како се у директиви називају – „неких делова” на рујанском и овчепољском положају, при чему би, као што ће се касније видети, у савлађивању тих положаја биле ангажоване и трупе 3 армије.
Али у вези с питањем помоћи 2 армије 1 армији, упркос јасно израженој тежњи Генералштаба, интересантно је да се у директиви предвиђа маневар само једне дивизије 2 армије на читавој дубини правца до избијања 1 армије пред главни положај. А притом би и ова једна дивизија у евентуалном маневру ка Рујну и Куманову, наступала без једног ојачаног пука, што је, бесумње, претстављало недовољну снагу да би се изразила ефикасност замишљеног маневра ако би се турске главне снаге истакле више на север. Али изгледа да Генералштаб, с обзиром на састав 2 армије, није имао другог избора, јер је бугарска 7 дивизија, која је улазла у састав ове армије, била унапред предвиђена да се ангажује на брегалничком и струмском правцу. Наиме, 2 савезничка армија која је требало да се концентрише у међупростору унутрашњих крила стратегиског распореда српске и бугарске војске, уствари је употпуњавала јединство саавезничког фронта на Вардарском и Маричком војишту. Међутим, такав њен положај у стратегиском распореду савезника и њен комбиновани састав усложили су улогу и задатак ове армије. Јер док је она у оквиру операција српске војске, требало да има маневарску улогу да са свог по природи обухватног фронта дејствује правцима који су са тог фронта изводили према боку, односно позадини турске главне групације у долини Вардара, дотле је истовремено требало да обезбеди позадину бугарске војске на Маричком војишту – “да дејствује у Македонији а у исго време да штити бугарску престоницу”, каже се у депеши бугарске Врховне команде команданту 7 дивизије и даље, у истој депеши: “Док српска армија (мисли на српску војску у целини прим. ред.) при првом сусрету не разбије турску армију, треба чврсто да се држите на Осоговским Планинама и штитите операциски правац који долином р. Струме преко Дупнице, води ка Софији. Према томе, ма колико српски Генералштаб уочавао потребу маневра јачих снага с фронта 2 армије северније од штипских положаја, ипак изгледа да он објективно није могао у том смислу ангажовати и 7 дивизију, јер би се тиме слабила сигурност позадине бугарске савезничке армије. То је коначно, у директиви јасно изражено тиме што се 7 дивизија узима у комбинацију за маневар тек онда пошто 1 армија уз садејство Тимочке дивизије I, овлада Рујном и овчепољским положајима. То значи да је 7 дивизија све до тада морала остати на граници према Царевом Селу и Горњој Џумаји. А и у маневру ка Штипу ова дивизија је морала једну своју бригаду задржати на струмском правцу.
Према томе, маневровање тако слабим снагама с фронта 2 армије ка боку непријатељских снага пред 1 армијом све до избијања ове армије пред штипске положаје, којима је истина придаван највећи значај, било је условљено објективним условима који су произилазили из слабости састава 2 армије. Отуда је директивом која је дата команту 2 армије – и која је, истина, имала више карактер предходне инструкције него наређења за акцију – без сваке сумње било предвиђено најцелисходније ангажовање снага ове армије у датим условима и у времену у ком је ова директива издата.
Тринестог октобра издата је директива команданту 3 армије која је гласила:
„Врховни командант Њ.В. Краљ отпутоваће 18 октобра са својим штабом у Ниш и узети команду над војском. Ускоро затим огласиће се рат Турској и војска наша отпочети офанзиву.
Трупе Ваше армије треба, дакле, одмах по доласку на одређену им концентрациску просторију да се спреме за офанзиву, задње да се прикупе више пред-њима, све коморе да се попуне оним што им припада, а сви борци да добију на руке припадајуће им оброке.
Као што вам је већ познато, Ваша армија оперисаће према Приштини и то: Моравска бригада I позива и Дринска дивизија II позива правцем од Медвеђе, а Шумадиска дивизија I и Моравска дивизија 11 позива правцем од Преполца и Мердара. За успех је врло важна ствар, да се обе ове групе у исто време појаве пред Приштином и да заједничку борбу истог дана бију. Према томе треба да удесите и њихово наступање. Дан и час када ћете отпочети наступање, наредиће се на време.
По досадашњим извештајима врло је вероватно да ћете имати против себе само слабија одељења турске војске и гомиле Арнаута. Вероватно је, да ће погранични Арнаути бити за сада мирни, а доцније владаће се према приликама. Буде ли успеха на нашој страни биће неутрални и обратно.
За наш даљи рад врло је значајно, да их имамо за себе па их стога треба штедети и сматрати као пријатеље, докле то буду својим владањем заслуживали.
У Качанику и обронцима Скопске Црне Горе налазе се слабија одељења редовне војске, која чувају планинске путеве, што воде преко Скопске Црне Горе у Скопље. Неке арнаутске гомиле налазе се код Домороваца и чувају (бране) Кончуљски теснац.
Кад будете заузели Приштину, онда ћете одмах у њој организовати војно-друмску станицу и месну војну команду и наредити, да се храна и фураж и све потребе без разлике за вашу армију реквизицијом са давањем признанице набаве и смештају у магацине. Моравску дивизију II позива за први мах оставићете у Припштни као посаду и наредите јој, да се одмах утврђује и изашиље одреде ка Призрену и Феризовићу ради сигурности. Одмах затим позваћете у Приштину на службу и трупе III позива II пуковског округа, које буду заостале у Куршумлији. Приштина има да снабдева храном и фуражи све трупе подручне вам армије, те је тако као станицу и организовати.
Осим Моравске дипизије II позива, која за први мах остаје у Приштини, све остале Ваше трупе имају без задржавања да продуже наступање ка Скопљу да се што пре примакну I армији, која ће оперисати Моравом и Моравицом к Скопљу, те да са њом заједничку битку бију. У име овога поведите: Моравску бригаду и за њом Шумадиску дивизију I позива а пред њима коњицу путем преко Гњилана на Куманово. Један део коњице истурите на Доморовце да сазна да ли се и колике непријатељске трупе налазе код Кончуља и Домороваца, а остало к Прешеву да дође у везу са трупама 1 армије и сазна, да ли се на Рујну налазе какве непријатељске трупе. Ако будете од коњице сазнали да се непријатељске трупе налазе на Рујну, онда наступајте на Прешево и нападните их из позадине; у противном случају продужите наступање на Куманово. У Прешево, односно у Куманово, имате да стигнете најдаље трећег дана марша рачунајући од Приштине. Врло је вероватно да ће Турци имати нешто трупа на планинском путу, који води преко Скопске Црне Горе у Скопље. Моравску бригаду имате да употребите за то да Вам за време маршевања на Прешево, односно Куманово, осигура бок против њих. Према томе Моравска бригада, чим доспе на село Џами – Карадаг и Ријеку има даље да наступа планинским путем преко Скопске Црне Горе, да сузбије тамошње непријатељске трупе и појави се над Скопљем, те да заједно са осталим нашим трупама нападпе Скопље са своје стране. Дринску дивизију II позива упутићете из Приштине преко Урошевца и Качаника на Скопље. По садашњим извештајима Качаник брани једно одељење турске редовне војске. Дринска дивизија лакше ће Качаник заузети ако један одред упути од села Белграца преко Веле Главе и Никовне на Ђорђијев гроб.
Све ово што је сада изложено, има да Вам служи као директива, по којој ћете се у раду Вашем управљати. Директива је основана на подацима о непријатељу какви се имају, и по томе она ће вредети само у оном случају, ако се подаци покажу у току Вашега рада као тачни. У противном случају радићете према приликама не губећи никако из вида главни Вам задатак, који се састоји у томе, да се што пре примакнете 1 армији и са њом кооперишете против Скопља тако, да тамо бијете битку истог дана заједно.”
Овом директивом је и основи задатак 3 армије изражен њеном маневарском улогом у односу на I армију. Заправо, сви пројектовани покрети снага 3 армије, по овлађивању Приштином били су срачунати на то да њено лево крило што пре испољи непосредно садејство снагама 1 армије и да ова армија наступајући с Косова лепезасто у три правца ка долини Вардара, оствари извесно наткривљавање непријатељских снага пред 1 армијом све до почетка главне битке. Тежња је, дакле, била да и 3 армија садејствује 1 армији како у току њеног наступња ка просторији где се очекивао главни судар тако и у самом судару.
Међутим, када се има у виду оваква тежња интересантно је да су директивом све снаге 3 армије биле упућене на Приштину и да је тиме био занемарен правац из долине Медвеђе преко Свираца и Гљилана, којим би део снага ове армије могао много раније избити на гребен Скопске Црне Горе у циљу заштите десног крила 1 армије, а по потреби у циљу непосредног садејства 1 армије у овлађивању Рујном. Тиме би се изгледа могли створити услови да 1 армија отпочне операције не чекајући да одређене снаге 3 армије, после овлађивања Приштином, избију у рејон Прешева. Упућивање свих снага 3 армије на Приштину утолико је интересантније што се у директиви истиче да ће се пред 3 армијом налазити слабе турске регуларне снаге и “гомиле Арнаута”. Не може се утврдити чиме се све Генералштаб руководио при доношењу овакве одлуке, али изгледа да се плашио да ће Турци успети у својим напорима да мобилишу и организују Шиптаре са подручја косовског вилајета и да би њиховим снажнијим отпором могао бити укочен пројектовани маневар 3 армије преко Приштинске и скопске Црне Горе, што би довело до успоравања наступања и 1 армије. Зато је, изгледа, желео да концентричним наступањем свих снага 3 армије осигура снажан почетни удар према Шиптарима, с циљем да их разбије и неутралише њихову даљу активност, како се то у директиви и истиче. У складу с овим, Генералштаб је, изгледа, имао намеру, као што ће се касније видети, да и део снага Ибарске војске по потреби ангажује према Приштини ради садејства 3 армији. Према томе, очигледно је да је Генералштаб у својим оперативним комбинацијама много полагао на маневар 3 армије и да је, с тим у вези, тежио да отклони сваку евентуалност која би могла произаћи из одлучног ангажовања Шиптара и довести до тога да се ова армија уплете у дуже борбе иа Косову.
Интересантно је, даље, да се 3 армији наређује да својом коњицом извиди Кончуљску Клисуру и да својом левокрилном дивизијом, по избијању у рејои Прешева, дејствује у позадину непријатељских снага на Рујну ако се ове тамо буду налазиле. То би значило да 1 армија треба да чека на својим полазним положајима испред Рујна све док лево крило 3 армије не избије у рејон Прешева. Из тога види да је Генералштаб, када је издавао ову директиву, предвиђао могућност да на Рујну тј. северно од Куманова може доћи до јачег сукоба и да је, у вези с тим, хтео да на тој просторији осигура садејство 1 армији, поред деснокрилне 2 армије још и левог крила 3 армије.
За остварење овог маневра, директивом је предвиђено да 3 армија избије у рејон Прешева најкасннје трећег дана по овлађивању Приштином. Усто, ако се има у виду и време које је овој било потребно да би савладала простор од границе до Приштине, онда се види да је Генералштаб захтевајући од 3 армије да садејсгвује 1 армији у овлађивању Рујном, рачунао да ће 1 армија морати дуже чекати на 3 армију. Међутим све би то значило успоравање покрета главних снага српске војске, а то би ишло у корист непријатељу, односно на штету тежње да се непријатељске главне снаге потуку пре него што се ове припреме за решавајућу битку. Али изгледа да је Генералштаб тада, када још није била довољно јасна ситуација код непријатеља, предвиђао могућност да Турци, упркос тешкоћама у извршењу мобилизације и концентрације, прикупе према српској граници снаге које би, искоришћујући врло повољне земљишне услове, могле да успоре наступање 1 армије из долине Мораве ка долини Пчиње. Зато је желео да маневром крилних армија омогући 1 армији да без већих напора изађе из теснаца између Скопске Црне Горе и Козјака и избије у рејон Куманова, па макар се тиме одгодио почетак решавајуће битке и коначно решење рата. Пракса је, истина, касније показала да је Генералштаб прецењивао могућност Шиптара, као и сам значај Рујна; међутим, с обзиром на војно-стратегиске могућности турске империје, он није хтео ништа да ризикује. Зато је, и по цену губљења на времену у одлучном ангажовању 1 армије, тежио да јој осигура садејство 3 армије још у висини Рујна. Таква тежња Генералштаба, у датим објективним условима, била је изгледа оправдана – утолико више што је он био свестан чињенице да 2 армија, с обзиром на њен састав, у првој фази операција није била у могућности да пружи већу помоћ 1 армији.
У директиви команданту 2 армије, како је раније истакнуто, одлучна битка се, с највише вероватноће очекивала на штипским положајима. При том би крајње лево крило противника било наслоњено на висове између Штипа и Велеса, што значи да би Скопље било изван система главног положаја непријатељске одбране. Зато се овом објекту и не придаје већи значај. Истина, у директиви је истакнуто да ће 1 армија наступати преко “Куманова и Скопља на Велес”, али се касније, у вези с освајањем овчепољских положаја наглашава да ће их 1 армија нападати “са фронта”, а то би значило да ће ова армија ипак главнином снага наступати преко Овчег Поља ка фронту штипских положаја.
Насупрот томе, директивом команданту 3 армије према Скопљу су биле усмерене и 1 и 3 армија. Пошто се у овој директиви ништа не говори о штипским положајима, могло би се доћи до закључка да је Генералштаб тада на основу нових сазнања о намерама непријатеља, изменио мишљење о значају штипских положаја, односно о месту где ће непријатељ прихватити одлучну битку, и да је придавао много већи значај рејону Скопља. Међутим, и касније се, у оперативним документима штипским положајима придаје значај онакав какав им се придавао у директиви комаданту 2 армије (о чему ће бити речи). Према томе, изгледа да се није радило о занемаривању значаја штипских положаја него само о истицању могућности да се главне непријатељске снаге могу наћи у ширем рејону Скопља.
Из директива 2 и 3. армији, које су издате још у току концентрације српске војске и које су у основи одржавале првобитни пројект почетног операциског плана, може се јасно закључити да је Генералштаб имао намеру да методичним померањем све три армије, по времену и простору према њиховом степену удаљености од просторије где су се очекивале главне турске снаге, осигура поред оперативног обезбеђења и потребну надмоћност снага- а тиме и успех и у рејону Куманова, односно северније од њега, и даље у дубини војишне просторије. Он је дакле, хтео да створи оперативне услове за парирање сваке евентуалности која би могла доћи од стране непријатеља у току извођења марш-маневра, и да решавајућу битку бије прикупљеним снагама свих трију армија тј. у најповољнијим условимаза себе.
Комадант 1 армије, све до објаве рата, није добио никакву писмену директиву. Уместо тога 16. октобра је начелник Главног генералштаба, генерал (касније војвода) Путник одржао састанак с командантима дивизија и начелником штаба 1 армије, на коме је изложио пројект почетног операциског плана, односно оперативне задатке појединих армија у саставу главних снага и улогу помоћних снага. У оквиру тога изложио је и замисао о ангажовању 1 армије.
Наиме, нагласивши да ће акција отпочети отприлике 19. октобра офанзивом од Рашке, Прполца и Медвеђе све ка Приштини, а одатле ка Скопљу и Куманову и да ће се покрети 3 армије, после Приштине, изводити према директиви од 13 октобра, Путник је констатовао да ће се 1 армија код Куманова сјединити с 3 армијом, а да ће дотле попричекати у долини Мораве, тј, вршити омање маршеве, пошто је њој ближе Куманово. За 2 армију је навео да ће њена Тимочка дивизија I наступати од Ћустендила “на Криву Паланку, те да нам код Рујна олакша”, а потом преко Кратова на Кочане да се удружи са бугарским трупама те отуда да удари у десни бок Турака код Штипа.
Мада Путник ни овом приликом није напустио идеју о сједињавању 1 и 3 армије у рејону Куманова, ипак се из ових поставки о начину померања армија види да покрети 1 армије преко Рујна ка Куманову нису више условљени избијањем левог крила 3 армије код Прешева, како је то било постављено у ранијој директиви команданту 3 армије. Због разлике у дужини наступних праваца ових армија Путник је, како се то види, сада само намеравао да 3 армију нешто раније упути у акцију, док би 1 армија имала “омањим маршевима” сама да савлада простор између Скопске Црне Горе и Козјака до Куманова. С друге стране, он сада није предвиђао ни потребу да Тимочка дивизија I маневрује даље од Криве Паланке, односно Страцина, у циљу садејства 1 армији у овлађивању Рујном и Кумановом, јер је, изгледа, сматрао да ће ова дивизија самим покретом преко Криве Паланке испољити довољан утицај на држање непријатељских снага на просторији Рујан – Куманово.
Из оваквог начина третирања питања садејства крилних армија 1 армији, док ова не избије на просторију Куманова, може се закључити да је тада рујанском положају придаван много мањи значај него у ранијим директивама. А из упућивања Тимочке дивизије I и од Криве Паланке преко Кратова, непосредно на Кочане и Штип, не узимајући у обзир овчепољски положај, супротно ономе што је директивом од 5 октобра било наглашено, испада као да је и овчепољском положају сада придаван мањи значај. Штипски положаји, међутим, били су поново истакнути у први план иако се у ранијој директиви команданту 3 армије истиче значај рејона Скопља.
У вези са ситуацијом код непријатеља, Путник је на поменутом састанку истакао: “За Турке се зна да је код њих рђаво стање. Исхрана им је рђава, коморе немају. Са наше границе, а од њиховог становиштва, отерали су сву стоку у позадину, па су успут убијали све оне, који нису хтели следовати њихову позиву”. Ако се у оквиру оваквих података о непријатељу посматрају нови моменти у начину померања појединих армија и оцена појединих положаја до које се на основу тога може доћи, онда се може закључити да је српски Генералштаб, на основу нових података о ситуацији код непријатеља, већ у време одржавања овог састанка дошао до чвршћег уверења да турско командовање у датој ситуацији неће бити у могућности да истакне у висини Рујна и Куманова такве снаге које би могле представљати јачу препреку 1 армији у њеном наступању из долине Мораве ка долини Пчиње и да ће отсудну битку примити тек на штипским положајима.
Руководећи се оваквим закључцима о могућностима и раду непријатеља, Генералштаб се изгледа ослободио страховања од јечег сукоба на Рујну. Зато покрет 1 армије није више условљаван непосредним садејстсвом крилних армија у борби за овај положај. У складу с тим, Путник је и поставио да се 1 армија код Куманова удружи с 3 армијом, а задатак 1 армије у овлађивању Рујном овако формулисао:
“Трупе у Моравској долини овако ће деловати: Дунавска дивизија I позива народне војске преко села Буштрања ка Козјаку у бок и позадину Рујна. Главна је тачка Рујан, који треба заузети. За сада Турци имају тамо око три батаљона. Ова је дивизија лево крило I армије, десно је крило Моравска дивизија I позива народне војске која настуна од Св. Илије Честелинског преко Карпина, а на улазу у Кончуљски теснац послаће један пук са батеријом.
Дриниска дивизија I позива народне војске наступа од Ратаја па друмом између обе ове дивизије.
За Дунавску и Тимочку дивизију II позива народне војске следоваће наређење из армиске команде.”
За коњичку дивизију је констатовао да би требало да се упути у обилазак Козјака, али је нагласио да су рђави путеви и да ће се њој касније, свакако када Армија избије из теснаца, створити услови да изађе испред армиског фронта.
Дакле, намера Генералштаба је била да 1 армијом, наступајући са три дивизије у првом ешалону, овлада Рујном и избије у рејон Куманова без непосредног садејства крилних армија. Чињеница да је Коњичка дивизија као једини орган стратегиског извиђања, задржана позади првог ешалона, указује на то да Генералштаб у овом моменту није предвиђао никакво изненађење које би непријатељ могао произвести акцијом јачих снага у висини Рујна и Куманова.
Друга армија, према овој замисли, требало је да се с обе своје дивизије сасреди код Кочана за дејство у бок турских снага код Штипа. А пошто, при оваквом усмеравању дивизија 2 армије, није било снага које би ако то затреба дејствовале од Кратова према боку овчепољских положаја, Путник је на састанку у Врањској Бањи наговестио да би левокрилна дивизија 1 армије, пошто се ова армија споји с 3 армијом и пошто овлада Кумановом, могла ући у састав 2 армије. Он је, дакле, намеравао да ојачењем 2 армије, која је била слаба, створи на том правцу довољно јаку групацију која би могла испољити ефикасан маневар и преко Кочана ка Штипу и преко Кратова према Овчем Пољу зависно од тога какви ће се подаци у току извођења марш-маневра имати о распореду непријатеља.
Десно крило главних снага, и према овој замисли, образовале би Дринска дивизија II, наступајући кроз Качаник, и Моравска бригада I, наступајући гребеном Скопске Црне Горе, у духу директиве од 13 октобра.
Како се види, ова замисао операциског плана била је нешто другачија од оне која је била изражена у ранијим директивама камандантима 2 и 3 армије. Али је и ова замисао била делимично измењена и допуњена наређењима Врховне команде од 18 и 20 октобра за почетак операција.
У овим наређењима је прецизирано да се турска војска која је одређена за операције према Србији, концентрише на просторији: Скопље – Овче Поље – Велес. Њена предња одељења на косовској страни држе: Сјеницу, Нови Пазар, Митровицу, Приштину и путеве за Скопље, а на вардарској страни: Криву Паланку, Страцин и Рујан.
Овакав распоред непријатељских снага одговарао је, у основи, стварности, јер су се 20 октобра 5 и 6 корпус турске Вардарске армије, заиста, још прикупљали у рејону Штип ― Велес, док се 7 корпус слабијим снагама налазио на линији Рујан – Страцин а на главном био прикупљен у рејону Куманова, о чему Врховна команда није имала података. Располажући овим подацима, изгледа да се у Врховној команди сасвим учврстила ранија претпоставка да ће непријатељ остати у одбрани и да ће решавајућу битку прихватити на просторији Овче Поље – Скопље – Велес. На основу тога је наређењима Врховне команде за почетак дејства прецизирано време покрета сваке оперативне групе као и њихови задаци у првој фази операција. Према овим наређењима оперативни план се, по прилици, састојао у следећем:
а) Ибарском војском, која би отпочела наступање један дан пре покрета 3 армије, овладати прво Новим Пазаром па, делом снага, и Косовском Митровицом и тиме с те стране осигурати операције 3 армије на косовском правцу, а затим сачекати нова наређења. Јаворска бригада, на крајњем десном крилу стратегиског распореда, привремено би остала у одбрани, свакако с циљем осматрања рекције Аустро-Угарске из Босне.
б) Концентричним наступањем 3 армије из правца Топлице и Медвеђе, које би отпочело један дан пре покрета 1 армије, овладати Приштином и Косовом и приступити извођењу маневра ка Скопљу и Куманову у духу директиве од 13 октобра.
ц) Покретом из долине Мораве, према плану који је изложен на састанку у Врањској Бањи, 1 армија ће овладати Рујном и по избијању испред Куманова сачекати остварење маневра 3 армије преко Скопске Црне Горе, свакако с циљем да после спајања са деловима ове армије продужи покрет према Овчем Пољу где су се очекивале главне непријатељске снаге и отсудна битка.
д) Наступајући од Ћустендила преко Криве Паланке и Страцина, истовремено кад и 1 армија, деснокрилна дивизија 2 армије треба да се сасреди у рејону Кратова и сачека док 1 и 3 армија избију испод овчепољских положаја, а затим, у складу са ситуацијом, дејствује или према боку ових положаја или преко Злетова, односно Кочана, ка Штипу, зависно од тога где ће се налазити тежиште одбране непријатеља.
Мада се код Врховне команде већ било учврстило уверење да непријатељ неће своје главне снаге истаћи северније од овчепољских положаја, ни према последњим директивама није намеравала да 1 армију истиче јужније од Куманова пре него што се овз сједини с левим крилом 3 армије. Она је дакле, и у овој ситуацији тежила да марш-маневар изводи методично и опрезно како би тиме обезбедила истовремено учешће свих снага у сукобу с главном непријатељском групацијом. У том циљу, у свим директивама у којима је био изражен операциски план, доминирала је тежња да се 1 и 3 армија сједине у висини Куманова. Међутим, 3 армија није могла остварити маневар према Куманову у времену које је било предвиђено оперативним планом чак ни онда ако не би наишла на слабији отпор противника од оног што се очекивало.
Наиме, према наређењу од 18 октобра требало је да 3 армија отпочне покрет са границе 20 октобра и да тога дана овлада Приштином, а према директиви од 13 октобра требало је најкасније трећег дана после ослобођења Приштине да избије у рејон Прешева. То је значило да је већ четвртог дана по прелазу границе, тј. 23 октобра, требало својим левим крилом да се сједини с 1 армијом. Дакле да простор од преко 100 км (од границе до гребена Скопске Црне Горе)- по веома тешком и беспутном земљишту- пређе за четири дана, подразумевајући да притом савлада и отпор непријатеља. Међутим, пракса је показала да је Шумадиска дивизија I тек 27 октобра увече избила у рејон Куманова, док је њена и армиска артиљерија овога дана стигла у Бујановце. Истина, у извођењу наступног марша, како ће се касније видети, имала је 3 армија два дана закашњења, поред осталог и због слабости армиског командовања( које Врховна команда није могла предвидети али и поред тога њено лево крило је са два дана закашњења избило на просторију на којој је требало да се сједини с 1 армијом. Према томе, у најповољнијим условима: могло је лево крило 3 армије да избије у рејан Куманова тек 25 октобра а никако 23-ег како је планирала Врховна команда.
На другој страни, према директиви од 20 октобра, требало је да 1 армија отпочне покрет 21 октобра и да 23-ег краћим маршевима избије испред Куманова, на линију с. Табановце- с. Четирце-с. Нагоричане. Она је значи имала да савлада простор од око 35 км. Ако се у вези са овим проматра чињеница да је лево крило 3 армије уз изваредне напоре у савлађивању тешког терена могло најраније 25 октобра избити на означену просторију испред Куманова, онда се јасно види да је временски прорачун за маневар 3 армије, на коме је базирана идеја операциског плана о сједињавању ових двеју армија, био нереалан и неостварљив. У условима оваквог прорачуна, 1 армија је, да би се сјединила с 3 армијом, морала у рејону Куманова да чека од 23 до 25 октобра. А то је било исувише – како са становишта брзине дејства главних снага српске војске, тако и са становишта сигурности положаја и операција главне армије, што је Генералштаб у свим директивама настојао да обезбеди и загарантује.
Сем тога, усмеравањем деснокрилне дивизије 2 армије преко Криве Паланке и Страцина на Кратово пре него што 1 армија овлада Кумановом лишило је ову непосредног садејства те дивизије све до избијања испред овчепољских положаја. Тиме се, у склопу погрешног прорачуна остварења маневра 3 армије, још више слабила сигурност положаја 1 армије кад избије у васини Куманова.
Такво усмеравање ове дивизије – чак и да није имала задатак да од Кратова, у случају јачих борби на правцу у 1 армије у висини Куманова, испољи своју активносг у долини Пчиње – резултирало је, свакако, из уверења Врховне команде да ће главне непријатељске снаге остати на просторији на којој су се налазиле 20 октобра када су отпочели покрети главних снага српске војске. Јер је, како изгледа, Врховна команда рачунала да после 20 октобра Турци неће покренути своје главне сиаге на север, поред осталог и због тога што би у таквим условима морали да рачунају на битку у сусрету, тј. у неповољнијим условима за себе. Међутим, овакав прорачун времена потребног за сједињавање 1 и 3 армије и овакво усмеравање дивизије 2 армије довели су, како ће се касније видети, до тога да 1 армија бије одлучну битку без непосредног садејства крилних армија. Према томе, Врховна команда није успела да почетним операциским планом осигура реализацију своје замисли да прикупљеним снагама трију армија бије решавајући битку. Али пошго је Главни генералштаб у почетном груписању осигурао довољно јаке снаге на главном правцун 1 армија је успела да туче непријатељску главну групацијуи без непосредног садејства крилиих армија. Истина у конкретном случају непријатељ је био много слабији него што се очекивало.