Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Ноћу 16/17 октобра командант Западне турске војске доставио је директиву команданту Вардарске армије у којој је, пошто је претходно констатовао да је депешом врховног команданта од 16 октобра, “наређена офанзива”, овако изложио своју оперативну замисао и задатак Вардарске армије:
“По до сада добивеним извештајима, бугарска војска налази се према Једрену. Главна снага српске војске сасређена је код Врања, један је део код Рашке и Куршумлије. Пошто је Црна Гора већ објавила рат, њена је офанзива у правцу Гусиња одбијена, а код Колашина је заустављена и мада су Црногорци близу Скадра заузели место Тузи, тамо је послато довољно трупа да појачају одбрану Скадра.
Независни Струмски корпус предузеће одмах наступање у правцу ка Џумај Бали, прећи ће границу и заузеће висове код Кочеринова. Ухватиће везу са Вардарском армијом и штитиће Креснански теснац.
Одред који оперише код Рупчуса прећи ће одмах границу и предузеће одмах мере против четничких банди.
Вардарска армија има задатак да заустави непријатељско наступање на Царево Село, да непријатеља по могућству разбије и да на линији Берекетли – Куманово заузме такав положај, да онемогући наступање српске и бугарске војске на Куманово.
Врло је важно да се одржава веза са Струмским корпусом. Врло је важно да се одрже Скопље и Штип. Препоручује се да Приштински одред пређе границу.”
Из ове директиве је јасно да командант Западне војске намерава да остане у одбрани на фронту према Црној Гори. У том циљу, он ојачава одбрану Скадра на штету своје, и иначе слабе, главне групације, јер је уочавао да би по паду Скадра, даље наступање црногорске војске према средњој Албанији, у евентуалној координацији с операцијама грчке војске (коју истина командант Западне војске не спомиње), могло да угрози дубљу позадину Вардарске армије, која је била предвићена за операције против српске војске на Вардаском војишту и која је, како је раније истакнуто, требало у духу идеје првобитног ратног плана, да се повлачи према средњој и јужној Албанији. Иако директивом није довољно јасно прецизиран задатак Вардарске армије и употреба њених снага, командант западне војске је, судећи према ономе како је задатак формулисан, одлучио да и на фронту у Македонији у основи остане у одбрани. Директивом је, истина, наређено Струмском корпусу да пређе у напад на свом правцу, а Вардарској армији – да нападном акцијом ,,заустави настуње непријатеља на Царево Село и да га по могућству разбије”. Али напад обеју ових оперативних група могао је имати само ограничен циљ. Наиме, командант Западне војске је, изгледа, уочавао да би акцијом савезничких снага преко Царевог Села ка Кочану и даље ка Штипу, односно преко Горње Џумаје у долини Струме и даље ка Солуну, била непосредно угрожена позадина и бок Вардарске армије и да би тиме још у почетку могао бити компромитован сваки покушај ове армије да се супростави главним српским снагама приликом њиховог наступања из долине Мораве у долину Вардара и оним снагама које би од Ћустендила, преко Криве Паланке, наступале ка Куманову. Зато је командант Западне војске, пре свега, тежио да акцијом Струмског корпуса и Вардарске армије (вероватно само њеног десног крила) одбаци, и по могућству разбије, савезничке снаге које су биле орјентисане на том правцу, и да Струмски корпус, пошто поседне „висове код Кочеринова”, одржавајући везу с Вардарском армијом, штити Кресненску Клисуру. Према томе, турска офанзивна акција на овом правцу, изгледа, имала је за циљ само да створи погодније услове за одбрану долине Струме и долине Брегалнице, како би се на тај начин створили услови за ангажавање што јачих снага Вардарске армије према главним српским снагама.
Но, свакако, главни задатак Вардарске армије, према овој директиви, састојао се у томе да “на линији Овче Поље – Куманово заузме такав положај да онемогући наступање српске и бугарске војске на Куманово”. Иако оваквом формулацијом није била јасно изражена идеја маневра ове армије у спречавању продора савезничких снага ка Куманову, ипак се и на основу такве формулације задатка, као и других елемената који су дати у директиви, стиче утисак да је Вардарска армија у основи добила дефанзивни задатак.
Наиме, чињеница да се у директиви, и поред захтева за одбрану Куманова, истиче као посебно значајно да се одржи Скопље и Штип, указује на то да командант Западне војске није предвиђао отсудно ангажовање Вардарске армије у одбрани Куманова. Ако се, у вези с тим, узме у обзир и то да он оставља команданту Вардарске армије слободу да сам “заузме такав положај на линији”, што ће рећи на дубини Овче Поље – Куманово, но у сваком случају с ослонцем на Овче Поље, јер је требало бранити Скопље и Штип – онда се може закључиги да он није намеравао да офанзивном акцијом главних снага те армије брани Куманово, него је, рекло би се, предвиђао могућност да Куманово падне у руке савезника, али да се зато треба отсудно ангджовати на одбрани Скопља и Штипа. На овакав закључак наводи и чињеница што комадант Западне војске у својој директиви истиче потребу да Вардарска армија одржи чврсту везу са Струмским корпусом, а пошго се чвршћа веза с овим корпусом није могла осигурати истицањем главних снага Армије у висини Куманова, изгледа да је он тежио да те главне снаге задржи у централном положају, тј. на просторији Овчег Поља, како би могао отсудније да се ангажује на одбрани Скопља и Штипа. На основу свих ових чињеница може се закључити да је оперативна концепција команданта Западне војске и у питању операција главних снага Вардарске армије у основи била дефанзивна, тј. срачуната на одбрану одређене просторије – централне Македоније – с означеним објектима.
Препоручујући пак команданту Вардарске армије да Приштински одред, који се налазио на крајњем левом крилу армиског фронта и који је у суштини претстављао недовољно организовану масу Шиптара, пређе границу, командант Западне војске је тежио да једном импровизираном демонстрацијом на фронту 3 српске армије, а тиме и према позадини главне српске групације у долини Мораве, по могућству изазове код српске команде извесну забуну и да на тај начин колико-толико одгоди покрет српских армија правцима на којима су биле сасређене. Међутим, сама чињеница да је командант Западне војске само препоручио акцију овог одреда, а не и наредио, указује на то да он од те акције није много очекивао.
Према изложеном, изгледа да је оперативна замисао команданта Западне војске у целини била срачуната на одбрану. Офанзивне акције помоћних снага, које су се налазиле на крилима главне групације, коју је требало да претставља Вардарска армија, биле су срачунате само на то да се тиме овој армији створе повољни услови за одбрану према главним српским снагама.
Међутим, оваква концепција није била сасвим у складу с наређењем врховног команданта, који је, како је то истакао сам командант Западне војске у својој директиви, наредио офанзиву депешом од 19 октобра. Због недостатка извора не може се утврдити како је турска Врховна команда замишљала офанзиву на овом делу ратишта и да ли је оставила слободу команданту Западне војске да сам одреди облик маневра Вардарске армије. Истина, комадант Вардарске армије констатује да је Врховна команда променом ратног плана “упорно захтевала” да се операције воде у духу новог плана и да је тиме команду западних трупа ставила у један врло деликатан положај, не допустивши јој да она сама предузме мере према стварном стању, што би значило да командант Западне војске није имао већу слободу одлучивања.
Али, судећи према ономе што је наредио у својој директиви, изгледа да је командант Западне војске ипак тежио да операције своје главне групације доведе у склад с објективним условима на војишту. Наиме, пошто је знао да Вардарска армије, у моменту када је била наређена офанзива, није имала ни половину снага које су биле предвиђене ратним планом, и имао углавном јасну претставу о јачини и груписању савезничких снага које су биле оријентисане према овој армији, а приближно и јасну претставу о њиховим намерама, он је, изгледа, дошао до сасвим реалног закључка да, у датим приликама, на Вардарском војишту не може предузети опсежнију офанзиву која би имала изгледа за некакав већи успех. Због тога се и одлучио за одбрану. Али да би ипак, колико-толико, удовољио офанзивној концепцији своје Врховне команде, он је, напуштајући план одбране предвиђен првобитним ратним планом, испољио тежњу да истицањем Вардарске армије на север, покуша спречити сједињавање савезничких снага од Врања и Криве Паланке, као и да брани Куманово, мада, као што је и раније истакнуто, ни сам изгледа није веровао у успех тога покушаја. Према томе, његова оперативна замисао изражена у поменутој директиви претставља уствари тежњу да се офанзивна концепција Врховне команде измири с објективним условима у којима се налазила Вардарска армија, која ту замисао треба да оствари. И пошто командант Западне војске вероватно није имао смелости да дефинитивно напусти концепцију Врховне команде и план операција доведе сасвим у склад са ситуацијом каква је њему самом изгладела, његова замисао је у суштини претстављала половично решење, неку врсту импровизације оперативног плана према коме је, ионако слаба, Вардарска армија требало да се нађе и код Кочана и на Овчем Пољу и код Куманова, и из тога се не види јасно шта се од ове армије заправо очекује. Иако је знао да Вардарска армија треба да се супротстави далеко надмоћнијим непријатељским снагама, које су усто имале релативно повољне услове за маневар у циљу обухвата крила и бокова његове главне групације, иако је могао претпоставити да Вардарска армија може доживети неуспех у одбрани објеката којима је придавао највећи значај, он ипак команданту армије није указао на перспективу рада у таквој евентуалној ситуацији. Дакле, планом команданта Западне војске нису била решена битна питања оперативног задатка Вардарске армије (одређивање оперативног циља идеје маневра и начин извшења); у суштини све је зависило од умешности и сналажења самог команданта ове армије.
Пошто директива команданта Западне војске није претстављала јасно одређен план за операције Вардарске армије, конкретну одлуку у том смислу морао је касније да донесе сам командант ове армије.
Ситуација у којој се налазила Вардарска армија још пре почетка непријатељства није нимало била повољна. Мобилизација јединица ове армије, како је раније изложено, одвијала се споро и неуредно. Сви њени корпуси су морали да отпочну концентрациске покрете с непотпуно мобилисаним дивизијама, док су на другој страни савезници после успешно завршене мобилизације били завршили и концентрацију и стратегиски развој. Комадант Вардарске армије је знао да су савезничке снаге сасређене код Куршумлије, Врања, Ћустендала и Дупнице, тј. Косовском и моравско- вардарском правцу и на правцима који из Бугарске изводе у долину Вардара. Знао је такође да се главне српске снаге налазе код Врања и да им је циљ дејство из долине Мораве ка долини Пчиње и Вардара. Пошто му је био познат развој и груписање савезничких снага, није му било тешко да уочи да је оперативна идеја српског Генералштаба срачуната на то да маневром снага од Куршумлије, преко Приштине, и оних из Бугарске, преко Криве Паланке, односно Кратова и Кочана, оствари сједињавање све три групације и да тако прикупљеним снагама бије решавајућу битку. Из тога је могао створити јасан закључак да ће савезници у решавајућем сукобу остварити апсолутну надмоћност снага.
Према томе, команданту Вардарске армије било је још пре почетка непријатељства јасно да ће његова армија имати према себи далеко надмоћније савезничке снаге у условима када је, у недостатку довољно јасно изржене оперативне идеје више команде, морао сам својој армији одредити оперативни циљ и облик маневра и тражити излаз из такве ситуације с изгледом да туче противника. У таквим условима, он се морао одлучити или за одбрану на припремљеним положајима или за офанзиву у правцу наступања главних снага српске војске. И пошто је Штаб армије био мишљења да треба поћи напред он се одлучио за офанзиву у правцу Куманова.
У својим ратним мемоарима командант Вардарске армије констатује да је, с обзиром на наређење Врховне команде и директиву команданта Западне војске, “прелаз у офанзиву био неизбежан”. А усто – да су догађаји који су се, како он каже, одиграли на Западном војишту пре почетка операција налагали да се снаге Вардарске армије из Штипа, Велеса и Скопља упуте на Куманово и да се живом акцијом потражи решавајућа битка у борби са Србима који су претстављали главну непријатељску снагу.
Међутим чињеница да је командант Вардарске армије био у могућности да сам донесе одлуку о употреби својих јединица указује на то да више команде нису од њега захтевале да неодложно пође у офанзиву, нити да решавајућу битку тражи у висини Куманова. С друге стране, из његових разматрања догађаја и оперативних услова у којима се налазила његова армија, очигледно се види да се он одлучио за офанзиву не зато да би извршио наређење више команде, него зато што је тако проценио оперативну ситуацију. Пошто је на једној страни, како то он истиче, тежио да искористи Шиптаре, а на другој се није хтео одлучити да напусти део територије у циљу прпкупљања снаге за одлучну битку на припремљеним положајима код Штипа и Велеса, он се логично одлучио на то да једним смелим офанзивним потхватом потражи решавајућу битку с главним противничким снагама, с циљем да их туче и тиме створи услове да се окрене против Грка.
Комадант Вардарске армије истина напомиње да покрет главних снага ка Куманову није истовремено значио и офанзиву, него “да према приликама какве се буду указале на лицу места ступимо у борбу дефанзивно или офанзивно”. Могуће је да су Турци имали намеру да према ситуацији на бојишту изаберу моменат за прелаз у напад, али с обзиром на разлоге који су, према процени команданта армије, тај моменат условили, маневар ка Куманову имао је пре свега офанзивни смисао. Утолико пре што је нападом на главну српску групацију, која је наступала правцем од Врања, требало спречити сједињавање српских упочетку раздвојених армија и што је решавајућу битку требало потражити пре него стигну грчке трупе које су с леђа долазиле. Према томе, главне снаге Вардарске армије могле су код Куманова само тренутно остати у одбрани у циљу избора момента за напад којим је одлучну битку с главним противником требало решити у своју корист. Уосталом, Турци нису ни могли планирати да њихове главне снаге код Куманова остану дуже при пасивној одбрани, јер би се тиме управо дало времена Србима да 1 армијом неометано избију из теснаца између Скопске Црне Горе и Козјака и доврше пројектовани маневар делова крилних армија, те да прикупљеним снагама отпочну концентричан напад. Дакле, одбраном код Куманова Зеки- паша би дозволио противнику управо оно што је тежио да избегне. С друге стране, дужим задржавањем у одбрани код Куманова, Турци би дозволили неометано наступање Грка ка Битољу, односно ка Велесу и десног крила 3 српске армије кроз Качаничку клисуру ка Скопљу у позадину главне турске групације. Усто није била сасвим сигурна ни одбрана према савезничкој колони од Царевог Села и Кратова. Сасвим је дакле сигурно да Зеки- паша није изгубио из вида чињеницу да би задржавањем главних снага своје армије у одбрани код Куманова ишао на руку савезницима и тиме дозволио да буде концентрично нападнут надмоћним снагама и с фронта и позадине. Зато је његов маневар ка Куманову био од самог почетка срачунат на брзу офанзивну акцију. Међутим 22 октобра увече, када су 5 и 6 корпус избили на р. Пчињу јужно од Куманова, и када је примио извештаје команданта 7 корпуса о ситуацији на фронту, који су му, како ће се касније видети, разбили илузије о почетном тучењу српских снага, његов нападни елан је изгледа био поколебан и он је тек тада помишљао на одбрану. Али с обзиром на услове у којима се нашао, он је 23 октобра ујутру ипак наредио напад.
Развој догађаја на македонском фронту пре почетка операција могао је свакако утицати на команданта Вардрске армије да се одлучи за офанзиву. Али решење да се пође у напад резултирало је, пре свега, из тога што су командант армије и његов штаб у процени оперативних могућности своје армије и могућности савезничких снага, у првом реду главних снага српске војске, дошли до закључка да се нападом могу потући главне српске снаге пре него се сједине са снагама од Криве Паланке и Приштине.
Успех своје офанзиве Турци су заснивали на следећим претпоставкама и прорачунима:
1. Пошто су очекивали да српске снаге које треба да наступају из правца Врања буду јаке свега “60 хиљада људи”, а пошто је и Вардарска армија (заједно с Приштинским одредом и скопским добровољцима) “бројала не мање од 80.000 људи”, Турци су, рачунајући да ће офанзива изненадити Србе и створити могућност да по деловима туку 1 српску армију. Зато су се одлучили главне снаге Вардарске армије крену ка Куманову. Али пошто је Приштински одред, који је отприлике бројао око 12.000 људи, био већ ангажован према 3 српској армији и 18 и 19 октобра у борбама с деловима ове армије био истрошен и разбијен, то се у офанзиви код Куманова на њега није могло рачунати. Поред тога, да би главнину могли ангжовати у офанзиви на правцу Куманова, они су морали две кадифске дивизије из састава Армије (12-15.000 људи) употребити према савезничким снагама које су наступале од Царева Села ка Кочану и преко Осоговског масива ка Кратову и тиме осигурати позадину главних снага. Према томе, ако 6и Вардарска армија имала 80.000 људи у офанзиви према главној групацији српске војске, могло се употребитин само око 50-55.000 људи. А притом се није могло рачунати на неко појачање и потхрањивање тих снага из дубине. На другој страни, претпоставка да је српска групација код Врања јака до 80.000 људи није, као што јо раније истакнуто, имала реалног основа, утолико мање што је командант армије морао рачунати да ће тим снагама садејствовати и оне трупе које су наступале преко Криве Паланке и Приштине и исто тако рачунати на потхрањивање тих снага из дубине. Зато такав однос снага у пројектованој офанзиви није давао довољно изгледа на успех.
Комадант Вардарске армије, истина, претпостављао је да ће “Срби, с обзиром на стање путева који воде од Врања, првог дана сукоба моћи у најбољем случају да се на позорници покажу са своје две дивизије, а са све четири дивизије моћи ће да се развију у фронт према нама тек после два, па можда чак и три дана”. Дакле, он је рачунао да ће по деловима да туче 1 српску армију, чиме би надокнадио бројну слабост своје армије. Али и ова његова предпоствка је била нереална. Прво због тога што је погрешно проценио капацитет правца који од Врања изводи ка Куманову, јер је 1 српска армија тим правцем наступала с три дивизије у првом ешалону, а не с две како је он процењивао. А друго, он није имао основа да рачуна да ће српска Врховна команда у офанзивном рату, који су савезници наметнули Турској и у припремљеној офанзиви на непријатељском земљишту, направити такву грешку да у рејон Куманова упути своје две дивизије које би морале два до три дана чекати придолазак друге две дивизије. Није, дакле, могао очекивати да српска команда резервише себи толики комодитет у покрету својих дивизија. Према томе, није се ни смело толико рачунати на почесно тучење српских снага које су очекиване од Врања.
Изглада да су Турци успех своје офанзиве заснивали на изненађењу Срба и по времену и по простору. Јер су претпостављали да српска Врховна команда неће очекивати офинзиву главних турских снага, поготово не главну битку у висини Куманова и у моменту када су Турци желели да је наметну. Нападом у висини Куманова Турци су тежили да спрече сједињавање крилних армија с главном групацијом и да почесно туку раздвојене српске колоне.
Турци су, свакако, с разлогом рачунали да ће нападом постићи извесно изненађење, али је моменат изненађења могао да обезбеди успех само у том случају ако се остваре услови за почесно тучење српских дивизија тј. ако се оствари стварна надмоћност турских снага. У противном, као што се то у пракси и показало, само изненађење није могло бити довољна гаранција успеха. С друге стране у погледу изненађења, командант Вардарске армије морао је рачунати да ће српска Врховна команда имати у виду могућност непредвиђеник подухвата непријатеља приликом наступања српске војске и да је у вези с тим и морала предвиђати потребне мере за оперативно обезбеђење својих армија. То је управо и био главни разлог што је 1 српска армија била толико јака, јер је само тако могла парирати акције непријатеља усмерене на то да она буде тучена пре него што се сједини с крилним армијама. Према томе, у оваквим условима, командант Вардарске армије ни у моменту изненађења није смео придавати толико велики значај.
Тежња команданта Вардарске армије да акција на правцу Куманово спречи сједињавање српских армија није била ни довољно јасна ни објективно реална, јер се акцијом турских главних снага ка Куманову уствари није могло спречити оперативно садејство српских армија. Пре свега српске снаге које су наступале од Ћустендила могле су одмах, после овлађивања Страцином, испољити непосредан утицај на ток догађаја код Куманова, било да дејствују од Страцина у працу Куманова, било долином Криве Реке у позадину турске групације код Куманова. Према томе, ако се хтело спречити садејство ових снага са снагама 1 армије, онда им је требало спречити излаз из криворечног теснаца и не дозволити им да овладају Страцином. Међутим, Турци су већ 19 октобра напустили Криву Паланку, а 21-ог и Страцин, дакле истог дана када је отпочео покрет главних снага Вардарске армије ка Куманову, што значи да су већ тада били створени услови да 2 српска армија, односно њена деснокрилна дивизија, непосредно садејствује снагама 1 армије у евентуалним борбама код Куманова. Исто тако, 3 српска армија – пошто је 21 октобра тј. на дан почетка марш- маневра Вардарске армије ка Куманову, разбивши у претходним борбама Приштински одред, избила испред Приштине – створила је услове да маневром својих снага преко Скопске Црне Горе ка Куманову или кроз Качничку Клисуру ка Скопљу, испољи оперативно садејство с 1 армијом, јер јој више нису стајале на путу никакве снаге које би могле да спрече такав маневар. А то несумљиво нису могле спречити ни главне снаге Вардарске армије својом акцијом ка Куманону, сем у случају ако би успеле да туку главну српску групацију – 1 армију – и да је одбаце ка Врању, на што Вардарска армија објективно није могла рачунати. Према томе, тежња Турака да акцијом у правцу Куманова спрече оперативио сједињавање српских армија није у датим условима имала изгледа на успех.
Из претходног разматрања се довољно јасно види да прорачуни и претпоставке на којима је турска команда изградила офанзивну концепцију нису давали ни мининум изгледа на успех. Упркос томе, Штаб Вардарске армије, управо полазећи од таквих претпоставки, израдио је план маневра у офанзиви. Према овом плану, 7 корпус је имао задатак да остане у одбрани на припремљеним положајима у висини Куманова и да “привуче противника”. А чим 1 српска армија отпочне борбу са 7 корпусом на целом фронту, онда “и тек онда” је требало да 6 корпус и 13 низамска дивизија 5 корпуса, “истичући се степеном напред са десног крила 7 корпуса”, нападну 1 српску армију „обухватајући њено лево крило и позадину”.
Сам план напада био је јасан и једноставан. Али у објективним условима он је само по форми одражавао погодност и смелост маневра команданта армије, а по суштини, с обзиром на нереалност свих претпоставки на којима се заснивао, он је у себи носио изванредаи ризик да главне снаге Армије буду већ у првом контакту с непријатељем изложене удару његових надмоћних снага и да њихово маневарско крило буде ухваћено у клешта између српске 1 армије и десног крила 2 армије. А ни у моралном погледу ова турска армија није била припремљена да изврши нарочито смеле подвиге.
Из анализе свих чинилаца на основу којих се командант Вардарске армије одлучио на офанзиву види се да је ова била унапред осуђена на неуспех. Међутим, с тим у вези, поставља се питање да ли би ова армија имала више изгледа на успех ако би се њен командант одлучио за одбрану.
Ситуација у којој се налазила ова армија, с обзиром на њену бројну слабост, била је несумљиво тешка, утолико тежа што ни у процесу операција није могла рачунати на попуну и појачање из дубине. С друге стране, с обзиром на стратегиски положај и распоред савезничких снага, она се у извесном смислу већ од почетка налазила у стратегиском окружењу. Овакав њен положај био је још више погоршан тиме што су савезници још у фази њене концентарције, освојивши на појединим правцима извесне тактички важне тачке, створили повољне услове за даља дејства. Друга савезничка армија је својом левокрилном 7 (Рилском) дивизијом 18 октобра заузела Царево Село и тиме створила пут за дејство долином Брегалнице. Прштински одред из састава Вардарске армије, чији је задатак био да затвори правац који преко Косова изводи ка Скопљу, већ је 18 октобра у борбама с деловима 3 српске армије био прилично истрошен и разбијен. Тиме је 3 армији отворен пут ка Скопљу и долини Вардара. Источни одред црногорске војске, пошто је 16 октобра овладао Беранама (Иванградом), отворио је пут за наступање ка Пећи и Метохији, док је грчка војска, разбивши одред код Селфиџе у Тесалији 19 октобра, заузела Аласоњу (Еласон) и запретила непосредној позадини Вардарске армије. Прва српска армија је 20 октобра, пошто је разбила заштитничке одреде 7 корпуса, овладала гребеном Рујна и припремала се за наступање из долине Мораве ка долини Пчиње и Вардара.
У таквој ситуацији, Вардарска армија, ако би се орјентисала на одбрану, било у висини Куманова, било у дубини војишта, морала је да прими концентричан удар надмоћнијих савезничких снага. Пошто није могла издржати такав удар, она би вероватно изгубила битку. Међутим, тиме се ипак не би могла историски оправдати одлука команданта армије за офанзиву која није имала никаквог изгледа за успех. Напротив, полазећи од принципа чувања живе силе, одбраном се ипак могло више постићи. Наиме, командант армије имао је могућност да предузме одлучну акцију према левом савезничком крилу и да уз истовремену акцију Струмског корпуса одбаци ако не и разбије савезничке снаге које су наступале преко Царевог Села и Осоговског мнасива, пре него што главне српске снаге успеју да га нападну с фронта. Тиме би била отклољена најнепосреднија опасност за десно крило и бок Армије. Затим, уз даљу активност Струмског корпуса створили би се услови да Армија, остављајући слабије делове на том правцу, прикупљеним снагама организује одбрану према главној српској групацији. На то је изгледа и мислио командант Западне војске напомињујући у својој директиви да је врло важно да се одржава веза са Струмским корпусом. Прикупљеним снагама с ослонцем на припремљене положаје, комадант армије могао је да пружи солиднији отпор али свакако не с циљем да туче надмоћне савезничке снаге, него с јасном оријентацијом да се непријатељу нанесу губици, а да се повлачењем на веома јаке природне положаје планини Бабуни сачувају сопствене снаге и одгоди отсудна битка. Каснији догађаји су то и потврдили јер су делови Вардарске армије после тешког пораза на Куманову и значајних губитака у живој сили и наоружању, посебно артиљерији, пружали жилав отпор на бабунским положајима. То указује на чињеницу да би та армија, ако би се правовремено повукла свим снагама на ове положаје, могла да пружи снажан отпор и да свакако добије много у времену. С друге стране, тиме би се одгодило коначно решење битке на овом војишту, што би бесумње ишло у прилог турској политици и стратегији. Најзад, врло је вероватно да би Вардарска армија одбраном могла дуже да веже све српске снаге што би значило да српска Врховна команда не би одмах после Кумановске битке, тј. већ у почетку рата, могла да упути своје две комплетне дивизије на Тракиско војиште, чиме је била погоршана ионако тешка ситуација турских снага на том фронту од када је турска команда тако много очекивала. Према томе, одлука за одбрану турске Вардарске армије у централној Македонији са орјентацијом да борбом по дубини одгоди отсудну битку са главним српским снагама била би у основи једино реална концепција турског командовања.
На решење да се Вардарска армија задржи у одбрани да не прими отсудну битку ни у висини овчепољских положај,а ни на штипским положајима, могао би се свакако ставити приговор да би командант армије тиме отступио од директиве команданта Западне војске у којој није била дата таква оријентација. Али, пошто је могао најпотпуније да сагледа положај своје армије и пошто је примао на себе највећу одговорност за њену судбину, као и за то хоће ли она успети да спречи пробој стратегиског фронта на најосетљивијем правцу на западном делу ратишта, комадант армије је изгледа могао да прими одговорност и за такву одлуку која би у себи носила мање ризика него одлука за офанзиву, коју је, како сам констатуј,е донео на предлог свог штаба, односно мимо наређења команданта Западне војске.
Према томе, и са становишта могућности одбране Вардарске армије изгледа да је одлука команданта армије за офанзиву на правцу Куманова била сасвим погрешна и за Турке поразна. Ово стога што је таквом одлуком Армија отсудно ангажована пре времена, а тиме и доведена у ситуацију да у првом контакту с противником буде тучена, што је имало тешких последица на даљи развој догађаја, не само на западном него и на источном делу ратишта.