Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Док су се балканске државе припремале да удруженим снагама реше балканску кризу, у Турској се ситуација стално погоршавала. Раздирана унутрашњим немирима поробљених народа и борбом око власти између младотурака и феудалних кругова, економски и друштвено заостала, увучена у рат с Италијом због Триполиса, Турска није имала никаквих изгледа да савлада кризу у којој се налазила.
Као што је речено, убрзо после избијања рата у Триполису, који је, уз сагласност свих великих сила, локализован на афричко тле, Русија је 12. новембра 1911. иступила са захтевом да се између ње и Турске створи споразум о добросуседским односима. Она је поставила захтев да се расправи питање привилегија, железница у Малој Азији и слободног пролаза рускихс ратних бродова кроз мореузе. За уступке у вези с тим питањима, нарочито трећим, била је спремна да подржи Турску у одржавању тадашњег статуса мореуза и њима суседних територија ако би били угрожени од неке стране војне силе и да осигура статус кво између Турске и њених балканских суседа. Десетак дана касније руска влада се обратила Лондону са захтевом да енглеска влада подржи успостављање пријатељских односа између Русије и Турске и споразум о слободном пролазу руских ратних бродова кроз мореузе. Пред крај новембра она је појачала притисак на Порту, претећи јој повећањем својих захтева ако буде одуговлачила разговоре.
Порта је са великим узбуђењем и неповерењем дочекала захтева Русије. Она је о њима обавестила Енглеску, затражила од ње подршку и понудила јој савез. Пошто је у Лондону наишла на одбијање, обавестила је Аустро-Угарску и Немачку о руском захтеву да се измени статус мореуза. И како је тај рђаво припремљен и још горе вођен потез руске дипломатије брзо изашао на јавност и остао без потпоре и сагласности великих сила, које нису смеле до краја поткопавати ионако лабави статус кво на Балкану, Сазонов је половином децем6ра поручио руском амбасадору у Цариграду Чиракову, да обустави преговоре с Портом. Да би тај свој дипломатски неуспех прикрила, руска влада је протурила вест да је њен амбасадор на своју руку покренуо питање мореуза па га је почетком марта 1912 године повукла из Цариграда.
Упоредо са том акцијом око мореуза, Порта је по својој прилици с циљем да испита руске намере, почетком децембра 1911. предложила бугарској влади да закључе споразум. Она је понудила концесију за железничку пругу Ћустендил- Куманово, трговински уговор и гаранцију да ће поштовати права бугарског становништва у Турској, а од ње тражила обавезу да ће се строго придржавати принципа немешања у турске унутрашње послове и да ће поштовати територијални статус кво у времену од десет година. Сматрајући да Порта жели да сазна да ли је Бугарска повезана са Србијом, Гешов је, да не би изазвао турске сумње, дао позитиван одговор на тај турски предлот. Половином децембра 1911. Порта је обновила свој ранији предлог бечкој влади да се између Турске, Централних сила и Румуније закључи савез, у који би касније могла ући и Бугарска. Али су у Бечу са резервом примили ту комбинацију. Аустро-Угарска дипломатија сматрала је да јој није рентабилно да се веже за судбину Турске, чије је одржање било сумњиво и због тога дође у сукоб с Италијом и, евентуално, Русијом. Иако нису хтели да улазе у уговорне односе с Портом и Аустро-Угарска и Немачка су продужиле политику одржавања Турске.
Упоредо с тим покушајима да ојача свој међународни положај, Турска је предузела мере да стиша немире у Албанији. Пошто у лето 1911. године није успела војном силом, она је у јесен покушала да то постигне попуштањем: Шиптарима је обећала старе повластице, обавезала се да им да новац за подизање кућа порушених за време устанка, омогући рад школа на шиптарском језику итд. Међутим ти напори нису дали резултате. У то време Италија је у Триполису наишла на неочекиване тешкоће. Да би побољшала свој положај према Турској она је, према изјавама Порте, настојала да изазове немире у Албанији и Македонији. Њени агенти нудили су Шиптарима новац и оружје да се поновоо дигну против Турске. А Црна Гора је и даље одржавала везе с Малисорима. То је доста ометало сређивање прилика у Албанији. Зато се, у јесен 1911. Порта неколико пута обраћала Аустро-Угарској с молбом да преко католичког клера у севериој Албанији помогне да се онемогући италијански рад и Шиптари смире. Али и поред те помоћи, уколико је уошпте пружена, напори младотурака остали су без успеха. Истина, преко зиме 1911/12 године у Албанији је владало затишје, али затишје пуно напетости.
За то време у Македонији се ситуација знатно погоршала. Још у току 1911. године извршено је више атентата по градовнма, на друмовимз и на железничким пругама. Њих је организовала ВМРО, која се већ тада добрим делом, претворила у агентуру не само бугарске него и италијанске и аустро-угарске политике на Балкану. Почетком децембра атентат у Штипу потстакао је Турке да изврше покољ: преко 20 Македонаца било је убијено а више од 100 рањено. Пошто је, изгледа, тај атентат био инспирисан с италијанске стране, бугарска влада се, после извињења које је примила од Порте, не само оградила од њега него га и осудила преко свог званичног органа. Да би бар колико-толико стишали ситуацију у Македонији, младотурци су покушали у марту 1912. да склопе неки споразум са представницима ВМРО. У том циљу је био упућен један виши функционер турског министарства унутрашњих послова у Софију са задатком да са ВМРО постигне споразум о прекиду убацивања чета и о обустављању диверзија и атентата у Македонији. Али ти разговори су остали 6ез резултата. И сличан покушај у Београду доживео је неуспех.
Пошто су се последице италијанско-турског рата у Африци почеле све снажније осећати на балканском тлу, Русија је почетком 1912. истакла идеју да се између Турске и Италије успостави примирје и да се сукоб ликвидира дипломатским средствима. Мада је тај корак наишао на подршку осталих великих сила, Порта га је у марту одбила. Да би присилила Турску на мировне преговоре, пошто то није могла учинити оружаном акцијом у Триполису, Италија је крајем фебруара 1912. ангажовала своју флоту, која је бомбардовала Бејрут а половином априла Дарданеле и острво Самос. Током маја Италијани су извршили десант и посели Родос и низ других острва у Егејском Мору, а 19. јула са једном ескадром, покушали су да продру кроз Дарданеле али су били одбијени са знатним губицима. И кад све то није донело очекиване резултате, Италија је запретила да ће се њена флота пробити кроз мореузе и напасти Цариград. Због тога је Порта затворила Дарданеле.То је још више компликовало ситуацију. Из Беча су пуштени гласови о заједничкој руско-италијанској акцији у мореузима. Порта се међутим бојала да би италијански напад на Дарданеле могао потстаћи њене балканске суседе, нарочито Бугарску, да отпочну акцију. Зато је тражила од Румуније јавну изјаву да неће остати равнодушна ако Бугарска нападне Турску.
Али изгледа италијанска влада није ни намеравала да ангажује своју флоту у томе доста ризичном покушају. Зато се и узбуђење око Дарданела стишало. Њега су брзо потиснули догађаји у Албанији, Македбнији и Цариграду. Одмах с пролећа у Албанији су се показивали знаци немира Мада је Порта чинила уступке, Шиптари су остали неповерљиви. Од 1909. године они су имали довољно времена и могућности да схвате да младотурци попуштају само зато што су слаби и што теже да на тај начин добију у времену да би прикупили снаге и покрет угушили. Због тога су Шиптари били решени да истрају до краја. Да би се премили за пролеће, они су настојали да се што чвршће повежу са суседним државама и да од њих добију помоћ у оружју и муницији. Та тежња нарочито је наишла на одзив у Београду. Српска влада је настојала да албански покрет истргне испод аустро-угарског утицаја и да га стави у службу своје политике. Али, поред ње, с истим и сличним намерама радиле су и остале земље које су имале своје интересе у Албанији. Шиптарске вође користиле су се том конкуретском борбом, и многи утицаји деловали су на руководство албанског покрета. Зато су поред Србије- како је то једном приликом, у мају 1912, рекао М. Миловановић, председник српске владе, италијанском посланику — и други могли кад су год хтели, изазвати општи устанак у Албанији. Али, изгледа, ником није било у интересу да до таквог снажног устанка дође; балканске земље и Италија бојале су се да он не послужи Бечу као повод да отпочне неку акцију, а Аустро-Угарска — да га не искористе балканске државе за рушење Турске.
Међутим и мимо тих жеља, устанак је врло брзо добио широке размере и још више заоштрио кризу у Турској. Српска влада је покушала да га заустави, али јој то није пошло за руком. Турци су устаницима понудили преговоере али су били одбијени. Устанак се све више ширио, и 21. маја 1912. руски посланик у Београду јавио је својој влади да се може очекивати да немири захвате сву европску Турску ако Турци не угуше албански устанак. Већ упочетку устаници су одлучно истакли захтев да се Албанији да аутономија, која треба да буде први корак ка независности. Али Порта то није хтела прихватити, већ је почетком јуна изразила спремност да спроведе реформе у Албанији. Ти уступци нису могли задовољити руководство албанског покрета, и устанак је настављен с још већом жестином.
У таквој ситуацији избила је, 22. јуна, побуна међу турским трупама у битољском гарнизону. Она је настала као резултат отпора конзервативних војних кругова самовољним поступцима младотурака; сем тога, турски војници нису хтели да се боре против устаника — Шиптара зато што су ови били знатним делом муслиманске вероисповести. Побуна се брзо проширила и на гарнизоне у Прилепу, Дебру, Охриду, Ресну и, затим, у Ђаковици, Феризовићу (Урошевац) и осталим местима на Косову и у Метохији. Побуњени официри који су заступали интересе опозиционих партија, поставили су захтев да младотурска влада поднесе оставку и да се распусти парламенат. То је убрзо довело до пада младотурског кабинета у Цариграду. Међутим ни нова влада, с Муктар-пашом на челу, није имала снаге да загосподари ситуацијом и среди прилике у Македонији и Албанији. Опозиција, која је сада дошла на власт, политички је била неорганизована, и у њеним је редовима било је знатно мање дисциплине него код младотурака. Трупе су и даље прелазиле на страну побуњених Шиптара. Командант жандармерије у Приштини, например, отворио је затворе, наоружао затворенике и с њима се прикључио шиптарским устаницима. Већ крајем јула турска влада је била присиљена да побуњеницима дозволи да уђу у све градове Косовског вилајета; а нешто касније она је прихватила захтеве које су устаници раније поставили. До половине августа устаници су запосели Приштину, Нови Пазар, Сјеницу и, најзад, Скопље, где се прикупило око 15.000 наоружаних Шиптара.
Прихватање албанских захтева и улазак устаника у долину Вардара имали су, како ће се касније видети, врло важне реперкусије на развој кризе на Балкану. Албански захтеви и спремност Порте да се реформе спроведу у Скадарском, Јањинском, Битољском и Косовском вилајету изазвали су снажан отпор српске, грчке и бугарске владе, јер су оне сматрале да се тим мерама утврђује албанска аутономија и угрожавају њихови интереси у том делу Балкана. У исто време, аустроугарска дипломатија оценила је да јој такав развој албанског устанка омогућава да преузме иницијативу у балканским пословима и да се јаче учврсти у Албанији. Сем тога, ситуација је компликовала узнемирено стање у Македонији. Почетком августа дошло је до покоља у Кочанима, који ја изазвао велико узбуђење у Бугарској.
Уз такво хаотично унутрашње стање, Турска се у лето 1912. године нашла у озбиљном пограничном спору с Црном Гором. Због честих инцидената на граници, била је образована мешовита црногорско-турска комисија. Она је 11. јуна 1912. потписала протокол о разграничењу, које се сводило на мање исправке граничне линије у корист Црне Горе. Међутим Порта није хтела да ратификује протокол, јер се бојала да би тиме могла повећати незадовољсгво Шиптара. То затезање Порте да озваничи од њених органа већ прихваћени докуменат изазвало је погоршање односа између Црне Горе и Турске. Да би присилила Порту да реши то питање, црногорска влада је, како су то оценили руски дипломатски представници, потстицала инциденте на граници према Турској. По налогу краља Николе, црногорски министар спољних послова затражио је од руског отправника послова у Цетињу да обавести своју владу да у садашњим околностима Црна Гора неће моћи задржати мирне односе с Турском. Руски дипломатски претставник веровао је да се то ратничко расположење заснива на обећањима руководилаца албанског устанка, датих краљу Николи, да се неће противити припајању једног дела северне Албаније Црној Гори ако их Цетиње активно подржи у њиховој борби против Турака.
Иако није одмах уочила да је истицње граничног питања у непосредној вези с црногорско-бугарским преговорима, који су доста дуго прикривани и од руске дипломатије, руска влада је вршила притисак на Црну Гору да је задржи од активног иступања. Али су те интервенције остале без практичног резултата. Гранично питање, све више заоштравано и компликовано, најзад је послужило краљу Николи као повод за ступање у рат с Турском.
Италијанско-турски рат, албански устанак, побуне у Турској војсци, пад младотурака, црногорско-турски гранични сукоби, атентати и покољи у Македонији, анархије у државној управи, финансиска исцрпљеност због рата у Триполису итд. све су то били јасни знаци да се Турска налази у тешкој кризи и да из ње, и поред помоћи Аустро-Угарске и Немачке, није у стању да изађе. То је само од себе гурало балканске савезнице да се користе таквом ситуацијом и што пре ступе у акцију.