Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Мада су главни напори српске владе били усмерени на савлађивање тешкоћа које је донео Царински рат, ипак она није напустила борбу око Македоније. И даље су чете слате у Македонију. То исто, само у већем обиму, радила је и Бугарска, а нарочито Грчка. Због тога су се борбе балканских држава у Македонији још више прошириле. Половином 1906. године дошло је до прекида дипломатских односа између Грчке и Румуније и до врло заоштрених односа између Грчке и Бугарске, обрачунавања између бугарског и грчког становништва, паљења грчких трговина у бугарским градовима.
Такав развој прилика изазвао је још веће приближавање Бугарске Румунији, даље хлађење и заоштравање односа између Србије и Бугарске и приближавање Србије Грчкој и Турској. Пошто су се Србија и Турска бојале бугарско-румунског зближења, то су обадве радиле да га онемогуће. Још почетком 1906 године српска влада је упутила Милована Миловановића у Букурешт са задатком да испита становиште румунске владе према Србији, македонском питању, односима између балканских држава итд. Мада је том приликом с румунске стране истакнута искрена жеља за пријатељством према Србији и подвучено да ћe румунскаполитика при решењу македонског питања водити рачуна у првом реду о томе да се задовољи равнотежа између Србије и Бугарске, ипак је касније, кад су се односи Грчке с Бугарском и Румунијом заоштрили, дошло до даљег приближавања између Софије и Букурешта. Бојећи се да то приближавање не прерасте у савез и да не изазове решење македонског питања, Турци су, давањем уступка Цинцарима,притиском на Грчку и разним обећањима, успели да задрже Румунију од тешњег повезивања с Бугарском.
Непрекидни аустро-угарски притисак и претње, као и поново заоштрени односи с Бугарском због Македоније, навели су српску владу да се приближи Турској, а донекле и Грчкој. У време најзатегнутијих односа између Грчке и Бугарске, неколико грчких владика добило је српска одликовања, а за узврат, грчка штампа је подржавала српску политику у Македонији. Пошто је Турска ишла на руку српском извозу преко Солуна и у исто време била у затегнутим односима с Бугарском, то је приближавање између ње и Србије дошло у такву фазу да су, у марту 1907, поведени преговори о закључењу дефанзивног савеза, који би био уперен против Аустро-Угарске и Бугарске. Међутим до потписивања није дошло, јер је и Србији и Турској то међусобно преговарање и приближавање уствари служило само као средство којим се плашила Бугарска.
Оштра борба између српских и бугарских владајућих кругова око Македоније довела је до врло затегнутих односа између две земље, па је у пролеће 1907 године изгледало да постоји могућност оружаног сукоба. Пошто је српска влада, и поред упозорења великих сила, наставила да се бори за јачање свог утицаја у Македонији, из Рима joj je, вероватно с циљем да је заплаши, упућено обавештење да претстоји оружани напад Бугарске на Србију. Та вест је постигла жељени циљ. Тадашњи претседник владе, и министар иностраних дела, Никола Пашић, наредио је, крајем априла, српским конзулима у Турској да обуставе нападе српских чета на Бугаре, затим да се побољшају прилике на српско-бугарској граници, избегавају инциденти с Бугарима који путују железницом кроз Србију, у штампи не вређају Бугари а вести које долазе из Македоније и Старе Србије не пуштају преко Пресбироа.
Док се тако са српске стране почео чинити обазрив корак да се односи поправе, бугарско Министарство спољних послова издало је, јуна 1907, директиву уредницима софиских листова да не прекидају кампању против Србије и не дозволе да она јењава. После тога дошло је до још оштријих српско-бугарских сукоба у Македонији, што је потстакло српску владу да покуша да се споразуме с Грчком и приближи Црној Гори. Међутим та настојања остала су без практичних резултата. Истина, односи с Грчком били су и даље добри. Али споразум с Црном Гором није био могућ. Борба измеју династија Карађорђевића и Петровића удаљила је једну државу од друге и изазвала неповерење и заоштравање односа између њих. Те лоше односе смишљено је заоштравала и продубљивала аустро-угарска дипломатија. Она је настојала да такозвану бомбашку аферу прикаже као дело званичне Србије и на тај начин још више повећа јаз између две земље. И пошто је српска влада стварно тежила да, нападима преко своје штампе на апсолутизам кнеза Николе и сумњичењем црногорске владе за сарадњу с Бечом, умањи углед који је у Европи имала династија Петровића то је такав рад наилазио на врло оштро реаговање у Цетињу. Црногорски двор и влада оптуживали су такође, преко своје и, који пут, стране штампе, Србију да се меша у њихове унутрашње послове и ради на обарању династије Петровића. Сем тога, пошто није имала никаквих претензија према Македонији,Црна Гора је наилазила на више разумевања у Софији, а међу владајућим круговима у Цетињу не само што се нису скривале симпатије према Бугарској него се понекад и отворено говорило да Србија нема шта да тражи у Македонији. То је, природно, још више појачавало подозрење у Србији према црногорском двору и влади. У условима таквих међусобних односа тешко је било успоставити ма какав заједнички рад Србије и Црне Горе против Бугарске.
Такво заоштравање односа између балканских држава резултат је како све оштријег сукобљавања њихових интереса тако и одређене политике великих сила, Ово последње нарочито се односи на Аустро-Угарску. Тежећи у Царинском рату, који је продужен и кроз целу 1907 годину, да потчини Србију, она је поред осталог настојала да што више погорша српско-бугарске односе. Њој је ишло на руку и то што су бугарски владајући кругови, увиђајући да њихова стремљења у погледу Македоније наилазе на отпор западних сила, Турске, Србије и Грчке, тражили у аустриској експанзивној политици ослонац за борбу против својих суседа. Аустро-угарска дипломатија, вешто искоришћујући те тежње, настојала је да подршком бугарској политици појача свој утицај на Балкану. У том циљу она је, после дугог отезања, пристала да подржи Софију у њеном захтеву да се укине систем капитулација у Бугарској, помагала њено зближење с Румунијом, итд. Исто тако се показивала наклона и према Грчкој, настојећи да је користи као тржиште за пласирање својик производа и да је употреби за спречавање ширења италијанског утицаја у Јужној Албанији.