Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто су допустиле Турској да се сурово обрачуна с македонским устаницима и задржале Бугарску да не изазове јаче компликације на Балкану, Русија и Аустро-Угарска искористиле су Илинденски устанак као повод да се још активније умешају у балканске послове. На састанку царева и министара, спољних послова у Мирцштегу, 2 октобра 1903, оне су постигле споразум о реформама у Македонији и о заједничкој политици на Балкану. Њиме је, између осталог, било предвиђено да се под контролом претставника великих сила, изврши реорганизација турске жандармерије, администрације и судства и да се хришћанима обезбеди равноправан положај у јавним службама, итд. Наравно, Порта је била присиљена да те реформе прихвати. И ова руско-аустриска интервенција у балканске послове изазвала је неповерење и скептицизам. Српски дипломатски претставник у Цариграду сматрао је да је најгора страна споразума у Мирцштегу у томе „што две највећма заинтересоване државе на Балкану решавају питања која се искључиво тичу балканских држава не тражећи претходно ни њихово мишљење а камо ли да их припитају за њихове интересе. И вековна непријатељица и старији северни брат споразумели су се не може боље бити о начину да нам кроје капу не према мери наше рођене главе, већ према њиховим незаинтересованим тежњама, непристрасној основи и то све искључиво у хуманитарној сврси… Изгледа као да Балканско Полуострво не постоји више за балканске народе, већ за државе највећма заинтересоване на Балкану”. Слично расположење владало је и код претставника и влада других балканских држава. А и Италија је с доста узбуђења примила тај споразум, јер се бојала да би он могао бити уперен против њених тежњи и интереса. Иако се убрзо увидело да је тај споразум настао као нужна потреба да се решење кризе на Балкану одгоди, Аустро-Угарској то је било потребно због њених унутрашњих тешкоћа, а Русији због заоштравања односа с Јапаном, бојазан од њега и даље је остала. Истина, Италија је била нешто примирена постављањем њеног генерала за команданта жандармерије у Македонији. Али и код ње, а нарочито код балканских држава, расла је сумња у намере Аустро-Угарске на Балкану истом оном мером колико су се заоштравали руско-јапански односи и колико је био извеснији сукоб на Далеком Истоку.
Иако је, непосредно пред избијање руско-јапанског рата и касније, аустро-угарска дипломатија званично изјављивала да ћe се лојално држати постојећих уговора с Русијом и да ћe и даље радити на одржавању статус квоа на Балкану, тим изјавама мало ко је веровао. Било је много разлога који су доводили у сумњу изјаве званичних претставника Хабзбуршке Монархије. Убрзане војне припреме ове монархије, нарочито на границама према Србији и Црној Гори, а и према Италији, затим њен захтев да се може, ако је ситуација присили, послужити правом које јој је дао Берлински уговор да окупира цео Санџак, итд. – све је то говорило да њене намере нису чисте.
Због тога су балканске државе биле неспокојне. Свакој од њих било је јасно да се балканска криза не може решити никаквим реформама, већ само оружјем. И сад кад су снаге Русије биле одвучене на Далеки Исток, Србија и Црна Гора су се бојале да, у случају аустро-угарског продора према Солуну, не остану усамљене, а Бугарска је страховала од евентуалног напада Турске. И Грчка је била у неизвесности. Сарадња коју је последњих година спроводила с Турском није јој донела никакве користи а противречности с Бугарском биле су толике да их је било тешко савладати. И зато је покушала, крајем 1903. и почетком 1904. године, да се приближи Србији. Међутим београдска влада је ћутке прешла преко тих понуда. Док је тако одбила Грчку, српска влада је чинила кораке да привуче бугарску владу на сарадњу. У ситуацији кад је Србија била непосредно угрожена од Аустро-Угарске а Бугарска од Турске и кад су њихови заједнички, иако опречни, интереси у Македонији могли бити доведени у питање аустро-угарским продором према Солуну, српски владајући кругови су правилно ценили да је могуће наћи основу за зближавање Србије и Бугарске. Међутим упочетку се у Софији хладно прелазило преко наговештаја из Београда. Али кад је почео руско-јапански рат, и кад су Турци почели да врше ситније провокације на бугарској граници, бугарска влада се решила да отпочне преговоре са Србијом.
Пошто су у току фебруара 1904. у Београду завршени прелиминарни разговори, у марту су настављани преговори око склапања савеза. Обе стране брзо су се сложиле у свим питањима међусобних привредних и културних односа, као и у томе да ћe подржати рад на спровођењу реформи у Турској и уопште радити на одржању мира на Балкану. Али чим се прешло на дискусију о будућности Македоније, избиле су несугласице. Претставници бугарске владе тражили су да се под Македонијом подразумева територија коју чине Косовски, Битољски и Солунски вилајет. Насупрот томе, претставници Србије износили су свој став да Косовски вилајет претставља саставни део Старе Србије, која би, кад за то сазру услови, требало да уђе у састав Србије. Они су била спремни да признају и аутономију Македоније у границама Битољског и Солунског вилајета ако бугарски делегати прихвате то гледиште српске владе. Како у току дискусије о тексту уговора није било лако доћи до сагласности у питању Македоније, па је на моменте изгледало да ћe преговори остати без резултата, српска влада је помишљала да се приближи Црној Гори, Грчкој и Турској. Али управо крајем фебруара у Београд су стигли гласови о ужурбаним аустро-угарским војним припремама у Босни и Војводини. 3ато се српска влада, почетком марта, обратила Петрограду с питањем: какво ћe држање заузети Русија у случају да Аустро-Угарска крене преко Санџака и Србије према Солуну. Пошто од руске владе није добила никакве гаранције, него само уверавање да ћe сe Хабзбуршка Монархија лојално држати постојећих уговора и упозорење да би аустриске трупе могле ући у Санџак у случају ако тамо дође до немира, српску владу је, изгледа, то потстакло да тражи какав-такав споразум с Бугарском. На то су утицала и извесна наговештења званичних италијанских кругова, који су српском посланику у Риму изражавали, спремност Италије да се оружјем супротстави аустро-угарском надирању ка Солуну ако се томе одупру и удружене балканске државе. И, вероватно, слични утицаји деловали су и на бугарску владу да се споразуме са Србијом.
Под таквим околностима дошло је 12. априла (30. марта) до потписивања српско-бугарског уговора о савезу. У првом делу, који је носио назив „Пријатељски уговор између краљевине Србије и кнежевине Бугарске”, било је, између осталог, предвиђено да обе државе воде једнаку царинску политику и да теже да таквом политиком дођу до царинског савеза, олакшају размену и транзит својих производа, склопе судску и монетарну конвенцију итд. Тај део уговора могао се, по споразуму обеју страна потписница, објавити. У другом, тајном и важнијем делу уговора, који је носио назив „Савезни уговор”, било је предвиђено да Србија и Бугарска помажу спровођење реформи у Солунском, Битољском и Косовском вилајету, и да теже да се реформе прошире и на Једренски вилајет; да се бране против сваког напада на њихову националну независност и на сигурност и неприкосновеност њихових владајућих династија; и да се заједничким снагама успротиве свакој непријатељској акцији, или окупацији поменута четири вилајета ма од ког та акција дошла. Ради остварења последње две обавезе било је решено да се касније закључи специјална војна конвенција. Сем тога, обе стране су се још обавезале да ћe радити на стварању савеза између Србије и Црне Горе и да ћe за сва спорна питања која оне саме не би могле решити узимати за арбитра руског цара.
Исто тако, опасност од ратних заплета потстакла је Црну Гору да, још крајем 1903, предложи.Србији склапање савеза између две земље. Српска влада је у начелу прихватила тај предлог. Преписком, која је трајала до половине јуна 1904, била је постигнута сагласност о свим тачкама уговора, сем о једној наиме, црногорски двор и влада тражили су, изгледа, под притиском из Петрограда, да се текст уговора да руском цару, који би био арбитар у решавању евентуалних спорова између уговорних страна. Међутим, почетком септембра 1904, и једна и друга страна одустале су од уговора о савезу.
Зашто је до тога дошло било је више разлога. У току српско-бугарских преговора обе стране су заузеле становиште да савез треба проширити. и на Црну Гору. У том циљу је српска влада, почетком јуна, обавестила кнеза Николу о постигнутом савезу између Србије и Бугарске и о резултатима разговора вођених у Нишу између српског краља Петра и бугарског кнеза Фердинанда. У почетку, и све до половине лета 1904, и код српских и код црногорских владајућих кругова изгледа да је постојала жеља за савезом. Али отада је та жеља почела да хладни. Кнез Никола је поручио српском краљу да између њих нису потребни никакви писмени уговори, а са српске стране одговорено је увредљиво: „ … да ћe бити боље да се епоразумемо директно са Русима… онда ће они вама наредити шта треба да радите и како да се држити у питањима балканским”.
Такав развој српско-црногорских преговора временски се поклапа и с почетком хлађења српско-бугарских односа. Наиме, после потписивања уговора о савезу између Србије и Бугарске рад на развијању пријатељских односа између две земље почело је на доста широком плану. Међусобно су измењане разне културне, омладинске и друге делегације, као и посете владара. Српска влада је са своје стране отпочела припреме да изврши разне обавезе из Пријатељског уговора. Такав развој српско-бугарских односа подржале су Русија, Француска и Италија, док су Турска и Грчка а нарочито Аустро-Угарска, са сумњом и подозрењем пратиле сарадњу словенских држава на Балкану. Међутим већ крајем лета 1904. године у Софији је почело да слаби расположење за сарадњу са Србијом. Слично је расположење завладало и у Београду. Продор Аустро-Угарске према Солуну, који се очекивао у пролеће или најкасније у лето 1904 године, а пред том опасношћу су се Србија и Бугарска приближиле једна другој, није више био тако могућ као што је то изгледало почетком 1904 године. За одржавање статус квоа на Балкану, поред Русије и Аустрo-Угарске, директно су се ангажовале Француска, Енглеска и Италија, и реформе у Македонији изводиле су се под њиховом контролом. Са руске, француске и италијанске стране чуле су се званичне изјаве, истина са извесним резервама, да ћe Аустро-Угарска поштовати статус кво на Балкану у таквој ситуацији, када је непосредна опасност по националну независност балканских држава била умањена, нестала јеона потреба која их је, кад је акција Аустро-Угарске била извесна, повезивала једну с другом. То је највероватнији узрок који је одгодио и стварање српско-црногорског савеза.
Поред тога, на хлађење српско-бугарских односа утицао је још један важан фактор. У преговорима за стварање савеза, српска и бугарска влада нису се могле нагодити о подели Македоније, па су то основно питање, које их је делило, оставиле и даље нерешено. Пошто су и једна и друга знале да ћe ce Pyсиja борити за спровођење реформи у Македонији и за одржање статус квоа на Балкану све дотле док се не рашчисте интереси српских и бугарских владајућих кругова у Македонији, то су обадве стране наставиле, упочетку прикривено а касније отворено, борбу за даље јачање свог утицаја у Македонији. Због тога је и српско-бугарски савез из 1904. године остао мртво слово на папиру.