Ситуација аустроугарске војске
Аустриски војни изасланик из Софије јавио је о концентрацији више српских дивизија у североисточном делу земље у циљу пребацивања преко Дунава.
2. априла известила је корпуска територијална команда у Темишвару, да се већ 8 дана крећу велики српски транспорти (пешадија, артилерија, тешка артилерија), у правцу Текије и да се постављају тешки топови према Оршави.
3. априла послао је аустриски војни изасланик из Софије, од повереника добивену вест из српске Врховне команде: да су на основи новоствореног плана, у споразуму са француским и енглеским официрима за операције против Аустроугарске, српске армије овако састављене: I. армија: Дринска дивизија I. и II. позива и Тимочка дивизија II. позива. II. армија: Моравска I., Шумадиска I., Тимочка I. и Дунавска дивизија I. позива. III. армија: Дунавска II., Моравска II. и Комбинована дивизија; ова армија појачана је са још 6 пукова. IV. армија: Шумадиска дивизија II. позива и одреди. Територија између Дрине и Тимока подељена је у 3 рејона: Рејон између Дрине и Колубаре. Рејон између Колубаре и Мораве. Рејон између Мораве и Тимока. Нови операциски план створен је под претпоставком, да и Румунија дејствује офанзивно, чим Руси буду имали одговарајуће успехе у Карпатима. Главни операциски објекат ове акције требао би да буде Темишвар. Срби врше журно све припреме, како би могли по заповести руске Врховне команде одмах отпочети офанзиву. Постојање једног таквог плана држало се за врло вероватно. Аустроугарска II. армија, због надмоћнијег руског притиска, у времену од 1. до 3. априла повукла се на јужне огранке Карпата. На источном крилу III. аустроугарске армије били су Руси близу, да на одсеку Хомона – Варано продру у мађарску равницу. У битци око Ускрса (1. до 5. априла) пак, успело се, помоћу још благовремено доведеног немачког Бескидског корпуса да се поменута, већ скоро отворена врата у мађарску равницу затворе. Исто тако зауставила је II. армија јужно од гребена Карпата руско надирање. Руси су грозничаво спремали нови удар да би продрли у Мађарску. У вези са овим догађајима на Карпатском фронту, могао се очекујући став српске војске тумачити. Али почетком априла даља неактивност српске војске није се могла дуже претпоставити. Вода је додуше од 21. марта опет била надошла и спречавала је општу акцију, али су прилике за прелаз српских снага на одсеку Бела Црква – Оршава, где није било поплаве, ипак биле још повољне. Одласком 109. ландштурмске бригаде у простору око Оршаве (21. марта) било је земљиште око Беле Цркве одголићено. Због тога је V. армиска команда, кад је 4. априла од повереника добила вест да Срби намеравају извршити прелаз код Базјаша, већ 5. априла наредила да се 10. брдска бригада премести у рејон око Беле Цркве. Ово је извршено у времену од 7. до 9. априла. Сем ове промене у распореду наређено је, да се тамошњи фортификациски радови убрзају.
Састав и јачина Балканске војске на дан 10. априла. 15. корпус: 33.000 пушака, 450 сабаља и 76 топова. 16. корпус: 34.000 пушака, 550 сабаља и 88 топова. 58. и 59. дивизија: 20.000 пушака, 130 сабаља и 36 топова. Осигурање на Дунаву: 22.000 пушака, 190 сабаља и 33 топа. Осигурање на Сави: 22.000 пушака, 350 сабаља и 50 топова. Осигурање на Дрини: 16.000 пушака, 730 сабаља и 52 топа. Тврђаве: 65.000 пушака, 230 сабаља и 852 топа.
Допунске јединице. 15. корпус: 10.000 људи. 16. корпус: 10.000 људи. 58. и 59. дивизија: 3.500 људи. Непосредно под армијом: 10 топова. Напомена. Од овога је у Банату деташована 10. брдска бригада: 5.300 пушака, 36 коњаника, 16 топова; међу топовима било је 6 из армиске артилерије. – Половином априла стајале су обе противничке војске још увек једна према другој – одвојене надошлим рекама. Смедерево је због провале насипа било делом поплављено. Дрина је имала високи водостај. Сава се била разлила до ритова Сурчина. 19. априла почела је вода опадати. Руски покушаји пробоја у мађарску равницу били су у ово време потпуно застали.
18. априла добио је командант Балканске војске од Врховне команде наређење ОБр. 9148 од 1. априла у овоме: „Будућа поновна офанзива против Србије замишља се на овој основи: Употреба V. армије у главном, у свом садањем саставу; дејство једне армије састављене из 4 – 5 аустроугарских или немачких дивизија, из јужне Мађарске преко Дунава; садејство (око 100.000 људи) турских трупа појачаних бугарском армијом од 6 дивизија по 24 батаљона (3 бригаде по 8 батаљона), главном снагом правцем Софија – Ниш, а деловима преко Зајечара. За целу акцију, под јединственом командом, да командант Балканске војске поднесе Врховној команди један општи нацрт за операције у овоме: Просторије за прикупљање снага и опште операциске правце за све горе наведене снаге; време за извршење, обзиром на водостај и поплаве. Као најранији термин долази у обзир конац месеца маја; потребне припреме за прелаз преко Саве и Дунава; мере за попуну армије од 4 – 5 аустроугарских или немачких дивизија, са брдском артилеријом и брдском комором, и потребе у тешкој артилерији“. Команда Балканске војске поднела је 19. априла под ОБр. 16044 Врховној команди овај елаборат: Према наређењу ОБр. 9148 од 16. априла 1915. год. одговарам:
Правци напада и просторије за прикупљање снага. Све снаге одређене против Србије имају да оперишу у правцу просторије: Крагујевац – Крушевац – Краљево. Треба груписати: 58. и 59. пешадиску дивизију код Рогатице. Правац наступања преко Вишеграда – Чачка – Краљева; V. армију за прелаз код Купинова и Остружнице (по један корпус); две дивизије код Панчева, Омлода, Новог села а три дивизије код Ковина – Делиблат – Долова. – За оцењивање најповољнијег груписања бугарско – турске армије нема података, да би се могле створити потребне претпоставке (капацитет железница, квалитет друмова и путова, припрема дотурања, састав и јачина). Јасно је пак то, да би брзо груписање турских трупа било могуће само у просторији: Трн – Цариброд – Годеч. Овим би био означен и простор за прикупљање турске војске. Обема обалама Нишаве тешко ће се моћи употребити више од 100.000 Турака (3 корпуса на 40 км. ширине). Према томе имала би бугарска војска да изврши груписање у рејону: Чупрењ – Кула – Брегово и то са свих својих 6 дивизија (најкраћи правац у средњу и доњу Моравску долину; из Тимочке долине најмногобројније, најбоље комуникације; бочно дејство према Нишавској долини). Само ако би због дејства противника било потребно, или ако би од бугарске стране био стављен захтев, да они окупирају Македонију и обезбеде Софију према југозападу, могла би се код Ћустендила груписати једна дивизија, која би оперисала правцем: Куманово – Скопље.
Први задатак Турака и Бугара. Турци: Заузимање Пирота и Ниша. Бугари: Заузимање Зајечара; освајање железнице Прахово – Неготин – Зајечар – Књажевац. Требало би настојати, да се Зајечар и Пирот заузме насилно (слично као Лијеж).
Снабдевање армија. Турака: железницом Софија – Пирот; муницијом из Прахова. Бугара: Дунавом и железницом од Прахова. Према томе је потребно посести североисточни кут Србије и обезбедити саобраћај Дунавом. Североисточни кут имали би да заузму Бугари у вези са 109. ландштурмском бригадом, која би се пребацила преко Дунава код Оршаве. Обезбеђење саобраћаја Дунавом (узводно Лома) вршили би делови Дунавске флотиле.
Време за почетак операција. Пребацивање је због неограничених превозних средстава на Дунаву и његовим притокама могуће у свако доба. Разуме се само по себи, да се може све лакше извршити ако је површина воде мања. На крају маја биће по свој прилици средња вода. Према томе време за офанзиву требало би одредити искључиво према осталим околностима (политичка и војничка преговарања, трајање груписања бугарских и турских снага и према времену кад се могу ставити на расположење и транспортовати аустроугарске – немачке трупе). За успех прелаза – напада преко јаке речне баријере – потребна је велика надмоћност снага (и у артилерији), сем тога мора бити и много превозног материјала. Не може се претпоставити, да ће груписање турско – бугарских снага остати неопажено од Срба. Они ће према томе одговарати противмерама, тј. морати одвући снаге од наших граница. За форсирање река, корисно је увек имати што више снаге, због тога би било потребно, да се код Базјаша – Молдаве спреми још једна група од две дивизије. После успелог прелаза могле би се ове две дивизије опет ставити на расположење. Под истим условима требало би доделити за пребацивање велики број понтонира. Ако би Срби и поред бугарско – турског груписања снага оставили своју главну снагу на Сави и Дунаву, онда би требало бугарско – турски упад извршити пре но што аустроугарско – немачке снаге отпочну прелаз.
Прелазе преко Саве треба извршити са ратним материјалом (превозни ешелон 12.000 људи; 3 ратна моста; 3 тешка моста стоје на расположењу). Прелаз преко Дунава треба извршити само са месним средствима. Припрема би се, према томе, састојала у довлачењу ратног мостовног материјала на тачке прелаза на Сави и у прикупљању превозних средстава свију врсти од чамаца и скела на Дунаву. Превозни материјал ће се довести: У Панчево кроз Дунавац (Тамиш), који се са багером чисти. У Ковин, Базјаш, Молдаву и Оршаву железницом и сувим. Прикупљање би трајало више недеља. Као једна од најважнијих припрема за прелаз река лежи у томе, да се униште непријатељске обалске батерије. За ово је потребна тешка артилерија – што већи број то боље. Један део могао би се, после извршеног прелаза, опет ставити на расположење. Потребно би било најмање четири 30 ½ см. мерзерске батерије (једна је овде), како би се непријатељска артилерија на свакој тачци прелаза могла ућуткати. За операције биле би потребне две 30 ½ см. мерзерске батерије и најмање једна 15 см. хаубичка батерија (нова) за сваку пешадиску дивизију.
Нарочита спрема за планинску војну потребна је само за босанске трупе (58. и 59. дивизија). V. армиска команда је вазда у стању да додели новој армији у потребној мери брдске коморске формације. Свака дивизија нове армије требала би да добије 1 – 2 брдске батерије и то или једну брдску хаубичку батерију или једиу брдску и једну брдску хаубичку батерију.
Командовање. На сваки начин треба избегавати, да настане иста неповољна ситуација, као што је било 1914. год., где је фелдцајгмајстор Поћорек био у исто време и командант Балканске војске и командант VI. армије. Командни односи бугарске и турске војске морали би бити потпуно јасни; најбоље је једна заједничка Врховна команда тј. на две бугарске и једну турску армиску команду да буде једна заједничка Врховна команда. По моме мишљењу било би најцелисходније поверити команду над турском војском једном немачком ђенералу, а заједничку Врховну команду поверити Врховном Команданту бугарских армија. У случају постављања једног немачког ђенерала, могли би се још најпре надати драговољној и несебичној потчињености, што би било у интересу успеха.
Јачина трупа. V. армија има потпуно бројно стање и вишак од 50 % за попуну. Нова аустроугарска немачка армија морала би такође имати потпуно бројно стање, или томе одговарајући већи број дивизија. Бугари долазе на сваки начин са пуним ратним бројним стањем. Турска војска требала би да износи 100.000 бораца тј. 3 корпуса по 3 дивизије по 10 батаљона. Укупан број од 100.000 рачунајући борце и неборце био би сувише мало. Према томе размера снага била би оваква: Аустроугарско – немачке трупе: 20 батаљона у Босни, 60 батаљона у Срему, 60 батаљона у Банату и 5 батаљона код Оршаве. Свега: 145 батаљона = 145.000 пушака; око 450 топова и тешка артилерија. Бугари: 6 дивизија по 24 батаљона = 144 батаљона = 144.000 пушака; око 450 топова и тешка артилерија. Турци: 100 батаљона = 100.000 пушака и око 200 топова. Укупно 383.000 пушака; 1.100 топова и тешка артилерија. Поред свега овога дошло би још од наше стране: 24 ландштурмбатаљона = 24.000 пушака и 35 ландштурметапна батаљона = 28.000 пушака, са више од 50 топова. Укупно: 52.000 пушака и 50 топова, за службу у позадини. Може се очекивати да ће ова снага бити довољна да се српска војска потуче, па макар Срби били у стању – због удаљености наших армија једне од друге – да изврше концентрацију надмоћнијих снага против једне од наших армија. Требало би упозорити Бугаре и Турке да предузму потребне мере, како би за своје армије имали на расположењу довољан број извежбанога људства, те да на тај начин стално одржавају бројно стање трупа на истој висини.
Муниција. Изгледа да Бугари и Турци не располажу са довољно муниције (за тешку артилерију). Пошто су Бугари наоружани Шнајдеровим топовима, требало би се постарати да се муниција за тешке топове изради у Немачкој и код нас“.
Надвојвода Евген,
ђенерал коњице
Недељу дана после горњег предлога, срушила се једна основа на којој је био израђен план за напад против Србије. 25. априла Енглези стадоше ногом на полуострво Галипоље, те је било јасно, да се за извесно време неће моћи рачунати на долазак 100.000 турске војске. Сем тога, још од 20. априла почеше опет стизати извештаји да ће Срби наскоро отпочети офанзиву преко Дунава. Командант Балканске војске није у то веровао. Али, кад су добивени извештаји о прикупљању мостовног материјала у Кладову држало се ипак за могуће, да ће Срби нешто предузети у циљу боље заштите транспортне линије Солун – Дунав – Русија. Због овога је 109. ландштурмска бригада посела Оршаву, како би се свако изненађење спречило. Крајем месеца априла појавила су се на Дунаву нова српска борбена средства, која су поред њихових аероплана могла бити опасна за Дунавску флотилу: 23. априла пустио је један српски моторни чамац – додуше без успеха – један торпед против групе монитора, који су били укотвљени код острва Беларице; 24. априла отпочели су српски аероплани изненада интензивно дејство. Ноћу 27./28. априла бацали су бомбе на трупе, а 29. и 30. априла на дунавску флотилу. Борбено средство аустроугарске авијатике, наређењем Врховне команде, било је до овог времена ограничено из обзира преме Италији. Овај аустро – немачки савезник позивао се на претходни споразум, пре но што Аустроугарска отпочне офанзиву против Србије и Црне Горе. Због оваквог држања Италије, Врховна команда је још крајем фебруара и почетком марта морала ограничити борбу аероплана и ратне морнарице против Црне Горе. А 6. априла, кад је министар иностраних дела интервенисао у циљу да се не омета тајно преговарање са Италијом, Врховна команда била је принуђена да обустави свако бацање бомби на српско – црногорску територију (Наређење ОБр. 8789). Поменуто наређење замењено је 12. априла са наређењем ОБр. 8845/1 којим је обустављен напад и бацање бомби на отворене вароши. Но и поред овога V. армиска команда није имала одрешене руке за употребу аероплана. Тек на крају месеца априла, кад су непријатељски аероплани почели нападати, усвојила је Врховна команда предлог команданта Балканске војске и дала је одобрење за акцију авиона против Прахова (магацини), Параћина (комуникациски чвор) и Крагујевца (арсенал, израда муниције). Неугодно се осећало немање блиндираних апарата, због чега су авијатичари избегавали борбу у ваздуху. Одмазду за бацање бомби српских авијатичара, вршили су аустриски мерзери 30,5 см. Свако бомбардовање Београда означивало се у званичним извештајима као реторзивна мера. Пред Београдом пласирани аустриски мерзери тукли су француске обалске топове, изгледа са добрим успехом. Ови су одговарали, али 2/3 њихових зрна није експлодирало.