Стање на турском фронту
Енглеско – француски експедициони корпус, који је напустио Египат, отпочео је 26. априла, под командом енглеског ђенерала Хамилтона, напад на Дарданеле у садејству са савезничком флотом. Десант војске, потпомогнут флотом, извршен је на више места полуострва Галипоља. Један део француских трупа искрцао се на азиску страну и заузео Кум Кале. Руска Црноморска флота тукла је са успехом утврђења на Босфору и турске ратне бродове. Јачина турских трупа код Дарданела ценила се до 50.000 људи. Сем тога пристизале су свеже турске трупе и поседале обале Мраморног мора.
Држање неутралних држава
Бугарска. У току месеца априла наступила је јача промена у погледу држања Бугарске. Бугарске комитске чете упале су преко границе 2. априла на српску територију и код железничке станице Струмица пресекле телеграфску везу између Скопља и Солуна. Доласком појачања, бугарске чете су пребачене натраг преко границе, те је успостављено нормално стање. Српска влада је уложила протест код бугарске владе, тражећи да се кривци казне. Поводом овога, српски војни изасланик у Софији однео је бугарском министру војном ђенералу Фичеву чауре од пушчаних метака и друге ствари нађене код Струмичке железничке станице, да га увери, да је поменути упад комита на српску територију организован на бугарској територији. Ђенерал Фичев тврдио је противно тј. да су комите организоване на српској територији од елемената незадовољних српском управом, наводећи, да нађене чауре нису никакав доказ, јер су Србија и Бугарска биле у рату 1913. год., те код Срба има заплењене бугарске муниције, као и обратно. Али, кад је српски војни изасланик показао бугарском министру војном жиг на чаурама: „Софиски арсенал 1915. год.“, ђенерал Фичев одговорио је, да ће ову ствар извидети, а већ је наредио да се све комите, које су после напада на Струмичку железничку станицу пребегле на бугарску територију, разоружају и упуте у унутрашњост. У исто време уверавао је српског војног изасланика да између Србије и Бугарске не може доћи до рата док је он министар војни, али да Бугари никад неће заборавити Маћедонију и да ће се због ње још једанпут тући са Србима, само не сад, пошто је Русија у рату на страни Србије. Српски војни изасланик извештавајући о овоме Врховну команду додао је, да се евентуални пад Фичева може сматрати као сигуран предзнак скорог рата између Србије и Бугарске.
Италија. Пошто је италијанска влада у Лондонским преговорима одустала од захтева на полуострво Пељешац, тражећи неутралисање далматинске обале за 20 км. северно од Котора, и дипломатско заступање Албаније, то је председник руске владе Сазонов 16. априла на ово пристао, али је тражио, да се Скадар и Сан Ђовани ди Медуа уступи Црној Гори, а јужна Албанија Грчкој. 20. априла молио је Делкасе Сазонова да одустане од својих коректура текста Лондонског уговора, како се преговори не би у последњем часу прекинули. Најзад је Сазонов попустио молбама Енглеске и Француске извештавајући, да је због жеља савезника принуђен пристати на потпис уговора с Италијом и ако је тај уговор неповољан. Тако је постао тако звани Лондонски уговор, који је 26. априла 1915. год. и потписан између Француске, Енглеске и Русије са једне стране и Италије са друге стране. Овим уговором Италија се обавезала, да ће ступити на страну горе поменутих споразумних сила.