Стање на неким страним фронтовима
На руском фронту. Руска војска продужавала је одступање између р. Буга и Нарева. 4. августа Руси су напустили Варшаву и Ивангород и одступали ка Брест – Литовску. 13. августа армиска група Макензена избија на линију: Владова – Луков југозападно од Брест – Литовска. Руси су успели да своје главне снаге извуку из кљешта Макензена и Галвица. 18. августа пала је тврђава Ковно. У овом времену завршавали су се преговори између Немаца и Аустријанаца са једне и Бугара са друге стране, те је било потребно да се трупе са руског фронта пре краја августа транспортују на српски фронт. Сем тога сматрало се као потребно да се Руси, који су били удаљени од Лавова (важног стратегиског чвора) само на два дана марша, пребаце што пре преко галициске границе. Због овога, одустало се од велике офанзиве против Русије. Немачка Врховна команда усвојила је предлог аустроугарске Врховне команде, да се предузму операције на руском фронту само у Волинији, али под условом да се са овим намера немачке Врховне команде за операције на француском и српском фронту не осујети. 25. августа пао је Брест – Литовск. 27. августа отпочело је груписање снага за операције у Волинији. Овога дана упућена је једна немачка дивизија из армиске групе Макензена ка Оршави, са задатком да својом појавом у бок Румунији и недалеко од бугарске границе утиче на преговоре са Бугарском, који још нису били потпуно завршени.
На осталим фронтовима. У току месеца августа није било ничега значајног.
Држање неутралних држава
Бугарска. У Бугарској је настало неко колебање. Атмосвера је била јако загушљива. 13. августа објављен је један интервју Радославова, који најбоље илуструје држање Бугарске у овом времену: „Целокупност наших аспирација представља Српска Маћедонија, која нам је са 1,500.000 становника била намењена после првог балканског рата. Она је наша према принципу народности. У случају да споразумне силе гарантују, да ће се ова територија вратити Бугарској и кад буду наше рекламације другог реда тј. ове у Грчкој Маћедонији и на другом месту (прећуткује Турску и Румунију) признате, онда ће нас наћи спремне да се бијемо на њиховој страни. Ове гаранције које тражимо морају бити стварне и апсолутне. Голи папири не могу се примити. Само извесност може довести Бугарску до поновног проливања крви. Потпуно отворено и искрено примамо понуде обеју ратујућих страна да преговарамо о овоме циљу, јер само преговорима са обема странама можемо најбоље обезбедити оно што желимо. Споразумне силе траже од нас директно дејство у рату са целокупном нашом војском, чију вредност свет добро познаје. Централне силе траже од нас само да одржимо неутралност до краја рата. Искрено речено ми то одбијамо. Ми бисмо могли пристати, да одржимо неутралност за једно краће време. Али било да останемо неутрални, било да се боримо, остаје исти циљ коме тежимо као и исти мотиви, који су меродавни за доношење наше одлуке. Једино стварно решење јесте уједињење Бугара и само за тај циљ може наш народ, који познаје грозоте рата, бити готов да пролива крв. Изгледа, да код неких сила постоји бојазан, да ако би Бугарска притекла у помоћ споразумним силама на Дарданелима, да би она могла проширити своје аспирације на Цариград. Ова бојазан је неоправдана. Међународна, економска и политичка одговорност, која је у вези са поседом Цариграда, била би велика за један народ као што је бугарски, који је осуђен да остане вазда мален. У осталом то није правац тежње наше расе. И ако је Бугарска потпуно спремна да учествује у рату, ипак је она свесна великих жртава, који ће рат за собом донети. Она зна да је Турска јака и да је много јача но што се у Европи мисли. Па и поред тога ми смо спремни за сваку евентуалност. Наша војска има у своме саставу најбоље елементе, какви се не могу лако наћи. Народ је обезбеђен намирницама и спремом, како до сад никад није био. Ако се тражи да се бијемо сами, спремни смо. Ако се тражи да се бијемо на страни једног новог балканског савеза, наша воља остаје иста, али увек под истим условима“. Војни изасланик у Софији 15. августа јавља ово: „Положај министра војног ђенерала Фичева уздрман је. Потребна је већа опреза према Бугарској“. И заиста, на место Фичева постављен је 20. августа за министра војног ђенерал Жеков – љубимац Краља Фердинанда, поводом чега војни изасланик из Софије поред осталог јавља: „Долазак Жекова за министра војног више је него вероватан знак, да је Бугарска решена ступити на страну Централних Сила“. После прве посете и разговора са новим министром војним, добивен је 25. августа од војног изасланика из Софије опширан извештај, у коме се, поред карактерних особина Жекова, наглашава, да је излазак Бугарске из неутралности и ступање на страну централних сила питање само кратког времена.
Румунија. Сва напрезања Аустроугарске и Немачке, да Румунију придобију на своју страну, остала су безуспешна. Румунија је понова изјавила строгу неутралност и забранила је прелаз ратног материјала из Немачке за Турску преко своје територије.
Грчка. Отворен је парламенат 16. августа. За председника парламента изабран је Завицанос, кандидат Веницелосов. Овом приликом председник грчке владе Гунарис подноси Краљу оставку целе владе. Идућег дана (17. августа) Краљ је поверио састав владе Веницелосу. После неколико дана Веницелос као председник грчке владе, послао је грчком посланику у Берлину ову ноту с тим, да је саопшти немачкој влади: „Претпоставка евентуалног напада аустро – немачких снага против Србије непрестано чини предмет напрегнуте пажње краљевске грчке владе, обзиром на све више обелодањено приближавање Бугарске централним силама. Ако би ово приближавање Бугарске Централним силама, имало као циљ осигурање само слободног пролаза немачких снага кроз Бугарску, ми не бисмо имали никаквог повода да се узнемиравамо. Али ако би Бугари, користећи се доласком немачких трупа покушали да нападну Србију, ми не бисмо могли остати пасивни посматрачи могућег уништења нашег савезника од стране Бугарске. Изузетно од свих наших обавеза које произилазе из савеза, наш животни интерес тражи, да учинимо све како бисмо Бугарима осујетили победу над Србима, јер бисмо после тога, пре или после били ми – Грци – међу првим жртвама. Одлучујући се на рат кроз Бугарску, немачка влада је сигурно процењивала и ове разне могућности. Али ипак ће бити згодно, да и ви згодном приликом изложите поменуте мисли, било као своје личне, било да их представите као мишљење које влада у Грчкој. Сматрамо, да немачка влада нема интереса да букне балкански рат и да ће она увек желети да Грчка не изађе из неутралности. Под овим условима можемо се надати да ће Немачка, ма у коме тренутку, па и у случају да рат на Оријенту буде организован, употребити сав свој уплив да задржи Бугарску, саветујући јој да не напада Србију и да на тај начин осигура мир нашим границама“.
Напомена. 22. августа објавила је Италија рат Турској. 23. августа, српска народна скупштина донела је овај закључак: „После обавештења, које је влада у тајној седници изнела, Скупштина одајући пошту палим јунацима и усвајајући резолуцију, да се истраје на страни савезника у борби за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, по цену неопходно потребних жртава, и за обезбеђење њених животних интереса, одобрава владину политику“.