Август 1915, Стање на српском фронту

Ситуација аустроугарске војске

Поред раније поменута два ландштурмска батаљона из Будим-Пеште, упутила је Врховна команда на српски фронт још 2 ландштурмска допунска батаљона из Кракова. Ова 4 батаљона и 1 ландштурмски батаљон 59. дивизије, који је био остао на српском фронту формирали су нову 206. ландштурмску бригаду. Бригада је формирана у рејону Стара Пазова – Инђија (Батаљони из Будим-Пеште стигли су 30. јула, они из Кракова 6. августа). Ђенерал Терсћански и његов начелник штаба, почетком августа били су мишљења, да би се и последње 2 мобилне бригаде (205. и 206. ландштурмска бригада) могле послати на италијански фронт, али да им се првенствено даде времена, да поправе недостатке у обуци људства. О овоме је извештена Врховна команда. Овај предлог показује, да је команда армиске групе на српском фронту била чврсто убеђена, да Срби неће променити свој очекујући став све дотле, док трају успеси на руском фронту и док италијански фронт остане и даље непоколебан. Ово у толико пре, што је команда армиске групе била свесна да су заштитне трупе на Дунаву и Сави биле врло слабог квалитета и према томе неспособне за ма какву озбиљну борбу; што су распоређене на великом простору и нису имале прилике да врше обуку у већим јединицама и што је старешински кадар био врло слаб. Поред свега овога, команда армиске групе добила је половином августа вести, да су Срби држањем Бугарске, веома узнемирени, те су отпочели предузимати мере за одбрану против ње. У Вардарској долини, нарочито на простору Криволак – Неготин, концентрисали су Срби, према извештају војног изасланика у Софији, снагу јачине једне дивизије. Више пута долазиле су вести о утврђењу Овчега поља и Осоговске планине; о дотурању хране и муниције у пограничну зону према Бугарској и у Вардарску долину. Преглед о распореду аустроугарских снага у ово време (према бројним стањима од 17. августа) показује ова таблица:

Како је већ раније изложено, команда армиске групе била је решена, да и поред постојећег наређења Врховне команде ОБр. 12372 од 7. јула ипак изради један операциски план против Србије. О овоме је извештена Врховна команда 5. августа, а 15. августа достављен је Врховној команди овај елаборат:
Ц. и Кр. команда армиске групе ђенерала коњице Ф. Терсћански ОБр. 1793, Строго поверљиво.

Оперативни предлог

Увод. Српски фронт, због важнијих задатака, морао је, већ дуже времена, да остане као споредно војиште. Сад, кад ће, због вероватно предстојећег завршетка операција на руском фронту, бити слободне знатне снаге, постоји могућност, да се те снаге употребе на то да се латентна Балканска опасност дефинитивно одстрани. Због тога се предлаже ова студија. Она је основана на свестраном рекогносцирању, које је извршено од разних виших официра и које је Врховна команда са ОБр. 12372 одобрила.
Опште тачке гледишта. За ратни циљ треба узети као основу, да се Србија потпуно сруши, а ово тражи, да се српска војска потпуно потуче и да се централни део Србије (Крагујевац, Ниш, Краљево) заузме. При овоме треба да важи као главно начело, да се операције изврше брзо, како би се део снага могао ставити на расположење за друге задатке. Према томе, за ово би биле потребне тако јаке снаге, које би гарантовале успех и по броју тј. ако се узме јачина српске војске од 230.000 људи треба употребити 18 – 20 дивизија. Као ужи операциски циљ треба првенствено узети главну снагу српске војске. Према до сад познатој ситуацији, главна снага српске војске налази се на просторији између Колубаре и Мораве; а то је онај простор са кога би Срби могли противстати нашем наступању у унутрашњост Србије, било да се оно предузме са северозапада било са севера. Догађаји, који су се одиграли у јесен и зиму 1914. године, документовали су велике тешкоће за извођење једне операције из Босне. Због тога би било потребно да се као главни правац за операције изабере правац: Београд – Крагујевац – Ниш. Тај правац има преимућство: најкраћи је; има најбоље комуникације и најбогатији свима материјалним средствима. Али, овај правац има и једну рђаву страну, што операције морају да почну са форсирањем речних баријера, иза којих се налази прикупљена српска снага, која је у могућности, да даје отпор, користећи се великом вредношћу ових препрека. Да би се ова операција олакшала и да би се она непосредно могла потпомагати, требало би да један знатан део снаге оперише у Моравској долини, где се сад налазе само слаби делови српске снаге (од прилике једна дивизија). Ова група требала би да оперише или Моравом у правцу Ниша, или према потреби да обухватно дејствује у бок српске главне снаге, која се налази западно од Мораве. Да би се спречило извлачење српских снага са ваше босанске и западне сремске границе и осујетило њихово рокирање у правцу наших главних снага, требало би наше снаге, које се тамо налазе, корисно употребити. Према томе, требало би, у главном, формирати две групе снага, од којих би једна имала да оперише код Београда а друга у Моравској долини. Да би се могла утврдити јачина као и груписање тих група, потребно је узети у расматрање све околности, које би могле утицати на извршење акције прелаза.
Околности за прелаз. На одсеку од Колубаре до Мораве. На овом одсеку, прилике за прелаз уопште су неповољне, како са тактичког тако и са техничког гледишта: непријатељска обала доминира; има добре и многобројне артилериске положаје, који омогућавају добро и једноставно осматрање; сопствена пак обала представља већим делом равницу, коју Срби могу осматрати. Пласирање сопствене артилерије у овој равници ограничено је на извесне тачке, а артилериско осматрање је врло отежано; земљиште на обали у великом степену зависи од елементарних непогода. На овом одсеку, релативно, много повољније прилике налазе се код Остружнице; затим западно и источно од Земуна (од Чукарице до Вишњице), а мање повољније прилике су код Винче и код Смедерева. Нарочито треба напоменути:
Остружница. Има све раније, уопште, наведене лоше стране, али дозвољава прикривено постављање сопствене тешке артилерије у циљу уништавања српске артилерије. Привлачење превозног материјала може се извршити кроз Петрац канал до к. 77, затим сувим до тачке за прелаз. Пољска артилерија трупа одређених за прелаз реке може се, под заштитом већ постављених тешких батерија, довести до Савског насипа, са задатком да одавде очисти непријатељску обалу.
Место за прелаз западно од Земуна (од Чукарице до Калимегдана). Има све раније, уопште, наведене лоше стране, али ивица Бежаниске косе (Сурчин – Земун) и многобројна места са воћњацима дозвољавају, да се тешка артилерија употреби у већој маси. Сем тога, прилике за артилериско осматрање доста су добре. За пољску артилерију трупа, намењених да овде прелазе реку, важи исто оно, што је казано код Остружнице. Привлачење превозног материјала извршило би се делом кроз канал Галовицу, делом железницом. Пре самог форсирања реке, мора се заузети Мала и Велика ада Циганлија, нарочито због тога да би се задобио прикривен простор за прикупљање многобројног материјала, који је потребан за прелаз на српску обалу. Мала ада Циганлија, може се лако заузети ако се српска артилерија сопственим тешким батеријама заспе. Са ослоном на Малу аду Циганлију може се и Велика ада релативно лако освојити.
Источно од Земуна (низводно од Калимегдана до Кланице). Прелаз на томе одсеку стоји у непосредној вези са прелазом западно од Калимегдана. Артилериска припрема и потпомагање овога прелаза извршило би се концентричним дејством трију артилериских група тј. од Земуна, Старе Борче и Овче. Управљање ватром отежано је, пошто су те три групе једна од друге препрекама одвојене. Материјал за прелаз може се прикупити на Дунаву више Земуна. Али, главно прикупљање материјала било би позади острва Козаре кроз Дунавац.
Винча. Ово се место мора означити као нарочито неподесно за прелаз, у главном, због тога, јер је простор између Дунава и села Тарчо – Омлод – Иванова са српске стране потпуно прегледан и тешко прелазан. Тешка артилерија мора се далеко у позадини поставити, већим делом скоро на крајним границама домета. На тај начин не може се постићи потребна интензивност ватре, нарочито на простору: Клупе – Винча. Превозна средства, која би се довела Тамишом, могла би се до душе прикривено прикупити иза Панчевачких острва (нарочито Старчове) у потребној количини. Превожење пак, због ширине Дунава, трајало би дуго. Оно би дошло чак у питање у случају, ако се не би успеле ућуткати српске батерије западно и југозападно од Ритопека, јер су оне у стању да дејствују бочном ватром према прелазним тачкама северно од Винче. Поред тога, земљиште на обали северно од Винче мочварно је. Само југоисточно од Великог села налази се једно 2 км. широко суво оцедно место, које води ка висовима. Због многих лоших страна, било би целисходније, да се на овоме одсеку врши само демонстрација. У овом случају артилерија, коју би требало пласирати код Панчева, имала би улогу да уништава непријатељску артилерију на гребену: Самар – Липар и да на тај начин потпомаже форсирање реке на одсеку источно од Калимегдана.
Смедерево. На овоме месту налазимо исте лоше стране за прелаз као и код Винче. Пласирање артилерије у циљу обухватног дејства против српских положаја, врло је тешко извести. Пешадиски напад морао би се фронтално извести. За осматрање, које је овде врло отежано, треба свестрано и брижљиво извршити све припреме. Места за прелаз пешадије била би ова: код Ђурђева, код западног и источног краја смедеревског острва. Материјал за прелаз требало би дотурити до Дунавског моста; сем за Ђурђево, за које би било могуће тај материјал прикривено спремити позади острва. Пошто се цео простор јужно од линије: Кевевара – Кевепалош -Брестовац са српске обале може осматрати, и пошто је због тога за саобраћај неупотребљив, то би се цео саобраћај од јужног излаза Кевевара морао вршити насипом и железницом. Ово место прелаза, са оперативног гледишта је од нарочите важности (наслон на железницу), па ипак, ово би се због неповољних тактичких околности, могло узети у обзир за прелаз тек онда, кад би Срби своје снаге одвукли према другим местима прелаза, и кад би се овде очекивао само слабији њихов отпор (нарочито у артилерији).
Од Мораве до Великог Градишта. Базјаш. У овом рејону, за извршење прелаза нарочито је подесан положај код Базјаша, који одговара одлично како тактичким тако и техничким условима. Слободно се може тврдити, да је ово место, на целом одсеку Сава – Дунав, најподесније за прелаз. Главно преимућство овог места сачињавају подесни положаји за тешку артилерију, јер дозвољавају обухватно дејство према истакнутом делу српске обале Дунава. Врло су добре околности за артилериско осматрање, нарочито са висова јужно од Базјаша. Може се претпоставити, да ће вис Горица, који се са стране може осматрати и артилеријом потпуно тући, бити слабо поседнут. На тај начин превоз преко Дунава као и заузимање тога виса моћиће се извршити без нарочитог противдејства од стране Срба. Само пак место за превоз, треба да буде од Паланке према Горици. У циљу даљег потпомагања напада против висова јужно од Горице (Анатема), требало би, непосредно после заузећа Горице, пребацивати делове код Речице и Затоња; чиме би у исто време била започета акција за обухват положаја Анатеме. Материјал за превоз од Паланке може се довести Карашом и Нером, ако је водостај тих река бар донекле повољан. За место прелаза код Речице прикупљаће се превозна средства позади острва Темешсигета, али се тамо морају довући колима. Превозна средства за пребацивање код Затоња могу се довести железницом до Базјаша, где би се под заштитом артилерије, и у ово доба већ заузете Горице, спустила у воду. За ово би се могао евентуално употребити и материјал, који би стајао на расположењу после извршеног превоза код Паланке.
Костолац. У вези са форсирањем реке на одсеку: Речица – Рам – Базјаш, било би корисно, да се заузме гребен код Костолца, јер је он од нарочите важности за продужење напада. Артилериска припрема неће имати особите тешкоће. Далекометни топови могу из простора југозападно од Дуладомба анфилирати тај уски гребен, а у исто време могла би добро дејствовати на њега и артилерија, коју би требало раније пребацити до Темешсигета. Највећу тешкоћу задавало би питање, о начину пребацивања превозних средстава преко острва Темешсигета. За ово би се могла употребити реквирисана кола из поменутог села. Код ниског стања воде могао би се Дунавски рукав и прегазити.
Резиме. Према горе изложеним податцима излази, да би одсек од Остружнице до Вишњице, као и одсек од Костолца до Базјаша требало искористити за прелаз јаких снага, а на одсеку од Панчева до ушћа Мораве извршити у прво време само демонстрацију.
Потребне снаге и распоред истих. Јачину снага у поменутим рејонима за прелаз, требало би утврдити према оперативној идеји; према локалним околностима и према простору на појединим местима прелаза од прилике овако:
На простору код Београда (Остружница – Вишњица). Све три групе које буду распоређене за прелаз на подесним тачкама овога одсека и то: код Остружнице, западно и источно од Земуна, треба, према тактичкој ситуацији, да дејствују у тесној међусобној вези; због тога се морају ставити под једну команду. Пошто ће, како се може предвиђати, тај напад наићи на главну непријатељску снагу, која се у року од два дана може груписати за одбрану на Сави и Дунаву у јачини од 5 дивизија, треба на овом одсеку груписати јачу снагу. Максимум ове снаге може једино зависити од величине простора за маневровање на месту прелаза. У овом смислу могу се рачунати: према Остружници 2 дивизије; западно од Земуна 3 – 4 дивизије, а источно од Земуна 2 дивизије. Према томе, група за прелаз код Београда у прво време имала би јачину 7 – 8 дивизија (Београдска армија).
На простору од Панчева до ушћа Мораве. По 1 дивизија: код Панчева и према Смедереву. Обзиром на околности ове би дивизије вршиле демонстративне прелазе или на оба поменута места, или само према Смедереву. На место једне дивизије, у овом случају, могла би се код Панчева поставити главна снага Банатског рејона.
На простору од Костолца до Базјаша. Снаге, које би се овде употребиле, имале би не само погодне околности за прелаз већ би наишле и на релативно слабе српске снаге, које се према садашњој ситуацији могу ценити до једне дивизије. Сем тога, може се претпоставити, да се српске снаге на томе одсеку и у даљем току напада неће знатно ојачати, пошто ће све њихове код Београда, груписане снаге вероватно остати тамо везане, а трупе које се налазе на Дрини, због оскудице у железницама, неће се моћи са довољном брзином пребацити на тај простор. Али, и поред овога препоручљиво је, да се овај простор, који је за прелаз тако подобан, темељно искористи. На њему употребити не мање од 5 – 6 дивизија, из којих формирати једну армију, јер би брзи успеси у правцу преко Пожаревца врло повољно упливисали на операције Београдске армије и на прелаз код Смедерева. Употреба одмах веће снаге од 6 дивизија на овом одсеку, и поред повољних околности за прелаз, није препоручљива због ограниченог простора за маневровање. Ова би се армија могла назвати Моравска армија.
Резерве. Настаје питање, да ли би остатак унапред одређене снаге, требало оставити позади фронта у резерви, или би га требало употребити на некој другој тачци (на пример код Шапца, Митровице или на доњој Дрини) за форсирање Саве односно Дрине у исто време са дејством Београдске армије. У духу операциског плана, према коме треба да се брзим ударима стигне до Ниша, било би повољније да се целокупна снага употреби у овом општем правцу. Али како није могуће још у почетку предвидети све околности да би се могло оценити, где би био потребан јачи притисак, у наступању ка Нишу, па према томе да ли би требало горе поменути остатак снаге упутити преко Београда, Базјаша или евентуално преко Смедерева, потребно би било да се остатак снаге групише као резерва код Новог Сада и Вршца.
Употреба снага које су до сад биле у служби обезбеђивања на Дунаву, Сави и Дрини. У рејону Баната, требало би трупе на одсеку код Оршаве и Берзаске оставити да врше досадашњу службу обезбеђивања границе, а остале трупе треба постепено прикупити код Панчева, према доласку челних делова Моравске армије, у циљу извођења демонстрације. У рејону Срема. Требало би ове трупе – на исти начин као и оне у Банату – по доласку челних делова Београдске армије на Дунав и Саву, прикупити код Јарка и Кленка, са задатком да у прво време врше демонстрацију, а у даљем току, да се, према ситуацији, пребаце на један од поменутих места, или да се преко Остружнице упуте за армијом. У Босни. Да би се спречило извлачење српских снага са Дринског фронта, желети је да се у исто време предузме једна акција из Босне, тако, да трупе северног Дринског одсека оперишу преко доње Дрине, дејствујући у вези са Сремском групом кроз Мачву, док би у исто време 53. пешадиска дивизија требала да продире преко Вишеграда ка Ужицу. Трупе, које обезбеђују део фронта до Фоче закључно, оставити да врше досадањи задатак.
Груписање снаге. Према оперативној идеји, а на основи железничке мреже и осталих саобраћајних околности, резултира груписање снага. Поводом овога, истиче се нарочито захтев, да би требало најпре транспортовати тешку артилерију, која би под заштитом досадањих обезбеђујућих трупа систематски заузела своје положаје и која би извршила свестране припреме, како би у даљем току могла решити свој еминентно важан задатак без тешкоће. Коректурно гађање те артилерије биће свакако и једна ефикасна демонстрација. Тек кад целокупна артилерија буде ступила у дејство, треба пешадију, искрцану даље у позадини, упутити ближе тачкама за прелаз, док би се у исто време привлачила и спремала сва средства за превоз.
Прорачун времена. Офанзиву би требало, како је горе напоменуто, отпочети дејством артилериске ватре дуж целога фронта. Само оваквим дејством може се противник држати у неизвесности, где ће прелаз у ствари бити извршен. Дејство артилерије представља у првом реду једну велику демонстрацију, помоћу које се, нарочито путом авијатичког извиђања, могу прикупити драгоцени податци о померању противничких снага; о јачини његовог отпора итд. Ови податци сачињаваће основу за доношење одлуке: на ком би месту упућивање нарочитих снага довело до највећег успеха. Ако се у распореду српских снага не утврде никакве промене, треба офанзиву отпочети код Базјаша, где преовлађују најпогоднији услови, и где се према томе може најлакше форсирати Дунав и задобити простор на његовој десној обали. Овим поступком, противник ће бити принуђен, да упућује појачање на тај простор. А пошто би то ишло на рачун снаге осталих његових одсека, то би се на осталим тачкама, где су тактичке прилике стварно теже, добили повољнији изгледи за прелаз, који би тада требало предузети.
Евентуална кооперација са Бугарском и Турском. Требало би још оценити, да ли би било потребно извршити прелаз и код Оршаве. Циљ ове акције био би: или да се заузме североисточни крај Србије, како би се омогућио саобраћај на овом делу Дунава (снабдевање муниције за Турску), или да се добије непосредан наслон на Бугаре, који би оперисали преко Тимока. Да ли и у колико стоји у изгледу једна кооперација са Бугарском, није ова команда у стању да оцени. Ако пак Врховна команда има у плану, да се форсира Дунав код Оршаве, требало би да се овде употребе 2 – 3 дивизије, које би, због тешког терена који ту долази у обзир, требале да добију формациски састав за планинску војну. Форсирање би требало извести на одсеку од острва Оградине до румунске границе. Саобраћај би био долином Черне; развијање снага извршило би се северно од линије: Јеселница – Оршава – Лио Цивца. Требало би настојати, да се у исто време код Голубиња изврши прелаз слабијих снага (од прилике 3 батаљона). Ово је потребно због комуникација које од овога места воде у источном правцу. Локалне околности за тај прелаз подесне су. Само је привлачење трупа (брдске артилерије) и превозног материјала врло тешко, јер нема пута преко планине, те би се за ово морао употребити друм поред Дунава, који је потпуно откривен (Искоришћавање тамних ноћи; марш у малим групама што важи и за дотурање материјала). Даље је важно, да се граница према Румунији потпуно затвори, како би се спречила служба шпијунаже. Било би добро, да се граница већ сад више пута затвори за неколико дана, да би се становништво држало у неизвесности. У питању, за колико би се сопствена снага могла смањити, кад би Бугари кооперисали, заступа команда армиске групе становиште, да би за извођење акције, потребну сопствену снагу требало оставити тако, како је то до сад изложено, и тек онда, кад би форсирање свестрано успело и кад би се први одлучујући успех задобио, могао би се један део снаге извући и употребити за друге задатке.

Фон Терсћански с. р.
ђенерал коњице

Овај план команданта армиске групе поклапао се у свима главним тачкама са назорима аустроугарске и немачке Врховне команде. Из те оперативне представке пак није произашла одлука за офанзиву против Србије. Намера за њу била је већ давно створена од савезничких Врховних команада и била је само одложена до уласка Бугарске у рат на страни централних сила, на чему се у Софији интензивно радило. Начелник главног ђенералштаба аустроугарске војске изјавио је после рата ово: „Студија, коју је команда армиске групе ђенерала коњице фон Терсћанског из властите иницијативе израдила за један операциски план против Србије, била је један драгоцени прилог за оцену свих мера, које је требало предузети“… „Овај свестрано израђени и тачно предвиђени елаборат, неоспорна је заслуга команде армиске групе ђенерала коњице фон Терсћанског, и имао је потпун успех“. Ђенерал Терсћански који је, са пуковником фон Дани, лично вршио рекогносцирање главних тачака прелаза на Дунаву, Сави и Дрини, изјавио је Врховној команди, да је разрада приликом рекогносцирања добивених података, заслуга пуковника фон Дани. Врховна команда, наредила је 23. августа да се, као допуна предложеног елабората, изради што пре и прорачун о потребним превозним средствима; о мостовном материјалу и о понтонирским трупама за акцију прелаза. До краја августа Врховна команда није била открила команданту армиске групе своје планове за офанзиву против Србије, ма да су они већ дозревали. У споразуму са немачком Врховном командом, издавана су постепено само наређења за предузимање мера, које је било потребно извршити благовремено. Тако је 12. августа наређено да се из трупа, које су обезбеђивале Дрину, формира нова 53. пешадиска дивизија. У њен састав ушла је 17. брдска бригада ђенерала Хауберта са називом 20. ландштурмска брдска бригада и бригада пуковника Вишера са називом 21. ландштурмска брдска бригада. У даљем току наређено је, да 53. дивизија формира још једну ландштурмску етапну бригаду, која је 28. августа добила назив: „9. ландштурмска етапна бригада“. У Банату, према предлогу команде армиске групе, одвојена је команда обезбеђујућих трупа од корпуске територијалне команде у Темишвару. За команданта ових трупа одређен је ђенералмајор Филеп са штабом у Вршцу. Команда армиске групе предложила је, да се прегруписавање обезбеђујућих трупа у Срему изврши овако:

У Банату. Остају одсеци код Оршаве и Берзаске у циљу затварања границе према Румунији. Из три западна одсека треба да се формира „бригада ђенерала Мразека“ за мобилну употребу; 4 батаљона, која још остају, предвиђена су за етапну службу (као посада Смедеревског мостобрана). У Банату није било потребно да се ново груписање изврши одмах. Врховна команда одобрила је поменути предлог команданта армиске групе. 29. августа, наредила је Врховна команда, да се оба одсека на доњој Дрини ставе под команду старијег команданта одсека. Ово је довело до формирања групе ђенералмајора Штрајта (8 батаљона, ¾ ескадрона и 1 ½ батерија). Врховна команда издала је још 14. августа авизо наређење, да се у случају офанзиве против Србије употребе и делови посаде у тврђавама Босне и Херцеговине. Из посаде Сарајева, Требиња и Кастелнова узето је у прорачун: 6 батаљона и 2 ½ батерије, али је требало пешадију преоружати пошто је имала руске пушке. 30. августа наређене су велике промене коморских група: Коморска група из Бањалуке премештена је у Темишвар, куда су упућени и брдски – коморски – ескадрони из Селцтала. Етапна комора из Хала у Винковце. Коморска група из Бањалуке имала је нарочити задатак, да снабде 2 немачке дивизије са брдском комором.