Постанак идеје о стварању Солунског фронта и искрцавање првих савезничких трупа у Солуну 5. октобра 1915. године
Општи значај Солунског фронта. Данас, кад је од свршетка великог Светског рата прошло 7 година, могуће је, бар у кратким потезима, одредити значај, који је Солунски фронт имао у односу на остале фронтове у току минулог и у историји беспримерног рата. Пре свега, Солунски фронт, у очима народа Блиског Истока, а нарочито у очима муслимана, спасао је престиж споразумних сила, који је био јако поколебан неуспешним операцијама на Дарданелима и Галипољском полуострву, јер се тим операцијама имала створити база за даље операције савезника ка Цариграду. Затим, Солунски фронт је дао могућности славној српској војсци, да се, после претрпљене катастрофе у октобру и новембру 1915. год., понова опорави, организује, попуни материјалном спремом и појави на поменутом фронту у саставу савезничке војске, као моћна оружана снага, на коју је пала главна тежина у извођењу Битољске операције 1916. год. Благодарећи савезничкој војсци на Солунском фронту, у чијем је саставу била и српска војска, Солунски фронт је дао огромне политичке и стратегиске користи свима савезницима. На овоме фронту ударена је брана утицају Немачке на народе Блиског Истока; Грци и Румуни су увучени у интересну сверу споразумних сила; Турске снаге одвучене су од Кавкаског, Месопотамског и Египатског фронта, што је дало могућности и Русима и Енглезима, да извојују сјајне победе над Турцима, и тиме да ослабе не само њену отпорну моћ, већ и њен престиж у очима муслиманског света. Најзад, на Солунском фронту извршен је 1918. год. знаменити пробој непријатељског фронта, којим је нанет одсудан удар централним силама: Бугарска и Турска капитулирају; Аустроугарска се распада и моли за мир, а немачка Врховна команда пада духом, јер Хинденбург изјављује Цару Виљему, да је даљи отпор немогућ и да треба тражити одмах примирје.
Појава прве идеје о операцијама на Блиском Истоку. Према горе у кратко изнетом значају Солунског фронта, за будућег историка увек ће бити од великог интереса да зна: како је поникла идеја о стварању тога фронта: ко је први покренуо ту идеју и у коме циљу и најзад, како су се према тој идеји односили поједини савезници у разним периодима рата? Ова питања додиривана су од стране свих војних писаца при опису догађаја на Солунском фронту, и, судећи по материјалу, који је до сад у овом погледу проучен, може се извести овај закључак: Ускоро после објаве рата Турској од стране споразумних сила (3. новембра 1914. год.), енглески министар снабдевања Черчил изнео је (25. новембра 1914. год.) предлог о неопходности операција на Блиском Истоку, и то пре свега на малоазиској обали, као најбољем средству да се турске снаге одвуку од Египта. Поводом овога предлога, енглеска влада расматрала је разне пројекте, а међу њима и план десанта на Галипољско полуострво. Али због немања слободних транспортних бродова у томе времену, одложено је решење овог питања до бољих прилика. После извесног времена (28. децембра 1914. год.), члан војног савета Морис Ханке, поднео је свој мемоар у коме је изнео мисао, да се искористи затишје на главном француском фронту и да се сувишне снаге употребе за операције против Немачких савезника и то првенствено против Турске као најслабије. У случају успеха, Ханке је предвиђао могућност да се Турска избаци из Европе. Одмах за овим мемоаром (1. јануара 1915. год.) Лојд Џорџ, обраћа пажњу ратном савету на Блиски Исток, као на веома важно војиште, на коме је могуће, у тесном садејству са Србима, Грцима и Румунима, потући Аустроугарску; Турску и Бугарску, ако на њихову страну ступи. Најзад 2. јануара 1915. год. стигао је у Лондон извештај енглеског посланика из Петрограда. У овом извештају изнето је тешко стање руске војске на Кавкаском фронту, притиснутом надмоћнијом турском снагом, и молба руске владе да се против Турске предузме војна и поморска диверзија, те да се примора на слабљење Кавкаског фронта. Поводом овог извештаја, војни министар лорд Киченер обећао је, да ће дејствовати у правцу што скоријег решења овог питања. Општа ситуација на Блиском Истоку са једне стране и јавно мишљење у Енглеској са друге стране, повољно су утицали на решење овог питања у позитивном смислу. Готово једновремено са покренутим питањем у Енглеској о операцијама против Турске, почиње се успешно пропагирати и у Француској идеја о операцијама против Аустроугарске у садејству са српском војском 1. јануара 1915. год. француски министар правде Бријан учинио је предлог влади, да се, у садејству са Енглеском, организује једна експедиција јачине од 300.000 људи, која би се искрцала на једно од пристаништа Јадранског мора и кренула на садејство српској војсци у циљу продужења операција против Аустроугарске. Ова идеја у начелу је била примљена. Али, по предлогу војног министра Милрана и министра спољних послова Делкасеа решено је, да се првенствено тражи мишљење Врховне команде по овом питању. После неколико дана, добивен је подробан реферат од Врховне команде, у коме је изнета „потпуна немогућност подобне експедиције“. Према томе, ова француска идеја, о садејству са српском војском против Аустроугарске, пропала је одмах у самом зачетку и понова се појавила тек у септембру 1915. год., кад је Бугарска наредила мобилизацију своје војске и ступила на страну централних сила, што ће на своме месту бити изложено.
Дарданелске операције. У самом почетку појаве идеје о операцијама на Блиском Истоку, као што се из горе изложеног види, појавила су се и разна гледишта по томе питању не само између француске и енглеске владе, већ и између француске владе и њене Врховне команде. У то време, кад је француска влада, по иницијативи Бријана, тежила да на српском фронту развије операције већих размера у циљу привлачења неутралних балканских држава на страну споразумних сила и даљег кооперисања са српском војском против Аустроугарске, чија је војска из Србије са великим губитцима избачена, а из Галиције са још већим губитцима одступала, тада је енглеска влада тежила, да на малоазиској обали Турске створи нов фронт, у циљу одвлачења турских снага од Египта и осигурања поморских веза у Средоземном мору. Овако разнолике тежње француске и енглеске владе у погледу вођења операција на Блиском Истоку, имале су великог утицаја на даљи развој политичке и стратегиске ситуације. Настала су преговарања и колебања у погледу значаја нових фронтова у односу на општи ток рата, док најзад није победило енглеско гледиште, тј. да се створи нов фронт према Турској. Опште позната слаба страна коалиција у рату, нигде није тако јасно манифестована као у решењу питања о стварању новог савезничког фронта на Блиском Истоку. Овако разна гледишта француске владе на ово питање, поделила су не само француске и енглеске државнике већ и стратеге на два разна табора. Ова међусобна борба поменута два табора, по горњем питању, трајала је од почетка 1915. год. па све до пробоја солунског фронта у јесен 1918. год., и највише је тангирала Србију, а затим и све савезнике, како ће то на своме месту бити изложено. Први негативан резултат савезничке неслоге, у решењу питања о вођењу операција на Блиском Истоку, био је потпун неуспех Дарданелске операције, предузете по иницијативи Енглеске. Без претходно добро смишљеног плана; без дубоког познавања отпорне моћи турске војске, руковођене немачким инструкторима, Дарданелска операција отпочета је 19. фебруара 1915. год., бомбардовањем форова на улазу у Дарданеле од стране енглеско – француске флоте. 18. марта 1915 год., покушано је форсирање Дарданела само са флотом. После веома тешких губитака у савезничкој флоти, увидело се, да се без кооперације са сувоземном војском ништа не може учинити. Ствара се, дакле, план за извршење десанта на Галипољско полуострво у циљу његовог заузећа. 25. априла 1915. год., одређене енглеско – француске трупе извршавају десант на јужни део Галипољског полуострва и нешто северније код Габа тепе. После жестоког отпора од стране Турака, савезничке трупе по цену великих жртава, датих у многим нападима и против нападима, одмакле су од обале свега за 4 – 5 км. 8. маја 1915. год., увидело се да је даље напредовање на Галипољском полуострву немогуће, да се активна дејства обустављају и прелази у одбрану, која је трајала све до 6. августа 1915. год. За ово време, припреман је десант енглеских трупа на северном делу полуострва у циљу удара у позадину турских трупа, груписаних на јужном делу истог. Од 6. до 10. августа 1915. год. вођени су упорни бојеви у горе изнетом циљу, али, такође, без успеха. После овог неуспеха обустављена су свака активна дејства на Галипољском полуострву и прешло се у одбрану, која је трајала до новембра 1915. год. У току овог времена, упућен је на ово војиште енглески војни министар лорд Киченер, да лично процени ситуацију и донесе даљу одлуку. Донета је одлука да се Дарданелско -Галипољска операција обустави, пошто не обећава никакав успех. Наређено је, да се приступи припремама за евакуацију трупа са Галипољског полуострва. Овакав свршетак Дарданелско – Галипољске операције, на коју је полагана од стране Енглеза толика нада и од које се очекивало брзо избацивање Турске са ратне позорнице, био је веома тежак удар за национално самољубље Енглеске, и изазвао је у енглеском јавном мнењу, код неких чланова владе, а нарочито у енглеској Врховној команди, дубоко разочарање. Увиђала се немогућност, да се путом подобних експедиција достигну брзи и одсудни резултати, који би операције на главном француском фронту извели из рововске фазе, која даје мало изгледа на скори свршетак рата.
Поновна појава и постепено развијање идеје о стварању Солунског фронта. После неуспеха енглеско – француске флоте у форсирању Дарданела 18. марта 1915. год., и после веома упорног отпора Турака против првог енглеско – француског десанта на Галипољском полуострву од 25. априла до 8. маја 1915. год., међу многим енглеским и француским политичарима и стратезима, почиње се утврђивати мисао, да се Дарданелско – Галипољска операција сасвим обустави или да се изводи на целисходнији начин. Већина енглеских политичара и стратега, као и јавно мнење у Енглеској, били су одсудно противни решењу, да се започета операција сасвим обустави. Период од маја до септембра 1915. год. представља једно дугачко време, проведено у разним комбинацијама и плановима, за продужење Дарданелско – Галипољске операције, проширавајући исту. У свима комбинацијама и плановима, који су веома површно разрађивани, као основна мисао била је и даље она иста „енглеска концепција“, да се осигурају енглеске колоније на истоку и веза са њима. До новембра 1915. год. није се дошло ни до каквог одлучног решења. Енглеска традиционална гордост и упорност, да се одустане од једанпут донетог решења, никако се нису могли помирити са признањем неуспеха и са напуштањем једне операције, која Енглеску тако скупо стаје. Главни руковалац Дарданелско – Галипољске експедиције и командант сједињене енглеско – француске флоте у Белом мору, ђенерал Хамилтон, остао је до последњег тренутка упоран, да се започета операција продужи, и старао се, да у томе убеди и војног министра Киченера, кад је овај, по налогу ратног савета, дошао да се лично упозна са ситуацијом на овом војишту и да донесе дефинитивну одлуку о продужењу или обустављању ове операције. Поред свега тога, Киченер је остао при своме мишљењу, да се ова операција потпуно обустави, а новембра 1915 год., издао је наређење, да се евакуација Галипољског полуострва отпочне децембра исте године. Напомена. Евакуација енглеских трупа отпочета је 19. децембра 1915. год. а 8. јануара 1916. год. последњи ешелон укрцан је на енглеске бродове.
Француска Врховна команда, пак, сумњала је у успех Дарданелске операције још у њеном почетку, те је, по иницијативи француске владе, предузела разраду планова „колонијалне експедиције широких размера“, у циљу заузећа Цариграда и отварања саобраћаја са Русијом. Крајем априла 1915. год., француска влада обратила се ђенералу Жофру да изнесе своје мишљење о Дарданелско – Галипољској операцији и о могућности, да се потребна снага (до 2 дивизије) са главног фронта скине и упути за извршење десанта на малоазиској обали Дарданела, као и да се одреди командант овог експедиционог корпуса. У министарским седницама 29. и 30. јула 1915. год., ђенерал Жофр изложио је подробно своје мишљење, основано на многим податцима, о узроцима неуспеха Дарданелско – Галипољске операције и изнео је опште услове, који се морају задовољити да се успех постигне, не ометајући у исто време припреме офанзивних операција на главном француском фронту. Овом приликом расмотрена је „колонијална експедиција широких размера“ и указана жеља, да се одмах упуте на Балкан „официри за везу“ у циљу: изучавања услова на томе војишту; састављања подробних операциских планова и установљавања координационих дејстава са Енглезима. Свој реферат, завршио је ђенерал Жофр са речима, да се пре септембра 1915. год. не може рачунати на могућност скидања ма какве снаге са главног француског фронта. У овом реферату, дакле, указује се на могућност експедиције већих размера на Балкански фронт, али се њено остварење одлаже на дугачки рок до септембра 1915. год. Међутим, на молбу француске Врховне команде и овај је рок продужен до почетка окт. 1915. год. пошто се до тога времена, по мишљењу ђенерала Жофра, не може мислити на узимање трупа са главног фронта. У току овога времена, а нарочито у августу и септембру 1915. године, настало је између француске владе и ђенерала Жофра поновно разилажење у погледима на циљ и карактер пројектованих операција на блиском истоку. Француска влада била је мишљења да је неопходно потребно одустати потпуно од продужења Дарданелско – Галипољске операције и 5. августа одређује ђенерала Сараја за команданта нарочите „Источне армије“, која се има потчинити непосредно француској влади односно министру војном Милрану. Ђенерал Жофр, пристао је дати ђенерала Сараја, који је тада био командант III. армије на главном француском фронту, а трупе са главног фронта обећао је дати за продужење операција на Малоазиској обали Дарданелског мореуза, али тек тада, кад ђенерал Сарај проучи прилике на самом месту и поднесе свој реферат. У почетку августа 1915. год., по теориским податцима, ђенерал Сарај поднео је свој реферат о добрим и рђавим странама појединих операциских праваца у Малој Азији, расматрајући их овим редом: Дуж Малоазиске обале Дарданелског мореуза, једновремено са операцијама савезничке војске дуж Галипољског полуострва, у циљу олакшања савезничкој флоти да форсира поменути мореуз. На Смирну. На Александрету и најзад преко Солуна ка Нишу, у циљу садејства српској војсци. Од ове последње операције, преко Солуна ка Нишу, ђенерал Сарај је предвиђао велике користи. Али, озбиљне операције са снагом од 6 француских дивизија, на ма коме од горе изнетих праваца, по мишљењу ђенерала Сараја, не могу бити отпочете пре 20. новембра 1915. год., јер до тога времена, према прикупљеним податцима, француска флота неће бити у стању да ову снагу превезе са свима потребама на одређено место. После дугих преговора између француске владе и Врховне команде, председник владе Вивијани, упорно је настојавао да се са главног француског фронта скину 4 дивизије, које би имале ући у састав „Источне армије“. Првих дана септембра 1915. год., Вивијани ступа у непосредне преговоре са енглеском владом и командантом енглеске војске на француском фронту, ђенералом Френчом, у циљу решења горњег питања. Поводом овога одржана је једна конференција у Калеу. На овој конференцији били су: Са француске стране: војни министар Милеран; командант француске војске ђенерал Жофр; и назначен командант „Источне армије“ ђенерал Сарај. Са енглеске стране: војни министар лорд Киченер; командант енглеске војске маршал Френч и ђенерал Вилсон. Расматрано је питање: Операције ка Цариграду по обема обалама Дарданелског мореуза. И то, да енглеска војска наступа северном а француска војска јужном обалом мореуза. На овој конференцији открило се потпуно разилажење у погледима на сва војна питања, и чак узајамно неповерење. Није се дошло до сагласности ни у погледу крајњег циља, ни у погледу снага, које треба за овај циљ, једна и друга страна да назначи. Па чак се није дошло до сагласности у погледу основног питања – јединства у командовању, већ се остало при веома неодређеној и опасној форми узајамног садејства: „Тесна веза, али апсолутна независност“. Ова конференција разјаснила је донекле нерасположење енглеске Врховне команде према свакој новој операцији на турској територији. Маршал Френч одустао је да узме ма какво учешће у расматрању предложених „авантура“, без довољно зрелог плана.
Не обзирући се на неуспех ове конференције, француска влада није напуштала своју идеју о формирању „Источне армије“, и 14. септембра 1915. год., наређује ђенералу Жофру да скине са главног фронта 4 дивизије и да их до 10. октобра 1915. год. концентрише у Марсељу. Међутим, ова снага предвиђала се, ипак, за операције дуж малоазиске обале Дарданелског мореуза, што је код Енглеза појачало неповерење према Французима. Пошто за ову операцију није било ни довољно снаге, ни потребних средстава, ни јединствена циља, ни јединства дејства, то би и она, вероватно, била завршена без икаквог успеха, да је предузета. На ову околност, ђенерал Жофр обратио је пажњу француској влади у своме писму од 20. септембра 1915. год., наглашавајући, да једна операција, овако како је замишљена и како је припремљена од стране француске владе, може „нанети тежак удар светим интересима њему повереним“. Француска влада одустала је најзад од извођења горе изнете операције, али не поводом противног мишљења француске Врховне команде, већ због наглог преокрета у држању Бугарске, која се одлучила, да пренебрегне своје словенске интересе и да ступи на страну централних сила, а против Србије директно. Ова ново створена ситуација дала је велики значај Балканском војишту и потпомогла је, да се реши спорно питање између Енглеске и Француске у погледу циља и правца дејства „Источне армије“ – ђенерала Сараја.
Кратак опис развоја догађаја на Балканском полуострву у септембру и октобру 1915. год. Почетак формирања „Источне армије“. Намера и планови Енглеза. У половини 1915. год., кад је Дарданелска операција код Енглеза, а нарочито код Француза, истакла сумњу у могућности, да се тим путом дође до брзих и решавајућих резултата рата, – покретано је веома важно стратегиско – политичко питање: на коју ће ратујућу страну најзад стати државе Балканског полуострва, које се још држе неутрално. По сили постојећих уговора од: 7. маја 1832. год.; 13. јула 1863. год. и 28. марта 1864. год., Русија, Енглеска и Француска, обавезале су се да гарантују неутралност Грчке. Међутим, све три ове државе, налазећи се на једној ратујућој страни као споразумне силе против централних сила, по току догађаја у 1915. год. увиделе су, да би даље поштовање горњих уговора било веома незгодно, па чак и штетно по њихове сопствене интересе. Док је са једне стране, часно поштовање поменутих уговора у односу на Грчку, забрањивало да се Солун, као одлично пристаниште у Белом мору, употреби као база за ма какве савезничке операције, а Грчка Македонија као војиште, дотле са друге стране, ни за кога више није била тајна, да је у Грчкој, сем председника владе Веницелоса и његових једномишљеника, цео двор Краља Константина, заједно са утицајним политичким и војним личностима, био на страни централних држава, нарочито на страни Немачке. Сви они очекивали су од Немачке, у случају по њу успешног рата, веома велике личне користи, те су, користећи се неутралношћу Грчке, тајно помагали Немачкој и њеним савезницима на све могуће начине. Према томе, за споразумне силе, било је веома важно приморати Грчку да изађе из неутралности и да стане на њихову страну. У овом циљу, потпомагани су у августу 1915. год. без успеха преговори између Србије и Грчке, о обавези Грчке да помогне Србији на основу уговора од 1913. год. Грчка је одбила чак и нуђене јој територијалне компензације од стране споразумних сила. Исто тако и догађаји у Бугарској развијали су се неповољно за споразумне силе. Без обзира на сва уверавања бугарске владе о својој лојалности, немачки утицај стално се појачавао, док најзад није довео дотле, да се бугарска влада отворено изјасни и ступи на страну централних сила. 22. септембра 1915. год. објављена је у Бугарској мобилизација целокупне војске, са изјавом од стране председника владе Радославова, да Бугарска прелази од обичне на оружану неутралност“. Међутим, 6. септембра 1915. год., у немачкој Врховној команди у Плесу већ је била потписана немачко – бугарска конвенција о заједничком дејству. У одговору на мобилизацију у Бугарској, председник грчке владе Веницелос, на основу грчког устава, објављује 23. септембра 1915. год. општу мобилизацију грчке војске. Ово решење Веницелоса оснивало се и на српско – грчком уговору од 1913. год., по коме се Грчка обавезала притећи Србији у помоћ „у случају да буде нападнута од стране једне треће државе“. Једновремено са објавом мобилизације, Веницелос се обратио француској и енглеској влади са молбом да искрцају у Солуну 150.000 људи енглеско – француске војске, на место толиког броја српске војске, коју је Србија била дужна упутити против Бугарске на основу истог уговора. Овај корак Веницелиса, као председника грчке владе, у вези са мобилизацијом грчке војске, у основи је променио политичку ситуацију. Грчка је излазила из неутралности; одређено и отворено стала је на страну споразумних сила и давала им сад потпуну могућност да се користе Грчком Македонијом као војиштем за вођење операција широких размера на Блиском Истоку и најзад, стварала је могућност да се укаже непосредна помоћ Србији, која је, ступањем Бугарске на страну централних сила, стављена у веома опасан положај. Према овоме, обе савезничке владе, и француска и енглеска, прихватиле су одмах предлог Веницелоса и дале пристанак за брзо упућивање са Галипољског полуострва: 156. француске дивизије, ђенерала Бају, и 10. енглеске дивизије, ђенерала Механо, које су већ биле припремљене за укрцавање у бродове. Једновремено са овим, настали су преговори између француске и енглеске владе о брзом формирању „Источне армије“ под командом ђенерала Сараја.
28. септембра 1915. год., француска влада донела је дефинитивно решење да се „Источна армија“ има упутити преко Солуна у Грчку Македонију, и наредила је, да се са главног француског фронта скину потребне трупе за састав ове армије. У Енглеској пак од времена кад је добивена молба Веницелоса, наступио је потпун преокрет у погледима на ову нову експедицију. Војни министар лорд Киченер, који је дотле био велики противник одвајања ма каквих трупа са главног енглеског фронта у циљу експедиције на Блиски Исток, сад је почео настојавати да се у Солун упуте што веће енглеске снаге. Сматрајући да је снага од 150.000 људи, коју тражи Веницелос
Напомена: Недостаје остатак текста