Распоред српске војске на дан 1. јула
Штаб Врховне команде у Крагујевцу
Ужичка војска (штаб је у Ужицу). Ужичка бригада, Лимски одред и Доњовасојевићска бригада, штите фронт на Дрини од реке Трешњице до утока Лима у Дрину. Шумадиска дивизија II. позива је у резерви око Ужица.
I. армија (штаб је у Ваљеву). Дринска дивизија I. позива, осматра и штити део фронта од с. Ушћа до Самуровића колибе; главнина јаче прикупљена према фронту с. Буковица с. Мајанце, не прелазећи по дубини греду Близањских висова. Дунавска дивизија II. позива, осматра и штити део фронта од Самуровића колибе до Боринске реке; главнина је јаче прикупљена према фронту Текериш – Завлака, не прелазећи по дубини линију Каменица – Осладић – Оџино брдо. Моравска дивизија II. позива, осматра и штити део фронта од Боринске реке до реке Трешњице; главнина је јаче прикупљена према фронту Завлака – Крупањ, не прелазећи по дубини линију Ставе – Јолина бреза – Каменица. Шумадиска дивизија I. позива, у другој линији, врши оправку путова око Уба.
III. армија (штаб је у Сопоту). Дринска дивизија II. позива, осматра и штити гранични фронт на Сави од Печине баре до с. Ушћа. Тимочка дивизија II. позива, скантонована је западно од железничке пруге Раља – станица Ђуринци у рејону Парцани – Губеревац – Стојник – Дучина -Сопот. Комбинована дивизија I. позива, скантонована је на простору Наталинци, Рача, Марковац, Лапово, Баточина.
Трупе Одбране Београда (штаб је на Торлаку). Штите гранични фронт на Дунаву од потока Средњака код Гроцке до Остружнице закључно.
Трупе под командом команданта Дунавске дивизије I. позива (штаб је у Пожаревцу). Браничевски одред обезбеђује гранични фронт на Дунаву од Бољетинске реке код Д. Милановца до потока Средњака код Гроцке. Дунавска дивизија I. позива скантонована је у Пожаревцу и околини, служи као резерва за фронт Браничевског одреда.
Крајински одред (штаб је у Петровом селу). Штити гранични фронт од ушћа Тимока до Бољетинске реке.
II. армија (штаб је у Младеновцу). Трупе су у кантонману источно од железничке пруге Раља -Младеновац и то: Тимочка дивизија I. позива је у рејону Поповић – М. Пожаревац – Шепшин -Ђуринац. Штаб у Ђуринцу. Моравска дивизија I. позива је на простору Младеновац – Рајковац -Влашка – Бадњевац – В. Крсна – Ковачевац. Штаб у Младеновцу.
Коњичка дивизија (штаб је у Паланци). 2. бригада је у Плани и Аџибеговцу. 1. бригада је у Орашју и Милошевцу.
2. јула. Војни изасланик из Русије – Врховној команди Бр. 104: „Овде се интересују за почетак наше офанзиве коју су очекивали још 23. јуна и сматрају, да је сад згодан тренутак пошто непријатељ држи према Србији минимум снаге. Држим, да би сад нашу офанзиву овде гледали као на плод братских осећаја у тренутку, кад је руска војска приморана на привремено одступање. Овде непријатељ продужује офанзиву, али са много мање енергије“.
3. јула. Енглески војни изасланик предао је Врховној команди телеграм добивен од лорда Киченера ове садржине: „Ја претпостављам, да Срби неће у опште никако хитати, јер би њиховом акцијом могли привући на себе много већу силу, но што би они били у стању да противуставе са извесним изгледом на успех“.
4. јула. Врховна команда свима оперативним јединицама ОБр. 16366: „Непријатељска снага пред српским фронтовима у првој половини јуна 1915. год. оваква је: У другој половини маја вршена је размена непријатељских трупа пред нашим фронтовима. На место одведених на италијански фронт аустроугарских трупа доведене су немачке трупе. По извештају француске Врховне команде на италијанском су фронту запажене почетком јуна: 1., 2., 3., 4., 5. и 13. брдска бригада заједничке војске 16. корпуса и 8. и 15. брдска бригада 15. корпуса. По извештајима француске Врховне команде крајем маја ове године пред српским фронтовима налазиле су се од немачких трупа: 101. дивизија око Петроварадина; 103. дивизија у Славонији и 105. дивизија. Ове дивизије јаке су по 3 пешадиска пука и формиране од издвојених пукова из разних корпуса. Искази интернираних у Аустроугарској и аеропланска извиђања потврђују горње. Но концем маја примећено је одвлачење немачких трупа у североисточном правцу. Дакле сем ових немачких делова пред нашим фронтовима налазе се: 7., 9., 10., 11. и 12. брдска бригада 15. корпуса и 6. и 14. бригада заједничке војске и новоформирана 16. и 17. бригада 16. корпуса и трупе граничног осигурања“.
4. јула. Врховна команда – Председнику министарског савета и Министру иностраних дела Господину Николи Пашићу ОБр. 16475. Од нашег војног изасланика при руској Врховној команди потпуковника Лонткијевића добивен је 3. ов. м-ца. телеграм ове садржине: „Понова је утврђено, да се 105. немачка дивизија налази на руском фронту. Овде се интересују за почетак наше офанзиве, коју су очекивали 23. јуна и сматрају, да је сад згодан тренутак, пошто непријатељ држи према Србији минимум снаге. Држим, да би сад на нашу офанзиву овде гледали као на плод братских осећаја у тренутку, кад је руска војска приморана на привремено одступање. Овде непријатељ продужава офанзиву, али са много мање енергије“. Од енглеског војног изасланика при штабу наше Врховне команде потпуковника г. Харисона добивен је 3. ов. м-ца. телеграм, који је њему лично упутио Лорд Киченер, ове садржине: „Ја претпостављам, да Срби неће уопште никако хитати, јер би њиховом акцијом могли привући на себе много већу силу, но што би они били у стању да противуставе са извесним изгледом на успех“. Моје је мишљење, да с обзиром на садању војничку ситуацију од наше стране не би требало предузимати офанзиву из ових разлога:
1. Што на себе можемо привући јаку непријатељску снагу, те није искључена могућност и да претрпимо неуспех. У овом случају непријатељ би се преко нас сјединио са Бугарском и Турском; Дарданелска операција би била осујећена, а Бугарска би нас највероватније напала и ушла у нашу Македонију. Политичка и војничка ситуација за нас и Савезнике била би неповољна.
2. Што лево и десно од нас немамо у близини наслона на какву савезничку групу, јер су Руси и Италијани далеко (око 700 км.) те би наша офанзивна акција била изолована и ризична.
3. С обзиром на удаљеност Руса и Италијана од нас као и с обзиром на јачину наше војске, наша офанзива не би била у стању, да учини јачи притисак на непријатељску позадину и да због овога изазове наново јаче одвлачење и слабљење непријатељске снаге са фронтова наших савезника. Према овоме наша офанзива не би била стварна и осетна помоћ нашим савезницима у садањим приликама у оној мери, у којој би то било за њих потребно и корисно. Она би била за њих више од моралног значаја.
4. Ми имамо да рачунамо само са овим што сад имамо, како у погледу на људство, тако и у погледу на материјалну спрему војске. Ако се ова снага сад ослаби и већим делом утроши; онда нећемо моћи доцније изаћи догађајима у сусрет. Међутим, сви су изгледи да ће се овај рат продужити и у идућу годину, те према томе снагу треба чувати за неочекиване догађаје. Румунија по свој прилици неће скоро или никако ући у акцију, а Бугарска стоји иза наших леђа, непријатељски расположена и јако огорчена против нас, са сталном претњом да нас нападне. Молим господина Министра председника за скору одлуку по овоме питању, како би се за времена знало управљати. Ако би се из политичких разлога морала од наше стране предузети офанзива, онда имам част известити, да се она не може одмах отпочети стога, што су честе кише често пута проузроковале прекид железничке пруге и омеле оправку врло рђавих путова на простору између Дрине и Колубаре. Због овога је јако отежано и успорено довлачење и нагомилавање хране и осталих материјалних потреба у она места, која имају да послуже као база за офанзиву.
4. јула. Руски војни изасланик предао је телеграм Великог Кнеза Николаја, упућен Њ. К. Височанству Престолонаследнику Александру ове садржине: „Имајући у виду обновљена у одсуднијој форми наступања непријатељске војске и тако исто и добивене извештаје о одласку 16. и делова 15. аустриског корпуса на италијански фронт, као и извештаје о повратку на наш фронт делова немачке војске, упућених на српску границу, излазило би са опште тачке гледишта веома жељено, да и српска војска у могућем скором времену оствари наступање, почетак којега првобитно је био означен за 23. јуни“.
4. јула. Командант трупа Нове Области – Врховној команди ОБр. 6813: „Трупе Призренског одреда заузеле су боље стратегиске положаје за осигурање прелаза на Дриму и окупирање Албаније на линији: Спас – Петка – Шемери – Ћафа Кумулус – Маја Мазе – Зебја, а Подримски одред на линији: Рунгаја – Мали Шелбунит – Мали Шељт – Елчени Маз – Мали Дејсе и на Ћафа Муру дошао у додир са деловима својих трупа које су раније поселе ову тачку“.
5. јула. Командант I. армије – Врховној команди ОБр. 7030: „Обзиром на до сад примљену попуну недостајуће спреме, стоке и возова, дивизије ове армије подобне су за покрет и акцију. Сем недостатака, који су такве природе, да дивизије по нужди могу бити и без њих, неопходно је да се трупама ове армије што пре пошаљу шаторска крила и остала логорска спрема: торбице, чутурице, порције и мањерке, као и да се попуне ножевима, бајонетима и оружним прибором. Стање је здравља добро. Морал такође добар и на достојној висини“.
5. јула. Италијански војни изасланик – начелнику оперативног одељења српске Врховне команде. „Од италијанске Врховне команде примих ово саопштење, које хитам да Вам доставим. „Рим 3. јула. Позивам вас, да саопштите српској Врховној команди, да италијанска војска, извршујући обавезе предузете са савезницима, отпочела је своју офанзиву свуда, где јој је то било могуће. Исте су обавезе предузете од свију савезничких војсака, па без сумње и од српске војске. Мисли се, да је сад српска Врховна команда обавештена од своје владе о војној конвенцији, коју је она примила. Према овом, италијанска Врховна команда сматраће за врло важно, да српска војска у кратком року предузме офанзиву, у циљу, да у најмању руку задржи непријатеља, који се налази пред њеним фронтом. Она ће на тај начин Савезницима донети веома драгоцену кооперацију“.
5. јула. Црногорска Врховна команда – српској Врховној команди, ОБр. 1132: „У току 5. јула непријатељ је нападао на Грахово и успео освојити једну предњу тачку без велике важности. Борба се продужује. Предузете су мере, да се непријатељски напад заустави. На осталим фронтовима није било важнијих догађаја“.
6. јула. Француски војни изасланик пуковник Фурније – начелнику штаба Врховне команде војводи Путнику: „Господине војводо, имам част доставити вам овај телеграм, кога сам примио од француске Врховне команде. Ђенерал Поро, помоћник начелника штаба италијанске војске; представник белгиске Врховне команде; пуковник Игњатијев представник руске војске и пуковник Стефановић представник српске војске, састаће се у среду 7. јула у мом штабу. Циљ ове конференције је, да се утврди план опште енергичне акције савезничких војсака. Изволите известити српску Врховну команду о овој конференцији“.
Ђенерал Жофр с. р.
Бићу Вам веома захвалан да пријем овог извештаја потврдите, а ја Вас молим господине Војводо, да изволите примити изразе мојих осећаја поштовања и дубоке оданости.
Пуковник Фурније с. р.
7. јула. Одржана је у француској Врховној команди у Шантиљи конференција на којој су били присутни: Председник, француски министар војни Милран; главнокомандујући француске војске, ђенерал Жофр; главнокомандујући енглеске војске, маршал Френч; начелник штаба енглеске Врховне команде, ђенерал Робертсон; начелник штаба француске Врховне команде, ђенерал Пеле; начелник оперативног одељења француске Врховне команде, пуковник Понт; председник француске мисије код енглеске Врховне команде, ђенерал Хиге, који је преводио на француски, кад је маршал Френч говорио; војни изасланик руске војске, пуковник Игњатијев; војни изасланик српске војске, пуковник Стефановић и војни изасланик италијанске војске, пуковник Брегант. Циљ ове конференције био је да се утврди план опште енергичне акције савезничких војсака. Цео говор на овој конференцији оставио је на нашег војног изасланика, пуковника Стефановића овај упечатак:
1. Да су Руси добро притешњени и тражили су, да их Французи (Енглези – Французи – Белгијанци) што енергичније потпомогну тј. да ови одмах предузму што енергичнију офанзиву.
2. Французи су од 9. маја покушали офанзиву у околини Араса и види се да нису задовољили Русе. Французи од 15. јуна ништа озбиљно не раде.
3. Французи држе, да Руси, који немају довољно муниције и пешадиског оружја неће моћи ускоро прећи у офанзиву, а Немци, који наступају за Русима зауставиће се на неком згодном одбранбеном одсеку, добро се утврдити и прећи у одбрану и чим Немци пређу у одбрану, одмах ће што већу масу своје војске одвојити од источног фронта и бацити на западни, и одмах овамо предузети општу офанзиву. Од те се немачке офанзиве Французи боје, јер по свему изгледа стрепе, да неће моћи одолети тој офанзиви.
4. Због тога сад и Французи траже, да сви савезници раде сложно, како би непријатељ одвојио што више снаге на све стране, те како би му остало што мање снаге да упути на западно војиште. Нарочито ђенерал Жофр тражи и наваљује, да Италијани и Срби предузму одмах што енергичнију офанзиву, како би они одмах на себе привукли што више непријатељске снаге.
5. Маршал Френч налази: да Французи не раде довољно, тј. не предузимају са целокупном својом снагом једну енергичну офанзиву.
6. Французи не говоре ништа о својој општој офанзиви. Изгледа по говору ђенерала Жофра, да ће исту ускоро покушати на коме другом делу фронта, кад им овај рад око Араса није успео.
7. Пошто Руси рачунају да ће тек до зиме добити поручено оружје и осталу спрему, то на неку озбиљну офанзиву од стране Руса не треба рачунати пре зиме. Како је по свему у изгледу још један зимски рат, то се код нас треба за исти озбиљно спремати. После измене мишљења савезничких заступника у току конференције 7. јула створен је закључак да савезничке војске у циљу олакшања стања на источном фронту поступе овако:
На западном фронту: Да француске снаге наставе серију локалних акција и да што пре предузму опште офанзивне операције. Енглеска војска, коју треба појачати новим дивизијама, да пружи што јачу помоћ при извршењу офанзиве француске војске и да се то питање регулише што пре. Белгиска армија да дејствује у обиму својих средстава.
На италијанско – српском ратишту: Италијанска војска, водећи рачуна о теренским потешкоћама, продужиће што брже отпочету офанзивну акцију у правцу Љубљане и Бељака. Српска војска, са своје стране треба да дејствује на тај начин, како би довела у сагласност своје операције са онима италијанске војске. Ако би аустро – немачке снаге биле доцније доведене у великом броју на ово ратиште, онда може италијанска и српска војска да пређе у дефанзиву.
11. јула. Црногорска Врховна команда – српској Врховној команди ОБр. 1155: „У току 10. јула продужена је борба на Грахову, али са много мање активности него раније и непријатељ није прелазио у напад. Може се рачунати да је ова борба завршена без стварних успеха за непријатеља. Црногорске трупе у Шаљи и Никају имале су успеха и ова су племена готово потпуно умириле. О стању у Краснићима и Малесији нема тачних података, јер су Арнаути прекинули телеграфску и телефонску везу, али изгледа да је и тамо прошла опасност. Предузете су енергичне мере, да се Арнаути умире и потпуно разоружају“.
11. јула. Врховна команда – војном изасланику у Русији ппуковнику Лонткијевићу ОБр. 16805: Саопштите одмах Њ. Ц. В. Великом Кнезу овај одговор Њ. К. В. Престолонаследника: „У одговору на телеграм В. Ц. Височанства, част ми је известити Вас да сматрам, да је се ситуација изменила од момента кад се уговарала наша заједничка офанзива, те је због тога настала потреба, да се сад намеравана наша акција саобрази садањој ситуацији. Ми нисмо стекли уверење да нас Бугарска неће напасти, или да неће и даље слати комитске чете у нашу територију. А тако исто не знамо позитивно, да ли ће и Румунија улазити у акцију. Међутим је и једно и друго од утицаја на план наших операција. У сваком случају наша офанзива не може ићи далеко од Саве и Дунава. Наша је војска мала, те не можемо далеко да улазимо у равнице Мађарске и да се експонирамо, јер би тиме ризиковала да претрпи пораз немајући крилних наслона ни могућности да је појачавамо. Скрећемо пажњу тако исто да непријатељ, и ако је са нашег фронта повукао неки део своје снаге, ипак свој фронт није ослабио, јер је уклоњене делове заменио Немцима. Ми се журно спремамо и отпочећемо акцију што пре, само молимо да примите нашег изасланика који ће Вам изложити детаљно план и ситуацију у којој се налазимо. Овај се одговор није могао до сад послати, што сам био мало болестан а морао сам због измењене ситуације консултовати и мишљење владе“.
Напомена. За ову мисију одређен је од Врховне команде ђштаб. пуковник Драгомир Милојевић.
11. јула. Министар војни – Врховној команди ОБр. 4953: Од нашег војног изасланика у Софији под Бр. 57 од 29. прошлог месеца добивен је овај елаборат:
Неутралност Бугарске (узроци и циљеви). Ради наше што тачније оријентације у даљем току овог европског рата, није без интереса расветљавање узрока и циљева неутралности Бугарске, јер се на тај начин може одредити знатан степен вероватноће њеног даљег држања, што је за нас неоспорно од великог значаја. У том циљу слободан сам изнети своје скромно мишљење, опажање и податке у овоме: Свака држава која има потребу да води неки рат, мора бити политички и стратегиски спремна довољно, те да га успешно и изведе. У противном рат се води авантуристички, који благодарећи некој срећној случајности, може и успети; но, у принципу такав рат је осуђен на неуспех. Али, ако је једна држава принуђена да води неки рат и преко своје воље; или је уговорима са неким државама обавезна да га води, она га мора водити, па била спремна или не; изузев ако је у могућности да га часно избегне. Досадашња неутралност Бугарске показује, да она још није принуђена ступити у ма какав рат; а изгледа такође, да је још никакви уговори са досад ратујућим државама не обавезују да ратује. Ако је горе изнето тачно, онда излази, да Бугарска до данас: или није хтела да води никакав рат или је успела да га до данас избегне; или се најзад још не осећа довољно спремна да у ма какав рат ступи. Ако ли је пак Бугарска спремна за рат, а бугарску владу ништа не спречава у слободном опредељивању, па се ипак на рат не одлучује, требало би да значи: или њени интереси нису овим ратом засегнути (што није случај); или рачуна, да ће и без рата – политиком неутралности – постићи жељени резултат (што је донекле тачно); или очекује некакав повољан моменат за ступање у рат (што изгледа највероватније). У сваком случају потребно је расмотрити политичку и стратегиску спрему Бугарске, јер ће се ту свакако наћи најсигурнији и најјачи симптоми за опредељење правог узрока бугарског неутралитета.
Политичка спрема Бугарске. Унутрашња политика. Дошавши до своје слободе на релативно лак начин – туђом снагом и средствима – Бугарска није могла проћи кроз све оне перипетије, кроз које је прошла Србија, а које су неопходно потребне за унутрашње развиће, формирање и консолидовање једног народа. Сем тога, Бугарска није насељена искључиво бугарским елементом, већ је скоро свуда прошарана и другим народностима, које су у неким местима чак у надмоћности. Центар бугарског елемента је у Балкан планини и њеним огранцима. На истоку и југу је измешан са Турцима и Грцима; на северу са Румунима, а на западу са српским елементом. Најзад, македонски елеменат, који се по карактеру, обичајима, па донекле и по језику разликује од правог Бугарина, насељен је и насељава се по свима крајевима Бугарске, а највише у Софији. Оваква мешавина народносних елемената у Бугарској ометала је, па и сад омета, у јачој или слабијој мери, формирање колективних народних жеља у вођењу унутрашње политике. Народ бугарски по својим особинама уопште, више је прожет индивидуалним него колективним жељама. Лично благостање – материјализам – основна је карактерна црта бугарског становништва. Због горе изнетог, личном режиму у Бугарској није тешко господарити: не треба много дирати у џеп народа и он ће бити задовољан са сваком владом, са сваким режимом. Маса народа – сељак – у Бугарској је, тако рећи, неосетно оптерећен порезом. Сва тежина бугарског пореског система лежи на варошком, а нарочито на чиновничком сталежу, који је у осталом добро награђен. Имати у Бугарској народ уза се, не значи бити сигуран, да ће се имати и власт у рукама; али имајући власт у рукама, није тешко придобити народ уза се. Једино је македонски елеменат у Бугарској, који је дужом борбом са Турцима – комитском акцијом – успео да створи неке колективне идеје и жеље. Македонци су уопште много отпорнији, енергичнији и природно интелигентнији од правих Бугара, те натурају своје идеје бугарском елементу. Он се користи Бугарском као својом базом за остварење својих жеља – „Аутономне Македоније“, односно, претварање и Бугарске у „Македонију“ и владање у њој. Бугарски народ, још из робовања под Турцима, навикао је да слуша власти. Он је готов да учини само оно, од чега може имати индивидуалне користи. Слаб је да се бори за колективна народна права. Но пролазећи кроз касарну већ дуги низ година, он се напаја „германском дисциплином“, која га много не одушевљава али му одржава, па донекле и развија, принудну послушност. Одушевљење бугарског народа пред рат са Турцима, по моме мишљењу, изазвато је: бујнијим македонским елементом; германском дисциплином и ступањем у акцију савезничких војсака. Уверен сам, да се бугарска војска, после Чаталџе, Булаира и Једрена, не би могла кренути против савезника 1913. год. и поред њене германске дисциплине, да није имала у своме саставу и македонски елеменат, који је дао извесну солидност бугарској војсци. Пораз бугарске у рату 1913. год. против Савезника, међутим, јако је утицао на унутрашњу политику Бугарске, јер је бугарски народ затекао код куће беду и несрећу; а господарећи македонски елеменат беше запањен гледајући очајно рушевине својих жеља и планова. И једни и други дошав мало к себи, почеше размишљати и јавно критиковати све и свакога, и лево и десно – народ негодоваше. За Краља – Немца ово негодовање народа не беше никако згодно. Атмосвера за њега беше јако загушљива. Прва брига владе г. Радославова, морала је бити спасавање оног што се још спасти може, а на првом месту краља и династију. Одмах су предузете све мере за умирење народа и популарисање Краља: окривљаване су прошле одговорне владе; осута је брза паљба на Србе и Србију, „која се са свима удружила, малте не са целим светом, па и са вековним непријатељима Турцима, само да опљачка крваво стечене бугарске тековине итд.“. Македонски елеменат је умириван на тај начин, што ће се букурешки уговор морати ревидирати; што ће Србија морати испунити савезнички уговор од 1912. год. и најзад, што мира на Балкану не може и неће бити, док цела Македонија не буде слободна; да бугарска војска није побеђена, већ само дугом борбом заморена, борећи се против толиких непријатеља, те је принуђена да савије победоносне заставе до згодније прилике итд. А што је најглавније, ускоро су настали и преговори о великом зајму у Немачкој, са уверавањем народа, да ће, чим се зајам прими, прво бити исплаћене реквизиције, упућујући га на стрпљење и схватање тешког положаја у коме се Бугарска налази, кривицом „подлих“ савезника Срба итд. Но поред свега овога, бугарски народ, а нарочито македонски елеменат, не би се могао дуго заваравати; у Бугарској би морале настати унутрашње трзавице, да није дошао сарајевски атентат, а за њим „европски пожар“. Према напред изнетом унутрашњем стању Бугарске, „европски пожар“ дошао је за бугарску владу као поручен, још нарочито и због тога, што се у њему налази и Србија, која је већ, по бугарском резоновању, осуђена на неминовну пропаст. „Само никакве авантуре, умирујте само народ“! морао је бити први узвик краља Фердинанда. „Србија као наш најопаснији непријатељ прва мора пропасти: прва нам је брига да повратимо Македонију, а са осталим ћемо лако“ – морала је бити прва идеја г. Радославова. „Изнурена и исцрпљена Србија неминовно ће пропасти под првим ударцима свеже аустриске војске, те нема потребе да Бугарска директно убрзава ову пропаст, у толико пре, што је и бугарски народ доста изнурен и исцрпљен. Објава неутралности радо ће бити примљена ван земље, а нарочито у земљи. Наш изнурени и исцрпљени народ биће задовољан политиком неутралитета, а то ће нас јаче политички утврдити и краља као „мирољубивог“ популарисати. Македонци ће такође бити задовољени, јер се пропашћу Србије њихове жеље остварају; пустићемо их, у осталом, нека тамо дижу устанак, те да их одвратимо од унутрашњих ствари у земљи. Према овоме најцелисходније је објавити неутралност“. Ово је морало бити прво решење бугарског министарског савета.
Као последице, дакле, унутрашњег стања у земљи објављена је прво неутралност, а за њом је одмах дошла објава опсадног стања у целој Бугарској, без икаквог законског основа. Циљ опсадног стања је био провидан: држање у својим рукама штампе; ограничавање збора и договора, као и митинга, који би одушевљавали и дражали бугарски русофилски народ за улазак у рат уз своју Ослободитељку – Велику Русију; јер би се у том случају имала спасавати Србија, чија се пропаст тако жељно очекује – односно: прикривање комбинација и планова владе г. Радославова. За ових 10 месеци неутралности, унутрашње стање у Бугарској се доста побољшало; односно, навучена му је једна глазура, кроз коју је тешко видети право стање народа. Путом штампе утиче се на народ у жељеном правцу; путом разних предавања у касарни, кроз коју су до данас прошли сви обвезници активне војске, развија се ужасна мржња против Срба; велича германска војска, а убија русофилски дух. Па ипак се може рећи да је бугарски народ далеко још од ма каквих жеља, ма у ком правцу да води рат, а нарочито ако би такав рат имао дуго да траје и ако би захтевао велике моралне и материјалне жртве од народа. Народ би можда још радо кренуо у једну ратну експедицију, подобну румунској у 1913. год. За кретање против нас, бугарском народу би се морао изнети јак разлог за такав рат, који би донекле имао свога оправдања и пред Русијом, нпр.: револуција у Македонији, коју Србија не би могла угушити; или, избијање аустриске војске на бугарску границу, у ком би случају Бугарској биле одрешене руке за акцију у Македонији, можда и пред Русијом, ради „спасавања“ Македоније од Аустрије. Што се тиче акције против Турске, мислим, да је ова влада не може водити, јер је тешко претпоставити, да би посланици – Турци, без којих ова влада нема већину у Собрању, пристали да гласају кредите и др. за рат против Турске. Према томе требало би вршити или нове изборе илн образовати коалициону владу, у којој гласови турских посланика „против“ не би имали значај. Но, и у том случају питање је: да ли би 6 – 700.000 турског становништва у Бугарској остало мирно, а нарочито тракиски Турци. Према оваким, опште европским политичким приликама, тешко је претпоставити, да ће се Бугарској дати прилика да изађе из неутралности, кад је њој згодно.
Спољна политика. Ма колико се бугарски русофили одрицали Словенства, Бугари ће ипак остати оно што су тј. једна грана великог словенског стабла – Русије. Они се могу и православне вере одрећи, на што су у очајању после Брегалнице и помишљали, али се никад не могу одрећи словенског језика. Ма колико бугарски германофили пребацивали Русији, за њене „задње намере“ при ослобођењу Бугара, одричући јој због тога признање и благодарност, факт је, да је угарска данас слободна држава благодарећи руској снази и средствима. Ма колико бугарски германофили тежили, да се по пространству приближе великим централним силама, они никад не могу имати таку директну везу, као што је имају са Русијом преко Црног Мора; јер су између Бугарске и централних сила независне балканске државе, те је потребно бар са једном од њих бити у пријатељству (Данашња веза бугарске морске обале са аустриским пристаништима дужа је и зависнија од линије Варна – Одеса). Према свему овоме Бугарска је природно упућена да води русофилску политику, јер јој је за вођење германофилске политике потребно, да бар једна од балканских држава води такву исту политику. Вођење некакве „чисто бугарске политике“ о којој данас проповеда влада г. Радославова, без наслона на ма коју велику силу, мислим да је искључено, са обзиром на данашњи и вероватно будући развој политичких догађаја у Европи. У своје време, све западне европске силе гледале су (а можда и данас гледају) велику „руску“ опасност у продирању ка Цариграду и Дарданелима, налазећи у томе неку опасност за Сујецки канал и даље, те, у земље, руском крвљу ослобођене, постављаху владаоце – Немце. Међутим, потцењиваху велику и праву германску опасност – „Дранг нах Остен“, у којој су владаоци – Немци германски пионири за прокопавање неопходно потребног „балканског тунела“, ради директне везе централних сила са Малом Азијом, као базом за Персију и Индију. Директан правац овог „Дранга“ је долина Дунава, Мораве и Марице. Довитљиви Немци радили су и раде на овом правцу са две стране и у партијама, као што се железнице раде: колонизација азиске Турске, подизање у њој пруга немачким капиталом и постављање Немца за владаоца Бугарске са једне стране; Берлински уговор 1878 год. са окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустрије са друге стране. Анексија Херцег – Босне, једновремено са проглашавањем независности Бугарске и Кнеза Фердинанда за „Цара“, један корак је напред у остварењу горње идеје. Но, најтежи део овог германског „балканског тунела“ је кроз „гранитну стену“ Србију, у којој, за несрећу Германштине влада Краљ из народа, а народ је русофилски. Али оштроумни Немац се постарао и за „варијанте“: Краљ – Немац у Румунији, преко које је до сад сигурна варијанта за обилазак Србије; железнички пројекти кроз Ново Пазарски Санџак и кнез Вид у „аутономној Албанији“, за сад су, а треба да остану и за увек, пропале варијанте Германштине. Рат у 1912./1913. год. против Турске, можда је био без знања Централних сила (у шта се може донекле сумњати), али он није био против немачких тежњи. Бугарску је требало појачати на рачун Европске Турске и српских претензија и учинити је што опаснијом за доцнију употребу против Србије. Србију је требало економски исцрпљивати што више, па макар се територијално нешто и повећала на рачун Европске Турске, у толико пре што је рад на „варијанти“ кроз Ново Пазарски Санџак напуштен, као веома неподесан и несигуран. Турску је требало такође у Европи смањити, те да се учини јачом на Босфору, Дарданелима и у Малој Азији, ради сигурнијег спречавања руских покушаја са једне стране и ради доцнијег гурања Турске на Персију, са друге стране. Сем тога требало је оставити Турску да ратује са Балканским савезом, створеним по иницијативи Русије, те да јој се јаче предочи руска опасност и тиме што боље привеже за Централне Силе.
Но, са резултатом рата против Турске ни Бугарска ни Централне Силе нису могле бити задовољне, једино зато, што је Србија повећана више но што се могло очекивати; што је показала јединствену животну енергију; што је стекла симпатије целог света, а што је најглавније пробудила је словенски елеменат у суседној монархији. Ради паралисања овога успеха Србије, потребно је било што пре изазвати рат против ње. Краљ Немац по савету Централних Сила приредио је мучки напад на Србе ноћу 16./17. јуна 1913. год. (по старом календару). Онако држање Краља Фердинанда према руском Цару, пред савезнички рат, једино се може објаснити тиме, што је већ запливао у Германске воде. Но, и други рат, на несрећу Бугарске, а још на већу несрећу Централних Сила, испаде по Србију врло добро. Уосталом, Централне Силе су и у овој несрећи гледале велики успех – растурање Балканског Савеза. Бугарска беше и политички и стратегиски поражена. Напад на Савезнике беше индиректан напад и на Русију. О поновном приласку Русији није се могло ни мислити, морало се продужити са Централним силама, које су свакако уверавале краља Фердинанда, да ће се све то морати поправити. И збиља, Централне Силе, ради својих циљева на Балкану, нису могле чекати да се Србија опорави. Прво су јој отргле крваво стечени излазак на Јадранско море; створиле су „аутономну Албанију“, са којом су јој приредиле арнаутски напад. Најзад је дошао и сарајевски атентат, а за њим овај европски рат. Централне Силе су рачунале, да ће Србија у сваком случају овога пута морати пропасти. Бугарска је ликовала, очекујући ту пропаст Србије, те да што пре дође не само до Македоније него и до Мораве. И ако је Бугарска, после закључења мира у Букурешту, радила на све могуће начине да поправи и успостави што боље односе са свима суседним државама изузев са Србијом, ипак, њу је овај европски рат затекао недовољно политички спремну за слободно опредељивање. Изгледа, да је Бугарска прво уредила односе са Турском: железничка конвенција за транзит на прузи Мустафа Паша – Једрене – Деде – Агач; а свакако и уговор или споразум о узајамном неутралитету, ако нека од њих ступи у акцију (Бугарска је свакако рачунала, да ће њој пре требати Турска неутралност но обратно). Са Румунијом је удешаван споразум о подизању заједничког железничког моста на Дунаву. До споразума истина није дошло, али је веза железничка постигнута ново подигнутом пругом у Добруџи, за којом је дошла железничка конвенција о узајамном транзиту. Са Грчком, Бугарска је постигла телеграфско – поштанску конвенцију и непосредно телеграфску везу преко Окчирала. Из свега овога види се, да је Бугарска постепено спремала политички терен за евентуалну акцију против Србије. Но и поред свију ових политичких припрема Бугарске, да се једног дана баци на Србију, као једином своме циљу у данашњој политици, разум јој је налагао да се од ове авантуре уздржи. Како Бугарска никаквим уговором није, изгледа, била обавезна да ступи до сад у оружану акцију, а обе ратујуће групе у прво време нису тражиле ништа друго до неутралност, то је Бугарска влада, још и са обзиром на унутрашње стање у земљи, нашла за најцелисходније да објави неутралност. Са оваквом неутралношћу, Бугарска жели постићи ово: напад на Србију у овако још неодређеној ситуацији на европским војиштима, па и са обзиром на недовољну политичку припрему, био би авантура, која би, у случају неуспеха Централних Сила, била кобна за Бугарску. Са друге опет стране задовољавају се и Силе Тројног споразума јер се „опљачкана“ Бугарска показује „великодушна“, не користећи тежак положај Србије за „реванш“. Ма која група сила победила, Бугарска се нада компензацијама за своју неутралност, претећи доцнијим немирима на Балкану, који ће понова запалити Европу. Само у случају (не дај Боже), да аустриска војска избије на Тимок и Нишаву, бугарска би војска (неколико дивизија) упала у Македонију, можда и са мандатом Четворног Споразума те да „спречи“ продирање Аустријанаца ка Солуну. Напад на Турску, држим да је искључен, како са обзиром на данашњу политику Бугарске, тако и због тога што она у акцији око Дарданела гледа највећу опасност за себе. Краљ – Немац у тој акцији гледа још опасност за Германске идеје, чији је он пионир. Према томе не само док је ова влада на управи земље, већ док је на престолу краљ – Немац, изгледа да Бугарска неће ни прстом мрднути а камо ли ступити у акцију против Турске. Само у случају, ако би Цариград и Дарданели са целом обалом Мраморног мора имали припасти Бугарској, она би се можда решила на акцију против Турске, јер се то не би противило ни политици централних сила. Но, и у том случају на противној – азиској обали не сме бити нико други него Турска. Тешко би било задовољити данашњу владу, а нарочито краља Фердинанда ма каквим компензацијама на другој страни, за њену акцију против Турске, ако би Цариград и Дарданели имали бити руски. У овој ратној комбинацији, Бугарска нема рачуна да се бије са Турском ако се и реши да крене, то ће само бити у том случају ако Румунија крене на Аустрију, јер тада бугарски неутралитет губи сваку цену, а даља политика уз централне силе била би утопија. Ако овакав случај наступи, то је, разуме се, и промена данашње владе неизбежна. Ето где је, по моме мишљењу, тежиште на које треба силе Четворног Споразума да дејствују. Дејство у Софији не само да је бесциљно, већ је и штетно, јер показује извесну слабост сила тога споразума а да и не говорим о неумесности компензирања Бугарске на рачун Србије – њиховог, ако ништа друго, а оно ратног друга, који, и ако је мали, није био за њих безначајан, нити је сад мање значајан. Према томе није требало обраћати никакву пажњу на Бугарску, већ дејствовати само у Букурешту, јер чим се ту успе, Бугарска је готова.
Стратегиска (војна) спрема Бугарске. Морална спрема. После петвековног ропства под Турцима, Бугари су, благодарећи руској помоћи, успели да стану на своје ноге и да понова почну живети слободним животом. Према томе и прва бугарска војска створена је и обучавана под руководством руских инструктора. Но, овај утицај руске војске на васпитање и обуку бугарске војске није дуго трајао. Политика кнеза Александра Батемберга пред српско – бугарски рат 1885. год. приморала је Русију да опозове своје официре из Бугарске. Успеси на Сливници приписиваху се младом бугарском официрском кору. Бугарски официри почеше се гордити овим успесима: почеше се мешати у политику, стварајући унутрашње сметње, које се завршише прогонством Кнеза Александра. Новоскована интелигенција у Бугарској, са новим поглаварем земље – Немцем, поче копирати културне народе на западу, без обзира, да ли то одговара приликама младе Бугарске. Та полупросвећена бугарска интелигенција пренебрегаваше словенску крв народа, калемећи на њега германски дух. И ако ова заблуда прве бугарске интелигенције није могла пробити у масу бугарског народа, који је по природи неповерљив према свему новоме, ипак је семе деморализације било бачено у тај млади словенски народ, те је само требало чекати повољне услове, да то семе, и код конзервативног бугарског народа, уроди плодом. Руски утицај био је најјачи на младу бугарску војску, односно на прве њене старешине – официре, који су, у ствари, били први учитељи бугарског народа. Они једино усађиваху у словенску душу простог сељака праве грађанске и војничке врлине. Касарна је била колевка, а затим и расадник бугарских националних тежњи. Но, и у овај млади расадник врлина уђе клица порока. Носиоци врлина – официри, почеше падати у немилост код овог и оног, те потражише заштите код својих првих претпостављених, али је не нађоше, јер већина виших старешина беше комплектована од људи, који су били у милости на највишем месту. Оваквим старешинама беше добро па, бојећи се за себе лично, нису имали „грађанске куражи“, да се заузму и за своје потчињене. Фаворизација са највишег места нанесе тежак и страшан удар свему што беше часно, поштено и добро у војсци. Унапређивање беше једино по заслугама умешности, да се угоди људима на високим местима, односно да се, дозвољеним или недозвољеним средствима, ухвати веза са „силнима“. Настаде општа деморализација. Официри постадоше индиферентни према свему што се око њих дешава; сваки поче чувати своју „кожу“. Притиснути створеним условима у држави, официри заборавише свој узвишени и свети задатак, да буду и да остану најјача потпора у држави, на коју треба да се наслања и сам поглавар државе. Официрски кор се готово претворио у једно „Еснавско удружење“, без амбиција, неопходно потребних за одржавање и појачавање моралне снаге у војсци. Међу бугарским официрима постајаше само школска утакмица – жалосна пародија на велику амбицију – којом су се служили и служе у јачој мери пре за акредитовање на највишем месту, него ли за коришћење свога знања на опште добро војске. После свега што се десило са Бугарском у рату 1913. год. против савезника, смело се може казати, да се катастрофа могла избећи и уштедити крв 40.000 бугарских војника, узалуд дата, да је било карактерних и енергичних официра. Тако исто се смело може тврдити, да је Бугарску поразила грандоманија, јер она одузе вид и разум њених старешина. „Њихов мозак изгуби моћ мишљења; њихови се осећаји изопачише. Бедници!, помислише да су способни за борбу, малте не, против целог света. Наметнуше војсци још једно искушење: потражише од ње нове напоре, но … она их не могаше дати“. Овако брзо исцрпљење снаге бугарског војника, треба тражити и у двојаком васпитању и обуци бугарске војске: руски метод васпитања и обуке замењен је пре 10 – 15 година са „модерним“ германским методом. Ово је примећено још првих дана рата против Турске: старији обвезници, који су прошли кроз руску школу васпитања и обуке, јако су се разликовали војничким држањем од млађих обвезника из „модерне“ школе, и ако су напустили касарну пре 10 – 15 година. Бугарска војска победоносно стиже до Чаталџе и Булаира. Но неуспеси на тим положајима и дуго стајање на једном месту без икаквог дејства за време најјаче зиме; потпуна неспрема у оделу, обући, шаторима и другој спреми за један зимски рат; рђаво снабдевање и др. – јако утицаше на падање духа у војсци. Све ово, у вези са неочекиваним продужењем рата, припремило је терен за деморализацију војске, убивши јој веру у више старешине. Сем тога, пронети су гласови о својевољном продужењу рата, ради личних циљева људи на врховима државне управе. За стварање овога, веома деморалишућег уверења, доста су припомогли и официри са својим нетактичним држањем: они се не устезаху да говоре пред војницима и што треба и што не треба. Десетомесечно ратовање беше досадило и старешинама. Они осећаху падање физичке и моралне снаге како код себе, тако и код својих потчињених. Врло мали број официра покушаваше да речју и делом подигне пали дух код својих војника. Већина се много не интересоваше дисциплином па чак ни судбином својих потчињених. Војници пак са своје стране, схвативши овако морално стање својих официра, престадоше водити рачуна о субординацији. Деморализација поче све дубље и дубље пуштати своје штетне корене у поједине јединице. Терен за непокорност војника према својим старешинама беше већ припремљен. Имајући све ово у виду, не треба се чудити што су заповести за кретање са Чаталџе и Булаира ка Вардару примљене готово са негодовањем. „Каква иронија судбине! Довољно беше само 8 – 9 месеци да прођу од почетка рата, па да се сруши сав бугарски ентузијазам, са којим се пође на Турке“. И ако се од времена на време појављиваше понека искра угашеног патриотизма; и ако је бугарски војник са дрхћућим гласом и светлим очима изјављивао, како ће се жестоко осветити Србима и Грцима за њихову „подлост“, – ипак није било и искрене жеље да се то и изведе. Ова нервозна појава патриотизма, беше најјачи доказ унутрашње слабости бугарске војске у том времену. Код бугарског војника не беше топлог осећаја жеље за самопрегоревање. Тај осећај беше замењен лудом самоувереношћу и великим потцењивањем противника.
Као израз горе описане деморализацаје бугарске војске пред рат 1913. год. против савезника, остале су познате буне које ће вечно бити једна мрља на духу и моралу бугарског војника. Пораз у рату против савезника, још више је убио дух бугарске војске. Прости војници не гледају сад са поверењем и преданошћу на своје старешине. Они су имали прилике, нарочито у последњем рату, да виде како официри добро чувају свој живот, а просте војнике сопственим митраљезима терају у строј. Официри пак, почели су се међу собом препирати и окривљавати за овај или онај неуспех. Војни затвори после савезничког рата били су препуни, а војни судови су били толико претрпани радом, да су се поред постојећих сталних судова, морали отварати привремени судски одељци у појединим гарнизонима, само да се што пре свршавају нагомилани послови. Па и до данас ови судски одељци нису укинути. Одмах после демобилизације војске у 1913. год. предузете су све мере, да се што пре поврати дух војске. Вежба је извођена само са рекрутима, а са старим војницима је скоро сваког дана парадирано кроз варош са музиком и песмом. Ето у каквом је моралном стању затекао бугарску војску овај европски рат, те се може закључити да је и ова чињеница била од јаког утицаја на објаву прве неутралности Бугарске. Од октобра месеца прошле године, кроз касарну пролазе резервисти, по партијама ради тронедељне вежбе. Ова вежба има и извесан моралан значај, јер се резервистима држе разна предавања у циљу подизања духа и припреме за евентуалне догађаје. Овом приликом се код резервиста распаљује мржња против нас и Грка. Читави батаљони, чете па и мања одељења, пролазећи кроз варош са песмом, под командом официра или подофицира, певају поред осталог и ново сковану песму „Сојузници, разбојници, коварни, подли итд.“. Уопште може се рећи да се највећа мржња развија против нас. Писање свију дневних листова о нама, а нарочито о нашим „зверствима“ над „македонским Бугарима“, о чему се и предавања по касарнама држе, има за циљ припрему народа и војске у моралном погледу за евентуалну акцију против нас. Па и поред свега овога може се рећи, да народ па ни војска још није загрејана ни за какав озбиљан рат, па ни против нас. Па ипак није без значаја, ако у току овога рата избегавамо давање Бугарима ма каквог материјала, који би их дражио, одушевљавао и распаљивао против нас. Здрав разум налаже, да се, док смо у рату против северног суседа, употребе све силе и средства за умањивање мржње Бугара према нама. На случај пак, да се прилике у току овог рата тако стекну, да је немогуће избећи угрозу од стране Бугара, то би требало још сад размишљати и кројити план, да се ова угроза смањи или сасвим паралише. Са обзиром на морално стање бугарског народа и војске, мислим да не би било немогуће, у таквом случају, бацити семе раздора и деморализације, које би све авантуристе брзо расхладило. Уопште, у току овог европског рата, који ће свакако још дуго трајати, нису искључене случајности, те није рђаво бити готов за евентуално парирање: било силом, било милом, било лукавством. Данашњи велики рат све више истиче принцип: „циљ оправдава средство“.
Научна спрема. Научна спрема бугарских официра базира у главном на спреми добивеној у „војном училишту“ (наш нижи курс). Вишу научну спрему бугарски официри су добијали једино у иностранству, што је било од уштрба на јединство доктрине у официрском кору, а изазвало и завист међу официрима разних школа. Тек у јануару ове године створена је у Софији „Војна Академија“ (наш виши курс), зашто се осетила потреба одавно, а нарочито после ратова 1912./1913. године. Последњи ратови, које је бугарска водила, компромитовали су многе официре. Многи од виших официра, који су за време мира уживали велику популарност, изгубили су је у прошлим ратовима. До сад издата литература о појединим операцијама у прошлим ратовима, даје доста јасну слику о недовољној научној спреми бугарских виших официра, нарочито у вишем командовању. Из свега што сам до данас о бугарским операцијама против Турака прочитао видех да бугарско више командовање, не само да није показало неку нарочиту способност и умешност у вођењу већих тела, већ је довело армије под Чаталџу и Булаир, оставивши уређење овако дубоке позадине неком провиђењу. Смело се може тврдити, да би Бугари, због немогућности снабдевања, морали неминовно напустити Чаталџу и Булаир, да нису Турци пристали на примирје и то још такво, да су Бугарима ставили на расположење желез. пругу кроз Једренски утврђени логор, који је био у турским рукама. А после примирја, бугарске би армије на Чаталџи, поред претрпљеног неуспеха у нападима, неминовно претрпеле и потпун пораз, да Једренска тврдиња није српском помоћу била предата на потпуно расположење бугарској Врховној команди. Операције пак, против савезника, 1913. год. биле су једна авантура, противна скоро свима принципима стратегије. Што се тиче научне спреме нижих официра, подофицира и војника, може се рећи да је она на таквој висини, да Бугарска у том погледу не уступа ни једној војсци суседних држава. На ову се спрему увек, па и сад обраћа пажња. У току овог европског рата, кроз тронедељну вежбу су прошли скоро сви обвезници активне војске; а кроз шестонедељну вежбу скоро сви резервни официри. Неутралност своју, Бугарска је врло добро до данас искористила. За ово време она је не само искористила искуство из својих ратова, већ се користи искуством и из овог светског рата, имајући као неутрална своје војне изасланике у свима ратујућим државама. Наредбом министра војног од 11. јуна (по старом) регулисана је вежба војске у времену од 16. јуна до 1. септембра. На завршетку овог кратког излагања научне спреме бугарске војске, која није била од предсудног значаја на одлуку Бугарске за неутралност у овом рату, може се рећи, да ће она продужити и даље обуку своје војске по германском методу, кога почиње сад да обожава. Према томе велика је вероватност, да ће Бугарска у евентуалном рату подражавати немачки начин ратовања: употребљаваће сва могућа лукавства; сва дозвољена и недозвољена средства, само да циљ постигне. Уопште, дакле, бугарска војска у научном погледу не сме се потцењивати.
Организација и формација бугарске војске. Данашња организација и формација бугарске војске датира се, у главноме, од 1902. год. Са њом су извели прошла два рата и изгледа да нису остали задовољни са тако организованом и формираном војском. Од 36 пешад. пукова од по 2 батаљона (72 бат. од по 500 људи), мирнодопског састава, формирано је у току Балканског рата 72 пешад. пука од по 3 – 4 бат. са разним Драмским, Серезким и Једренским бригадама. Овакав развој мирнодопске војске у мобилну, био је од веома штетних последица за солидност појединих јединица у толико пре, што за такву војску није био спреман довољан старешински кадар и комора. Дивизије од 3 пешад. бригаде, свуда су се показале као гломазне за управљање и командовање. Дејство коњичке дивизије било је веома ограничено, јер не имађаше ни једну коњичку батерију. Ратни распоред официра, подофицира и војника био је извршен рђаво и пристрасно: било је акт. виших официра на положајима команданата железничких станица и другим споредним дужностима у позадини, док су за команданте пешад. бригада употребљавани и резервни виши официри. Уопште, у позадини војске било је несразмерно здравих активних официра, подофицира, па чак и редова, док је у строју било тако слабих, да су после првих маршева одлазили у болницу из које се више нису враћали у строј. Мобилизација војске уопште, а нарочито у материјалном погледу, била је недовољно припремљена; концентрација такође. Било је борбених јединица, а нарочито коморских, које су стизале своје дивизије у току операција (о овом имам доста и тачних података). Једном речи, са оваком организацијом и формацијом, као и са онаким мобилизациским и концентрациским припремама, Бугари нису смели чекати идући рат. Одмах је настао најинтензивнији рад на реорганизацији војске и мобилизациским припремама. Војно територијална подела земље морала се мењати због изгубљене територије на једној страни и добивене на другој страни. Формирана је одмах 10. беломорска дивизија са кадром узетим из осталих девет дивизија. Формирани су трећи батаљони у пешадиским пуковима; две нове коњичке батерије, као и друга формирања и преформирања коњице, артилерије и инжињерије, о чему су у своје време послати извештаји. Но, што је најглавније, ове нове формације у вези са губитцима у последњим ратовима изазвале су основно сређивање јединичних спискова, као и нове распореде људства, стоке и возова итд. Ето у каквом јеку рада затекао је Бугарску овај европски рат, те је природно што се она у том времену одлучила на неутралност. Да је Бугарска тада била принуђена да ступи у рат, као што смо ми били принуђени, она ни у ком случају не би могла мобилисати више од десет дивизија од по 4 пешад. пука. Овако пак, Бугарска је и у овом погледу врло добро искористила своју неутралност. Она је данас у могућности да мобилише или 15 дивизија од по 4 пешадиска пука; или 20 дивизија од по 3 пука (Ово друго изгледа ми вероватније: 10 активних дивиз. наш први позив, 10 резервних дивиз. наш II. позив). Према томе ни у овом погледу бугарска војска не сме се потцењивати.
Материјална спрема Бугарске војске. Попуна људством, Бугари су, ради што већег ослобођења војника „дејствујуће војске“ од разних споредних дужности, појачали ефектив „ополчења“, ванзаконским задржавањем у редовима војске обвезнике: 47., 48., 49. и 50. год. добивши на тај начин око 24.000 обвезника. И у прошлим ратовима Бугари су од ополчења I. позива (41., 42. и 43. год.), формирали или засебне одреде, или су их по батаљонима придавали оперативној војсци. Према томе и за будућност не треба губити из вида око 25.000 извежбаних обвез. ополчења I. позива, који ће вероватно бити уз оперативну војску. Бугари би сад располагали са око 426.000 извежбаних обвезника у резерви, да нису имали прошла два рата. Но, како губитци већином падају на обвезнике, који су сад у резерви (24 – 40 г.) то је вероватно да Бугари не могу располагати са јачом резервом од 350.000 извежбаних обвезника. Бугари би сад требали да имају у кадру око 79.000 људи, на свом и поновном року. Но, како је то буџетско стање, које се у Бугарској никад не поклапа са правим стањем, то би се овај број могао редуцирати тако, да сад у касарни, рачунајући и подофицире и једну партију обвезника на вежби, не прелази цифру 70.000. Пред рекрутну комисију увек је излазио већи број младића него што је по формацији требало, те је се увек могао вршити добар избор. Истина, у овај број младића улазе и Турци, који не подлежу личној обавези служења у кадру, а њихов број није мали. У сваком случају Бугарска располаже знатним бројем обвезника од 21 – 50 год. који нису служили у сталном кадру. Ове године изашао је закон, да се по партијама подвргну шестонедељној вежби сви обвезници од 21 – 46 год. закључно, који из ма каквих узрока нису служили у кадру, а сад су способни за ма какву службу у војсци. Ова вежба још није почета. Рачуна се да ће на овај начин истерати око 100.000 способних обвезника разних година старости. На случај пак скорог рата, Бугарској стоје на расположењу младићи од 20, 19 и 18 год. којих може бити способних укупно око 120.000 и који би се у случају дужег трајања рата могли искористити. Према свему овоме, може се рећи, да Бугарска неће оскудевати у попуни војске људством, јер располаже сад са око 500.000 извежбаних обвезника од 21 – 50 година и са око 240.000 необучених од 18 – 46 година. Али за овакву масу људства, које стоји Бугарској на расположењу на случај скорог рата, оскудева старешински кадар не само за мобилну војску већ и за данашњу мирнодопску. И ако још немам тачних података о садањем стању старешинског кадра, јер Бугари изгледа избегавају да сад штампају распоред и ранг листу официра (на тражење одговарају: „сад се сређује за штампу“). Па ипак, из података које сам до сад прикупио, могу рећи, да Бугари јако натежу са попуном командирских и водничких места у пешадији сталног кадра, и ако су преко стотину млађих резервних официра превели у активу, те ће се у томе погледу осетити још већа оскудица у мобилној војсци, но за време прошлих ратова.
Попуна стоком и возовима. Статистичке податке о овоме такође важном питању још нисам успео да средим. Приликом мобилизације у 1912. години било је великих тешкоћа у попуни мобилних јединица стоком и возовима до ратног састава. У току рата набављен је приличан број коња за артилерију. После демобилизације сав вишак коња преко мирнодопског комплета дат је народу на условну сопственост; но колики је тај број и у каквом се стању та стока налази сад, не знам. Но, више је него вероватно, да ће Бугарска на случај скоре мобилизације наићи на велике тешкоће, у попуни мобилне војске стоком и возовима, нарочито теглећом стоком за артилерију. Набавка коња сад у иностранству мислим, да није лака, да не кажем немогућа. У товарној стоци и воловима односно биволима, Бугарска не оскудева за попуну мобилне војске. И ово питање није безначајно у одлуци Бугарске на неутралност. Без потребног и сигурног увоза коња из иностранства мислим, да Бугарска не би могла водити дуг и упоран рат.
Наоружање и муниција. Од артилериског материјала сад има формирано: 10 пољ. арт. пукова = 30 дивизиона = 60 батерија = 240 топова. 3 хауб. пука = 6 дивизиона = 12 батерија = 48 топова. 3 брд. арт. пука = 10 дивизиона = 20 батерија = 80 топова. Коњичка арт. = 1 дивизион = 2 батерије = 8 топова. 3 град. арт. пука = 6 дивизиона = 12 батерија (не зна се број оруђа). Ако би се пољска артилерија, на случај мобилизације, развила на онај начин на који је била развијена приликом мобилизације у 1912. год., онда би требало од горњег састава створити: 10 пољ. арт. пукова (брзометних) = 30 див. = 90 бат. (по 4 топа) = 360 топова; 10 пољ. арт. пукова (спорометних) = 20 див. = 60 бат. (по 6 топова) = 360 топова. Али они имају свега 272 брзомет. топа (Шнајдер), са којима је немогуће извести горњу формацију. По сазнању, сад је у 8. и 10. пољ. арт. пуку материјал Крупов брзомет. – заплељен од Турака. Па и у овоме случају осталих осам пољ. арт. пукова (брзомет) неће моћи бити комплектовани са Шнајдеровим топовима, јер недостаје 16 топова, а са још 8 топова, употребљених за две коњичке батерије, недостају свега 24 топа, односно цела два дивизиона. Да ли ће ова два дивизиона бити формирана од Круповог материјала, или ће два арт. пука остати без трећих батерија у дивизионима, као што је за време мира, може се само нагађати. Тако исто, из осталог горе изложеног арт. материјала, могу се изводити произвољне комбинације, јер је за сад тешко знати ма шта позитивно о будућој мобилизацији артилерије. Стање артилериске муниције: Велика поруџбина од 211.000 метака за пољску арт. још није стигла у Бугарску; са том количином изгледа да су желели имати по 1.000 метака на пољ. топ. Овако пак, рачунајући на 272 Шнајдерова топа, долази око 690 мет. на топ. Да ли је и колико запљењено турске муниције, поред заробљених топова, не зна се. Према томе, ако се са муницијом за Шнајдеров топ буде морао снабдевати и Крупов топ, тада би број метака на пољски топ био још мањи. Пољ. спорометни Крупов топ 87 мм. свакако ће и даље остати у употреби док се бољим не замени. Тих топова има 266, а муниције за њега има 61.584 метака, што значи по 232 мет. на топ. Брзомет. Шнајдерових хаубица 120 мм. има 24, а толико исто и Крупових споромет. истог калибра, подешених за исту муницију. Према томе на 72 хаубице од 120 мм. има укупно 95.149 зрна, што значи по 1.310 мет. на хаубицу. Ово ми изгледа невероватно, међутим, како нисам могао добавити податке за хаубицу 150 мм. изгледа ми да се у горњој количини хаубичке муниције вероватно налази и муниција за 24 хаубичке цеви од 150 мм. Па и у том случају дошло би на сваку хаубицу по 1.000 метака. У сваком случају види се, да Бугари јако рачунају на употребу хаубице, кад су се прво пожурили да њу снабду са довољном количином муниције. Брдских брзометних топова има 86, а муниције 64.600, што значи око 750 мет. на топ. Брдских спорометних топова има 54, а муниције 15.794 метака; што значи по 290 мет. на топ. Из овога излагања види се, да бугарска војска не може развити артилерију у сразмери са вероватним развојем пешадије, а за ону пак артилерију, коју може развити, нема довољно муниције, нарочито за пољски топ. Према томе сад је разумљиво, зашто је вршила све могуће покушаје да што пре довуче ону велику поруџбину из Немачке од 211.000 метака за пољ. топ. Ево где је такође болно место бугарске неутралности: поћи против нас значи поћи против Грчке, а ваљда и против сила Четворног Споразума, у коме случају једини пут за снабдевање муницијом остаје преко Румуније; поћи пак против Турске, поред горе изложеног о малој вероватности озбиљне акције у томе правцу, значи ликвидирати са свима већ плаћеним поруџбинама ратног материјала у Немачкој па и са закљученим зајмом, и очекивати милости са неке друге стране.
Остала материјална спрема. Остала материјална спрема, као и финансиска средства, профијантске потребе, па и само пешадиско наоружање и муниција, и ако су од велике важности и требало би их расмотрити, принуђен сам оставити та питања за другу прилику, јер сад не располажем довољним податцима. Сем тога овај извештај имао је постављени циљ: расветљавање узрока неутралности Бугарске, који ако није постигнут са овим што је довде изнесено, не би се могао постићи ни са осталим податцима у овом правцу расматраним.
Закључак. Из свега горе изложеног мислим, да се види, да су два најважнија питања претходне припреме сваке државе за један рат (политика и стратегија), у Бугарској у почетку рата, стајала врло рђаво, те су је принудили на неутралност. За време пак ове једанаестомесечне неутралности може се рећи да је Бугарска у стратегиској припреми много постигла, што не бих рекао да је случај и са политичком припремом. Изгледа ми, да Бугарска у политичком погледу преживљује неке „Танталове муке“: гледа и пиљи само у Македонију, зграбила би је пре но ма шта друго, само кад би могла. Изгледа ми такође, да Бугарска неће смети кренути на нас тј. неће смети упасти у Македонију без неког, ма и тајног полупристанка сила Четворног Споразума, а без такве једне претходне акције, она неће уз њих у овом рату поћи. У противном акција против нас била би авантура, на коју ће се Бугарска тешко решити, имајући пред очима још свеже искуство из 1913. године. Па ипак у данашњим временима опасно је бити пророк, јер се прилике и околности врло брзо мењају. Према свему овоме, као официру (нека ми је слободно рећи) на незавидној дужности у овако „Великим данима“ Србије, не остаје друго, већ да још увек предлажем своме Господину министру војном: опрезу и на овој „братској“ страни не само до свршетка овога великог рата, већ до закључења општег мира.