Стање на неким страним фронтовима
На руском фронту. Армиска група Макензена у Галуцији (IV. аустро – немачка и XI. немачка армија) окретала је фронт са истока на север у циљу операција између Висле и Буга. Ова група, ојачана је и последњом немачком дивизијом, која је била остала на српском фронту у Срему; затим са 3 немачке дивизије, које су оперисале у Баскидима, и најзад са једном коњичком дивизијом доведеном из Белгије. Сем тога, враћене су Макензену оне две дивизије које су биле намењене за западни фронт. Поред ове главне нападне армиске групе која је добила наређење да оперише између Висле и Буга, добила је армиска група ђенерала Галвица наређење, да из простора северно од Варшаве пробије део руског фронта на Доњем Нареву у правцу Прасниша, те да својим наступањем у југоисточном правцу ка Бугу олакша операције Макензена и да по могућству одсече одступницу главне снаге руске војске, која дејствује пред армиском групом Макензена. Једновремено са овим операцијама, имале су остале армије на источном фронту да врше јак притисак дуж целог фронта, те да се онемогући одлазак руских појачања на друге одсеке. Пробој армиске групе ђенерала Галвица успео је 13. јула, док је главна армиска група Макензена наступала између Висле и Буга ка Лублину. На крајњем левом крилу – на Њемену – немачка војска успела је 23. јула да потисне Русе ка реци Двини. Армиска група Галвица прешла је 24. јула р. Нарев код Пултујска. Армиска група Макензена успела је 29. јула, да пробије руски фронт и да 30. јула пређе линију Лублина. Због оваквог обухватног и снажног дејства, Руси су 30. јула предузели одступање на целом фронту између р. Буга и Нарева.
На италијанском фронту. Италијанска војска прешла је у офанзиву 29. јуна према платоу Добердову и Горичком мостобрану. Отпочела је тако звана „Прва битка на Сочи“, која је трајала до 6. јула. У овој битци сви италијански напади били су одбивени. 18. јула Италијани су прешли у општу офанзиву на целом фронту р. Соче. Отпочела је тако звана „Друга битка на Сочи“, која је трајала до 2. августа, али без успеха. За ово време на Тиролском и Корушком фронту вођене су локалне борбе.
Држање неутралних држава
Бугарска. Почетком јула изјавио је председник владе Радославов журналистима ово: „Једина веза која треба да уједини све странке наше земље, то је Бугарска. У спољњој политици не сме бити странака, већ само Бугара. Наши погледи морају бити управљени на Маћедонију, због које смо већ једанпут били на ратној позорници“. У Цариграду држале су се турско – бугарске конференције у циљу корекције границе у корист Бугарске. Турска је под наваљивањем Немачке била расположена за ову корекцију, али без Једрена и предграђа Карагач са железничком станицом. Бугарска је пак тражила железничку станицу са предграђем Карагач, како би добила директну железничку везу са Дедеагачем. У овом времену налазио се у Софији немачки посланик из Цариграда кнез Хоенлое – Лангенбург, кога је краљ Фердинанд примио у подужој аудијенцији. Питање везе централних сила са Турском постојало је сваког дана све прешније. Немачка Врховна команда сматрала је, да је то питање важније од стављања Руса ван акције и да је тежиште ситуације на француском и турском фронту, јер ако се на француском фронту попусти и ако Турци не буду у стању одржати Дарданеле и Босфор, тада би сви успеси на руском фронту остали без вредности. Према овоме кнез Хоенлое имао је циљ да увери Фердинанда о неодољивој потреби Немачке, да се добије што пре веза са Турском преко Србије. Резултат ове мисије био је упућивање бугарског потпуковника Ганчева у Немачку у циљу преговора. Пошто је улога Бугарске од почетка рата била дволична и више нагињала централним силама, а Србија је са целокупном својом војском у рату на страни споразумних сила, готова да се жртвује, то она није могла никако пристати на претеране бугарске захтеве у погледу Маћедоније, а нарочито да она одмах поседне додељену јој територију, кроз коју пролази главни комуникациски правац за снабдевање српске војске – пруга: Скопље – Солун. У овом времену споразумне силе су радиле и на обнављању Балканског савеза, који се имао постићи међусобним жртвама самих балканских народа. Српска влада је сматрала, да је ово потребно и корисно, али да тај савез води заједнички борбу против централних сила, па кад се оне сломију, да сваки члан савеза добије онолико, колико је дао напрезања и жртава, те на тај начин да се успостави трајан мир.
Румунија. Првих дана месеца јула, Аустроугарска је предложила ово: „Ако Румунија одржи пријатељску неутралност, добиће Буковину до реке Серета као северну границу; а ако Румунија после кратког рока ступи у акцију на страни Аустроугарске, добиће цео румунски део Буковине до Прута, као и проширење територије до Ђердапа. Сем тога Аустроугарска се обавезује, кад освоји Бесарабију, да ће је вратити Румунији. Извршење ових предлога гарантовала је Немачка. Румунија је имала у року од месец дана да одговори на ове предлоге.