Стање на неким страним фронтовима
На руском фронту. Немачко – аустриска офанзива у Галицији против Руса продужена је. За овај циљ упућене су 2 ½ немачке дивизије са западног фронта; 2 немачке дивизије са источног фронта из предела око Варшаве и 2 немачке дивизије које су биле у Срему. Доласком ових појачања на Галициски фронт, Немци су постигли потпун успех. Руси су били принуђени да напусте Пшемисл; део фронта у Источној Галицији био је одсечен; у Волинији је остао привремено велики празан простор; 22. јуна пао је Лавов; пробој руског фронта био је завршен. Заузеће Лавова у Галицији било је за Централне силе од великог значаја: Опасност која је претила Мађарској од руске инвазије отклоњена је; Аустроугарска је добила могућност да одвоји део снага за италијански фронт; на турском фронту отклоњена је опасност испада руске Одеске армије у правцу Босфора; Румунија се умирила, а са Бугарском су омогућени поновни преговори за ступање на страну Централних сила. Али и поред свега овога, руски фронт се није смео одмах ослабити, јер су Руси дуж целог фронта од румунске границе до р. Пилице привлачили знатна појачања и то делом од Одесе, а делом са Варшавског и Наревског одсека. Руска главна снага налазила се између Висле и Буга. Према оваквој ситуацији, није се смело још мислити на прекид операција против Русије, али са друге стране било је важних разлога да се те операције даље на исток не продужавају.
На француском фронту. Енглеско – француска офанзива, која је отпочела 9. маја, у циљу олакшања ситуације код Руса, трајала је до половине јуна без одсудног успеха.
На турском фронту. Благодарећи жилавости турских трупа на Дарданелима, енглеско – француске трупе које су 4. јуна предузеле поновну офанзиву на Галипољу и Дарданелима, имале су до 10. јуна само локалне успехе, али су створиле основни положај са кога су могле релативно лакше наступати тако, да је даље држање Турака јако зависило од брзог добивања непосредне и поуздане везе са Централним силама. Питање брзе помоћи Турској сматрала је Немачка не само као стратегиску, већ и као политичку потребу. Никако се није смело дозволити напуштање верног савезника на Босфору и Дарданелима. Ово се пак, једино могло остварити придобивањем Бугарске на страну Централних сила и заједничким операцијама против Србије, јер су били врло несигурни изгледи на брз и сигуран успех против српске војске, ако би се она напала фронтално са севера само са аустро – немачким снагама. Време за заједничку акцију Немаца, Аустријанаца и Бугара против Србије, тешко се могло предвидети, због неодлучног држања Бугара. Али рачунало се, да би аустриске и немачке снаге за ову операцију требале да буду предвиђене и спремне најдоцније за месец септембар, пошто Бугарска своје ступање у акцију везује са свршетком жетве. Међутим било је неопходно потребно, да се против Србије предузму операције пре наступања рђавог јесењег времена и разлива Саве и Дунава, што се обично дешава у месецу новембру. Због овога, Немачка и Аустрија узеле су у расматрања питање о целисходности добивања везе са Турском преко Румуније. Али се од овога брзо одустало, да се не би повећавао број непријатеља, пошто је држање Румуније после пробоја руског фронта у Галицији постало према Централним силама много непријатељскије. Поред свега изложеног, при стварању коначне одлуке за даље операције немачке и аустриске војске, морало се узети у обзир и стање на западном европском фронту. И ако је француско – енглеска офанзива, која је предузета 9. маја у циљу олакшања ситуације на руском фронту, почела малаксавати у првој половини месеца јуна, ипак је због оскудице резерви на немачкој страни било потребно да се западном фронту врате 4 немачке дивизије са руског фронта из Галиције. Сем тога предвиђало се, да ће најдоцније у првој половини септембра бити потребно веће рокирање трупа са источног на западни европски фронт, јер су поуздани извештаји стизали у немачку Врховну команду, да Французи припремају одсудан удар у Шампањи. На основу процене целокупне ситуације, немачка Врховна команда доноси одлуку, да продужи операције на источном фронту против Руса, али са ограниченим циљем. За ово је било потребно променити главни операциски правац, који је до сад ишао са запада на исток кроз Галицију. Решено је да се за нове операције узме главни операциски правац, који ће ићи из Галиције на север између реке Висле и Буга. У овом циљу наређено је Макензену, да IV. аустроугарску и XI. немачку армију до половине месеца јула распореди фронтом према северу.
Држање неутралних држава
Бугарска. Споразумне силе продужавале су рад у циљу уравњавања супротних тежњи између Бугарске и Србије, али без успеха. 21. јуна бугарска влада је изјавила да је спремна ступити у преговоре са силама четворног споразума, то јест, са Русијом, Француском, Енглеском и Италијом, али под условом, да јој се додељени део српске Маћедоније преда одмах, а не после рата. Ова понуда Бугарске узнемиравала је јако Србију, која је добро познавала менталитет Бугара. Ову ситуацију употребили су Немци и Аустријанци, нудећи Србији сепаратан мир, дајући јој целу Албанију, са исправком границе у Босни и са гаранцијом територијалног интегритета Србије. Српска влада одбила је ову понуду са презрењем, јер је овај аустро – немачки маневар био јако провидан: требало је утицати овим путом на Бугарску, да се одлучи стати на страну централних сила, јер у противном, ако се оне споразуму са Србијом, изгубиће Маћедонију. Српска влада ни по коју цену није желела мењати своју дотадању политику. Србија ће достојанствено остати верна споразумним силама. У Бугарској се у овом месецу осећала велика активност. Рат против Србије био је очигледан. Чекало се само да се доврши жетва. Софија је била преплављена разним немачким агентима и изасланицима. Преговори са споразумним силама продужавани су. Посланици Француске, Енглеске, Русије и Италије понудили су бугарској влади део Тракије до линије Енос – Мидија и део Маћедоније по српско – бугарском уговору од 1912. године, ако се одлучи да стане на њихову страну. У исто време обећаше јој своје услуге за споразум са Грчком у питању Кавале. У исто време бугарска влада под утицајем Немачке, водила је тајне преговоре са Турском.
Грчка. У Грчкој су 13. јуна извршени избори, на којима је Веницелос добио већину. Према томе у Грчкој нису наступиле никакве знатније промене.
Румунија. Први споразум између Румуније и Русије постигнут је још месеца септембра 1914. године, према коме је Русија признала Румунији право на територију Аустроугарске насељену већином Румунима. Границе ове територије нису биле тада одређене. Од потписа овог руско – румунског споразума па до месеца маја 1915. године, Румунија се уздржавала да уђе у нове преговоре са споразумним силама, ма да су то шефови опозиције стално тражили. Румунска влада је сматрала, да Румунија не може улазити ни у какву акцију, док се Италија дефинитивно не одлучи. Али, вест о закључењу уговора између Италије и споразумних сила, изгледа да је изненадила председника румунске владе Братјана. Наступило је извесно разочарење што Румунија није имала прилику да створи споразум у исто време кад и Италија. Стога је румунска влада похитала да изнесе своје захтеве. У овом циљу доставила је руској влади ноту, у којој је тражила да се Румунији додели цео Банат до Тисе и Дунава и Буковина до реке Прута. Руска влада није усвојила ове захтеве, позивајући се на принцип народности, по коме је Србија имала права на западни део Баната, а Русија на делове Буковине насељене Русинима. Председник руске владе Сазонов предложио је румунској влади друге границе у Банату и Буковини. Румуни су били незадовољни са овим границама, те их нису примили. Међутим румунска влада је водила преговоре са обема ратујућим странама. У Румунији је постојала једна активна мањина, која Русима није могла опростити окупацију Бесарабије у своје време, те је овом приликом гледала да задовољи своје тежње више на истоку – према Русији него на западу – према Трансилванији. Аустроугарска је одбила да чини Румунији ма какве територијалне уступке, на чему је Немачка стално радила. После овога, Румунија је обновила преговоре са споразумним силама. Русија је најзад пристала да Черновица у Буковини припадне Румунији, али је остала на своме гледишту у погледу Баната.
Албанија. Есад пашина власт у Тирани је успостављена, пошто је тамо стигао 11. јуна и српски Охридски одред, од кога је у Тирани остао штаб одреда, 2 граничне чете, 2 батаљона пешадије, 1 батерија и 1 митраљеско одељење. Остали делови (4 батаљона пешадије и 1 батерија) дислоцирани су у Охриду и Битољу, како би били ближе бугарској граници. Призренски и Подримски одред избили су до линије: Ђафа Прушит – Спас – Ћафа Кумулус – Ороши – Мали Дејсе – Булћиза.