Ситуација аустроугарске војске
Немачке дивизије биле су до 1. јуна искрцане и то: 101. дивизија на простору: Вршац – Алибунар – Дента; 103. дивизија у Бечкереку; 105. дивизија у Новом Саду. Железничке пруге западно од Тисе нису се могле употребити пре 8. јуна, због тога је ђенерал Терсћански наредио: Да 105. дивизија изврши марш сувим до 2. јуна у рејон око Руме; 103. дивизија да се крене из Титела до Илока лађом и даље сувим до Шида (у времену од 30. маја до 3. јуна); 101. дивизија да дође у времену од 1. до 3. јуна железницом у рејон око Титела. У исто време (1. до 3. јуна) наређено је, да се 61. дивизија сконцентрише у Вршцу: 16. хонведска брдска бригада да се привуче од Оршаве железницом. Ове промене у распореду извршене су тачно по програму. Оне су одговарале претпоставци да ће Срби, према општој ситуацији и распореду снага, упасти у Срем и у Босанску Посавину (преко доње Дрине). Крајем месеца маја долазиле су непрестано вести, да Срби спремају напад у правцу југоисточне Босне. Врховна команда наредила је, да се јужно крило на Дрини ојача бригадом (4 батаљона и 4 батерије), која је била намењена да остане у Сарајеву као општа резерва. Поменута бригада стигла је 2. јуна у Рогатицу. Истога дана командант југозападног фронта јавља Врховној команди, да је саобраћај на железници Ужице од 21. маја прекинут за приватна лица и да је Дринска дивизија II. позива у времену од 20. до 23. маја отишла из Обреновца за Пећ. Поменути извештаји указивали су на прегруписавање српских снага у циљу напада против источне Босне, а евентуално и северне Албаније. Мислило се, да Срби теже да дођу на море пре Италијана, који су у ствари и били ступили у рат, како би добили потпуно господарство на Јадрану. Врховна команда наређује 2. јуна ђенералу Терсћанском: „Последњи извештаји о Србији указују на могућност једне офанзиве против источне Босне. Командант армиске групе треба да извести Врховну команду директно (депешом) о својој намери за тај случај“. Према томе, ђенерал Терсћански известио је 3. јуна Врховну команду: „Обзиром на главни задатак армиске групе (да спречи прелаз Срба преко Дунава и Саве и њихово наступање у правцу Будим-Пеште), намеравам оставити све три немачке дивизије у Срему и заштитне трупе у Банату и Срему у истом распореду као и до сад и то, немачке дивизије због тога, што немају формациски састав за дејство на планинском земљишту. Одбрану Босне треба ђенерал Саркотић да изврши са заштитним трупама, са наслоном на тврђаве. Према потреби ставиће му се на расположење: 59. дивизија и евентуално 61. дивизија, која има формациски састав за планински рат“. Истог дана добила је Врховна команда од надвојводе Евгена из Марибора овај извештај: „Већа померања снага (6 – 7 пукова пешадије и комора) на простору: Обреновац – Дебрц – Уб – Лајковац у западном правцу“. Ово је још ојачало мишљење Врховне команде о прегруписавању српских снага у циљу упада у Босну, тим више што је и од територијалне области из Темишвара било јављено, да се дуж Дунава до Винче (према Панчеву) налазе само делови III. позива, а да су отуда све трупе I. и II. позива са артилеријом отишле у непознатом правцу. Врховна команда одобрила је 4. јуна намеру ђенерала Терсћанскога, што се тиче употреба аустроугарских трупа у случају снажне српске офанзиве у Босни. Но налази, да није потребно да се све немачке дивизије оставе северно од Саве. У исто је време наређено, да се оне попуне потребним деловима, како би се могле употребити и у североисточној Босни. Даље је Врховна команда наредила: да армиска група ђенерала Терсћанскога (под чијом непосредном командом остаје командант трупа у Босни, Херцеговини и Далмацији), долази у поноћи између 4. и 5. јуна непосредно под Врховну команду са истим задатком, који је дат заповешћу команданта југозападног фронта под ОБр. 10755 од 26. маја.
Предвиђало се да ће уласком Италије у рат и Срби отпочети офанзиву. Држало се, да су Срби за то спремни, и да њихова оперативна војска броји 11 добро извежбаних и добро снабдевених дивизија. Укупно од прилике 230 – 250.000 пушака. Поред тога рачунало се још са 6 слабих црногорских дивизија. Од прилике 25 – 30.000 пушака.
5. јуна. Командант армиске групе јавља Врховној команди, да се, како изгледа, код Вишеграда очекује једна од Дунавских дивизија, те ће тамо бити свега око 4 српске дивизије; да се на железници Ужице – Вардиште грозничаво ради, те ће тунел код Ужица бити готов од прилике за 14 дана; да је према Међеђи примећено много товарне стоке, а у рејону јужно од Међеђе живахан покрет. Српска офанзива треба да отпочне 10. јуна.
6. јуна јављено је о великом колском саобраћају код Београда, и између Мишара и Шапца.
7. јуна примећен је код Београда живахан железнички саобраћај; северно од Вишеграда виђено је спремање сплавова у потоку Куки, према Старом броду; источно од Устиколине примећена су два велика бивака са око 500 товарних коња и много волова. Ноћу између 6. и 7. јуна нападнуте су страже од стране Црногораца код Гацког (и брдском артилеријом). У северној Мачви грађена су нова утврђења.
8. јуна. Командант армиске групе јавља Врховној команди, да су преко ноћи опажена кретања коморе код Београда (у јужном правцу) и између Остружнице и Умке. Извештај повереника гласио је, да је Комбинована дивизија око 1. јуна дошла железницом у Параћин и да има наређење, да иде ка Београду, да смени једну од Шумадиских дивизија, која одлази на Дрински фронт. У вече овога дана дошла су код Лознице појачања (1.500 људи). Из свих ових извештаја створена је у Новом Саду у штабу ђенерала Терсћанскога и у Тешену код Врховне команде слика о прегруписавању српских снага у циљу једне офанзиве у Босну, док би на фронту Дунав – Сава остали само потребни обезбеђујући делови. При овоме мишљењу остало се и ако су добивене вести о једној српско – црногорској експедицији у правцу Албаније. Те вести биле су само опште природе. Али ипак могло се закључити да су операције отпочеле концем маја и да Срби оперишу широким фронтом у двема колонама према западу ка мору, и да су Црногорци кренули ка Скадру. Према податцима српског прес – бироа сазнало се, да је Елбасан заузет око 8. јуна, а 9. јуна јавио је аустриски војни изасланик из Софије, да је наступање продужено ка Драчу. Због могућности јаке српске офанзиве преко средње и доње Дрине, Врховна команда је већ 6. јуна наредила, да се две немачке дивизије снабду потребним деловима за операције у планинском земљишту, како би се могле употребити за одбрану Босне. У овом циљу враћена су из састава V. армије четири планинска, етапно – коморска вода у Винковце. Дивизионима је додељена аустроугарска брдска артилерија. Поред тога наређено је управи железничких транспората у Суботици, да држи на расположењу 55 возних гарнитура, како би се могло у исто време транспортовати 30 батаљона, 4 ескадрона и 6 батерија. Немачке дивизије нису могле бити преформиране за планински рат пре 14 дана. Због тога је ђенерал Терсћански наредио, да се као прва против мера, у циљу паралисања прегруписавања српских снага, одмах упути 61. пешадиска дивизија из Баната у Брчко, а 59. дивизија да се сконцентрише у простору Тузла – Прибој. У исто време са молбом за одобрење ове намере, молио је ђенерал Терсћански 7. јуна Врховну команду, да му се његов даљи задатак прецизира. Своју молбу образложио је овако: „Пошто се према наређењу Врховне команде (ОБр. 11274) тежиште операција налази у Босни (4 дивизије), стављен је досадањи главни задатак (ОБр. 10755) ове команде у други ред“. Врховна команда одобрила је 7. јуна предложене промене распореда и у исто време изјавила, да и у даљем току досадањи задатак армиске групе (ОБр. 10755 команданта југозападног фронта) остаје исти. Тежиште одбранбене акције биће тако, где главна непријатељска снага буде оперисала. Извршење горе поменутих промена у распореду отпочело је 10. јуна. Концентрисање 59. дивизије на простору Тузла – Прибој било је 12. јуна довршено; 61. дивизија пребачена је до 14. јуна овако: штаб дивизије у Дреновце; 16. ландштурмска брдска бригада на простор Гуња – Јурићи; 10. брдска бригада на простор Дреновци – Сољани.
У првој половини месеца јуна настала је потреба, да се у циљу продужења офанзиве у Галицији – и поред латентне опасности која је претила са српске стране – упути део снаге са српскога на руски фронт. Слабљење српског фронта морало се на тај начин рескирати, али се рачунало, да ће одсудни успеси на руском фронту одузети Србима њихово расположење за напад. 14. јуна стигла је у Нови Сад заповест, да се 101. и 105. немачка дивизија што могуће пре упуте у састав немачке јужне армије у Стриј, а 103. немачка дивизија која је остала у Срему добила је наређење да одмаршује сувим у рејон Рума – Инђија. Пребацивање 101. и 105. дивизије отпочело је 16. јуна после подне и било је довршено до 22. јуна. 103. дивизија маршовала је 19. и 20. јуна из простора око Шида у рејон Рума – Инђија.
Бројно стање Балканске војске било је 18. јуна овакво: 59. пешадиска дивизија: 10.868 пушака, 20 митраљеза, 203 коњаника, 28 топова. Допунске формације = 4.800 пушака. 61. пешадиска дивизија: 10.626 пушака, 20 митраљеза, 217 коњаника, 33 топа. Допунске формације = 3.700 пушака. 103. дивизија: 9.500 пушака, 18 митраљеза, 260 коњаника, 36 топова. Рејон Банат: 13.910 пушака, 25 митраљеза, 272 коњаника, 50 топова. Рејон Срем: 23.226 пушака, 24 митраљеза, 405 коњаника, 34 топа. Заштита Дрине: 24.157 пушака, 42 митраљеза, 188 коњаника, 45 топова. Заштита обале: 6.777 пушака, 2 митраљеза, 15 коњаника, 4 топа.
Тврђаве: Мостобран Брчко: 1.268 пушака, 4 митраљеза, 22 топа. Петроварадин: 10.306 пушака, 16 митраљеза, 82 коњаника, 182 топа. Мостобран Тител: 725 пушака, 2 митраљеза, 15 коњаника, 4 топа. Ратна лука Кастелково: 19.247 пушака, 106 митраљеза, 62 коњаника, 237 топова. Сарајево: 10.638 пушака, 22 митраљеза, 4 коњаника, 150 топова. Билећа: 3.152 пушке, 28 митраљеза, 81 топ. Требиње: 7.184 пушке, 108 митраљеза, 48 коњаника, 93 топа. Калиновик: 1.359 пушака, 16 митраљеза, 12 топова. Мостар: 5.057 пушака, 49 митраљеза, 78 топова. Автовац: 4.177 пушака, 14 митраљеза, 6 коњаника, 19 топова.
Свега: 162.179 пушака, 516 митраљеза, 1.775 коњаника, 1.107 топова и 8.500 пушака у допунским формацијама. Дунавска флотила: 7 монитора, 2 патролна чамца и 4 армирана пароброда. Према томе: За маневарску употребу (59., 61. и 103. дивизија): 30.994 пушака, 58 митраљеза, 680 коњаника, 97 топова. Допунске формације: 8.500 пушака. Заштита границе (Дунав – Сава – Дрина): 61.293 пушака, 91 митраљез, 865 коњаника, 129 топова. Заштита обале: 6.777 пушака, 2 митраљеза, 15 коњаника, 4 топа. Посаде утврђења: 63.115 пушака, 365 митраљеза, 209 коњаника, 878 топова.
Посада утврђења у Боки, Требињу, Билећу, Мостару бројиле су 38.700 пушака. Снага Црногораца цењена је на 25.000 – 30.000 људи. Од тога броја био је један део Црногораца везан у југоисточној Босни. Сем тога, претпостављало се да ће један део од њих бити употребљен у северној Албанији. Према томе држало се, да је снага према Црногорцима упоређена са снагама које су стајале према Србима релативно превелика. Због тога је Врховна команда одлучила да употреби део тих снага на другом месту, те је наредила да се посаде утврђења успособе за маневарску употребу. Аустриски војни изасланик у Софији јавио је 24. јуна „као извештај из поузданог извора“, да I. и IV. српска армија имају заповест да се што пре спреме за офанзиву. Црногорци су већ од половине јуна код Билећа били активнији, а 18. јуна била је оживела и борба источно од Требиња; 26. јуна тукли су фор Скочигрм, изгледа, тешком артилеријом. Све ово указивало је на могућност српске офанзиве, и ако је војни изасланик у Софији био 16. јуна известио – да српско људство добива одсуство по партијама и ако је 19. јуна био јавио: „Овде за сад нико не мисли на офанзивну операцију“. Из иностране штампе могло се тачно закључити, да су Срби били потпуно на чисто о стању аустроугарских снага. Тако је на пример француски лист „Тан“ донео 15. јуна вест из Ниша, да је много аустроугарских трупа отишло у Фриаул; да су немачке трупе дошле на југоисточно војиште и да је из Сарајева евакуисано цивилно становништво. Из свега тога Срби су изводили закључак, да „Аустрија очекује опсаду Сарајева“. Природно је било, да ће Срби искористити слабост аустроугарских одбранбених средстава, која су им била позната. 25. јуна оживела је српска артилериска ватра на фронту Дунава и Саве, нарочито код Скеле, Мишара и Шапца. Српски авијатичари повећали су дејство извиђања северно од Саве, око Бјељине, Брчког и Дреновца. Све је ово указивало на то, да се Срби спремају за напад у правцу Босне.
Командант армиске групе још 18. јуна предложио је Врховној команди, да се у циљу маскирања одласка двеју немачких дивизија изврше демонстрације у рејону Ковин – Молдава. Врховна команда је то 19. јуна одобрила. Демонстрација је извршена у времену од 26. до 29. јуна. Још пре те акције било је дошло до мањих борби на доњем Дунаву тако: 16. јуна успела је једна аустроугарска патрола да се пребаци на јужну обалу Дунава. Срби су 19. јуна после добре артилериске припреме потиснули са једном четом слабу посаду острва Модаве. 20. јуна је кота 105 на томе острву повраћена од аустроугарских трупа. У исто време су Срби изгубили Кленовачку аду код Шапца. 25. јуна, један српски батаљон са 2 митраљеза заузео је у ноћној борби острво Оградину код Оршаве. 27. јуна, после вишечасовне борбе прешла је Кленовачка ада опет у српске руке. Цела је посада заробљена. Горе поменуту демонстрацију, која је досегла врхунац у току ноћи 28./29. јуна извршиле су поред трупа Банатског рејона и два батаљона немачке 103. дивизије, који су били у току 26. и 27. упућени железницом у Белу Цркву. Они су требали да обмањују долазак немачких трупа у Банат; батаљони су 29. јуна опет враћени железницом у своје кантонмане. Демонстрација (железнички саобраћај, рекогносцирања, постављање бивака са шаторима, дејство рефлектора, поседање спремљених положаја, припрема превозних средстава у Карасу и Нери, пионирске радње, дејство артилерије), изгледа да је успела. На српској страни примећена је узнемиреност, акција аероплана је знатно повећана, трупе су вршиле покрете итд.
Велики успеси у Галицији, који су били крунисани заузећем Лавова, учинили су, у вези са досадањим оклевањем Срба, преокрет у процени њиховог даљег држања. До сад се држало да Срби очекују само повољан моменат за прелазак у офанзиву, но сад, после пораза Руса, преовладало је мишљење, да се они неће упуштати у авантуре. Пошто су сви покушаји Антанте, да принуде Србију да предузме офанзиву, били до сад остали без успеха, могло се закључити да ће стални успеси на руском фронту имати на српску Врховну команду тај утицај, да она неће излагати своју војску великим жртвама па и евентуално могућем неуспеху. Ово у толико пре, што су за њено опорављење и попуну била употребљена поред савезничке помоћи готово и последња средства земље. Начелник штаба армиске групе ђенералмајор Алберт Дани фон Ђармата био је на крају месеца јуна мишљења, да ће на српском фронту трајати и даље мртва сезона. Пошто се могло очекивати да ће за извесно време бити могуће одвојити снаге са руског фронта за употребу на другим фронтовима, поменути начелник штаба бавио се питањем: како би се те снаге могле употребити за једну акцију против Србије и решио се, да за тај случај изради писмени операциски план. Тај план имао би циљ да омогући савезничким Врховним командама, да оне, не губећи време, искористе повољне политичке и стратегиске ситуације. Постојање таквог готовог операциског плана за нову акцију против Србије био би од нарочите вредности због тога, што је та акција требала да отпочне прелазом преко моћних речних препрека. А тај прелаз условљавао је извршење рекогносцирања и осталих претходних послова, за које је требало много времена. Да се доцније не би губило у времену требало је све ово извршити одмах а тако, како би у исто време са одлуком за операције против Србије могло отпочети и транспортовање трупа. Прва основа за офанзиву морала је да буде та, да се против Србије изврши одсудан удар. То је условљавало да се спреме надмоћне снаге. Понован пораз морао је бити искључен, јер би поновљена неуспела офанзива повукла за собом најсудбоносније последице. Југословенске аспирације добиле би импулс. Бугарска би се сигурно одлучила на штету централних сила. Румунија би се прикључила Антанти. Турска би као савезник била изгубљена, ако се веза са њом не би постигла. Према рђавом искуству из године 1914., правац офанзиве из Босне и Херцеговине није улазио у прорачун. Та би офанзива водила кроз планинско земљиште без комуникација и средстава, па би и при темељној припреми за дотурање свих потреба наилазила на огромне тешкоће и онемогућавала брзо наступање (Напад 1914. године био је само одјек напада, који је био замишљен у првобитном плану). Напротив, правац преко Саве и Дунава, на одсеку између ушћа Колубаре и Великог Градишта, обухвата најбоље српске комуникације (железнице и друмове) и води кроз богато и релативно лако земљиште. Према томе тај правац води на најпростији начин и природно у централни део Србије: Крагујевац – Ниш – Краљево. Заузимањем тога простора губи Србија најбитније изворе средстава (арсенал итд.). Због тога тај простор има одсудан значај. Железничке пруге, које су водиле у Срем и Банат омогућавале су брзо груписање снага за упад у Србију. Препреке Сава и Дунав знатно су олакшале маскирање груписања снага. Поред свега овога пружао је тај правац и повољне околности за стратегиско садејство са Бугарском. Истина, једна тако замишљена операција морала је отпочети форсирањем баријере: Дунав – Сава, од чијег успеха је зависило цело извођење плана. Ово форсирање река било је, према томе, од одсудног значаја за целу операцију. Због тога је захтевало свестране припреме. И ако се могло желети, да се Срби потпуно изненаде, ипак се није могло очекивати да ће се припрема, у тако великом стилу, моћи сасвим прикривено извести. Због тога, успех форсирања није се могао ослањати једино на моменат изненађења, већ је акција морала отпочети са тако моћним средствима, која би била у стању да апсолутно сломију и најбоље организовану и вођену одбрану речних препрека. За ово је, према искуству за време пробоја у битци „Горлице – Тарнов“, била потребна многобројна тешка артилерија. У духу изложене процене плана, ђенерал Фон Дани 25. јуна учинио је предлог команданту армиске групе, да се време, „док на Балканском фронту влада неактивност“, искористи за припрему једне офанзиве. Да би се ове припремне радње могле извршити саобразно гледишту, које би одговарало и намерама Врховне команде, требало је основне идеје тога плана поднети Врховној команди на одобрење.