Стање аустроугарске војске
Почетком маја дошао је у Петроварадин потпуковник Хенч из немачког главног ђевералштаба са задатком, да се према наређењу начелника тога ђенералштаба, оријентише о српској војсци и о приликама за извођење офанзиве против Србије. Поменути потпуковник предузео је у првој половини маја, са аустриским ђенералштабним официрима, рекогносцирање на Дунаву и Сави. 4. маја отказала је Италија уговор о тројном савезу, због чега је и ишчезнула и нада да ће Бугари садејствовати. Основе, које је аустриска Врховна команда, половином месеца априла, била поставила у циљу извођења офанзиве против Србије, биле су сад потпуно порушене. 4. маја, командант Балканске војске добија наређење Врховне команде да упути 14. брдску бригаду у Полу, због могућности изненадног уласка Италије у рат. Транспорт бригаде отпочео је 5. а завршен 6. маја. У југоисточном делу монархије ситуација се такође погоршала. Срби су прикупљали превозни материјал код Давидовца према Оршави. Командант Балканске војске био је мишљења да Срби – помоћу Руса – спремају прелаз преко Дунава код Оршаве, те је наредио да се 10. брдска бригада, која је до сад била на простору Вршац – Бела Црква, прикупи у рејону Геберенц – Карашјесене (западно од Беле Цркве). Ове српске припреме указивале су на то, да ће Румунија поћи заједно са Италијом и да ће се Срби прикључити Румунима, јер се није могло претпоставити, да ће Србија изоловано ударити преко Дунава и изложити се могућем поразу. Аустроугарска Врховна команда била је исто тако убеђена, да ће Италија у најскорије време ступити у рат на страни Антанте и држала је за вероватно, да ће се нападу на монархију прикључити вероватно и Румунија. Пошто није имала других снага на расположењу била је принуђена да прошири задатак V. армије. Наређење ОБр. 9962 које је у овоме смислу издато, стигло је у Петроварадин 11. маја: Врховна команда силом прилика принуђена је да одложи акцију против Србије, док не настане повољнија општа ситуација. У овом наређењу Врховна команда излаже могућност, да ће делови италијанске војске покушати десант у јужној Далмацији; да ће овај десант потпомагати црногорске трупе и да ће вероватно у исто време садејствовати делови румунске војске у вези са српском војском. Поред овога рачунала је Врховна команда и са десантом италијанских снага у рејону око Ријеке. Нови задатак V. армије био је овакав:
1) Заштита суве границе односно морске обале од корпуске територијалне команде Нађсебен до корпуске територијалне команде Грац против непријатељских упада односно десанта и одбијање истих.
2) Упорна одбрана сопствене територије од непријатељских упада преко државне границе, нарочито преко српске и румунске границе у правцу Будим-Пеште и Беча.
3) Што јаче ломљење и успоравање непријатељских искрцаних снага, нарочито на правцу Ријеке.
4) Држање тврђава и форова на територији, која припада V. армији.
У исто време наређено је да се 57. пешадиска дивизија (ојачана једном брдском батеријом 14. брдске бригаде) са својим допунским јединицама и неколико корпуских установа, 3. четом 4. пионирског батаљона и 3 мостовна трена, одмах премести на простор око Винковаца. Ово због тога, да би се убрзало њено транспортовање у случају потребе на италијански фронт. Поменута дивизија упућена је 11. маја на одређено место, а ноћу 11./12. маја стигла је диспозиција за употребу дивизије на италијанском фронту. Транспорт железницом извршен је од 15. – 17. маја.
Пошто се од поноћи 11./12. маја на 57. дивизију није могло више рачунати, то је бројно стање трупа V армије остало овако:
пушака сабаља топова
15. корпус 22.000 370 66
16. корпус 22.000 370 60
58. и 59. дивизија 22.000 80 52
10. брдска бриг. и 109 ландштурмска бригада 10.600 80 49
Заштита Дрине 23.000 150 35
Заштита Саве 20.000 420 56
Заштита Дунава 11.000 730 28
Непосредно под армиском командом 8 теш. топова
Допунске јединице за: 15. корпус: 10.000 пушака; 16. корпус: 10.000 пушака; 58. и 59. дивизију: 9.000 пушака; 10. брдску бригаду: 2.500 пушака.
Посада у тврђавама 67.700 пушака, 220 сабаља и 825 топова. – Укупно: 230.000 пушака, 2.400 сабаља, 1.179 топова. Напомена: 109 ландштурмска бригада преформирана је и добила 15. маја назив 16. ландштурмска брдска бригада.
20. маја наређено је да се из 16. ландштурмске бригаде и 10. брдске бригаде формира 61. пешадиска дивизија.
13. маја добио је командант Балканске војске под ОБр. 10051 од Врховне команде обавештење о будућим задатцима армије. У исто време саопштено му је, да ће се у случају потребе морати из V. армије узимати даље снаге и упућивати према Италији. Све је ово служило само за општу оријентацију. Командант Балканске војске био је свестан тога, да се разноврсни задатци као: заштита Мађарске и Босне против српско – црногорског упада; спречавање италијанског десанта; спречавање продирања румунских снага у правцу Будим-Пеште, не могу решити распарчавањем и онако слабих снага V. армије, те је за даљи рад створио идеју, да прикупи и употреби све своје мобилне снаге против онога непријатеља, који би у датом случају био најважнији. При оваком груписању снага у циљу удара на једног непријатеља морао је, разуме се, узети у рачун да ће непријатељи на осталим деловима фронта тежити да продру на територију монархије. Заустављање и успоравање тога непријатељског надирања имале су да приме на себе пограничне заштитне трупе и утврђења. Командант Балканске војске ценио је ситуацају овако: Непријатељски упад у Босну – Херцеговину – Далмацију наишао би због тешког терена (без комуникација и без средстава за живот) на велике тешкоће. Поред тога утврђења: Бока, Требиње, Билећ, Автовац, Калиновик, Сарајево и Мостар могла би задржати непријатеља за дуже време. Исто тако и у источном делу армиског рејона, у банатским планинама, могло би се рачунати само на помоћне снаге. Најповољније прилике за непријатељску офанзиву биле су у Банату и у Срему. Нарочито се ценио упад Срба преко Саве као најопаснији од свију непријатељских предузећа. Упоређена са Дунавом представљала је Сава слабију препреку, а правац преко Срема представљао је најкраћи пут у срце монархије – ка Пешти и Бечу. Десант Италијана у Далмацију и затим упад у Херцеговину, имао би у прво време само локалну важност. На сваки начин једно такво предузеће било би од секундарне важности, ако би у исто време и Срби преко Саве предузели офанзиву. Железница у долини Неретве могла би се лако разрушити, а оскудица добрих путова свакако би успорила наступање искрцаних италијанских делова од мора у унутрашњост земље. С друге стране та оскудица комуникација отежавала би сопствену одбрану Далмације. Довлачење јачих снага у циљу спречавања већег десанта не би се могло извршити на време. Исто тако би рокирање снага за заштиту обале наишло на велике тешкоће. Све ово говорило је, да се заштита обале стави у задатак флоти. Што се тиче евентуалног упада Италијана у Словенију, а у духу опште оријентације Врховне команде, „Да ће се у случају потребе морати из V. армије одвајати даље снаге за италијански фронт“, командант Балканске војске имао је у виду да се у томе случају употреби целокупна V. армија и да се за ово прикупе све пољске формације до последњег борца. На основу овако процењене ситуације било је потребно да се V. армија распореди тако, како би могла брзо извршити груписање свих мобилних снага у Банату, у Срему или у западној Хрватској. Брзо транспортовање снага из Срема у главним правцима, могло се извршити у свако доба. Међутим околности за транспорт 58. и 59. дивизије биле су неповољне. Из досадашњег њиховог распореда, ово се могло извршити тек за 10 – 12 дана. Према томе, командант Балканске војске доноси одлуку да пребаци 58. дивизију у рејон Брчко – Врбања, а 50. дивизију у рејон Винковци. Пошто је Врховна команда одобрила ову одлуку, отпочеле су ове дивизије марш у означене рејоне 19. маја.
Командант Балканске војске рачунао је 17. маја, да ће Италијани бити вероватно 23. маја спремни за почетак операција. 18. маја саопштава Врховна команда са ОБр. 10346, да ће Корушка у најкраћем времену бити ојачана једном Комбинованом бригадом са руског фронта. У исто време постављено је питање: да ли надвојвода Евген намерава да ојача фронт Соче (Изонца). На ово је надвојвода учинио Врховној команди представку ОБр. 12663 од 18. маја 1915. год. у овоме: Према телеграму ОБр. 10346 јављам, да се команда Балканске војске држи ненадлежном да у смислу наређења ОБр. 10051 пошаље, на основи сопствене одлуке, даља појачања на фронт Соче (Изонца). Исто тако телеграм ОБр. 10346 није ме могао довести до одлуке, да појачам тај фронт. Једно тако појачање требало би да буде у најтешњој вези са планом, који ће бити меродаван за рад против Италије. За сад нисам надлежан, нити сам у стању, да утврдим један такав план. Држање према Италији може бити двојаке природе:
1) Да се италијански напад на Сочи одбије;
2) Да се италијанска војска са концентрисаном снагом тек онда нападне, кад она, упорним отпором обезбеђујућих трупа, бар донекле ослабљена уђе дубоко у нашу територију. У првом случају требало би све снаге намењене за операције према Италији груписати на Сочи. За ово би требало употребити целу V. армију (7 дивизија по 10 батаљона) и њу одмах упутити ка Сочи. Заштита Босне, Срема и Баната остала би под заштитом пограничних трупа и утврђења. У даљем току морале би се и све трупе (царскокраљевске и немачке), које су још у изгледу за операције према Италији, одаслати у Корушку и на Сочу. У првом стучају одлучна борба водила би се на Сочи или у близини њеној. У другом случају морале би се све снаге одређене против Италије, па и V. армија, груписати даље у унутрашњост, тако од прилике на линији Саве и код Загреба и још даље у позадини. Обезбеђујуће трупе имале би у овом случају задатак, да нанесу непријатељу што веће губитке, бранећи сваку стопу погоднога земљишта. Њихово повлачење морало би се већ раније по плану удесити. У кратко речено: у првом случају требало би све снаге превући ка Сочи на положаје, које посести одмах, спочетка, јаком снагом. У другом случају: целокупном концентрисаном снагом извршити контра напад на непријатеља, који буде дугим маршовима и заштитничким борбама ослабљен. Који од ових случајева има наступити може само Врховна команда одредити, јер команда Балканске војске нема у овом погледу слободу одлучивања, а њој није ни познато, кад ће снаге стављене на расположење бити готове. Држим да би било рђаво, ако би се нешто упола урадило. То би на пример било, кад би се фронт Соче појачао слабијом снагом (једном до две дивизије), које би на крају силом прилика биле увучене у повлачење са заштитничким трупама. Ако би се после овога, у доцнијем току, прелазило у контра напад, онда би ове дивизије за то биле неспособне. Одаслане већ комбиноване бригаде у Корушку и 60. дивизија у Тирол, не узимају се овде у обзир, пошто ова снага припада заштитним деловима. Желети је, да армиска команда буде оријентисана о приликама у Поли“.
Надвојвода Евген с. р.
Аустроугарска Врховна команда у Тешену донела је одлуку да од горе изнета два случаја примени други случај, пошто је владало мишљење, да је за прикупљање снага на Сочу већ доцкан. Што се у овоме ипак успело, може се само приписати оклевању Кадорне (италијанске Врховне команде). Одлука аустроугарске Врховне команде ОБр. 10410 од 19. маја стигла је у Петроварадин 20. маја у 1.25 часова. Врховна команда саопштава надвојводи Евгену:
а) Да ђенерал коњице Рор има наређење, да успорава надирање непријатеља у унутрашњост Аустрије и да изврши одбрану Тирола.
б) У току наредних 14 дана намерава Врховна команда, да прикупи јаче снаге западно од Загреба и код Марибора.
в) Надвојвода Евген добија овај задатак: „У рату против Италије главни задатак вашег Царскокраљевског Височанства биће тај, да концентрисаном снагом (потпуно у смислу извештаја ОБр. 12663) извршите снажан удар против непријатеља, који упадне у нашу територију. За ово ће Ваше Царскокраљевско Височанство груписати што пре на простору западно од Загреба: 15. и 16. корпус и 58. дивизију (у свему 5 пешадиских дивизија). У исто ће време Врховна команда од прилике до 5. јуна упутити код Марибора 3 пешадиске дивизије. Све ове оперативне јединице образоваће нову V. армију под командом ђенерала пешадије Боројевића. У прво време, Ваше Царскокраљевско Височанство командоваће и даље трупама на српском фронту, док не стигне немачка XI. армија, кад ће армиски ђенерал фон Макензен примити команду на том фронту. На место V. армије доћиће, што је могуће пре, три немачке дивизије. Да ли ће се даље снаге са руског фронта упућивати и у коме правцу, зависиће од околности. Кад ђенерал Макензен прими команду, стављају се босанско – херцеговачко – далматинске трупе непосредно под Врховну команду“. На основу овог наређења, командант Балканске војске доноси одлуку да изврши овако груписање снага: V. армиска команда и етапна команда – Загреб; 15. корпус: Кршко – Рудолфовс – Самобор; 16. корпус: Метлика – Черномељ – Карловац; 58. дивизија: Огулин – Генералски стол. Према прорачуну груписање борачких делова на одређена места могло се извршити првих дана месеца јуна.
50. и 58. дивизија, које су још биле у покрету, требале су до 21. маја у подне стићи и то: 50. дивизија до Винковца; 58. дивизија: 4. брдска бригада у Гуњу и Брчко, а 5. брдска бригада у Тузлу. Напомена. 58. дивизија истог дана у вече има да отпочне транспортовање железницом, а после одласка те дивизије железницом, имало је да отпочне пребацивање 15. и 16. корпуса 23. маја у јутру.
20. маја наредила је Врховна команда команданту Балканске војске, да остави довољан број пионирских формација и одељења за извршење радова. Даље је известила да све мерзерске батерије од 30 ½ см. и једна 15 см. хаубичка батерија остану на српском фронту, пошто ће се за италијански фронт упутити нове тешке мерзерске батерије још пре краја месеца маја. Командант Балканске војске био је пак мишљења да је, због модерне и многобројне италијанске артилерије, неопходно потребно да се целокупна тешка артилерија V. армије употреби за борбу против Италијана. Аустроугарска Врховна команда у погледу одвлачења снага са српског фронта била је више обазрива. Ово се може тумачити тиме, што је била мишљења, да ће Срби, у исто време са италијанском офанзивом, отпочети своју офанзиву и што је имала бољи преглед опште ситуације, а нарочито у погледу немачких тешких батерија, које су се могле ставити на расположење. Командант Балканске војске употребљавао је сваку прилику да изнесе своје гледиште о потреби најјачег прикупљања снага против Италије. Тако кад је ђенерал Саркотић командант трупа у Босни и Херцеговини предложио, да се 59. дивизија распореди у три групе за заштиту границе на Дрини, командант Балканске војске, одбијајући тај предлог, извештава Врховну команду да је за одбрану Босне једна дивизија и сувише слаба, а и сувише драгоцена да се без користи жртвује. У исто је време предложио, да се та дивизија стави на расположење армији ђенерала Боројевића. Врховна команда пак није хтела да потпуно одголити позадину V. армије на просторији западно од Загреба, те је наредила са ОБр. 10471 од 20. маја, да се 59. дивизија држи прикупљена, како би се могла на захтев Врховне команде брзо транспортовати.
21. маја одобрила је Врховна команда команданту Балканске војске груписање снага, које је он био предложио. У исто време саопштила је, да ће се време одласка немачких снага са руског фронта моћи утврдити тек наредних дана, после борбе око Пшемисла, а да се сад на српски фронт може упутити само неколико немачких батаљона. Наређење за одлазак тешке артилерије са српског на италијански фронт задржала је Врховна команда за себе. 21. маја у 22 часа, кад је пребацивање V. армије већ било отпочело (50. и 58. дивизије), стигло је од Врховне команде наређење ОБр. 10.525, којим је потпуно измењено пројектовано груписање снага. Садржина поменутог наређења била је ова: „Одсудно решење битке код Пшемисла не може се очекивати пре краја месеца маја, због тога је немогуће извршити пребацивање снага са руског фронта, осим 7. корпуса, у циљу концентрисања снага за офанзивни удар против Италије. Општа ситуација на ратишту налаже да се понајпре врши одбрана и при томе да се искористе утврђени положаји у пограничној зони. Изгледа да је узрок оклевајућег држања Италијана тај, што нису спремни за операције. Према томе V. армија треба да изврши груписање што више унапред и то: челна дивизија преко Прагерхофа – Зидани Мост – Свети Петар; следећа дивизија јужном железницом Прагерхоф – Зидани Мост према Толмину; остале снаге према ситуацији. Ђенерал коњице Рор има да одреди искрцавање 7. корпуса даље унапред у рејон око Бељака (Свети Вид – Целовац)“. На основу овог наређења командант V. армије доноси одлуку да изврши груписање овако: „15. корпус (58. и 1. пешадиска дивизија) простор Толмин; 16. корпус (50., 18. и 57. дивизија) простор Бритоф – Горица – Дуино; 48. пешад. дивизија – резерва у простору Дорнберг – Свети Даниел (стоји на расположењу 16. корпусу за спречавање десанта). У случају да би искрцавање на Сочи због непријатељске офанзиве било немогуће, имају команданти корпуса да регулишу искрцавање трупа, при томе тежити да се непријатељу уступи што мање земљишта“.
22. маја измењен је овај распоред због железничко – техничких разлога у толико, што су 58. и 50. дивизија измењене међусобно. Надвојвода Евген налазио се са својим штабом још у Петроварадину. Његов начелник штаба у телефонском разговору 22. маја изложио је Врховној команди потребу, да се штаб крене на запад. Овом приликом сазнао је, да је пребацивање немачких трупа на српски фронт (сем неколико батаљона) још немогуће, и да ђенерал Макензен не може за дуже време доћи на Балканско војиште. Према томе надвојвода Евген има да командује и свима трупама на српском фронту; за командовање пак трупама у Срему и Банату ставиће му се на расположење ђенерал коњице Терсћански као командант армиске групе. Истог дана стигло је и писмено наређење Врховне команде ОБр. 10560 којим је, поред тога, надвојвода Евген званично наименован за команданта италијанског фронта, а за његовог начелника штаба одређен је фелдмаршаллајтнант Краус. После овога регулисања командовања, наименовањем надвојводе Евгена за команданта италијанског фронта, било је још нејасно, да ли ће Врховна команда и надаље себи задржати право располагања са 59. дивизијом. Врховној команди стављено је питање да ли она полаже већу важност да се та дивизија употреби у Босни и Херцеговини или да се она употреби на другом месту, па према томе прикупи или у Сарајеву или у Броду? На ово је Врховна команда одговорила, да 59. дивизија стоји на расположењу за употребу на српском фронту (не само у Босни и Херцеговини) и саопштава, да се њена употреба на италијанском фронту за сад још не предвиђа. Према овоме наређено је 25. маја, да се 9. брдска бригада са штабом дивизије премести у Тузлу, а 18. брдска бригада у Брчко са задатком, да српским трупама при евентуалном прелазу преко Доње Дрине нанесе што више губитака и да њихову офанзиву успорава. Овим је досадања слаба заштита пребацивања V. армије ка италијанском фронту била знатно побољшана. Било је јасно, да би се слаби делови Бјељинског одсека без овог појачања, у случају српског напада, морали брзо повући у мостобран код Брчке.
23. маја у 16 часова стигла је депеша, којом је објављено ратно стање са Италијом. Према томе морало се очекивати да ће Италијани покушати, да омету аустроугарско груписање снага. Било је крајње време, да се штаб надвојводе Евгена крене из Петроварадина ближе италијанском фронту. Пребацивање штаба у Марибор извршено је 25. и 26. маја у два ешелона. Надвојвода Евген са оперативним делом штаба остао је до 27. у Петроварадину. Разуме се само по себи, да се, у часу кад је Италија ступила у рат, држало за вероватно, да ће и српска војска отпочети акцију. Извештаји, који су долазили од половине маја, нису више давали слику да ће Срби кооперисати у уској вези са Румунима. Опасност за Банат била је ишчезла. Слика, коју је надвојвода Евген имао о груписању и распореду српских трупа, указивала је на намере Срба да упадну у Срем и у североисточну Босну. Командант трупа у Босни – Херцеговини – Далмацији, ђенерал Саркотић јавио је 24. маја, да Срби у последње време привлаче понтонире и мостовни ратни трен ка Вишеграду и Бајиној Башти. Али да је количина јављеног материјала била малена, а и довршење железнице преко Ужица није се могло у скоро време очекивати. Па и доцније, кад је конзулат у Солуну 27. маја јавио, да се множе вести о шиљању српских трупа и материјала у већој количини у правцу југоисточног дела Босне. Врховна команда није поклањала веру овим извештајима. Из груписања српских снага могло се закључити, да Срби намеравају упасти у Срем или у североисточну Босну. Ово је утицало, да су три новоформиране немачке дивизије на руском фронту, које је немачка Врховна команда ставила на расположење, послате у Срем као заштита бока и позадине трупа на италијанском фронту са наређењем, да оне заузму исти распоред, које су имале дивизије V. армије. Врховна команда 26. маја јавила је, да су три немачке дивизије 25. маја прошле кроз станице Одерберг и Освијенчин и да су оне због искоришћавања железнице понајпре упућене на ове линије и то: 101. дивизија: Темишвар – Базјаш; 103. дивизија: Сегедин – Панчево и 105. дивизија: Суботица – Инђија. У исто време Врховна команда саопштила је, да ће дивизије стићи у поменуте просторе од прилике у времену од 28. маја до 2. јуна и наредила, да командант армиске групе ђенерал коњице фон Терсћански одреди искрцавање и груписање тих снага, према директиви надвојводе Евгена. На ово је надвојвода Евген 26. маја наредио да се дивизије искрцају у овим рејонима: 101. дивизија: Вршац – Алибунар – Дента; 103. дивизија: Велики Бечкерек и 105. дивизија: Нави Сад. Даље груписање дивизија остављено је ђенералу Терсћанском (који је 26. маја био стигао у Петроварадин), с тим, да се она распореде тако, да би се могле употребити за евентуалну акцију у Срему и Банату. У исто време препоручено је команданту армиске групе, да аустриску 61. дивизију сконцентрише око Вршца. Против извлачења 16. ландштурмске брдске бригаде од Оршаве, није сад више било никаквог разлога. Ђенералу Терсћанском дат је овакав задатак:
1) Спречавање прелаза Срба преко Дунава и Саве и њиховог наступања у правцу ка Будим-Пешти;
2) У случају евентуалног упада Срба у Босну, да предузме потребну акцију, у колико то не би било од неповољних последица за први задатак.
27. маја у 6 часова отпутовао је и надвојвода Евген са оперативним делом штаба преко Будим-Пеште у Марибор, где је стигао у 20.30 часова. За извршење горњег задатка ђенерал Терсћански, поред ландштурмских трупа, које су биле распоређене за заштиту пограничног фронта дуж Дунава и Саве и поред посада у тврђавама, имао је ове трупе на расположењу: 59. дивизију, која је била у току пребацивања од Сарајева ка простору: Тузла – Брчко; 61. дивизију у Банату, која се налазила у рејону: Вршац – Оршава. Трн ново формиране немачке дивизије, које су биле у току транспортовања железницом. Ове су дивизије због искоришћавања железничких линија биле упућене понајпре у Банат, ма да је њихово груписање у Срему било већ од почетка предвиђено. Последњи ешелони борачких трупа ових дивизија стигли су на одређена места до 30. јуна, а остали њихови делови ноћу између 31. маја и 1. јуна. 101. дивизија искрцана у рејону: Вршац – Алибунар – Дента; 103. дивизија у Бечкереку; 105. дивизија у Новом Саду.