Стање на неким страним фронтовима
На руском фронту. „Немачке и аустриске армије држале су почетком марта 1915. године овај фронт: Мемел (на Балтичком мору) – западно од Ковна – Сувалка – северно од Ломже – источно од Плоцка – Скрњевица – Тарнов – Горлице – Лупков – Ушок – ушће реке Стрипе у Дњестар – река Дњестар – Черновица (румунска граница). Аустроугарска Врховна команда у ово време имала је утисак, да ће Италија и Румунија ускоро ступити на страну споразумних сила и да акција Србије у том случају није искључена, те је тражила од Немачке појачање од 10 дивизија, које би требале да изврше смену аустроугарских дивизија у Карпатима, од којих би се 7 дивизија груписале на италијанском, а 3 дивизије на румунском фронту. Сем тога аустроугарска Врховна команда била је мишљења, да би Немачка требала понова да предузме офанзиву из Источне Пруске против десног руског крила, те да се тиме уздрма руски фронт. Немачка Врховна команда није била овог мишљења, ни у погледу опште ситуације ни у погледу мера, које би требало предузети. Према извештајима, које је Немачка имала, сматрало се, да скори улазак Румуније у рат није вероватан, а тако исто невероватно је, да ће Србија отпочети поново операције против Аустроугарске. Што се пак тиче Италије, Немачка је била убеђена, да ће она тек концем маја моћи предузети отворена непријатељства. Због овога, немачка Врховна команда била је мишљења, да се до овога времена предузме снажна офанзива против Руса и да се за ту офанзиву употреби максимум снага и средстава, на које би се уопште могло рачунати. Имајући у виду, да је крајњи циљ „трајно паралисање руских офанзивних снага“, немачка Врховна команда је налазила да се првенствено треба ослободити руског притиска који је стално угрожавао, а ово се може постићи само пробојем руског фронта, а не операцијом против једног његовог крила. Пошто је у овом погледу постигнут споразум између обе Врховне команде, изабрат је за напад одсек: Тарнов – Горлице, између Горње Висле и подножја Бескида, те су одмах предузете припреме“.
На француском фронту. У првој половини марта Енглези су нападали Немце југозападно од Лила, а Французи југоисточно од Вердена. Сви ови енглеско – француски напади против Немаца, који су трајали до краја марта, нису имали знатних успеха. Немачка Врховна команда држала је, да њени противници на овом фронту неће моћи за дуже време предузети никакву одлучнију акцију, те је обратила већу пажњу на руски фронт, где се ситуација због јаког притиска почела погоршавати.
Држање неутралних сила
Италија. Почетком марта 1915. године добио је Делкасе вести, да је Немачка сазнала за Лондонске преговоре с Италијом, и да сад Италији све обећава, како би спречила њен улаз у рат. Пошто је Италија полагала велику важност на то, да добије део Далмације и њена острва мислио је Делкасе, да се од Србије може тражити та жртва, тим пре што је држао, да би интервенција Италије увукла у рат Румунију, Бугарску и Грчку на страну споразумних сила. Сазонов се енергично противио уступању делова Далмације Италији. Због тога је Греј предложио да Италија добије обалу од Задра до Сплита са острвима, а Србија Сплит. Сазонов је изјавио, да се јавно мњење у Русији не би могло помирити с тим, да интереси Србије у питању излаза на море буду по други пут жртвовани; и, пошто је држао да би посед обале без острва, које леже пред њом био илузоран, предложио је, да Србија добије обалу од Рта Планке до црногорске границе, са Сплитом и острвима. Италија је 30. марта 1915. године пристала да обала од Рта Планке до црногорске границе заједно са Сплитом и острвима Шолтом и Брачом припадне Србији, али је тражила остала острва и полуострво Пељешац. Греј је молио Сазонова да то прихвати, ако би се поменута острва и полуострво Пељешац неутралисали. Сазонов је то одбио и послао у Лондон меморандум, у коме је истакао да острва испред обале а нарочито полуострво Пељешац морају припасти Србији. Овом приликом казао је: „Јавно мњење у Русији никад се не би могло помирити са таквим решењем, које би Србију материјално и морално ставило у стање потпуне зависности према Италији“. Сазонов се стога нада, да ће Греј уверити Италију, да велике силе не могу жртвовати интересе Србије, која је њихов савезник од првога часа. Италијанска је влада најзад одустала од захтева на полуострво Пељешац, али је за то тражила, да се далматинска обала за 20 км. северно од Котора неутралише и да Италија добије право дипломатског заступања Албаније.
Код осталих држава у току овога месеца није било ничега значајног.