Стање на неким страним фронтовима
На руском фронту. После одласка 1 дивизије из групе Макензена са руског на српски фронт – ка Оршави, отпочело је, првих дана септембра, транспортовање 8 дивизија са руског фронта делом на српски а делом на француски фронт. Са осталом снагом у армиској групи Макензена и Галвица, продужено је гоњење Руса јужно и северно од р. Припета. Половином септембра Руси су предузели контра офанзиву, у Волинији и источној Галицији, због чега су 4 аустроугарске дивизије (6. и 17. корпус), које су биле предвиђене да се пребаце на српски фронт, морале и даље остати на руском фронту. На место њих одређене су 4 немачке дивизије за српски фронт.
На француском фронту. Предвиђања Немаца обистинила су се. Очекивану офанзиву предузели су Французи у Шампањи 21. септембра, а Енглези у Фландрији 22. септембра, и то првенствено жестоком артилериском припремом, која је трајала на оба ова сектора по 3 дана, а затим је предузет и пешадиски напад. Ова француско – енглеска офанзива није утицала на Немце да одустану од свога плана против Србије. Одређене снаге за српски фронт продужавале су напред предвиђену концентрацију у Срему и Банату. Једино је наступила промена у томе, што је на место једне немачке дивизије, која је требала доћи са француског на српски фронт, упућена једна немачка дивизија која се кретала са руског на француски фронт, променивши правац на српски фронт. Борбе на француском фронту трајале су и то у Фландрији до 13. октобра, а у Шампањи до 20. октобра, без великог успеха. У току тога времена немачке, аустриске и бугарске армије предузеле су одлучну офанзиву на српском фронту, што ће бити изнето на своме месту.
Држање неутралних држава
Бугарска. Између начелника штаба немачке Врховне команде ђенерала Фалкенхајна и начелника штаба аустроугарске Врховне команде ђенерала Конрада са једне стране и бугарског изасланика потпуковника Ганчева са друге стране закључена је и потписана војна конвенција 6. септембра 1915. год. у Плесу. Према овој конвенцији имале су се на српском фронту концентрисати ове снаге: 6 немачких и 6 аустроугарских дивизија у року од 30 дана; најмање 4 бугарске дивизије у року од 35 дана. Врховну команду над свима овим трупама имао је примити ђенералфелдмаршал Макензен. Сем тога Бугарска се обавезала, да ће поменуте 4 дивизије мобилисати најдаље до 21. септембра и да ће најмање са 1 дивизијом упасти 11. октобра у српску Маћедонију. Немачка пак, са своје стране обећала је Бугарској поред финансиске помоћи још и помоћ у ратном материјалу, у колико то буду дозвољавале потребе немачке војске. Да би се избегле незгодне компликације, Бугарска се обавезала, да ће одржати неутралност према Грчкој и Румунији све до свршетка рата, под условом ако и ове државе остану неутралне. Уговор о савезу са Бугарском давао је централним силама могућност, да Србију уклоне са ратне позорнице и тиме не само да осигурају Аустроугарску са југа, већ и да отклоне југославенску опасност у самој монархији. Сем тога, уклањањем Србије са бојишта добија се могућност за сигурно успостављање везе преко Бугарске са Турском, која има да одржи Дарданеле и Босфор и тиме да дефинитивно изолише Русију од њених западних савезника. И најзад, приступање Бугарске у савез са централним силама, као и досадашњим успехом војсака ових сила према Русији, нису могли остати без утицаја на неутрално држање Румуније. Између Бугарске и Турске вођени су ужурбано преговори о исправци бугарско -турске границе у корист Бугарске. Дволично држање Бугарске уливало је још већу забринутост, кад се сазнало да Немци одвлаче своје снаге са руског фронта. Сви знаци су наговештавали скору акцију против Италије или против Србије. У Бугарској је позвана нова класа обвезника на вежбу, али није отпуштена са вежбе претходна. Код Дедеагача су постављане мине и батерије за заштиту пристаништа. Према Србији су хитно поправљани путови. Војна цензура је уведена за све публикације.
Ноћу 22./23. септембра наређена је у Бугарској мобилизација целокупне војске. 23. септембра, председник бугарске владе Радославов, саопштио је посланицима његове странке, да је бугарско – турска конвенција потписана и ступила на снагу 21. септембра. Турци су напустили касарну у Карачагу код Једрена. Форови на р. Марици и дуж железничке пруге имају се демолирати. Артилерија ових форова упућена је на полуострво на Галипоље. Једренски валија добио је инструкције за предају територије Бугарима. Ова исправка границе је знак поверења и пријатељства између Бугарске и Турске. Бугарска добија дакле само за своју неутралност и без икаквих других обавеза око 3.000 кв. км. турске територије. Председник славенског комитета у Москви Гучков, послао је 24. септембра Радославову депешу наглашујући, да руски народ не може веровати, да би Бугарска, коју је Русија у своје време од Турске ослободила, могла ма шта предузети против своје једнокрвне браће сад, кад се они боре против заклетих непријатеља славенства. 26. септембра, Радославов је саопштио страним посланицима у Софији ово: „Мобилизацију не треба сматрати као припрему за рат. Бугарска нема агресивних намера, али она мора чувати своја права и своју независност. У тренутку у коме бугарска влада није прекинула преговоре са силама, намеће се оружана неутралност као оправдана опрезност, која прети Балкану због аустро – немачке офанзиве, која је већ отпочела. Неутралност Бугарске треба схватити исто тако као и неутралност Швајцарске и Холандије, које су мобилисале своју војску још у почетку рата, ма да нису биле тако експониране као Бугарска“. Саопштавајући истог дана у скупштини резултате своје политике, Радославов је учинио на посланике владине већине врло добар утисак, нагласивши, да је бугарско – турски споразум велики успех владе и уверавајући скупштину, да је од румунске и грчке владе добио уверење, да ни Румунија ни Грчка неће ништа предузимати против Бугарске. Истога дана (26. септембра) издан је овај владин комунике: „Бугарска влада се нада, да ће добити од Србије без рата – добровољним уступањем – неспорну зону по уговору од 1912. год., на коју јој је признато право од стране обеју ратујућих сад страна. Ово уступање учиниће, да Бугарска неће напасти Србију, која ће се тада моћи окренути искључиво против Аустро – Немаца. Бугарска не жели рат. Одговорност за евентуални конфликат пала би на непопустљивост Србије. У сваком случају бугарска влада не жели, да прекине односе са силама четворног споразума“.
Грчка. Мобилизација у Бугарској произвела је у Грчкој тежак утисак. Чим је Веницелос дознао о делимичној мобилизацији Бугарске тражио је, да се 3. и 4. корпус Маћедонске војске одмах мобилишу. Ова 2 корпуса имала су већ повећано бројно стање, а две од њихових дивизија биле су у току мобилисања. Предлог је усвојен. Следећег дана извештен је Веницелос, да је Бугарска објавила општу мобилизацију, те тражи од Краља да се објави општа мобилизација грчке војске. Краљ Константин одговорио је: „Не можемо потпомагати Србију, пошто ће Немачка победити, а ја нећу да будемо тучени“. Веницелос затим излаже Краљу, да Немачка не може никако доћи до Грчке и да према томе не постоји никаква опасност да би Грчка могла имати исту судбину као и Белгија. Пошто све ово није помогло да убеди Краља, Веницелос је изјавио енергично: „Величанство, нисам успео да вас убедим; врло ми је жао али сматрам за дужност да вам кажем овај пут, да ви као представник суверености народа, немате никаква права да будете у овом случају другог мишљења од мене. Према изборима од 13. јуна народ је одобрио моју политику и дао ми је поверење. Ви се дакле, у овом тренутку не можете удаљавати од те политике, сем ако се одлучите да одстраните владу; у овом случају морали бисте то јасно казати, распустити владу указом и тим примити сву одговорност на себе“. Константин је одговорио: „Признајем да је моја дужност, да се покоравам вољи народа у свима унутрашњим питањима земље; али кад се ради о питањима спољне политике, великим националним питањима, ценим да кад сам убеђен да је нешто исправно или неисправно, да морам тражити да се то изврши према мојој идеји, јер ја сам за то одговоран пред Богом“. Пошто није могао убедити Краља у правилност свога гледишта Веницелос је поднео оставку, но Краљ исту није хтео примити, изјављујући: „На крају ко може тврдити, да ће Бугарска напасти Србију. Могуће је да одржи оружану неутралност и врло је вероватно да неће напасти Србију. У овом случају отпада разлика у мишљењу. Ви можете остати на влади и применити вашу политику“. На тај начин потписао је Краљ указ за мобилизацију 24 класе (1892. – 1911.) поред 4 класе које су већ биле под оружјем. У исто време је званично објављено: да је грчка мобилизација само једна мера опрезности, због бугарске мобилизације. Између Краља Константина и Веницелоса нису престале тешкоће после потписа указа о мобилизацији грчке војске.
Штампа, која је добијала вести од главног ђенералштаба, писала је, да Краљ није био потпуно споразуман са Веницелосом, и да је први желео да мобилизација послужи одбрани земље, док је други хтео да води рат. Следећег дана 25. септембра потужио се Веницелос код Краља на ђенералштаб и тражио да се објави овај комунике: „Круна је у потпуном споразуму са одговорном владом не само што се тиче објаве мобилизације, већ и у свему што се тиче будуће политике“. Краљ је одобрио тај комунике. У току дискусије која се водила о евентуалној помоћи коју би требало дати Србији, као и о снази коју Србија треба да крене против Бугарске главни ђенералштаб држао је, да Србија не може ставити на расположење 150.000 бораца, које је требала према војничкој конвенцији да има на расположењу у случају рата против Бугарске. Веницелос, не улазећи у то да ли је Србија имала ту обавезу или не, одмах је предложио Краљу, да се од Енглеза и Француза тражи, да они пошаљу ових 150.000 бајонета на место Србије. Добро, одговорио је Краљ, но они би требали да пошаљу трупе из земље, а не колонијалне. Одмах после ове конференције имао је Веницелос са посланицима споразумних сила хитан састанак, на коме је изјавио, да је врло важно да зна, да ли би споразумне силе биле вољне да ставе на расположење 150.000 бораца на место истога броја бораца, које би према савезничком уговору требала да даде Србија у случају рата против Бугарске. Ово је било 25. септембра у 20 часова. У 20.15 часова долази Краљев маршал двора и извештава Веницелоса, да му је Краљ телефоном наредио, да се овај демарш код споразумних сила не чини. „Молим вас да известите Краља, казао му је Веницелос, да је демарш већ учињен. Молим вас да томе још додате: у случају да га нисам учинио, мишљење Краљево не би ме спречило да га извршим, пошто као одговорни председник владе треба да знам, да ли су државе приправне да ми даду помоћ; то ће ми бити корисно, да створим своје мишљење“. 27. септембра добивен је одговор, да су споразумне силе готове да ставе тражене трупе на расположење. Поред овога били су већ утврђени и рокови према којима су трупе требале да пристигну. Одговор је одмах достављен Краљу. Краљ је на то изјавио: „Молим вас да известите посланике споразумних сила, да се поменуте трупе не ставе у покрет док Бугарска не нападне Србију и док на тај начин није створена обавеза да напустимо неутралност. Њихов долазак на грчку територију значио би повреду неутралности, а још је увек могуће да Бугарска неће напасти Србију“. Веницелос је саопштио ову Краљеву жељу коју су посланици доставили својим владама од којих су добили овај одговор да је одлазак трупа већ наређен (Оне су биле упућене са острва Мудроса и из Марсеља). У исто време посланици споразумних сила изјавили су Веницелосу, да не увиђају зашто би се оклевало са одаслањем трупа, кад је у смислу његове политике Грчка спремна да у случају бугарског напада на Србију ступи на страну споразумних сила и нападне Бугарску. А, пошто је сигурно да Бугарска неће одржати своју оружану неутралност и да ће напасти Србију, Грчка ће бити захвална кад та помоћ буде већ приспела и кад не буде требала да на њу тек чека. Сем тога изјавили су посланици, да сву одговорност по овоме примају на себе. Веницелос је одговорио посланицима споразумних сила да је све што они кажу тачно и да не може порећи да му се ово свиђа, али ипак постоји формално питање неутралности, бар до тренутка док се напад не изврши. Због тога дајем вам на знање, приметио је Веницелос, да сам приморан да протестујем против искрцавања трупа, као једног акта који представља повреду наше неутралности. Добро, одговорише посланици споразумних сила, врло добро, ви протестујте, али се надамо да ће наше држање бити пријатељско, а не непријатељско. Веницелос саопштава Краљу тај разговор. Краљ је одговорио: „То је добро, само вас молим да ваш протест буде у сваком случају енергичан“. 29. септембра отворен је грчки парламенат. Веницелос је одушевљено поздрављен. У своме говору он је изјавио, да је грчка мобилизација неизбежан одговор на бугарску мобилизацију. Бугарска је, вели, изјавила Грчкој, да је циљ њене мобилизације, да одржи оружану неутралност и да нема никаквих агресивних намера ни против Грчке ни против њеног савезника Србије. Али и поред ове изјаве, додао је Веницелос, ситуација ипак остаје озбиљна, јер стање створено мобилизацијом не може се продужити у недогледно време, у толико пре, што Бугарска не признаје стање ствари, створено Букурешким уговором. Веницелос је завршио свој говор изјавом, да је грчки народ спреман да се одупре сваком народу, који би тражио да доминира на Балкану, и жели да се дође брзо до споразума, који би дозволио да се у исто време изврши демобилизација и бугарске и грчке војске. Гунарис, шеф опозиције одговорио је да одобрава овај говор председника владе.
Албанија. У окупираном делу Албаније као и у Тирани владао је ред. У осталом делу Албаније Есад паша није био успео да организује и учврсти своју власт. Борба се водила са Миридитима. Маћани нису били покорени, али су били мирни. Како Миридити тако и Маћани противили су се успостављању Есад пашине власти и тражили су, да их Србија узме у заштиту. Али ово је био прост трик, да би завадили Есад пашу и Србе. О правом расположењу народа у Албанији у овом времену није се уопште могло поуздано судити. Свуда је владала потпуна неизвесност. Народ није знао шта ће најзад бити са њиме па се према томе и држао, како се уопште према једној провизорности могао држати. У окупираној територији, народ није знао да ли ће остати под Србијом, а у осталом делу територије није опет веровао да ће остати под Есад пашином влашћу. Расположење за српску власт и нарочито вера у храброст српске војске, била је у целој Албанији. Могло се закључити, да би већина народа пристала да дође под српску власт, али су главари појединих племена желели да остане феудално стање, како би и даље очували власт над својим племенима.