Ситуација аустро – немачке војске
5. септембра наредила је Врховна команда, да новоформиране бригаде у Срему, не носе називе по бројевима, већ да се називају по именима команданата. У исто време одобрила је, да се према предлогу армиске групе досадањи штаб „команде рејона у Срему“ преформира у дивизиски штаб и да носи назив „команда групе фелдмаршаллајтнанта Сорсића“, који је још 16. јула био назначен за команданта „Сремског рејона“ на место ђенерала фон Томаши, који је примио команду Осијечког мостобрана. Исто тако наређено је, да се рејонска команда у Банату од сад назива „команда групе ђенералмајора Филепа“. 7. септембра отпочели су радови на исушивању северне обале Дунава, нарочито код Ковина.
Прорачун ђенерала Терсћанског о потребним превозним средствима, мостовном материјалу и понтонирским трупама добила је Врховна команда почетком септембра. Намера Врховне команде да се потребне понтонирске формације и ратни материјал по могућности пребаци у рејон армиске групе ђенерала Терсћанскога још пре почетка транспортовања трупа, могла се извршити само делимично. Велика потреба техничких трупа на свима фронтовима, нарочито на руском фронту где је баш у то време било потребно извршити велике радове, дозвољавала је да се на српски фронт упућују понтонирске и пионирске чете постепено и у малим групама онако, како су према околностима постојале слободне. Тако је дошло до тога, да су последњи транспорти техничких трупа и мостовног материјала (и ако је Врховна команда још 23. августа била отпочела са извлачењем појединих делова са руског и италијанског фронта) стигли тек 2. октобра на српски фронт, тј. само неколико дана пре почетка операција.
Припреме за прелаз Саве и Дунава, у понтонирско – техничком погледу, извршене су већим делом за време стратегиског груписања снага. Оне су отпочеле 7. септембра тј. у времену кад су први делови 101. дивизије дошли у Банат. Дан пре тј. 6. септембра довршени су преговори централних сила са Бугарском, закључењем војничке конвенције. Овој конвенцији претходио је 4. септембра општи пријатељски и савезнички уговор и једна тајна конвенција. Уговор о савезу обавезује централне силе и Бугарску, да ће се у року од 5 година, ако буду нападнуте од једне четврте силе, узајамно потпомагати оружаном снагом, а тајна конвенција осигуравала је Бугарској посед источне Србије, тражени део Маћедоније и финансиску помоћ од 200 милијона франака. Према војничкој конвенцији од 6. септембра, Немачка и Аустроугарска имале су, да у року од 30 дана концентришу по 6 дивизија, а Бугарска у року од 35 дана најмање 4 дивизије на српску границу, за почетак операција. Врховну команду над овим трупама има да прими ђенералфелдмаршал фон Макензен. Да би се русофилски кругови у Бугарској могли притиснути, обећала је Немачка Бугарима, да ће после успеле акције упутити по једну здружену бригаду у Варну и Бургас. Поред тога пристала је још и на то, да ће у циљу заштите бугарског приморја послати у Црно море неколико подморница. Мобилизација поменуте четири бугарске дивизије имала је да се изврши најдоцније до 21. септембра. Поред тога, имала је још једна бугарска дивизија да упадне у Маћедонију 11. октобра. Немачка је даље примила на себе обавезу, да ће снабдевати Бугарску ратним материјалом. Сем овога, Немачка је још пристала да, по евентуалном захтеву Бугарске, утиче на Турску, да она пошаље своје трупе код Дедеагача у циљу спречавања евентуалног непријатељског десанта и да их стави под бугарску команду. Бугарска се још обавезала, да ће остати неутрална према Румунији и Грчкој, ако оне са своје стране изјаве, да ће остати неутралне и да неће посести српску територију. Према свему горе изложеном, за припрему тешке офанзиве преко Саве и Дунава и за груписање снага стајало је на расположењу још четири недеље. Груписање аустроугарских и немачких снага разрадили су у највећој подробности начелници оперативних одељења обеју Врховних команада. 6. септембра потписана је у Плесу војна конвенција од стране Конрада за Аустроугарску; Фалкенхајна за Немачку и Ганчева за Бугарску Врховну команду. Тачка 2. ове конвенције гласила је: „Врховну команду над свима у тачци 1. наведеним борбеним снагама прима ђенералфелдмаршал фон Макензен, који има задатак да потуче српску војску и што могуће пре отвори и обезбеди сувоземну везу између Мађарске и Бугарске“. 7. септембра, ђенерал фон Терсћански депешом под ОБр. 15021 добија од Врховне команде ову општу оријентацију о намераваном груписању снага против Србије:
У Банату се групишу немачке трупе и то: поред 101. дивизије, штаб 10. резервног корпуса; баварска 11., 103. и 105. пешадиска дивизија. Груписање ових трупа има да регулише потпуковник Хенч из немачког главног ђенералштаба, према нарочитом наређењу.
У Срем долазе: Са североистока (са руског фронта): 6. аустроугарски корпус: 12. и 13. дивизија и 17. аустроугарски корпус: 11. и 41. дивизија. Са југозапада (са италијанског фронта): 57. и 59. дивизија. Ове дивизије долазе у састав 8. корпуса, чији се штаб са непосредно подређеним трупама и установама упућује са североисточног војишта. 205. и 206. ландштурмска бригада, кад не буду више потребне за обезбеђивање груписања снага преместиће се на простор око Бјељине. Те бригаде и обезбеђујуће трупе на доњој Дрини (група ђенерала Штрајта) долазе у састав 19. корпуса, чији ће штаб у прво време бити у Тузли. У исто време са овом депешом Врховне команде, отпослата су 7. септембра у Нови Сад наређења, која су међу осталим садржавала и прво груписање снага. На основи овог наређења, команда армиске групе наредила је ландштурмским бригадама 205. и 206., које су се биле преместиле ближе реци Сави у циљу преоружања са пушкама обезбеђујућих трупа на Сави, да се не враћају у своје старе кантонмане, већ да остану и то: 205. ландштурмска бригада у рејону: Радинци вел. – Лаћарак – Митровица; а 206. ландштурмска бригада у рејону: Ашања – Обреж – Огар – Товарник, и да из ових рејона одмаршују директно у састав 19. корпуса у Бјељину.
8. септембра наређено је Указом, да аустроугарске снаге одређене за офанзиву формирају цесарско краљевску III. армију под командом ђенерала фон Терсћанског. За начелника штаба одређен је пуковник фон Дави. 9. септембра отпочело је интензивније дејство противничких авијатичара преко Дунава и Саве. Чешће бацање бомби на железничке станице указивало је на то, да оне намеравају да омету предстојеће груписање снага. Према писању штампе у Србији се већ било осетило приближавање опасности за северну границу. Тако је војни изасланик из Софије јавио 3. септембра, да се у Србији шире вести, да ће аустро – немачке снаге покушати да форсирају Дунав. 12. септембра известио је војни изасланик у Атини, да се према париским новинама очекује аустроугарски напад на Србију под водством ђенерала Линзенгена и то у року од 14 дана. У исто време тај изасланик доставио је вест Римске пресе да ће Срби, против аустроугарско – немачких снага имати 300.000 најбоље опремљених трупа, које ће Антанта потпомагати и да мађарске железнице пребацују трупе на српско – румунску границу. Према извештају војног изасланика у Софији од 13. септембра изгледа, да су Срби имали тачну слику о нападу, који су очекивали од стране централних сила. Из Босне су рачунали само са мањим снагама. Да је Бугарска већ била ступила на страну централних сила, о томе Антанта још није ни слутила. Ово се види из извештаја војног изасланика у Софији од 14. септембра, у коме вели, да му је председник бугарског министарског савета приликом једног разговора саопштио, да је Антанта поново нотом обећала Бугарској, да ће добити спорну зону у Маћедонији, ако оружаном снагом нападне Турску. Према томе изгледа, да је Антанта још половином септембра била потпуно неоријентисана о намерама и о обавезама, које је Бугарска већ била примила на себе. Факат, што је Антанта хтела да Бугари крену против Турака, показује, да је она полагала наду на то, да ће Срби бити у стању да сами спрече непријатељски прелаз преко Дунава и Саве, или у најмању руку, да ће помоћ антантиних трупа моћи доћи на време. Благодарећи извршеним припремама, које су већ давно у највећој тишини биле учињене и довољним и добрим железничким везама, биле су централне силе на српском фронту половином септембра већ тако далеко одмакле са припремама, да их је Антанта у том погледу тешко могла стићи, нарочито кад се узме у обзир да је Антанта, спремајући велику офанзиву у Фландрији и Шампањи, у циљу олакшања ситуације на руском фронту, рачунала да ће тим не само Русији доћи у помоћ, већ да ће из основа осујетити и офанзивне намере централних сила против Србије. Офанзива у Фландрији и Шампањи имала је врло мало утицаја на српски фронт. Тај утицај састојао се једино у томе, што је једна немачка дивизија која је требала да дође са западног фронта на српски, остала тамо и што је на место ње упућена за Србију једна друга дивизија, која је била у току транспортовања са источног ка западном фронту. Међутим, од много већег утицаја на српски фронт, било је тешко стање које је половином септембра настало на аустроугарском делу источног фронта у источној Галицији. 6. и 17. корпус, који су требали да дођу у састав III. армије и да се групишу у Срему, били су везани у источној Галицији. Због тога је на место 4 аустриске дивизије одређен исти број немачких дивизија.
16. септембра ђенерал Терсћански добија извештај од Врховне команде, да ће ђенералфелдмаршал фон Макензен стићи 18. септембра у Темишвар у циљу примања команде над свима снагама, које су одређене за операције против Србије. Немачка Врховна команда наредила је, да 10. и 4. резервни корпус, до доласка XI. армиске команде у Банат, буду под непосредном командом Макензена. 17. септембра Врховна команда саопштава команданту армиске групе, да ће састав III. армије бити овај: 8. корпус (57. и 59. дивизија): ландштурмске бригаде 205. и 206.; бригаде ђенералмајора Шварца и ђенералмајора Хауштајна и одред ђенерала Сорсића (према томе је измењено наређење да се 205. и 206. премести у Посавину).
19. корпус (53. пешадиска дивизија): Одред ђенерала Штрајта и Комбинована бригада, коју је требало формирати из тврђавских посада. Ландштурмска бригада ђенерала Мразека у рејону Панчева, Дунавска флотила и тврђава Петроварадин. Одред ђенерала Филепа, који остаје у Банату, долази у састав немачких трупа.
Транспортовање тешке артилерије отпочело је половином септембра; III. армиска команда молила је 17. септембра Врховну команду, да се тешка артилерија намењена за употребу око Београда упути у 3 групе и то у Черепаљу, Батајницу и Стару Пазову.
Састав III. армије 17. септембра 1915. године. Штаб III. армије: командант, ђенерал коњице фон Терсћански; начелник штаба, ђенералштабни пуковник фон Дани.
8. корпус: 57. дивизија: 2. и 6. брдска бригада (4 батаљона; 1 ½ ескадрона; 8 батерија и 1 техничка чета). 59. дивизија: 9. и 18. брдска бригада (4 батаљона; 1 ½ ескадрона; 8 батерија и 1 техничка чета).
19. корпус: 53. дивизија: 7., 20. и 21. ландштурмска брдска бригада (15 батаљона, 1 ¼ ескадрона, 11 батерија и 1 техничка чета). Одред ђенерала Штрајта: Одсек Бјељина: 4 ¼ батаљона, ½ ескадрона и 1 батерија. Одсек Зворник: 4 батаљона, ¼ ескадрона и 1 батерија.
Самосталне бригаде: 205. ландштурмска бригада: 6 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије; 206. ландштурмска бригада: 5 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије; ландштурмска бригада Шварца: 6 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије; ландштурмска бригада Хауштајна: 6 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије; ландштурмска бригада Мразека: 6 батаљона, ½ ескадрона и 3 батерије.
Команда групе ђенерала Сорсића: Одред пуковника Ходула: 3 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије; ландштурмска – етапна бригада Иола: 5 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије; ландштурмска – етапна бригада ђенерала Шиса: 6 батаљона, ¼ ескадрона и 4 батерије; одред пуковника Нађа: 4 батаљона и 2 батерије.
Тврђава Петроварадин: 6 батаљона, ½ ландштурмског ескадрона, 12 митраљеза и 150 топова.
Дунавска флотила: На Дунаву: 1. мониторска дивизија, монитори: Темеш, Енс, Бодрог, Марош, 2 патролна чамца и лађа Балатон за чишћење мина. 2. мониторска дивизија, монитори: Сава, Ин, Кереш, Лајта, 2 патролна чамца и лађа Ваг за чишћење мина. 3 армирана пароброда: Алмош, Хелене и Самсон. Речни минерски одред, 5 лађа. Одељење моторних чамаца, 9 моторних чамаца. Комора: 2 болничарске лађе, 2 реморкера, 4 шлепа и 4 товарне лађе.
На Сави: Савска мониторска група: 1 монитор, 1 армирана лађа и 1 моторни чамац.
У Банату: Група ђенерала Филепа (одређена да уђе у састав немачких трупа): Одсек Панчева: 1 батаљон, 1 ескадрон и 2 батерије; одсек Ковевара: 1 батаљон; одсек Бела Црква: 2 батаљона, ¼ ескадрона и 2 батерије; одсек Берзаска: ½ батаљона и 1 батерија; одсек Оршава: 3 батаљона и 4 батерије.
Напомена: Понтонирске формације и тешка артилерија нису унешене.
Наређењем аустроугарске Врховне команде ОБр. 15570 од 19. септембра, регулисани су односи у командовању на југоисточном војишту овако:
1. Ђенералфелдмаршалу фон Макензену (са штабом за прво време у Темишвару) потчињавају се ове аустроугарске снаге, на југоисточном војишту против Србије: III. цесарско – краљевска армија (штаб у Новом Саду), са аустроугарским обезбеђујућим трупама на Дунаву и Сави, које долазе у састав те армије и 19. корпус који је прикупљен у источној Босни. У састав немачких трупа маршала фон Макензена ућиће аустроугарске обезбеђујуће трупе на Дунаву према издатом наређењу Врховне команде.
2. Цесарско – краљевска Дунавска флотила улази у састав III. армије.
3. Тврђава Петроварадин потчињена је III. армији.
4. Заповедајући ђенерал и шеф босанскохерцеговачке владе (у Сарајеву) стоји непосредно под цесарско – краљевском Врховном командом. Под њиме стоје све команде, трупе и установе у Босни, Херцеговини и Далмацији, сем 19. корпуса. Њему су потчињена сва утврђена места и форови у Босни, Херцеговини и Далмацији, као и одељење флоте у јужној Далмацији, које има да кооперише са сувоземним трупама, а у споразуму са командом цесарско – краљевске флоте.
Ово наређење доставља се ђенералфелдмаршалу фон Макензену, команданту цесарско – краљевске армије и заповедајућем ђенералу у Босни, Херцеговини и Далмацији. Команда флоте је обавештена о наређењу, које се тиче Дунавске флотиле и одељења флоте.
Делови 8. корпуса који су долазили са италијанског фронта прикупљали су се на простору: Рума – Буђановци. До 12. септембра стигле су коморе обеју дивизија и трупе 57. дивизије. Транспортовање трупа 59. дивизије задоцнило је до 20. септембра. III. армиска команда наредила је 20. септембра да се трупе 8. корпуса преместе на простор према Београду (где је требао да дође 6. аустроугарски корпус). Немачки 22. резервни корпус треба да се прикупи на простору Сурчин – Карловчић – Пећинци – Петровци – Ириг – Марадик – Инђија – Голубинци -Крњешевци – Добановци. 206. ландштурмска бригада добила је наређење, да се из простора: Обреж – Ашања – Карловчић – Дећ – Петровчић, пресели на простор: Огар – Брестаћ – Суботиште.
Напомена: Груписање 8. корпуса на простору: Земун – Батајница – Пазова учињено је због тога, јер је обзиром на престиж аустроугарске војске било потребно, да њене трупе предузму најтежи задатак тј. заузеће Калимегдана и Београда.
20. септембра, немачка Врховна команда саопштила је аустроугарској Врховној команди у Тешену, да ће за појачање снага, које су одређене против Србије упутити у Банат и 3. немачки армиски корпус, и да ће према томе XI. немачка армија бити овог састава: 10. резервни корпус (101. и 103. дивизија); 4. резервни корпус (105., 107. и 11. баварска дивизија) и 3. армиски корпус (5., 6. и 25. резервна дивизија). У Срем треба да дође, ако аустроугарска Врховна команда пристаје и 22. резервни корпус (43. и 44. резервна дивизија и 26. пешадиска дивизија). Команда корпуса остаје за сад под непосредном командом ђенералфелдмаршала Макензена. У исто време немачка Врховна команда молила је, да се за једну од ових дивизија додели још потребна брдска артилерија и комора према формацији за употребу у планинском земљишту. Ово је аустроугарска Врховна команда одмах одобрила. Ма да су немачке снаге, благодарећи додељивању аустроугарских батерија, имале са својим брдским батеријама много јачу брдску артилерију но аустроугарске снаге, аустроугарска Врховна команда наредила је команданту III. армије, да од 8 брдских батерија, које су још биле на расположењу, упути 5 батерија у састав немачких трупа. Према томе, за 205. и 206. ландштурмску бригаду остале су само 3 батерије. 21. септембра известио је ђенерал Конрад немачку Врховну команду, да се слаже са груписањем немачког резервног корпуса у Срему. У исто време тражио је, да се тај корпус стави под команду III. армије. У другој половини месеца септембра било је на фронту, у главном, само уобичајена артилериска борба и мање чарке. Једино у току 18. и 19. септембра извршена је, на предлог немачке Врховне команде, једна демонстрација на Дунаву и Сави у циљу да се Срби узбунама заморавају. У исто време пуштена је у јавност вест, да ће напад отпочети у току 8 наредних дана. Мислило се да ће Срби, ако напада не буде било, постати индиферентни. На ову демонстрацију реагирали су Срби само слабом артилериском и пешадиском ватром код Београда, Скеле и Остружнице. Изгледа, да су се Срби осећали добро заштићени позади речних баријера, те се мислило да ће они евентуално рескирати и један конфликат са Бугарима, пошто су са северног фронта већ били отпочели упућивати снаге на бугарску границу. Било је очевидно, да бугарске припреме за рат нису остале непримећене од стране Срба. Из извештаја аустриског војног изасланика у Софији од 18., 19. и 21. септембра видело се, да Срби појачавају границу према Бугарској: Комбинована и Тимочка дивизија II. позива пребачене су на простор око Зајечара; јачина трупа у Маћедонији износи око 45 – 50 батаљона; главнина српских снага из Албаније доводи се у јужну Маћедонију и из трупа у Тимочкој долини и на бугарско маћедонској граници образована је IV. српска армија. Авијатичарско извиђање које је у току 21. септембра извршено до 25. км. јужно од Дунава није донело никаквих извештаја о покрету трупа.
21. септембра, ђенерал Терсћански са својим начелником штаба јавио се команди армиске групе ђенерала Макензена у Темишвару. Овога дана водио се само општи разговор о предстојећој операцији. Дефинитивна одлука за њено извршење није још била утврђена, но из саопштења ђенерала Макензена и његовог начелника штаба ђенерала фон Секта видело се, да ће XI. немачка армија извршити прелаз Дунава у духу „оперативног предлога“ команданта III. армије са главном снагом код Рама и Костолца. III. армија још није била добила оперативни задатак за прелаз преко река. Команданту III. армије наређено је, да и даље регулише груписање снага на простору западно од Панчева. Бригада ђенерала Мразека добила је наређење да се, кад трупе немачког 3. корпуса приме службу на Дунаву, прикупи код Панчева. 21. септембра, аустроугарска Врховна команда тражила је од III. армије извештај: како је наређено груписање снага и на којим ће се тачкама вршити прелаз. Командант III. армије известио је 23. септембра, да још није добио оперативни задатак и да му 22. резервни корпус још није потчињен, а тачке, које је сам изабрао за прелаз река биле би ове: Калимегдан: за 8. корпус и бригаду Хауштајна; острво Циганлија: за 43. и 44. резервну дивизију и бригаду Мразек; Бољевци: за ландштурмске бригаде 205. и 206. и бригаду Шиса; Јарак: за бригаду Шварца, бригаду Ибла и одред пуковника Ходуле; Бјељина: за одред Штрајта и мобилну бригаду састављену из тврђавских посада; Вишеград и Слап: за 53. пешадиску дивизију, и немачка 26. дивизија треба да буде армиска резерва. Из овога се види, да је командант III. армије до 23. септембра вршио припреме за прелаз једино на основи груписања у кантонманима и према своме властитом плану за извођење операција. 24. септембра, командант III. армије чини команди армиске групе у Темишвару предлог, да се ландштурмска бригада Хауштајна, која је добро познавала све прилике око Београда ту остави, и да се додели 8. корпусу. У исто време молио је да се немачки 22. резервни корпус стави под његову команду. Прво је одобрено, а питање стављања 22. корпуса под команду команданта III. армије није било још решено; саопштено је, да се још воде преговори између обеју Врховних команада. 24. септембра наређено је, да 206. ландштурмска бригада што пре смени одред ђенерала Шиса на Сави, а одред Шиса да се прикупи у рејону Огар – Суботиште – Брестаћ.
Пошто су све припреме за офанзиву у духу добивених наређења биле у току извршења, командант III. армије добија 24. септембра од команданта армиске групе из Темишвара једно наређење, које је његову досадању намеру за употребу 19. корпуса на средњој и доњој Дрини порушило. Према овом наређењу (Т. а Бр. 147) „19. корпус треба да се прикупи на простору између 22. резервног корпуса и линије: Шабац – Митровица. У саставу корпуса има да буде: 53. пешадиска дивизија, коју треба што пре преместити у тај простор и 205. и 206. ландштурмска бригада. На место 53. дивизије код Вишеграда долази тврђавска бригада пуковника Доминића, која се има ставити под једну команду са групом ђенерала Штрајта. Даље је изложено, да се обезбеђивање на Дрини може доцније појачати бригадама Шиса и Хауштајна (које су биле распоређене на Сави) и то после смене трупама III. армије. 19. корпусу одређено је место за прелаз на десном крилу армиског фронта – западно од Колубаре (код Купинова). Најзад препоручено је, да се обезбеђујуће трупе на Сави што пре смене деловима корпуса III. армије и саопштено је, да ће се наређење за предстојеће операције издати у току наредних дана“.
Употреба 19. корпуса за прелаз западно од Колубаре (код Купинова), била је једина тачка у плану који је командант III. армије био предложио за извођење прелаза преко Саве, а коју је командант армиске групе изменио. Но, како су догађаји доцније показали и ова једина битна измена није донела никакво побољшање плана. Ђенералу Терсћанском није било суђено да изврши тај план: 25. септембра аустроугарска Врховна команда саопштава му депешом, да је ђенерал пешадије Херман фон Кевеш одређен за команданта III. армије, и да ће 26. септембра стићи у Нови Сад. Смена ђенерала Терсћанског као команданта III. армије, који се већ од дуже времена био уживио у ситуацију, и то на неколико дана пред почетак операција, произашла је, и поред заузимања Врховне команде, због једног сукоба са председником мађарског Министарског савета грофом Тисом. Ђенерал фон Терсћански тражио је, да се заступник мађарске владе у његовом штабу барон Талиан смени. Овај владин комесар, 2. септембра известио је био хрватског бана, да ће се у скором времену извршити једна већа акција на српском фронту. Ђенерал Терсћански узео је ово „некоректно схватање о одржавању војничких тајни“ као повод, да одстрани овог чиновника, с којим се уопште није могло радити, јер је непрестано стварао тешкоће. Конфликат, који је због тога настао, тако се био заоштрио, да је гроф Тиса правио питање о опстанку свога кабинета. Ђенерал Терсћански био је жртва овога његовог сукоба са грофом Тисом. У исто време, смењен је и досадањи вршилац дужности начелника штаба III. армије, ђенералштабни пуковник фон Дани, а на његово место дошао је за начелника штаба командант 4. брдске бригаде ђенералмајор Теодор Конопицки. Рад пуковника фон Дани, оценио је ђенералфелдмаршал фон Макензен 15. децембра 1917. године у Букурешту овако: „Претходни радови за операције против Србије, које је ђенералмајор фон Дани извршио са великим предвиђањем и обимношћу, као и његово познавање земљишта, стечено благовременим личним извиђањем речних одсека, који су се имали прећи, дали су ми драгоцену основу за моје одлуке у почетку операција, а нарочито за моје заповести издате у циљу задобивања јужне Савске – Дунавске обале. За успех предузећа, ђенералмајор фон Дани има, неоспорно, један посредни удео. Аустроугарска Врховна команда наредила је, да пуковник Дани остане код III. армије, докле ђенерал пешадије фон Кевеш буде држао, да је то потребно. Овај пуковник био је душа свих припрема за предстојећи прелаз III. армије и имао је задовољство да их је могао довршити, пошто је ђенералмајор Конопицки примио дужност начелника армиског штаба тек 1. октобра. Ђенерал Терсћански није очекивао долазак новог команданта III. армије, већ је отпутовао 26. септембра из Новог Сада. Овог дана по подне, начелник штаба армиске групе из Темишвара, ђенералмајор фон Сект дошао је у штаб III. армије, у циљу договора и утврђивања плана за операције. Пошто му је пуковник фон Дани свестрано изложио нацрт плана за прелаз III. армије, ђенерал фон Сект био је мишљења да би требало прелазити такође и код Остружнице. Пуковник фон Дани, позвао је ђенерала Секта, да се на лицу места осведочи о околностима за тај прелаз, што је 27. септембра и учињено. После овога ђенерал фон Сект потпуно је одобрио нацрт плана III. армиске команде. Прелаз код Остружнице био је дакле одбачен. Ђенерал фон Сект желео је једино још, да 19. корпус изврши прелаз преко Саве не само код Бољеваца, већ још и код Купинова. Према наређењу команданта армиске групе од 19. септембра: „53. пешадиска дивизија била је у току пребацивања из рејона Вишеграда у Срем. На њено место код Вишеграда требала је да дође тврђавска бригада ђенерала Доминића. Бригада Доминића и бригада Штрајта на доњој Дрини имале су бити стављене под једну команду. Заштиту Дрине требало је доцније појачати ландштурмским бригадама Хауштајна и Шиса, а 53. пешадиска дивизија, 205. и 206. ландштурмска бригада имају да формирају 19. корпус“.
Употреба јачих снага западно од Колубаре била је дакле против првобитног предлога III. армиске команде. Једна друга битна измена у припремама III. армиске команде, коју је учинио командант армиске групе чим је стигао у Темишвар, била је та, што је 53. дивизија, која је требала да дејствује код Вишеграда, премештена у Срем (Види наређење команде армиске групе од 19. септембра). Поводом овога немачки ђенерал фон Крамон који је био додељен аустроугарској команди за везу, пише ово: „Конрад се није слагао са свима тачкама операциског плана. Он је заступао мишљење, да би требало употребити јаче снаге на горњој Дрини, како би задобио потпун успех. Али, Макензен је извукао једну дивизију, која је већ била груписана на Дрини и упутио је на Савску баријеру. Катастрофа у северној Србији била би сигурно већа, да се благовремено упало у позадину српске војске“. Нема сумње да би напад 53. пешадиске дивизије, бригаде пуковника Доминића и 9. ландштурмске етапне бригаде у правцу Вишеград – Ужице имао добар изглед на успех. Овакав један напад био је у плану аустроугарске Врховне команде. На представку команданта III. армије одустала је команда армиске групе 27. септембра од захтева да се бригаде Хауштајна и Шиса упуте у Босну. Због тога је било потребно, да се распоред трупа регулише. У овом циљу командант III. армије наредио је ово: Да се бригада Хауштајна дефинитивно додели 8. корпусу; да се бригада Шиса (коју је сменила 206. ландштурмска бригада на одсеку Ашања, да би отишла у Босну), прикупи у рејону: Огар -Суботиште – Брестаћ; да се досадања команда Сремског рејона назове „Група Сорсића“ (штаб у Руми) и да у њеном саставу остану и даље одреди: пуковника Ходула, пуковника Ибла и ђенералмајора Шиса; да бригаду Шварца, која је до сад обезбеђивала одсек на Сави до западног краја Подгоричке аде, смени бригада Шиса; да се бригада Шварца прикупи у рејону Платичево – Никинци и да уђе у састав 19. корпуса. У саставу 19. корпуса налазе се сад: 53. пешадиска дивизија, чије су трупе од 29. септембра почеле прикупљање око Руме, 205. и 206. ландштурмска бригада и бригада ђенералмајора Шварца. Обезбеђење на Сави, од западног краја Подгоричке аде до према Дубоком брду, ставља се у задатак 19. корпусу. Ову дужност била је већ примила 206. ландштурмска бригада; обезбеђење на Сави, Дубоког брда до линије: порушени железнички мост код Београда – кота 115 јужно од Земуна, које врши и даље ландштурмски етапни пук, пуковника Нађа (3 батаљона), који долази под команду 22. резервног корпуса (штаб корпуса Товарник), и у састав 8. корпуса улази поред бригаде Хауштајна бригада Мразека. Бригада Мразека добила је 28. септембра од команде армиске групе наређење, да обезбеди одсек на Дунаву од Београда до острва Хомолице.
28. септембра стављен је 22. резервни корпус (са 26. пешадиском дивизијом и немачком артилеријом) под команду команданта III. армије. 29. септембра наредила је аустроугарска Врховна команда, да фелдмаршаллајтнант фон Калзер, досадањи командант 50. пешадиске дивизије, прими команду на Дринском фронту. Под његову команду долази: Одред Штрајта; 9. ландштурмска етапна бригада и тврђавска бригада пуковника Доминића. Поменуте трупе формирају 62. пешадиску дивизију, чији је штаб са североисточног војишта упућен у Рогатицу.
29. септембра примио је командант III. армије директиву команданта армиске групе „Макензена“, за офанзиву која гласи:
I. а. 238 Армиске групе Ђ. Ф. М. Макензена, Темишвар, 28. септембра 1915. године.
Наређење за команданта III. армије
Задатак је армиске групе, да одсудно потуче српску војску и да успостави и обезбеди сувоземну везу Мађарске са Бугарском. У овом циљу потчињене су ми: Аустроугарска III. армија са додељеним немачким трупама; XI. немачка армија (ђенерал фон Галвиц са штабом у Вршцу), овог састава: 3. армиски корпус (6. пешадиска дивизија и 25. резервна дивизија), 4. резервни корпус (105. и 107. пешадиска дивизија и 11. баварска дивизија) и 10. резервни корпус (101. и 103. пешадиска дивизија). Сем тога још једна дивизија. Бугарска армија од 4 дивизије, које ће се груписати на српско – бугарској граници.
XI. армија има задатак: да пређе преко Дунава код Смедерева, Костолца и Рама; да понајпре заузме положаје на висовима јужне обале и после тога да одмах незадржано продире обема обалама Мораве ка линији: Паланка – Жабари – Петровац.
Бугарска армија оперисаће у складу са кретањем XI. армије ка линији: Параћин – Ниш.
Задатак је III. армије: да заузме положаје на брдима јужно и југоисточно од Београда. За ово ће армија, после темељне артилериске припреме, узајамним и јединственим нападом главне снаге (8. армиски и 22. резервни корпус = 5 дивизија) форсирати Дунав и заузети од прилике линију: кота 208 код Кнежевца – Авала – Вел. Камен – Липовица – Ритопек. Од ове линије има армија да продужи наступање што пре, привлачећи на себе јаке српске снаге, како би одсудан удар XI. армије могао имати потпуни успех. Наступање ове армије примораће и непријатељске снаге према III. армији, да се убрзо повуку. Армија има што пре да стигне до линије: Аранђеловац – Ковачевац. Да би се везале непријатељске снаге, које се налазе западно од Колубаре, и у исто време спречиле да ове у даљем току нашег наступања нападну десни бок III. армије, командант ове армије наредиће да 19. корпус пређе Саву: главнином код Купинова, а једним делом код Бољевца и да у даљем току наступа левом обалом Колубаре. Његово доцније привлачење на десно крило армије, од прилике преко Лазаревца и Аранђеловца, имати у виду и удесити према држању непријатељевом. Цесарско – краљевска Врховна команда у Тешену упутиће по могућности што јачи део трупа, које се још налазе у Босни, да наступају преко Вишеграда и Ужица, и удесиће, да се те трупе крећу у складу са наступањем III. армије. Са ландштурмским трупама, које се сад налазе на Сави и које врше службу обезбеђивања, располагаће III. армиска команда према властитом нахођењу. При овоме имати у виду, да се њихово познавање локалних прилика по могућности искористи у циљу припремања напада, као и то да се што могуће мањи део снага, које су нарочито одређене за напад, употреби за службу обезбеђивања. Поред тога, нека се те трупе спреме за обезбеђивање мостова и за локалну употребу као посаде. Границу према XI. армији (3. армиски корпус) сачињава линија: Панчево – Иваново (места XI. армије) – Гроцка – Кусадак (места III. армије). Смештај обезбеђујућих трупа на одсеку Панчево – Иваново има се извршити у споразуму са III. армиском командом. Подизање једног моста за све родове оружја код Београда и још једног другог прелаза код острва Циганлије треба припремити и што пре извршити. Даљи прелази потребни су код Бољевца и Купинова. Време за извршење прелаза наредиће се заједнички за све јединице. У колико се може предвидети, операције ће отпочети 5. или 6. октобра. Ако се до овога рока не би успело довршити груписање 19. корпуса, операције ће отпочети и неће се чекати док тај корпус буде могао отпочети дејство. Молим да ми се доставе основна наређења, која та команда буде издала.
Официр за везу у штабу ђенерала Макензена, после издатог наређења армиске групе „Макензена“ I а. 238. послао је аустроугарској Врховној команди у Тешен, 29. септембра депешу: „Заповедајући ђенерал Босне, Херцеговине и Далмације на основу наређења аустроугарске Врховне команде има да упути што јаче снаге у правцу ка Ужицу“. Врховна команда, после овога наређује официру за везу, да извести армиску групу „Макензена“ да она изда команданту III. армије директиву за трупе у Босни, пошто оне припадају III. армији. На средњој Дрини налази се ландштурмска бригада пуковника Доминића и 9. ландштурмска етапна бригада, а на доњој Дрини одред ђенералмајора Штрајта. Све ове трупе врше обезбеђујућу службу на Дрини и то на одсеку од Осанице (између Горажде и Фоче) до ушћа Дрине. Аустроугарска Врховна команда известила је затим, да је за те трупе упутила штаб 62. пешадиске дивизије у Рогатицу, напоменувши још и ово: „Даље снаге из Босне, Херцеговине и Далмације за офанзиву преко Дрине не може Врховна команда ставити на расположење. Могло би се још учинити једино то, да трупе заповедајућег ђенерала Саркотића у Босни и Херцеговини приме обезбеђивање на Дрини узводно (јужно) од ушћа Праче према црногорским трупама“. Ђенералу Саркотићу наређено је, да појача одсек Вукадиновића из Сарајева, како би III. армија могла привући за офанзиву ка Ужицу обезбеђујуће трупе на одсеку између Осанице и Праче. На место овога, а да би се поновно смењивање избегло и пошто је бригада пуковника Доминића била тек у прикупљању, наредио је ђенерал Саркотић да се та бригада ојача са два батаљона из Сарајева. Тиме су биле трупе у Босни до минимума редуциране. Поменути ђенерал располагао је са смањеним посадама у тврђавама и са резервом од једног батаљона рекрута у Сарајеву. Да би поново створила једну мобилну резерву, аустроугарска Врховна команда упутила је 29. септембра из позадине 5 ландштурмских батаљона у Босну. Ти су батаљони прикупљени код Сарајева и појављују се у даљем току под именом „Група пуковника Цубера“.
Пошто је директива команде армиске групе била у потпуном складу са намерама III. армиске команде, могао је пуковник фон Дани, одмах после пријема исте у присутности новог начелника штаба, изложити команданту III. армије план за форсирање Дунава, Саве и Дрине. Ђенерал пешадије фон Кевеш одобрио је у свему тај план. Заповести за корпусе и поједине одреде; за Дунавску флотилу; за груписање артилерије и за распоред понтонира, израђиване су одмах под надзором пуковника Дани. Већи део израђен је још у току 29. септембра. Према овим заповестима, главнина III. армије (8. корпус и 22. резервни корпус, са 2 резервне дивизије) имала је да прелази код Београда 5. или 6. октобра и да освоји првенствено висове јужно и југоисточно од вароши. Дунавска флотила имала је да садејствује на левом крилу. 19. корпус добио је задатак, да се један дан пре прелаза главне снаге, пребаци преко Саве код Купинова и Бољевца, како би по могућности спречио померање непријатељских снага у правцу главне снаге. Једновремено, исто тако један дан пре главног прелаза, имао је и одред фелдмаршаллајтнанта фон Сорсића да се демонстративно пребаци преко Саве, а одред ђенералмајора Штрајта преко доње Дрине, док је 62. пешадиска дивизија добила задатак да деловима отпочне наступање преко Вишеграда. Немачкој 26. пешадиској дивизији, која је одређена у армиску дивизију, наређено је да се крене на просторију Добановци – Деч – Угриновци и да демонстрира, нарочито артилеријом, код Остружнице. Форсирање Дунава и Саве код Београда било је овако предвиђено: 8. корпус имао је да прелази низводно од Калимегдана; 22. резервни корпус преко острва Циганлије. На јужној обали требало је понајпре заузети линију: висове код Жаркова и Дедиња кота 208, састав Мокролушке реке и Кумодрашког потока, Врачар кота 249. После одговарајућег груписања требало је продужити наступање према линији: кота 208 – Петрово брдо јужно од Јајинца – Стражара – Ерино брдо -Клупе. При овом имао је 8. корпус да наступа левим крилом преко висова Липар – Милићево брдо, у циљу обезбеђивања левог бока. Поменута линија Петрово брдо и даље до Клупа, била је узета у изглед као мостобран за Београд (она је делимично била утврђена већ 1914. године). Као граница између корпуса одређен је друм, који води из Београда ка Авали и који је припао 8. корпусу. Бригада Мразека имала је у прво време да остане на своме месту и да врши обезбеђујућу службу на Дунаву, све док армија не заузме српску обалу. Затим да се лађама пребаци преко Дунава и стави на расположење армиској етапној команди. Борбу јужно од Београда, имала је бригада да потпомаже ватром.
Први дан, био је одређен за коректурно гађање, после подне другога дана требало је извести групно гађање. Следеће целе ноћи требала је лака артилерија да туче ватром сва места одређена за прелаз, док је Дунавска флотила имала задатак да у исто време чисти Дунав од мина за осигурање превожења 8. корпуса. У 2 часа и 10 минута трећега дана имала је целокупна артилерија да појача ватру до највеће интензивности. Под заштитом те ватре, требало је извршити превожење тако да се први ешелони могу искрцавати у 3 часа. Оба корпуса одмах затим и што пре да подигну мостове: 8. корпус низводно од железничког моста, а 22. корпус преко Велике Аде Циганлије. За превоз додељено је 8. корпусу, поред три пионирске чете и 3 мостовна трена, које су јединице већ биле у саставу корпуса, још и пуковник Мишек као командант понтонирске групе са 6 понтонирских чета и 9 мостовних тренова. Даље код Земуна прикупљена су сва месна превозна средства и то: 60 чунова сваки за 10 људи; 14 сплавова; 13 моторских чамаца и 16 пароброда. Дунавска флотила, која је имала задатак да потпомаже главни прелаз, требала је да ноћу, после коректурног гађања, постави један лажни монитор, како би изазвала српску артилерију да отвори ватру. Ноћу, пред извршење прелаза, требала је да одстрани мине на Дунаву. А, како је већ поменуто нарочито се очекивало, да ће флотила потпомагати лево крило 8. корпуса. 19. корпусу наређено је, да се у духу директиве армиске групе, пребаци преко Саве и то главном снагом код Купинова, а једним делом (највише једном бригадом) код Бољевца. Команди Дунавске флотиле наређено је да упути групу монитора, која се налазила на горњој Сави (монитор „Самош“; армирани пароброд „Уна“; чистачи мина „Арад“ и „Фултон“) са још три пароброда из Брчке и Брезопоља, како би могла благовремено стићи и потпомагати прелаз корпуса. 19. корпусу додељен је овај превозни материјал: За прелаз код Бољевца: 4 понтонирске чете; 19 мостовних тренова и 30 понтонирских делова; за прелаз код Купинова: 15 понтонирских чета; 16 мостовних тренова и 35 понтонирских делова.
Одред Сорсића добио је задатак, да се један дан пре прелаза главне снаге, у циљу прикивања за себе што могуће јачих непријатељских снага, пребаци преко Саве код Јарка и да се распореди и утврди на јужној обали. У истом циљу и у исто време имао је одред ђенералмајора Штрајта да пређе на подесном месту доњу Дрину, а главнина 62. дивизије код Вишеграда да заузме десну обалу Дрине. Постојала је намера да се цела 62. дивизија у даљем току прикупи код Ужица. Превозна средства била су овако распоређена: за одред Сорсића: 1 понтонирска чета са 3 мостовна трена; за одред Штрајта: 2 понтонирске чете и 6 мостовних тренова, и за одред код Вишеграда: 1 понтонирска чета и 4 мостовна трена. Тешка артилерија, која је била груписана у кантонманима: Деч, Угриновци, Добановци, Војка, Шимановци, Галагоњош, Опава, Секерењ, Торонталмаш, распоређена је овако:
Нападна артилерија 8. корпуса: Артилериски одсек источно од Дунава: Артилериска група код Панчева: једна 30,5 см. Мерзерска батерија М. 11. год.; једна батерија 10 см. дугачких топова М. 11. год.; једна 15 см. хаубичка батерија М. 99. Артилериска група југозападно од Овче: Две 15 см. хаубичке батерије М. 14. год.; две 12 см. батерије дугачких топова М. 80. год. Артилериска група јужно од Старе Борче: Две 15 см. хаубичке батерије М. 14. год.; две 12 см. батерије дугачких топова М. 80. год. Артилериска група јужно од Нове Борче: Две брдске хаубичке батерије; две 15 см. хаубичке батерије М. 14. год.; пољска артилерија 59. пешадиске дивизије и бригаде Хауштајна.
Артилериски одсек Земун: Четири 30,5 см. Мерзерске батерије М. 11. год.; три батерије 18 см. дугачких топова М. 80. год.; једна 42 см. обалска хаубица (1 оруђе).
Артилериски одсек западно од Дунава: Једна 15 см. батерија дугачких топова, М. 80. год.; једна 10 см. батерија дугачких топова, М. 15. год.; један 15 см. топ; једна 15 см. хаубичка батерија, М. 14. год.; пољска артилерија 57. пешадиске дивизије (искључиво брдске батерије).
Резерва 8. корпуса: Брдска артилерија 57. пешадиске дивизије (4 батерије брдских топова).
Нападна артилерија 19. корпуса: Четири 15 см. хаубичке батерије, М. 99. год.; једна батерија 15 см. дугачких топова, М. 80. год.; једна батерија 12 см. дугачких топова, М. 80. год.; једна батерија 10 см. дугачких топова, М. 15. год.; једна батерија 30,5 см. Мерзера, М. 11. год.; једна батерија 24 см. Мерзера, М. 98. год.; пољска артилерија 19. корпуса.
Нападна артилерија 22. резервног корпуса: Два немачка 15 см. хаубичка батаљона (6 батерија); немачки 21 см. Мерзерски батаљон (2 батерије). Од аустроугарске артилерије: Једна 12 см. батерија дугачких топова, М. 80. год.; две 15 см. хаубичке батерије, М. 99. год.; једна батерија 30,5 см. Мерзера, М. 11. год.; једна батерија 24 см. Мерзера, М. 98. год.; једна батерија 15 см. Мерзера М. 80. год. из Петроварадина; пољска артилерија 22. резервног корпуса. На обали Саве пласирана су 2 пољска топа и један топ од морнарице.
Места за издавање муниције: За артилерију 8. корпуса источно од Дунава; Галагањош и Ференцхалом; за артилерију 8. корпуса у Срему и за 22. резервни корпус: Батајница и за 19. корпус Стара Пазова. Почетком офанзиве било је на расположењу муниције: За пољске топове за 4 – 5 дана; за тешка оруђа за 3 дана и за Мерзере за 2 дана.
За утврђивање плана за прелаз, биле су меродавне ове околности и мишљења: Почетак прелаза да буде у вече тј. ноћно превожење, како је то командант понтонирске групе пуковник Мишек био предложио и како је то доцније ипак извршено. Армиској команди изгледало је ово превожење сувише опасно (ноћ, млади месец, варош). Усвојено је умањивање дејства групног гађања од вечери до баражне ватре непосредно пре почетка укрцавања, ма да се то, само по себи, није сматрало као повољно. За прелаз који би отпочео у подне, изгледало је, да је време до сумрака сувише кратко, да би се могао створити добро уређени фронт. Због сунчане светлости са југоистока, коректурно гађање није се могло извршити у току пре подне, јер је прецизно осматрање артилериских зрна било немогуће, за реглажу и групно гађање било је једно после подне сувише кратко. Из овога је произашао овај програм за главни прелаз: Први дан коректурно гађање; други дан групно гађање у циљу демолирања непријатељских утврђења, нарочито на местима одређеним за искрцавање, и уништавање непријатељске артилерије. После овога до 2.10 час., у главном, ватра лаке артилерије, да би се спречила оправка уништених утврђења. У 2.10 час. почетак дејства целокупне артилерије, за припрему и потпомагање прелаза. При овоме садејство свих рефлектора. У 3 часа пристају на обали први ешелони. У даљем току код 8. корпуса, извршује се по могућности пребацивање лађама, подизање мостова. Код 19. корпуса, требало је извршити у току првога дана коректурно и групно гађање, а прелаз отпочети рано у јутро другога дана. Пошто је 53. дивизија, главнином својих трупа, могла стићи железницом тек 4. октобра код Руме, измењена је последња тачка поменутог програма у томе смислу, да 19. корпус отпочне прелаз у исто време кад и главнина III. армије. Даљина Рума – Купиново износи 50 км. тј. 2 дана марша.