Паметнијем и магла помаже
На положајима дуж Саве, једног магловитог дана, однекуд, још од ране зоре, пљушти и клокоће непријатељски митраљез.
Митраљез је негде близу, војници не обраћају нарочито пажњу на њега, али његово клокотање смета пуковнику Миловану Плазини. И, да би видео шта се дешава, да ли осим овог „лармаџије” с мираљезом има јачих одељења и колико их је, командант Плазина одлучи да пошаље једну јачу патролу у извиђење.
Командир чете посла пуковнику једног потпоручника да прими наређење.
– Треба видети распоред непријатељских јединица и, ако је могуће, отерати митраљез! – рече кратко пуковник Плазина.
Потпоручник се усуди да учини једну примедбу:
Знате, господине пуковниче, велика је магла.
Плазина се благо осмехну:
– Е, мој синко, магла је теби, али магла је и њему; ко је паметнији – он се њоме користи … На посао!
Потпоручник увиде да командант има право. Крену са својим људима и убрзо се изгуби у магли. Заповест је кратка: проучити ситуацију и бројно стање непријатеља и отерати митраљез. Војници су тихо, у размакнутом строју, један поред другог корачали. Нису ишли дуго. Потпоручник их прибра и издаде наредбу: по неколико метака у маглу, а затим бомбе …
Отпоче туп и кратак прасак пушака. Одјекнуше потом бомбе, али је целу ову драму, страшну и крваву, скривила магла. После два сата патрола се вратила, водећи четири рањена непријатељска војника – и носећи онај митраљез …
Командант Плазина, похваљујући рад младог потпоручника, рече:
– А шта сам вам ја рекао кад сте пошли: магла теби, магла њему. Ко је паметнији, томе и магла помаже.
А рањеници само долазе
Радимо без предаха. Дању и ноћу.
Нека потајна нада још тиња.
О слому нико не говори. Нико нас ни о чему не обавештава. Наше је само да бринемо о рањеницима. А они пристижу са свих бојишта: превозе и на волујским колима, вуку на носилима, неки у завојима, други са штакама. Неки сами долазе, долазе …
Радим на столу за теже рањенике.
Један сам приђе. Видим: тешко иде. Не видим његово лице. Пратим само ход. Прилазим да га прихватим и ужаснута узмакнем … Њему откинута половима лица: вилица, језик … Зјапи голо ждрело. Крв истекла. А очи! Оне широко отворене. У њима сав очај …
То је немогуће. Како је могао да дође? Гледамо се. Морам брзо да скренем поглед. Те очи траже, моле, преклињу. Шта му је дало снаге да стигне до болнице? Носи ли важну поруку? Крије ли неку тајну?
Понирем у тај поглед, очајна што не могу ни да разумем, ни да помогнем. Гледам само те очи испуњене очајем. Њима се жури, још који тренутак па ће се угасити …
Најзад смогох снаге да импровизујем завој. Тек толико да му други не виде рану. Болничари га изведоше. После десетак минута дође један и рече да је издахнуо … Стана Трифуновић, наш писар, није успела ни име да му забележи …
Рањеници ћуте. Ми радимо. Питамо се откуда нам снаге да све ово гледамо. Трајемо, све док се и у нама, једног часа, изненада, не угаси нада, као што су се онако изненада угасиле очи оног војника …
Наиђе управник болнице др Миливоје Петровић и рече мирним гласом да можемо бити заробљени ако наши војници попусте на положају …
И то смо мирно примили. Шта да радимо? Око нас су рањеници: пуне су учионице и ходници, сви леже на слами. Школа је претворена у завојиште. У овим учионицама до јуче су седели ђаци и учили како се воли отаџбина. Сада с ранама на лицу и телу леже они који је бране …
Одјекнуше војнички кораци. Швабе? Наши? Кратка неизвесност. Ипак, Швабе… Плаве се униформе. Али без оружја. Заробљеници! Спроводе их наши трећепозивци …
Заробљеници унеше свог официра. Ту, пред нама, скидају му чизму. Јунак – пуцао себи у ногу! Знам: нашег би војника због тога одмах на суд.
Има, додуше, рањених и у борби.
Како само изгледају. Швабе! Нова униформа, дебела поткошуља, кошуља, обућа јака, нова, све од најбољег материјала, све топло …
Пролазе наши рањеници. На њима стара, изношена одела, кошуља од грубог платна, и она изношена, исцепане цокуле, неки у опанцима, готово боси … Све је на њима скромно, готово бедно, али им је држање – витешко. Гледају рањене Швабе без презира. Правили су се да не виде оног дебелог Мађара који се ранио у ногу; нису то, тобож, приметиле ни наше болничарке кад су му превијале рану …
И то је оно што ме за тренутак збуни. То држање наших рањеника! Као да су сад дошли са својих њива, као да су тог часа напустили своје куће, сноје вочиће, своје коње, па дојурили да бране своју отаџбину. Кад сврше и тај посао – опет ће се вратити својим њивама … Збуњује ме то, као што ме збуњује и њихов поглед на Ћесарове војнике: нема у српским војницима ни трунке мржње, нема презира према онима који су толико зла нанели њиховој отаџбини …
Не могу да се ослободим таквих мисли. Не знам да ли је то добро. Знам – узвишено је праштати, али се бојим да ће нас убити та болећивовост . Коље се са швапским војником, Шваба хоће да га здроби, удави, да га пробурази бајонетом, али га српски војник савлађује; обара га, Шваба постаје његов заробљеник! И шта се онда збива? Тај српски војник, који је за делић секунде избегао најсуровију смрт, који се тако жестоко бранио, спроводи свог заробљеника до команде и уз пут му даје половину свог војничког хлеба!
– Рањеници долазе! – одјекује у ноћи нечији глас. – Има их са разних бојишта …
Двориште испуњено запрежним колима, чезама, фијакерима, чак и колицима којима се превози градско смеће … Боже, откуд одједном толико рањеника.
Утрча војник у амбуланту и рече:
– Наредио мајор да припремите све што је потребно за ампутацију!
А мајор је управник болнице др Миливоје Петровић. С нама су и стари београдски лекари др Демостен Николајевић, др Милићевић, др Воја Кујунџић, др Коста Тодоровић, тада капетан, касније наш познати професор универзитета и академик. С нама су и три племеиите Фраицускиње: Ивои, Жоржет, Лисјен. И наш болничар Ђорђе: висок, прав као бор, снажан, озбиљан. Увек ме је подсећао на Карађорђа … Ту је и Хуго, Мађар. Био је аустроугарски војник, наши су га заробили још у почетку рата. Како је био болничар по занимању, додали су га нашој болници …
Све је припремљено. За који тренутак унеће рањеника. Друге, који нису за операцију, носе у друге учионице. Неке само на брзину превијају. Неће да остану у болници. Враћају се на – фронт …
И, ево, унеше рањеника. Млад, висок – читав сто је поклопио … Није дуго био у борби – види се то по лицу, није огрубело од силине ветрова, маршева и исцрпљујућих битака … Десна рука, као младом орлу крило, виси… Згрчени прсти …
Мала Ивон подвукла своју руку под плећа рањеника. Њена пламеноцрвена коса помешала се с његовом црном … Своју лепу главу приљубила уз његову … С друге стране Жоржет подвукла своју пуначку руку испод рањениковог узглавља. Њена црна коса пала на рањениково чело … На средини, најстарија Лисјен, на своје груди матерински наслонила рањеника …
Каква слика!
Храбре га, смеше се, запиткују понешто, он им, смешећи се, одговара … Болови су морали битп ужасни, јер су при сваком покрету кости здробљене руке притискивали крваву рану …
Али, уместо јаука – осмех.
Можда су га охрабриле материнске груди и сестринска рука Француске …
Послах војника да зовне лекара – ево, све је припремљено да младом војнику ампутирају руку.
Одједном, врата се треском отворише, помоли се глава војника који изговори само једну реч:
– Покрет!
Све се претвори у ужурбаност. Чује сс бат цокула. Одзвањају штаке и тешки кораци рањеника. Понеки јаук …
Остадосмо само оне три Францускиње и ја.
– Подигните ме мало! – моли рањеник.
Није до њега допрла она реч о покрету, не зна да сваког часа можемо бити заробљени. Ја га подигох, али он се онесвести. Као да не дише. Лице бледо од истекле крви …
Наједном, он завапи слабашним гласом:
– Не остављајте ме!
Требало је исећи шињел, копоран, кошуљу – све је то било натопљено крвљу. Гледала сам како Ђорђе ради. Кад све то завршисмо – видех да се рука држи само на испражњеним крвним судовима …
Рањеник прошапута:
Нећете ми сећи руку, видите да мрдам прстима!
Није осећао да су његови прсти згњечени, црни, мртви.
Подвезасмо некако испражњене артерије и вене. Није се смело даље чекати. Нека буде – шта буде! Нисмо могле оставити рањеника. Ако нас Швабе заробе, па нека и то буде.. Боже, кад бих могла својом крвљу да напуним вене овог јунака! Да му продужим живот … Сасекох оно што је висило, одстраних мртву руку. Увисмо га у нешто мало вате и много сестринске љубави …
Ништа више није осећао – изгубио је свест. Убризгасмо му литар соног раствора. Уместо крви … Он отвори очи. Дадох му кашику коњака и седох крај њега …
Стигоше болничари. Али нема носила, заузета су …
Добро! – вичем болничарима. – Кад нема носила, има сламарица! Њега ћемо на сламарицу …
То нам је једино остало.
Испразнили смо сламарицу, ставили неколико ћебади и лагано ставили рањеиика. Сад може да се транспортује …
Кренули смо према Пожаревцу. Умирало се уз пут. Рака се копа па брзину и – збогом, непознати јупаче! Ко зна каква судбнпа очскујс нас који смо још у животу …
Само што смо се повукли – гранате су разориле школу у којој је била наша болница.
Ишли смо у колони запрежних возила. Надгледали смо рањенике.
Дотрча до мене болничар Ђорђе и шапатом рече да је онај јунак коме смо одсекле руку – подлего … Уз пут негде је сахрањен …
А име, презиме, чин, јединица којој је припадао – ништа! Само на брзину ископана рака, без хумке. Да је бар неко могао да нађе крстачу и ма њој напише: „Овде почива непознати српски херој који је до последњег даха бранио своју отаџбину…”
Али – ништа.
Његови никада неће сазнати где је сахрањен …
Зауставили смо се у једном селу недалеко од Београда и ту импровизовали нову болницу. Рањеници су нас сустизали. Највише их је било са дунавског бојишта. Све саме слике ужаса: смрскане руке, ноге, деформисано лице, сви у ранама које крваре …
Ево једног који је пре неки дан изашао из наше болнице. Лик ми је познат. Био је официр, весељак, рањен у груди. Обично је седео на сламарици и причао рањеницима како „нема смрти без суђена дана”, како су Швабе већ упамтиле српске војнике и да ће, ако преживе, имати шта да причају својим унуцима …
Једне ноћи је тај рањеник – нестао! Није га више било у школској учионици коју смо претворили у амбуланту. Пријависмо нестанак управпику др Миливоју Петровићу, али то код њега не изазва чуђење и забринутост.
После кратког ћутања, рече нам управник:
– Тражио је да га пре времена отпустим, јер хоће на фронт! Како да га пустим са незацељеном раном?! Молио ме је, кумио, богорадио, а кад је видео да сам упоран – побегао је …
Метак којим је тада био погођен прошао је поред срца за који милиметар …
Нови догађаји и нови рањеници потиснули су овог официра из сећања. Сада – ево га опет! На носилима је, укочен, скамењеног лица … Нога испружена, од колена наниже кости као да су маљем истуцане … Најмањи покрет и – све ће се распасти …
Иако сам га прошли пут данима превијала, сад не показује да ме познаје.
Док сам га превијала, дизала и спуштала десну ногу – није показивао да га боли.
До пре неколико часова он се негде, на неком бојишту, јуначки тукао.
Сада треба сећи ногу!
Нема друге. Мислим: зар смрт није боља! Ако и пргживи рат и све ове невоље које нас из часа у час прате – шта ће бити од његовог живота? У тим годинама- без ноге …
Али, колико сада има таквих! Колико су их само сахранили наши болничари!
Колико их је остало непокопано!
И, заиста, преживео је. Много година после рата срели смо се у Београду. Памтим његово име: Витомир Момировић. Био је капетан прве класе. Ко зна, можда је још жив … Рекли су ми да су га виђали у Београду и да станује негде у Улици браће Барух …
Ето, говорио је да нема смрти без суђена дана. Храбрио је рањенике. А њему је било суђено да преживи тај пакао и да сведочи о страдањима свог народа …
Око нас је све више избеглица. Слике тог ужаса су ми неизбрисиве. На сеоском друму старац води вочиће који вуку кола с дрвеним точковима … Кола пуна мале деце. Теле, привезано позади за руду, иде лагано. Са стране иде жена и придржава децу да не испадну из кола …
Ко су, одакле иду, куд су наумили? Бог зна … Уместо топле постеље и брижљиво припремљене хране, кваси их хладна киша …
Путеви пуни рањеника. И избеглица. С нашим рањеницима који носе пушке, вуку се аустро-угарски заробљеници. Измешале се њихове плаве униформе с нашим сељачкпм гуњевима …
Однекуд стиже један фијакер пун лекова и коцки екстракта меса: шаље нам Америчка мисија …
Поделисмо нешто хране рањеницима. Један од њих запева: ,,Ој Србијо, мајко мила, да л’ ћеш бити што си била …”
Дошло ми да заплачем због те песме. Не тугује тај рањеник због своје тешке ране, због неизвесности, због своје родбине о којој ништа не зна, тугује због своје отаџбине, јер му се чини да она лагано и тихо пропада …
Мисли ми одлуташе најмлађем брату Владиславу који се негде бори у одреду војводе Вука. Да ли је жив? Није ли и он, можда, у некој колони рањеника? Пева ли и он као што пева овај рањеник?
Пре три године, кад Србија зарати с Турцима, он ђак петог разреда гимназије, ја коју годину старија, отрчасмо у прву касарну да понудимо помоћ рањеницима …
Он, потом, оде у комите, ја остадох као добровољна болничарка …
Проведосмо још једну ноћ у селу. Позва ме лекар, који није био хирург, и рече да једном рањенику ставим завој преко груди и причврстим га фластером. Урадила сам то и остала код рањеника. Соба мала, сеоска кућа, сто и једна столица … Чујем: тап, тап … рањеник као да не дише. Никога у соби – само нас двоје. Опет одзвања оно: тап, тап …
Прислоним главу уз рањеникове груди. Дише, ипак. Али, откуда овај звук? Сагнем се и погледам испод кревета, кад имам шта да видим: крв пробила сламарицу и капље на под. Боже, он ће искрварити …
Дигнем узбуну: дотрчаше лекари. Поново превијање ране … Ко је био тај јунак? Не знам. Касније, кад сам била у болници па Солунском фронту, један војник ми донесе букет ружа. И кратку поруку: ,,Од војника кога сте спасли сигурне смрти у оној сеоској кући …”
Колико успомена носим! И каквих! Неке сам већ избрисала из сећања, протекле су многе године, друге памтим. Хуга, оног болничара, који је био при нашој болници, оног заробљеника, памтићу до краја живота.
А ево зашто.
Уђе у завојиште старац седе косе, племенитих црта лица. Као да је сишао са фреске великог мајстора. С њим младић, као роса, нежан и леп као девојка, врло сличан старцу.
Старац се обраћа др Кујунџићу:
Докторе, довео сам ти унука, једину узданицу. Имао сам четири сина и шест унука – сви су изгинули. Он је рањен. Учини, докторе, кумим те Богом, нешто за њега, да преживи, да ми се не затре огњиште.
Била је нужна операција. Преостало је да се рапа завије. То је поверено Хугу, као толико пута до тад. Мађар је то, свима нам се чинило, добро радио.
Али, баш тога часа једна наставница, која је повремено помагала у завојишту, приђе ми и шапну:
– Зашто сви они које Хуго превија умиру?
Нешто ме штрецну, заболе у грудима. Никад ми тако нешто није пало на памет.
– Да, да! – наставила је наставница. – Ја га се бојим …
Поче и мене да нагриза сумња. Обратила сам посебну пажњу на дединог унука. Рана је била велика. Загнојена. Требало је газу савити у виду пантљике и закачити је зихернадлом да се не би смакла. Крај газе завући у рану да би скупљала гној, а преко другог краја избацивала.
Преузела сам бригу о овом рањенику. Учинила сам то због старца, који је говорио да му је то последња узданица, а и због сумње оне наставнице. Младић је, међутим сваког дана бивао све блеђи и слабији. Његова снага је копнила. Смрт се приближавала.
Рекох др Кујунџићу да рањенику није добро, да је на измаку снаге. Бојим се да ће умрети, ако се нешто не предузме.
И он се одлучи за поновну операцију.
Помагала сам приликом операције. Кад лекар отвори и прошири рану – извади из младићевих груди четири зихернадле обавијене газом …
Крикнух:
– Хуго је потајни убица наших рањеника!
Сви су се згранули. Хуго је стајао поред нас, блед као мртвац. Није могао да проговори. Само је дрхтао од страха. Више није било сумње: он је на овај начин убијао рањенике. Завлачио би им зихернадле у ране! Рана није могла да зарасте, гнојила се све више, па су рањеници умирали.
Како нам све ово раније није пало на памет! Колико је њих Хуго на овај начин усмртио!
Хуго! Аустријски војник, српски заробљеник, болничар, коме је поштеђен живот – угасио је живот многим нашим рањеницима. Српска болећивост, која нас је увек много коштала!
Одвели су га наши трећепозивци. Кад су га везивали за стабло у шљивику – осмехивао се. Метак је прекратио његов живот … Да је то учињено раније, да се посумњало, не би нам рањеници онако умирали.
Добровољна болничарка Љубица Кујунџић, чији део сведочења објављујемо, доживела је дубоку старост. Недавно је умрла. Живела је у Београду, Булевар ЈНА број 3.
Писмо владике Гаврила
Владика Гаврило Дожић упутио је из Црне Горе петроградском синђелу Мардарију Ускоковићу један извештај о својим запажањима о стању у Босни и Херцеговини за време операција Ужичке војске и црногорског Дринског одреда у септембру 1914. године.
„Недавно сам се вратио из Босне и Херцеговине, куда сам путовао са Дринским одредом. Био сам неколико километара испред Сарајева. То што сам видео, немогућно је описати људским језиком. Наши душмани у својем дивљаштву, нискости и суровим зверствима, превазишли су Атилу и Алариха и све ужасе историје човечанства 20. века.
Све свештенике, учитеље и све виђеније Србе у областима које смо ми ослободили, они су уморили пре нашег доласка. Нису их убијали како људи људе убијају, него су им се бестидно ругали, окупљајући њихове породице и на очи жена и деце мучили су њихова тела. Оне жене и децу, која би се усудила плакати гледајући мученике, очеве и мужеве, премлаћивали су кундацима.
Када сам дошао у варош Фочу, нисам доспео ни да сиђем с кола и већ су ме окружиле породице несрећних жртава. Плач и вапај уместо речи и поздрава. Гушећи се у сузама, молили су ме да опојем многобројна тела, пошто у својим окружним местима није остао ниједан свештеник, који би могао вршити хришћански обред сахрањивања.
Први посао ми је био да одем на аустријско војно гробље. На путу за гробље лежали су убијени Срби. На гробљу нађемо много гробова: једни су били већ затрпани, други отворени а у њима лешеви. Ту су били: прота вароши Фоча Кочовић, свештеник Владимир Поповић, два учитеља Вуковића и до тридесетак народних првака и сељака.
Што је најстрашније, сурове Швабе нагониле су живе да копају себи раку, наређивали су им да у њих легну, па су их убијали, а они који су били на реду морали су укопавати своју убијену браћу и копати раку за себе.
(,,Политика” 12. јануара (по старом календару) 1915. год.)
