Још под заштитом мрака, Аустријанци су покушали да се са неколико шлепова пуних војника приближе пристаништу, али су били одбијени ватром и бомбама комита, финанса и жандарма.

Рекла им је да она за њих није Софија, већ њихов друг, саборац Софроније. Хтела је, упркос лепоти и младости, да буде – мушко.

Доктор Рајс описује први сусрет са генералом Михаилом Живковићем, коме је поверена одбрана Београда и кога су назвали „гвоздени генерал”.

Топовски хици непријатеља враћали су помисао на стварност, јер су готово сви становници у ентузијазму помишљали да је све свршено и да су заувек ослобођени.

Више се са земље нико није дигао. Борба је била одлучена: мађарски пук је покошен. Губици непријатеља били су страховити: 314 мртвих, док је рањених око Аде било знатно више.

А и ми, кад угледасмо ово страшило од шлепа не усудисмо се ни метка да испалимо. Ваша артиљерија туче у главу и у леђа. Сад је за нас рат готов.

А грех је што и он напусти мајку: то ми је трећи син на фронту, ко зна где су… И муж је на фронту још од првог дана рата…

Није било дана а да кроз редове не проструји вест да је овај или онај ђак из тог и тог батаљона јуначки погинуо или да је показао невиђену храброст и присебност.

Деца су загледала топове и њихове дугачке цеви, радујући се што је најзад стигла таква батерија, која ће, како су говорили „показати Швабама, како се брани Београд”.

Од најпростијег војника па до војног заповедника нико се не стиди да каже да је Србија земља сељака и да је зато горда.

Исте ноћи, када је Аустрија објавила рат Србији, настао је велики прогон Срба у Босни и Херцеговини.

Све српске трупе повукле су се са обале Саве и Дунава и готово неопажено порушиле вештачке објекте на друмовима и железничкој прузи.

Пролом је био на Сувобору – ту је Прва српска армија, под командом генерала Живојина Мишића, пробила фронт Шесте аустроугарске армије и почела гоњење према Ваљеву.

Кад су кроз Београд прошле аустроугарске борачке трупе, и за њима ушле позадинске, један од првих који је кренуо у „контрибуцију у натури” био је војни аташе у Београду, потпуковник Ото Галинек.

Пали, гаси… „Водила се одлучујућа битка – пише „Политика” у једном од својих ратних бројева – па се краљ са синовима нашао на положају. Посматрају

Блокирали смо улице, посели капије. С кућа бацамо бомбе, бијемо из пушака и успешно одбијамо сваки покушај Немаца да продру у град.

А кад је освануо нови дан, 6. октобар, Тврђава и варош нису се могли више препознати. Све је било порушено, разривено и унакажено гранатама.

Још рано изјутра непријатељ је био решен да по цену великих жртава пређе преко Дунава и Саве, да заузме Београд и да се дочепа околних положаја.

Плотуни су се претворили у паклену брзу паљбу. За кратко време, док дан још није потпупо свануо, лежало је више од 300 непријатељских војника, ваљајући се у крви на првом прагу Београда…

Безмало се поновио Дунавски кеј, само што су овог пута, уместо немачких и аустроугарских војника, изнемогли батаљон напале дивље арнаутске хорде, заклоњене иза стена.

Око мене само мртви и рањени. Све нам је далеко, осим смрти. Она је ту, на сваком кораку. Падају нове жртве. Мене ни метак не окрзне.