После ми било криво: нисам ни рањен, а моји другови погинули, моји другови тешко рањени, пролили крв бранећи вољени град.

Истрчавају густи редови немачких војника који покушавају да се дочепају улице и заклона одакле бију последњи браниоци Београда.

Мучи ме злокобна мисао. Не могу више да чекам. Пузићу до њега, па шта буде. Ако ми је суђено, мислим, нека буде…

Мени петнаест година, не знам шта ћу са собом. Мајстор код кога сам учио занат – отишао на фронт. Не могу ни ја да останем код куће.

Вуку су се тада песме певале. Они који су ратовали под његовом командом у бојевима против Турака и Бугара мислили су да је од челика, да му метак не може ништа.

Ево их, већ им разазнајем лица, јуре као суманути, видим и њихове бајонете на пушкама, али се не бојим. Не бојим се кад имам толико бомби.

Једноставно: желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд.

Стижу им појачања, талас за таласом, чамац за чамцем, а њихови монитори туку град. Цев митраљеза се усијала, не смем ни да је пипнем, остаће ми на њој, бојим се, кожа.

Око осам и по часова, одједном као из кабла, сручио се огањ на целом фронту и из свих могућих калибара: од ровова па све уназад до Кошутњака и Дедиња.

Са заласком сунца, пожар у Београду још је шарао огледало реке. На положају су војници трпели бомбардовање и очекивали чамце.

Куртије је диван пример оданости једног Француза према Београду, спремног да га брани до последњег дана. А Куртије је бранио Београд до последње капи крви.

Чим су за моторне чамце добијени митраљези, тражени су добровољци за послужиоце. Шефхет је просто чезнуо за таквим митраљезом и патролним чамцем.

Изгледало је да Београд изумире, да му последњи дамар бије поред ове петролејске лампе у лицу пуковника Момчиловића и овог јединог полицијског писара.

Немачка тешка и лака артиљерија све је активнија. Гранате захватају и најудаљеније крајеве. После убиствене артиљеријске ватре, дошли су и пожари који треба да олакшају наступање немачких трупа.

Својим херојским држањем трупе Одбране Београда оставиле су сјајан пример покољењима, како се треба борити за своју отаџбину.

Само на брзину ископана рака, без хумке. Колико су их само сахранили наши болничари! Колико их је остало непокопано!

Хиљаде невиних стараца, младића и жена стрељано је, повешано или убијено револвером или кундаком првог непријатеља који је на њих наишао. Те злочине не може оправдати никаква војна нужда.

Руље Арнаута, наоружане аустријским пушкама, плаћене немачким новцем, а предвођене и дражене бечким и цариградским агентима, извршиле су напад на нашу границу и упале су у нашу територију.

Српској војсци и многобројним избеглицама остаје још само један излаз – да преко Црне Горе и Албаније продру на обалу Јадрана, у нади да ће их савезници тамо прихватити и снабдети.

Борећи се за политику „Балкан балканским народима”, одржавао је везу с владом Србије и председнику Николи Пашићу, као главном носиоцу ове политике, дао „бесу” да ће увек бити на страни Србије.

Арнаути су добро знали да су то последње заштитне трупе и да их из позадине не може нико више угрозити, па су се спремали да их снажно нападну и униште.