Не! Погинућу овде на Косову као борац са мојом војском, са мојим народом, као прост војник. Кад моја отаџбина пропада, мој народ гине, зар ја смем да преживим ту несрећу?!

Шест нових пешадијских и једна коњичка дивизија брзо су обновљене, снабдевене оружјем и муницијом, спремне да се ухвате укоштац с непријатељем који их је из земље изгнао.

Тако је дошао и 15. септембар 1918. године. И најзад, дуго жељена заповест: Војници, напред у отаџбину!

Не само што су изневерене наде ратника, него су и жртве брзо почеле да падају у заборав.

Отимачине од немоћног народа, нарочито основних средстава за живот, па још и вешала на Теразијама, изазивали су жесток револт.

Издао сам заповест да се покупе мртви браниоци Београда и сахране у један гроб на Топчидеру, да им се ода највиша ратна почаст и одмах подигне споменик с натписом ,,Овде леже српски јунаци…”

Иако српски народ не спада у оне за које би се могло рећи да су – злопамтила, он исувише лако заборавља, и то веома брзо, све оно што је с великом муком и патњом прегурио преко главе.