,,Јуче су Арнаути у великим масама прешли нашу границу у призренском округу. Пред многобројним непријатељем наше су се граничне трупе морале повући. Такође се испред непрпјатеља повлаче и све наше полицијске власти. Арнаутске масе нападају најсилније правцем Запод – Топљане – Главочница у срезу горском, где је непријатељ успео да покида телеграфске и телефонске жице.
Досад су пала непријатељу у руке ова места: Запод, Топљане, Главочница, Врбиица, Жур и Враниште. Телеграфска веза измећу Призрена и Жура и између Призрена и Враништа прекинута је. Арнаути надиру од Жура ка Гури Дервенту. На томе правцу непријатељ је заузео Крстац и Рајчу.
Приликом новлачења имали смо губитак од сто војника рањених и погинулих. Међу рањенима су и два официра.
„Онако исто подмукло, као што су Турци напали Русију с леђа, извршен је и нови атентат на нашу земљу. Руље Арнаута, наоружане аустријским пушкама, плаћене немачким новцем, а предвођене и дражене бечким и цариградским агентима, извршиле су напад на нашу границу, упале су у нашу територију и над Призреном се вије оно исто очајање и иста паника која је децеиијама захватала српско становништво тога краја, на глас:
,,Иде Љума!”
Тај разбојнички упад у Србију није обичан погранични сукоб: није то ни један од оних качачких упада, чији је једини циљ, био пљачка и пустошење. Друго се сада хоће. У часу кад је Србија сва унета у европску борбу и када је сву своју снагу устремила ка поприштима те борбе, сматрало се да је најзгоднији тренутак забости јој нож у леђа и, загазивши у њене територије, направити панику и хаос у њеној позадини; повући српску војску са њеног бојишта и, помоћу бугарских чета које оперишу заједно са Арнаутима, увући у акцију и Бугарску да штити своје интересе. ”
(„Политика”, 2. фебруара 1915. године.)
Већ су га тукли
У време првог напада аустроугарских војника на Београд, потпуковник Мирковић, који је имао пуну кућу ситне, жилаве деце, био је на дринском бојишту. Његова супруга оде да превија ране браниоцима Београда, тако да у кући остадоше само бака и унуци.
Деца као деца, играју се свега, али највише рата. И тако, док су родитељи били на фронту, деца се поделила у два ратна табора и ступилау рат …
Кад су им се родитељи вратили кући, имали су шта да виде: испретуране столице и столови, разбацани јастуци, од кофера направљене „барикаде”, једном речју – вашар…
Отац љут, хоће да казни мале преступнике, па зграби најмлађег сина и таман замахну да га удари прутом, кад малишан завапи:
– Немој мене, татице, ја сам у игри био Шваба, па су ме стално побеђивали и тукли … Већ сам добио доста батина …
Разљућени отац није имао куд – одложио је прут и све се завршило осмехом.
Расула се држава
Испред својих ровова на Бежанијској коси, Аустријанци поставише четири реда жице.
Доле, на друму, такође поставили жице, па чак и у пољу.
Гледају српски војници како побијају коље и везују жицу, па један упита свог наредника:
– Ама, шта раде Швабе с овим кољем и жицама по цео дан?
– Море, расушила им се држава па је притежу жицом да се не распадне! – одговори наредник.
