Дивљење генерација
,,… Браниоци Београда су испољили дотле невиђени хероизам. Патриотизам, јунаштво и љубав према својој земљи и вољеном граду најупечатљивије су изражени речима заповести мајора Гавриловића и њеним извршавањем. Овај светли пример храбрости и свесног жртвовања бранилаца Београда заслужује дивљење и највеће поштовање свих генерација …
… Искуства из борби за Београд, вођених 1915. године, указују да за одбрану града, добре организованости одбране и њеног укључивања у општи систем јединствене одбране снага на фронту, треба имати знатне снаге и средства којима би се вршила попуна, због увећаних губитака и парирао продор и уклињавање непријатељ, што Српска врховна команда, у појединим периодима рата, због неповољне ситуације на фронту, није могла да обезбеди.”
(Генерал-потпуковник Миодраг Ивановић у својој књизи ,,Одбрана градова“, Војноиздавачки завод 1984.)
Уместо поговора: Да се памти и приповеда
,,Путниче, кажи Спарти да смо пали овде верни законима своје отаџбине!“
Испод мраморног термопилског лава ова једноставна порука сведочи о бесмртном Леониди и његовим друговима који су сви до једног погинули на Термопилском кланцу бранећи отаџбину.
Од Термопилског кланца створен је општељудски култ.
А пре седамдесет година једва је покоји од неколико хиљада бранилаца Београда изнео живу главу у судару са тринаест пута бројнијим непријатељем. Свак је себи издао заповест: ни корака назад! Падали су изрешетани митраљезима, искидани бомбама и бајонетима пред вратима своје престонице, чувајући њену част и част отаџбине под чијом су заставом гинули, не дајући непријатељу ни стопу земље.
Београд, горда и поносита престоница, имао је своје Термопиле, свој Ватерло, своју Марну. Имао је Београд своје Леониде, али нема белега достојног њиховог дела.
Овај дивни град, који је увек одолевао свим невољама и искушењима, пружао је руке преко Саве и Дунава грлећи своју браћу са других обала.
Зато његови браниоци трепере као вечни пламен у нашој души, трају у слуху потомака, васкрсавају у нашој машти. Они најпотресније сведоче о трагедији српског народа, али и о његовом непоклеку у историји.
И ко овог часа, кад склопи странице ове књиге, не би пожелео да припада неком срећном народу чија историја говори само о миру, народу чији је живот текао и протекао у силним радостима, у раду и песми, у духовном и материјалном богатству. Али српски народ нема такву историју. Српски народ говори само о рату, спаљеним кућама, обешеним мајкама, о деци коју су набијали на бајонет, о логорима, геноциду, гробљима…
Иако српски народ не спада у оне за које би се могло рећи да су – злопамтила, он исувише лако заборавља, и то веома брзо, све оно што је с великом муком и патњом прегурио преко главе.
Пре седамдесет година, за само три дана, пало је пет хиљада бранилаца Београда.
Још коју годину и неће више бити живих сведока те свеколике народне борбе и патње; цела та генерација јунака зашла је у десету деценију живота. Ускоро ће се још само по гробовима, у ретким записима и можда још ређим споменицима – читати њихова имена, њихова дела и њихове жртве. На многим већ незнаним и невидљивим гробовима расте трава, цвета цвеће које је природа ту засадила и трчи нови свет … И нико не зна, нити слути, ко је некада ту, за срећу отаџбине, положен …
Узимамо данас ту прелепу Аду Циганлију на којој се у летњем дану сунча и купа десетине хиљада људи. Колико њих зна да су пре седамдесет година све аде на Сави и Дунаву биле крваве капије пред којима су падали освајачи! Ада Циганлија је била неразрушиви бедем начињен од лешева нападача и бранилаца … Или – Дорћол, тај данас лепи део главног града … Свака уџерица је ту била барикада, сваки кров митраљеско гнездо, свака капија бусија, свака улица-касапница људског меса …
Била је то једна генерација која је за ноћ стасала, која је дан пре но што су грунули аустро-угарски и немачки топови на овим улицама играла „шоркапе“, ,,мете“, ,,трулих ћуприја”, да би преко ноћи ,,шоркапу” заменила шајкачом, ,,трулу ћуприју“ – стрељачким стројем, ,,бацање камена с рамена“ – бомбом.
Како су се тукли браниоци Београда о томе сведоче њихова јуначка смрт, њихове тешке, никад зацељене ране, њихови записи и њихова сећања.
Отаџбина је могла и да их заборави, они отаџбину никад!
Они су најдубљи и најпотреснији докази љубави према родној груди.
И још нешто: доказ да се у историји не вреди гурати. Они нису узели историју, историја је узела њих да би њиховим именима и делом обесмртила своје странице.
Надајмо се да венац бесмтне славе, који су стекли неће никад увенути и да ће увек свеж мирис тог венца нахњивати снагом и родољубљем млађа поколења.
На основу разговора са још живим браниоцима Београда и узбудљивих записа оних који су, упркос тешким ранама, преживели ту драму – настала је ова књига. Користио сам се многобројним написима из „Политике“, „Балкана“, „Времена“, „Шумадије“, „Ратничког гласника“, „Београдских општинских новина“ из 1930. године, у којима су поједини браниоци Београда описали трагичне дане престонице и своју личну драму. Навео сам одломке изнеобјављених дневника генерала Панте Драшкића и мајора Светислава Ђукића, одломке из објављене студије Душана Миликића, одломак из књиге браниоца Београда Мирослава Голубовића, поједине делове књигње „Историја наших ратова за ослобођење и уједињење“ потпуковника Александра Стоићевића. Користио сам се делима војних историчара др Петра Опачића и др Сава Скока.
Најдубљу захвалност дугујем свима који су ми уступили фотографије, неке од њих потпуно непозате нашој јавности, необјављене ратнедневнике својихнајближих, студије, књиге, исечке из домаћих и страних листова и часописа који сведоче о подвизима српских војника у одбрани своје отаџбине – без којих би ова књига била знатно сиромашнија.
А.Ђ.
